Bog

Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Božanstvo.

Mada se o Bogu obično misli kao o nematerijalnom duhu, koji stoga nema fizičku niti čak virtualnu formu, mnoge religije koriste slike za „predstavljanje” Boga u ikonama u umetnosti i bogosluženju. Ovo su primeri reprezentacija Boga u različitim monoteističkim religijama. U smeru kazaljki na satu odozgo levo: Bog u hrišćanstvu, Kaumaram, Vajšnavizam, Šaktizam

Bog, odnosno božanstvo, jeste slovensko ime za biće koje igra glavnu ulogu u teističkim i deističkim religijama, kao i drugim sistemima verovanja, i može biti jedinstveno (u slučaju monoteizma), sveznajuće i svemoćno, ili ih može biti više (u politeizmu), kada svaki od bogova ima svoje karakterišuće funkcije i osobine, pri čemu obično opet postoji vrhovni bog, koji ima najveću vlast među bogovima.

Monada, drevni simbol za metafizički Apsolut. Rana nauka, posebno geometrija, astrologija i astronomija, su bile povezane sa božanstvom po mišljenju većine srednjovekovnih naučnika, i mnogi su smatrali da postoji nešto intrinzično „božansko” ili „savršeno” koje se može naći u krugovima.

U današnjim monoteističkim religijama, bog se uglavnom zamišlja kao natprirodni stvaralac i nadzornik svemira. Teolozi su različitim koncepcijama boga pripisivali različite osobine. Među najčešćima su sveznanje, svemoć, sveprisutnost, savršena dobrota, božanska jednostavnost, te večna i neophodna egzistencija. Bog je takođe zamišljan kao bestelesno, lično biće, izvor svih moralnih obaveza i „najveće zamislivo postojanje”. Neke religije, mogu uključivati i antropomorfne osobine boga, dok druge smatraju da je nemoguće i uvredljivo zamišljati boga u fizičkoj formi. Neki smatraju da je bog oličenje apsolutnog dobra, dok drugi smatraju da je bog iznad ljudskog shvatanja moralnosti.

Bog se najčešće smatra da je bestelesan (nematerijalan), i bez pola, mada mnoge religije opisuju Boga koristeći mušku terminologiju, upotrebljavajući termine kao što je „njemu” ili „otac”, i neke religije (kao što je judaizam) pripisuju samo čisto gramatički „rod” Bogu. Bestelesnost i telesnost Boga su povezani sa konceptima transcendencije (postojanja izvan prirode) i imanencije (postojanja u prirodi, u svetu) Boga, sa pozicijama sinteze kao što je „imanentna transcendencija”.

Bog je zamišljen kao bilo ličan ili bezličan. U teizmu, Bog je kreator i održavatelj svemira, dok u deizmu Bog je kreator, ali ne i održavatelj svemira. U panteizmu, bog je sam svemir. U ateizmu, veruje se da Bog ne postoji, dok se Bog smatra nepoznatim i neshvativim u kontekstu agnosticizma. Bog je takođe zamišljen kao izvor svih moralnih obligacija, i „najveći zamislivi vid postojanja”. Mnogi ugledni filozofi su razvili argumente za i protiv postojanja Boga.

Mnoge različite koncepcije Boga i konkurentne tvrdnje o Božjim karakteristikama, ciljevima i akcijama dovele su do razvoja ideja omniteizma, pandeizma, ili perenijalizma, koji postuliraju da postoji jedna temeljna teološka istina, o kojoj sve religije izražavaju parcijalno razumevanje, i „pobožni u raznim velikim svetskim religijama u stvari obožavaju tog jednog Boga, ali putem različitih, preklapajućih koncepata ili mentalnih prikaza Njega”.

Monoteističke religije su pripisale različita imena svom Bogu, a različiti termini se isto tako koriste za različite kulturološke ideje o identitetu i atributima Boga. U drevnoj Egipatskoj eri atonizma, verovatno najranijoj zabeleženoj monoteističkoj religiji, to božanstvo se nazivalo Aton, smatralo se da je to jedno „istinsko” vrhovno biće i tvorac svemira. U hebrejskoj Bibliji i judaizmu, „On koji jeste”, „ja sam ono što jesam”, i tetragramaton YHWH (hebr. יהוה, tradicionalno interpretirano kao „Ja sam ko jesam”; „On koji postoji”) se koriste kao imena Boga, dok se Jahve i Jehova ponekad koriste u hrišćanstvu kao vokalizacije YHWH. U hrišćanskoj doktrini trojstva, Bog, istobitan u tri osobe, se naziva Ocem, Sinim, i Svetim duhom. U judaizmu, uobičajeno da se Bog naziva titularnim imenima Elohim ili Adonaj. U islamu se koristi ime Alah, mada muslimani isto tako imaju mnoštvo titularnih imena za Boga. U hinduizmu, Braman se obično smatra monističkim konceptom Boga. U kineskoj religiji, Bog (Šangdi) je zamišljen kao praotac (prvi predak) svemira, suštinski za njega i konstantno zaređen njemu. Druge religije takođe imaju imena za Boga, na primer, Baha u bahajskoj veri, Vaheguru u sikizmu, i Ahura Mazda u zoroastrizmu.

Etimologija

Slovenska reč bog (bogь) vodi poreklo od proto-indoevropskog korijena *bag (znači sreća, bogatstvo), povezane sa avestanskom rečju baga i sanskritskom bhaga (epiteti za božanstva). Po teoriji Natka Nodila, ova reč vodi poreklo od iranske reči baga. Ovaj naziv je u vezi sa kultom plodnosti i reči vagina, rađanje. Na južnoslovenskim prostorima za stoku se koristi i naziv blago, a materijalno blagostanje se u starini ogleda brojem stoke koju je neko posedovao. Takvi ljudi su bili bogati, a koren reči bogatstvo je Bog.

Bog u hrišćanstvu

Bog u hrišćanstvu se shvata na tri načina:

1. Unitarno- ili jedinstvenost Boga, stav prema kojem je Bog jedna suština i jedna osoba. Stav prema kojem je Bog Otac Bog, Isus Hristos čovek ili ponekad Anđeo, a Sveti Duh životvorna Božija sila.
2. Binitarno- ili Bog Dvojstvo, stav prema kojem je Bog u stvari jedna porodica, koja se trenutno sastoji od Dva člana, i u koju se čovek može roditi.
3. Trinitarno- ili trojičnost Boga, stav prema kojem je Bog jedna suština a tri osobe. Stav prema kojem je Bog jedna suština koja se prožima kroz tri ličnosti, i prema kojem je Bog Otac Bog, Isus Hristos Bog, i Sveti Duh Bog. Ovaj stav se objašnjava kao misterija, ili tajna.

Dok zastupnici sva tri stava drže da je Bog Svemoguć, Sveprisutan i Sveznajući, bitno je zabeležiti da zastupnici sva tri stava drže da je samo njihov stav ispravan, i da je njihov stav jedini dosledan sa Biblijom, tj. Svetim Pismom.

Bog u pravoslavnom učenju

Bog — božanstvo (grč. Θεος – Θεοτης, lat. Deus, Dominus deus — najviša suština (Biće), lična božanska egzistencija). Tvorac neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog — Tvorac svekolike Vaseljene (Univerzuma). Pravoslavna teologija, dajući apofatičko tumačenje božanske suštine, više voli kategoriju tajne i slavoslovnih pojmova kad govori o Bogu, jer je to ime koje je iznad svakog imena (Filip. 2,9). U areopagitskom spisu „O božanskim imenima” pokazuje se da se Bog ne može čak ni definisati, niti ograničiti stvorenim predstavama, te da je sam pojam Boga relativan zato što se on odnosi na Njegov odnos sa tvorevinom, a ne na tajnu Njegove transcendentne suštine, odnosno na „nadsuštastvenu suštinu” (up. Nebeska jerarhija, XV, 2).

Stari zavet

Po Starom zavetu predstavu o Bogu dao je sami Bog u svojim delima projavljivanja u tvorevini i u Svome dolasku Ovaploćenjem Sina u istoriji. Sa svim teofanijama (bogojavljanjima) kojih je Stari zavet pun, ipak se u njima podvlači sveopšta transcendentnost Boga. "Ja sam onaj koji jesam“ (Izl. 3,14). Bog ima egzistenciju u sebi; nema drugo načelo ili cilj. Ovu ideju preuzeo je Novi zavet, postapostolski spisi i prvi simboli hrišćanske vere, u kojima se Bog naziva Θεοτης, načelo egzistencije. On je Tvorac svojom voljom, ali tvorevina nije od njegove suštine.

Novi zavet

Kao i Stari zavet (Is. 40; Ps. 104; Dan. 6,20), Novi zavet takođe upotrebljava samo ipostasnu kategoriju onda kad se odnosi na Boga (Dela 14,15). Teofanije (bogojavljenja) Staroga Zaveta koncentrišu se u velikoj epifaniji ili božanskom „snishođenju” (grč. συγκαταωασις), ili Ovaploćenju Sina Božijeg, preko kojeg je omogućena ne samo religija nego i oboženje, jer Ovaploćeni Logos uzima ljudsku prirodu u svoju ipostas. Ovaploćenje razotkriva ipostasni i epifanijski karakter Boga punog sažaljenja i ljubavi prema čoveku, Boga koji „silazi” da celiva i zagrli svoj lik metnut u tvorevinu (Luka 7,11,15,10; 19,1; Jovan 5,2).

Za razliku od Starog zaveta, Novi zavet jasno govori o Bogu-Svetoj Trojici: Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Hrišćanski trinitarni monoteizam jeste struktura najviše ljubavi. Trojičnost je odnos koji prevazilazi dualizam (dvojnost) na kojem je konstruisana starozavetna teologija.

Bog u pravoslavnim spisima

Crkveni Oci prave razliku između:

• Božanstva, suštine ili zajedničke prirode Boga
• Onoga što postoji oko suštine ili svojstava Božijih.

Oni govore o apsolutnoj transcendentnosti same suštine, o njenom apofatičkom karakteru. Ono što je suština Božija jeste van svakog afirmativnog ili negativnog poređenja sa svetom. Božanstvo (Θεοτης) ne može biti poistovećeno ni sa jednim svojstvom ili delanjem Boga. Termini teologije posmatraju, dakle, odnos između nas i Boga, a ne između nas i njegove suštine. Takođe, patristička teološka tradicija razlikuje:

• Zajedničku prirodu
• Ipostas Trojice

Ipostasi su nešto drugo od njihove zajedničke suštine ili njihovih zajedničkih delanja. Otac nije ime prirode ili delanja ili zajedničkog svojstva, nego ipostasi. Zato ipostasna, lična, svojstva ne treba da se mešaju sa zajedničkim identičnim svojstvima božanstva (poistovećujući prirodu Božiju sa nerađanjem, koje je svojstvo Oca, Evnomije pogrešno zaključuje da Sin nema božansku prirodu).

Jedan mistički istočni pokret više je voleo da naglasi apofatička svojstva Boga, na primer:

• Transcendentnost (budući jedan po suštini, van odnosa, Bog ne zavisi od neke druge egzistencije, nije jednak sa bilo čime drugim; On se ne može definisati kroz odnos, jer ima apsolutni, transcendentni karakter)
• Beskrajnost (odsustvo granice ili kraja, mesta u vremenu ili neprostornost, odsustvo početka i svršetka vremena)
• Nepokretivost ili stalnost odsustva razvoja: budući punoća u Njemu samome, (Bog se ne kreće ka višem cilju od Njega)
• Večnost (Bog je iznad svakog vremenskog ograničenja ili određenosti)

To ne znači da je Bog statička, bezlična, nepokretna priroda. Bog kao biće uzima oblik „da bi postojao”, ulazi u poredak egzistencije, ulazi u proces postojanja. Ali, u tom kretanju postojanja, priroda Boga se ne transformiše, On ne prima oblik koji pre nije imao, jer Bog ne potpada pod kategoriju ograničene egzistencije, odnosno nije podložan vremenu i prostoru. Suština i egzistencija Boga jesu neuslovljene, pošto se na Njega ne mogu primeniti pitanja kako? kad? i gde? On ne prima oblik koji nije imao, jer je On sam „biće” u apsolutnom smislu. On sam drži kretanje bića (suštine) i ograničava egzistenciju u vremenu i prostoru. Zato osim Boga i tvorevine ne postoji ništa drugo, jer je On beskonačan. Neegzistencija ili ništavilo, kao sam od sebe postojeći entitet, nema postojanje u Njemu. Stvorena tvar i čovek ne mogu biti lišeni egzistencije, sem od Boga.

Što se tiče strukture religioznog čina, Bog kao ipostas ne meša se sa čovekom, kao što ni duša nije istovetna sa Bogom, nego su oni dva subjekta, sjedinjena u ljubavi i blagodati.

Bog u islamu

Osnovni koncept islama je jedinstvenost Boga („tevhid”). Ovaj monoteizam je apsolutan, ne relativan ili pluralistički u bilo kojem smislu. Bog je opisan u suri el Ihlas (poglavlje 112), na sledeći način:

Reci „On je Bog, Jedan, Samodovoljan gospodar. Nikada nije nastao, niti je bio načinjen. Niko se ne može porediti sa Njim.”

Na arapskom, Bog se naziva Alah, što je spojeno od „al-ilah” ili „jedini bog”. Alah se prema tome ne prevodi samo kao Bog. Iako koriste drugo ime za Boga, muslimani potvrđuju da veruju u isto božanstvo u koje veruju pripadnici judeo-hrišćanskih religija. Ipak, muslimani se ne slažu sa hrišćanskom teologijom po pitanju jednoznačnosti Boga (učenje o Svetoj Trojici i da je Hristos večni Sin Božji).

Ne postoje muslimanske slike ili opisi tela Boga, jer se smatra da takve umetničke tvorevine vode ka idolatriji, te su stoga zabranjene. Muslimani smatraju da je Bog bestelesan, što onemogućava bilo kakvu likovnu predstavu. Umesto toga, muslimani opisuju Boga mnogim božanskim atributima koji su pomenuti u Kuranu, i sa 99 imena Alaha. Samo jedna od sura (jedno poglavlje) u Kuranu ne počinje frazom „U ime Alaha, Milostivog, Samilosnog”, a to je et Tevba. Ovo su posledično najvažnije božanske osobine u smislu toga što ih muslimani najčešće ponavljaju tokom svojih ritualnih molitvi (zvanih salah na arapskom, ili namaz na persijskom i srpskohrvatskom).

Bog u budizmu

Buda (Gautama Sidarta) je odbijao da da konkretan odgovor na pitanje o postojanju boga, tvrdeći da takva pitanja nemaju praktične posledice. Smatrao je da umesto metafizičkih rasprava treba razvijati duhovnu snagu, kojom se može doći do odgovora na sva bitna pitanja o egzistenciji.

Bog u filozofiji

• Platon o veri u Boga

Bog u zoroastrizmu

Bog u zoroastrizmu, antičkoj religiji koju je u 7. veku p. n. e. osnovao Zaratustra, daleko je kompleksniji pojam negoli u ostalim velikim religijama. Naime, Persijanci su u Bogu uvek videli princip borbe Dobra i Zla, čas je nadvladao jedan, a čas drugi princip. Zbog toga se i kaže da je zoroastrizam dualistička religija.

Neteistička gledišta

Vidi još: Evolutionary origin of religions i Evolutionary psychology of religion

Neteistička gledišta o Bogu isto tako variraju. Neki neteisti izbegavaju koncept Boga, uz prihvatanje da je značajan za mnoge; drugi neteisti shvataju Boga kao simbol ljudskih vrednosti i aspiracija. Devetnaesto vekovni engleski ateista Čarls Bradlou je deklarisao da on odbija da kaže „nema Boga”, zato što „reč Bog je za mene zvuk koji ne prenosi jasnu ili distinktnu afirmaciju”; on je specifičnije rekao da on ne veruje u hrišćanskog Boga. Sefan Džej Guld je predložio pristup podele sveta filozofije u ono što je on nazivao „nepreklapajućom magisterijom” (NOMA). Prema njegovom gledištu, pitanja o natprirodnom, kao što su ona koja se tiču postojanja i prirode Boga, su neempirijska i podesna su za domen teologije. Naučne metode treba koristiti za odgovore na sva empirijska pitanja o prirodnom svetu, a teologiju treba koristiti za odgovore na pitanja o ultimatnom značenju i moralnoj vrednosti. Prema tom gledištu, percipirani nedostatak bilo kakvih empirijskih tragova iz magisterija nadprirodnog na prirodne događaje čini nauku jednim igračem u prirodnom svetu.

Još jedan pogled, koji je razvio Ričard Dokins, je da je postojanje Boga emperijsko pitanje, na osnovu toga da „univerzum sa bogom bi bio sasvim drugačija vrsta univerzuma od one bez Njega i to bi bila naučna razlika”. Karl Sejgan je tvrdio da je doktrinu Stvoritelja univerzuma teško dokazati ili pobiti, i da je jedino moguće razumljivo naučno otkriće koje bi moglo da opovrgne postojanje Stvoritelja (ne obavezno Boga) bi bilo otkriće da je univerzum beskonačno star.

Stiven Hoking i koautor Leonard Mlodinov navode u svojoj knjizi, Veličanstveni dizajn, da je razumno pitati ko ili šta je stvorio univerzum, ali ako je odgovor Bog, tada je pitanje samo preneto na onoga ko je stvorio Boga. Isto tako, oba autora tvrde da je moguće odgovoriti na ova pitanja čisto u okviru naučne sfere i bez pozivanja na bilo kakva božanska bića.

Vidi još

• Postojanje Boga
• Biće

Literatura

• Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 153. ISBN 86-331-2075-5. 
• Assmann, Jan (2005). Religion and Cultural Memory: Ten Studies. Stanford University Press. str. 59. 
• Hawking, Stephen; Mlodinow, Leonard (2010). The Grand Design. Bantam Books. str. 172. ISBN 978-0-553-80537-6. 
• Barton, G. A. (2006). A Sketch of Semitic Origins: Social and Religious. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4286-1575-5. 
• Dawkins, Richard (2006). The God Delusion. Great Britain: Bantam Press. ISBN 978-0-618-68000-9. 
• Sagan, Carl (1996). The Demon Haunted World. New York: Ballantine Books. str. 278. ISBN 978-0-345-40946-1. 
• Dawe, Alan H. (2011). The God Franchise: A Theory of Everything. Alan H. Dawe. str. 48. ISBN 978-0-473-20114-2. „Pandeism: This is the belief that God created the universe, is now one with it, and so, is no longer a separate conscious entity. This is a combination of pantheism (God is identical to the universe) and deism (God created the universe and then withdrew Himself).” 
• Lataster, Raphael (2013). There was no Jesus, there is no God: A Scholarly Examination of the Scientific, Historical, and Philosophical Evidence & Arguments for Monotheism. CreateSpace Independent Publishing Platform. str. 165. ISBN 978-1-4922-3441-8. „This one god could be of the deistic or pantheistic sort. Deism might be superior in explaining why God has seemingly left us to our own devices and pantheism could be the more logical option as it fits well with the ontological argument's 'maximally-great entity' and doesn't rely on unproven concepts about 'nothing' (as in 'creation out of nothing'). A mixture of the two, pandeism, could be the most likely God-concept of all.” 
• Collins, Francis (2006). The Language of God: A Scientist Presents Evidence for Belief. Free Press. ISBN 978-0-7432-8639-8. 
• Veljačić, Čedomir (1977). „Nekoliko spornih tema u Buddhinu stavu prema religiji”. Budizam. Beograd: OPUS. str. 33—47. ISBN 978-86-7453-014-6. 
• Armstrong, Karen (1994). A History of God: The 4,000-Year Quest of Judaism, Christianity and Islam. Ballantine Books. ISBN 978-0-434-02456-8. 
• Pickover, Cliff (2001). The Paradox of God and the Science of Omniscience. Palgrave/St Martin's Press. ISBN 978-1-4039-6457-1. 
• Hastings, James Rodney (1925—2003) [1908–26]. Encyclopedia of Religion and Ethics. John A Selbie (Volume 4 of 24 (Behistun (continued) to Bunyan.) izd.). Edinburgh: Kessinger Publishing, LLC. str. 476. ISBN 978-0-7661-3673-1. „The encyclopedia will contain articles on all the religions of the world and on all the great systems of ethics. It will aim at containing articles on every religious belief or custom, and on every ethical movement, every philosophical idea, every moral practice.” 
• Miles, Jack (1996). God: A Biography. Vintage. ISBN 978-0-679-74368-2. 
• Tillich, Paul (1951). Systematic Theology. 1. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-80337-1. 

Spoljašnje veze

Preslušajte članak (info) noicon Pročitana Vikipedija Ova audio datoteka je napravljena iz verzije članka „Bog” datuma 2008-01-06 i ne uključuje kasnije izmene stranice. (audio pomoć) Više pročitanih članaka

• Concept of God in Christianity
• Concept of God in Islam Архивирано на сајту Wayback Machine (21. април 2019)
• God Christian perspective
• Hindu Concept of God
• Jewish Literacy Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2010)