Пређи на садржај

Душан Матић

С Википедије, слободне енциклопедије
Душан Матић
Лични подаци
Датум рођења(1898-08-31)31. август 1898.
Место рођењаЋуприја, Краљевина Србија
Датум смрти12. новембар 1980.(1980-11-12) (82 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
НационалностСрбин
УниверзитетУниверзитет у Београду
ЗанимањеПисац
Књижевни рад
ЖанрНадреализам
Социјалистички реализам
Потпис
Филозофски факултет Универзитета у Београду,Гимназија Ћуприја
Табла на згради где је живео Душан Матић

Душан Матић (Ћуприја, 31. август 1898 — Београд, 12. септембар 1980) био је српски песник, преводилац, писац и универзитетски професор.[1]

Један је од покретача надреализма у српској књижевности и један од тринаест оснивача београдске групе надреалиста.[2] Био је песник са интелектуалним и филозофским тежњама.

Радио је као професор гимназије пре рата и професор Академије за позориште, филм и телевизију Београд после рата. Кратко време, одмах после рата, радио је у редакцији издавачког предузећа „Просвета“. Као гимназијски професор предавао је 13 година, а онда после два политичка хапшења бива без осуде пензионисан.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Школовао се у Француској - Греноблу и Ници, Филозофски факултет започео у Паризу, завршио у Београду. Као младић преживео је повлачење преко Албаније.[3]

Године 1922. дипломира на Филозофском факултету у Београду и објављује прве текстове у часопису „Путеви“. Враћа се у Француску, затим путује у Немачку (Дрезден, Вајмар, Берлин), Аустрију, Белгију, Холандију и Данску.[3]

Он је био сарадник у авангардним часописима „Зенит“ и „Путеви“.

Био је један од оснивача групе београдских надреалиста и потписник манифеста и један од оснивача, покретача и уредника алманаха „Немогуће-L'Impossible". Ту је објавио фотоколаж Мутан лов у бистрој води.

Са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем написао књигу „Положај надреализма у друштвеном процесу“.

Почетком рата је ухапшен и неко време провео у Бањичком логору.[3]

Био је сарадник Радио-Београда од 1944. до 1948, од 1952. до 1953. један од уредника листа Сведочанства, од 1955 до 1968. са Ели Финцијем уређује Књижевност.[4] Године 1945. је кратко време био уредник у издавачком предузећу „Просвета“.[3]

Био је члан редакције библиотке Српска књижевност у сто књига.[4]

Постављен је за директора Академије за позоришну уметност у Београду 1948. године где је и предавао савремену књижевност све до одласка у пензију 1966. године.[3]

Сарађивао је са Александром Вучом - фотомонтаже и роман Глуво доба. Значајна је њихова сарадња на Вучовој поеми за децу Подвизи дружине „Пет петлића”, за коју је Матић написао предговор и урадио насловну страну и илустрације - пет табли наративних колажа. У овом предговору практично је дао дефиницију техничке и семантичке логике колажа београдских надреалиста.[5]

Након надреалистичког експеримента, Матић је свој поетски израз пронашао у мисаоној и интелектуалној поезији. Његови есеји одликују се прецизношћу израза, широком ерудицијом и стилском јасноћом.

Прву самосталну књигу, збирку есеја „Један вид француске књижевности“ (1952), објавио је тек у педесетчетвртој години живота. Прву песничку књигу, "Багдала" (1954), у педесетшестој. Касније, све до смрти, био је плодан у обе области, и у поезији и у есејистици. Као надреалиста, прошао је кроз све фазе, од надреалистичке преко социјално-активистичке до неомодернистичке.

У првој фази обележја његове поезије су: антитрадиционализам, деструкција песничке форме, експериментализам. Разрачунавао се не само с одређеним видовима традиције него с поезијом као таквом, с песмом, с песничким језиком. Тако су настале његове најпознатије, „антипесме“ – Годишња доба, Домаћи задатак, Зарни влач и др, у којима се песник игра језиком и смислом, прави духовите обрте и вербалне досетке, изобличава речи.[6]

Године 1969. је изабран за професора емеритус Академије за позориште, филм, радио и телевизију у Београду.[3]

За дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ) изабран је 16. децембра 1965, а за редовног члана 28. маја 1970.[1]

12. септембра 1980. године умире у 82. години на интерној Б клиници у Београду.[3]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Душан Матић је добитник више награда и признања:[3]

  • Награде Удружења књижевника НР Србије (1953., 1957.).
  • Седмојулске награде Извршног већа НР Србије за збирку песама „Буђење материје“ (1960.),
  • Змајеве награде Матице српске у Новом Саду (1965.),
  • Златне значке Стеријиног позорја у Новом Саду (1965.),
  • Седмојулске награде Извршног већа СР Србије за животно дело (1966.).
  • Орден заслуга за народ са златним венцем (1968.),
  • Плакете Универзитета уметности у Београду (1974.),
  • Награде АВНОЈ-а (1975.),
  • Ордена Републике са златним венцем (1978.
  • Октобарске награде града Београда за збирку песама „Муњевит мир“ (1978.)

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

У Улици Војводе Добрњца у Београду постављена је спомен-плоча на згради у којој је Душан Матић дуго живео.[3] Обележје је постављено у склопу велике акције “Вратимо дуг писцима” коју воде Министарство културе и “Вечерње новости”

“Завојитим степеништем које води до другог спрата зграде у Војводе Добрњца 26, где је столовао, сањао, писао и разговарао Душан Матић, знаменити српски и европски песник, романсијер, есејиста, преводилац, на прстима су се успињали, готово ритуално, млади песници, глумци, путници намерници, боеми и мондени... Долазили су у ову јединствену причаоницу са узбуђењем ишчекујући тај неописиви разговорни дрил јер - овде се учило разговору...” Рекао је др Драшко Ређеп, приликом откривања спомен-плоче на улазу зграде у којој је Матић провео 39 година, од 1941. до смрти 1980. године.

Градска библиотека у његовом родном граду, Ћуприји, носи његово име.[7]

У Ћупријској библиотеци се налази Легат — спомен-соба Душана Матића, у којој се чувају лични предмети великог песника.[8]

Матићеви дани

[уреди | уреди извор]

У Ћуприји се годинама одржавају “Матићеви дани”. У оквиру ове традиционалне манифестације од 8. до 15. септембра одвијају се многобројна занимљива културна дешавања, округли столови, позоришне представе, изложбе слика, као и додела награде „Матићев шал“. Циљ манифестације је промоција и афирмација младих литерарних ствараоца као и сећање на дело и рад Душана Матића.[3]

Занимљивости

[уреди | уреди извор]

Белгијска рок група T.C. Matic у свом називу носи презиме овог књижевника.

Дела

[уреди | уреди извор]
  • „Положај надреализма у друштвеном процесу“ са Оскаром Давичом и Ђ. Костићем
  • „Глуво доба“ са Александром Вучом (1940)
  • „Један вид француске књижевности“ (1952)
  • Књига песама „Багдала“ (1954)
  • „Буђење материје“ - песме (1959)
  • „Лажа и паралажа“ (1962)
  • Избор раније објављених текстова (1966)
  • „Књига ритуала"
  • „Прошлост дуго траје“ (1977)
  • Велики број есеја, филозофских расправа, критика и сценарија за радио емисије

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „ДУШАН МАТИЋ”. sanu.ac.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 
  2. ^ Milovanović, Jovana. „“NADREALAN” I “NEMOGUĆI”: SALVADOR DALI I BEOGRADSKI NADREALISTI”. slikeiprilike.com. Jovana Milovanović i Sofija Savić. Архивирано из оригинала 16. 06. 2020. г. Приступљено 4. 3. 2020. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и „Важни датуми из живота Душана Матића”. biblioteka.cuprija.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 
  4. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 479. 
  5. ^ Tešmanović, Anđelko. „Beogradski nadrealizam”. Serbian modern art. Anđelko Tešmanović. Приступљено 4. 3. 2020. 
  6. ^ Деретић, Јован (2007). „Avangarda”. Кратка историја српске књижевности (Пројекат Растко изд.). Нови Сад: Адреса. ISBN 978-86-86761-13-2. Приступљено 6. 3. 2020. COBISS.SR 167148295
  7. ^ „НАША ПРИЧА”. biblioteka.cuprija.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 
  8. ^ „Легат Душана Матића”. biblioteka.cuprija.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Душан_Матић&oldid=28575975”