Пређи на садржај

Јован Радуловић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Радуловић
Јован Радуловић, 2003. године
Лични подаци
Датум рођења(1951-09-29)29. септембар 1951.
Место рођењаПолача, код Книна, ФНР Југославија
Датум смрти7. март 2018.(2018-03-07) (66 год.)
Место смртиБеоград, Србија

Потпис

Јован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951Београд, 7. март 2018)[1][2] био је српски књижевник и сценариста из Далмације.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Јован Радуловић и амерички амбасадор Вилијам Монтгомери на отварању Америчког кутка, 2003.

Његове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.

Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).

Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.

Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.

Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.

Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.

Представа Голубњача проглашена је за најбољу на Фестивалу Алпе-Адрија (Нова Горица, СР Словенија, 1983). Жири РТС и „Вечерњих новости“ изабрао је Голубњачу међу дванаест најбољих драма написаних на српском језику од 1944. до 1994. године.

Приповетке

[уреди | уреди извор]
  • Илинштак (1978)
  • Голубњача (1980)
  • Даље од олтара (1988)
  • Изабране приповијетке (1995)
  • Замка за зеца (приче за децу, 1998)
  • У Исламу Грчком (1999)
  • Идеалан плац (2000)
  • Најлепше приповетке Јована Радуловића (по избору Душана Иванића, 2001)
  • Старе и нове приче (2002)
  • Нема Веронике и друге приче (2005)
  • Мама врана, тата врана и деца вране (2006)
  • Изгубљени топоними (2007)
  • Уронити у матицу живота (2009)
  • Сумњива сахрана (2012)
  • Браћа по матери (1986)
  • Прошао живот (1997)
  • Од Огњене до Благе Марије (2008)
  • Голубњача (1982)
  • Учитељ Доситеј (1990)
  • Телевизијски и филмски сценарији (књига, 2004)
  • Бора под окупацијом (2006)
  • Небо високо а земља тврда / Ој пекарске дуге ноћи (две ТВ драме из заоставштине, 2021)[4]

Есеји, документарна проза

[уреди | уреди извор]
  • По српској Далмацији (1995)
  • Зрна из плеве (2007)
  • Случај Голубњача – за и против (збирка докумената, 2008)

Књига разговора

[уреди | уреди извор]

Телевизијски и филмски сценарији[5]

[уреди | уреди извор]
  • Вучари Доње и Горње Полаче (1978)
  • Челичење Павла Плетикосе (1980)
  • Браћа по матери (адаптација ауторовог романа, 1988)
  • Глава шећера (адаптација приповетке Милована Глишића, 1991)
  • Свирач (адаптација приповетке Светолика Ранковића, 1998)
  • Никољдан 1901. (адаптација драме Симе Матавуља, 1998)[6]
  • Стари врускавац (адаптација приповетке Светолика Ранковића, 2000)
  • Полача – Оквил (2004)
  • Бора под окупацијом (2006)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Трезор: Извесна питања”. Радио-телевизија Србије. 7. 11. 2019. Приступљено 11. 8. 2024. 
  2. ^ „Јован Радуловић – велики писац људских пораза”. Савез Срба из региона. 8. 3. 2018. Приступљено 11. 8. 2024. 
  3. ^ Вулићевић, М. (26. 1. 2023). „Одлазак Јована Радуловића”. Политика. Приступљено 26. 1. 2023. 
  4. ^ Београд, РТС издаваштво, едиција Посебна издања, 2021
  5. ^ Jovan Radulović, Televizijski i filmski scenariji, YU FILM DANAS 17.4 (73), 2004. YU ISSN 0353-3468
  6. ^ RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal (2017-11-30), NIKOLJDAN 1901. (1998), Приступљено 2024-07-25 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]