Пређи на садржај

Пантеизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије чланака на тему
Бог
Опште концепције
Специфичне концепције
У одређеним религијама
Аврамске
Индо-иранске
Кинеске
Атрибути
  • Искуства
  • Праксе
Повезане теме
Дио серије чланака на тему
Нерелигиозност
Нерелигиозност
Атеизам
Облици и варијације
Аспекти
Агностицизам
Нетеизам
Натурализам
Људи
Књиге
Секуларистичке орг.
Повезане теме

Пантеизам је учење према којем су Бог и васељена (или природа) једно те исто,[1] или да све ствари сачињавају свеобухватног, иманентног бога.[2] Пантеистичко веровање не препознаје посебног личног бога,[3] антропоморфног или другог, већ уместо тога карактерише широк спектар доктрина које се разликују у облицима односа између стварности и божанства.[4] Пантеистички концепти датирају хиљадама година уназад, а пантеистички елементи су идентификовани у различитим религијским традицијама. Термин пантеизам је сковао математичар Џозеф Рафсон 1697. године[5][6] и од тада се користи за описивање веровања разних људи и организација. Најпознатији пантеистички систем у модерној филозофији је Спинозин, мада је пантеистичка реторика цветала у 19. веку, на пример у радовима Емерсона.[7]

Пантеизам је популаризован у западној култури као теологија и филозофија заснована на делима филозофа из 17. века Баруха Спинозе, посебно на његовој књизи Етика.[8] Пантеистички став је у 16. веку заузео филозоф и космолог Ђордано Бруно.[9] Идеје које подсећају на пантеизам постојале су у религијама јужне и источне Азије пре 18. века (посебно сикизам, хиндуизам, санамахизам, конфучијанизам и таоизам).

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Пантеизам потиче од грчког πᾶν pan (што значи „све, од свега“) и θεός theos (што значи „бог, божански“). Прва позната комбинација ових корена појављује се на латинском језику, у књизи Џозефа Рафсона из 1697. De Spatio Reali seu Ente Infinito,[6] где се позива на „пантеизам“ Спинозе и других.[5]

Дефиниције

[уреди | уреди извор]

Постоје бројне дефиниције пантеизма. Неки то сматрају теолошким и философским ставом о Богу.[10]‍:p.8

Пантеизам је став да је све део свеобухватног, иманентног Бога.[11] Сви облици стварности се тада могу сматрати било модусима тог Бића, или идентичним са њим.[12] Неки сматрају да је пантеизам нерелигиозни филозофски став. За њих, пантеизам је гледиште да су Универзум (у смислу тоталитета свег постојања) и Бог идентични (имплицирајући порицање личности и трансцендентности Бога).[13]

Историја

[уреди | уреди извор]

Предмодерна времена

[уреди | уреди извор]

Рани трагови пантеистичке мисли могу се наћи у теологији древне грчке религије орфизма, где је пан (све) повезан са створитељем Богом Фанесом (који симболизује универзум),[14] и са Зевсом, након гутања Фанеса.[15]

Пантеистичке тенденције су постојале у бројним раним гностичким групама, а пантеистичка мисао се јављала током средњег века.[16] Ово је укључивало секцију дела Јована Скот Еријугене из 9. века De divisione naturae и веровања мистика као што су Амалрик да Бене (11–12 век) и Екхарт (12–13 век).[16]‍:pp. 620–621

Католичка црква је дуго пантеистичке идеје сматрала јересом.[17][18] Ђордано Бруно, италијански фратар који је евангелисао о трансцендентном и бесконачном Богу, спаљен је на ломачи 1600. од стране римске инквизиције. Од тада је постао познат као прослављени пантеиста и мученик науке.[19][20]

Барух Спиноза

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Барух Спиноза, филозофија Баруха Спинозе и спинозизам
Филозофија Баруха Спинозе се често сматра пантеизмом.[10][21]

На Западу је пантеизам формализован као посебна теологија и филозофија заснована на делима филозофа из 17. века Баруха Спинозе.[10]‍:p.7 Спиноза је био холандски филозоф португалског порекла одрастао у сефардској јеврејској заједници у Амстердаму.[22] Он је развио веома контроверзне идеје у вези са аутентичношћу Хебрејске Библије и природом Божанског, и био је ефективно искључен из јеврејског друштва са 23 године, када је локална синагога издала херем против њега.[23] Неколико његових књига објављено је постхумно, а убрзо након тога уврштено у Индекс забрањених књига католичке цркве. Ширина и значај Спинозиног дела неће се схватити много година – као основа за просветитељство 18. века[24] и модерну библијску критику,[25] укључујући модерне концепције сопства и универзума.[26]

У постхумној Етици, „Спиноза је написао последње неоспорно латинско ремек-дело, и оно у коме су префињене концепције средњовековне филозофије коначно окренуте против самих себе и потпуно уништене.“[27] Посебно се супротставио чувеном дуализму ума и тела Ренеа Декарта, теорији да су тело и дух одвојени.[28] Спиноза је заступао монистичко становиште да су то двоје исто, и монизам је фундаментални део његове филозофије. Описан је као „човек опијен Богом“ и користио је реч Бог да опише јединство све супстанце.[28] Ово гледиште је утицало на филозофе као што је Георг Вилхелм Фридрих Хегел, који је изјавио: „Ти си или спинозиста или уопште ниси филозоф.“[29] Спиноза је заслужио похвале као један од великих рационалиста филозофије 17. века[30] и један од најважнијих мислилаца западне филозофије.[31] Иако је термин „пантеизам” скован тек након његове смрти, он се сматра најславнијим заговорником тог концепта.[32] Етика је била главни извор из којег се ширио западни пантеизам.[8]

Јохан Волфганг фон Гете је одбацио Јакобијево лично веровање у Бога као „шупљи сентимент дечјег мозга“[33] и, у „Студији по Спинози “ (1785/86), прокламовао је идентитет постојања и целовитости. Док Јакоби говори о Спинозином „фундаментално глупом универзуму“[34], Гете хвали природу као свог „идола“.[35][36]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ The New Oxford Dictionary of English. Oxford: Clarendon Press. 1998. стр. 1341. ISBN 978-0-19-861263-6. "the term 'pantheist' designates one who holds both that everything constitutes a unity and that this unity is divine."
  2. ^ Encyclopedia of Philosophy ed. Paul Edwards. New York: Macmillan and Free Press. 1967. стр. 34. 
  3. ^ Charles Taliaferro; Paul Draper; Philip L. Quinn (ур.). A Companion to Philosophy of Religion. стр. 340. „They deny that God is "totally other" than the world or ontologically distinct from it.” 
  4. ^ Levine, Michael, Pantheism: A Non-Theistic Concept of Deity, Psychology Press. . 1994. стр. 44, 274—275. ISBN 9780415070645.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)..
    • "The idea that Unity that is rooted in nature is what types of nature mysticism (e.g. Wordsworth, Robinson Jeffers, Gary Snyder) have in common with more philosophically robust versions of pantheism. It is why nature mysticism and philosophical pantheism are often conflated and confused for one another."
    • "[Wood's] pantheism is distant from Spinoza's identification of God with nature, and much closer to nature mysticism. In fact it is nature mysticism."
    • "Nature mysticism, however, is as compatible with theism as it is with pantheism."
  5. ^ а б Taylor, Bron (2008). Encyclopedia of Religion and Nature. A&C Black. стр. 1341—1342. ISBN 978-1441122780. Приступљено 27. 7. 2017. 
  6. ^ а б Ann Thomson; Bodies of Thought: Science, Religion, and the Soul in the Early Enlightenment, 2008, page 54.
  7. ^ Блекбурн, Сајмон. 1999. Оксфордски филозофски речник. Нови Сад: Светови
  8. ^ а б Lloyd, Genevieve (2. 10. 1996). Routledge Philosophy GuideBook to Spinoza and The Ethics. Routledge Philosophy Guidebooks (1st изд.). Routledge. стр. 24. ISBN 978-0-415-10782-2. 
  9. ^ Birx, Jams H. (11. 11. 1997). „Giordano Bruno”. Mobile, AL: The Harbinger. Архивирано из оригинала 16. 05. 2019. г. Приступљено 27. 12. 2021. „Bruno was burned to death at the stake for his pantheistic stance and cosmic perspective.” 
  10. ^ а б в Picton, James Allanson (1905). Pantheism: its story and significance. Chicago: Archibald Constable & CO LTD. ISBN 978-1419140082. 
  11. ^ Mastin, Luke. „Pantheism - By Branch / Doctrine - The Basics of Philosophy”. www.philosophybasics.com. 
  12. ^ Owen, H. P. Concepts of Deity. London: Macmillan, 1971, p. 65..
  13. ^ The New Oxford Dictionary Of English. Oxford: Clarendon Press. 1998. стр. 1341. ISBN 978-0-19-861263-6. 
  14. ^ Damascius, referring to the theology delivered by Hieronymus and Hellanicus in „The Theogonies”. sacred-texts.com. :"... the theology now under discussion celebrates as Protogonus (First-born) [Phanes], and calls him Dis, as the disposer of all things, and the whole world: upon that account he is also denominated Pan."
  15. ^ Betegh, Gábor (2004). The Derveni Papyrus. Cambridge University Press. стр. 176–178. ISBN 978-0-521-80108-9. 
  16. ^ а б Worman, J. H., "Pantheism", in Cyclopædia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature, Volume 1, John McClintock, James Strong (Eds), Harper & Brothers, 1896, pp 616–624.
  17. ^ Collinge, William (2012). Historical Dictionary of Catholicism. Scarecrow Press. стр. 188. ISBN 9780810879799.
  18. ^ „What is pantheism?”. catholic.com. Архивирано из оригинала 1. 8. 2017. г. 
  19. ^ McIntyre, James Lewis, Giordano Bruno, Macmillan, 1903, p 316.
  20. ^ „Bruno Was a Martyr for Magic, Not Science | Science 2.0”. 27. 8. 2014. 
  21. ^ *Fraser, Alexander Campbell "Philosophy of Theism", William Blackwood and Sons, 1895, p 163.
  22. ^ Anthony Gottlieb. „God Exists, Philosophically (review of "Spinoza: A Life" by Steven Nadler)”. The New York Times, Books. 18 July 1999. Приступљено 7. 9. 2009. 
  23. ^ „Why Spinoza Was Excommunicated”. National Endowment for the Humanities (на језику: енглески). 2015-09-01. Архивирано из оригинала 08. 09. 2018. г. Приступљено 2017-09-05. 
  24. ^ Yalom, Irvin (21. 2. 2012). „The Spinoza Problem”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 12. 11. 2013. г. Приступљено 7. 3. 2013. 
  25. ^ Yovel, Yirmiyahu (1992). Spinoza and Other Heretics: The Adventures of Immanence. Princeton University Press. стр. 3. 
  26. ^ „Destroyer and Builder”. The New Republic. 3. 5. 2012. Приступљено 7. 3. 2013. 
  27. ^ Scruton 1986 (2002 ed.), ch. 1, p.32.
  28. ^ а б Plumptre, Constance (1879). General sketch of the history of pantheism, Volume 2. London: Samuel Deacon and Co. стр. 3—5, 8, 29. ISBN 9780766155022. 
  29. ^ Hegel's History of Philosophy. SUNY Press. 2003. ISBN 9780791455432. Архивирано из оригинала 13. 5. 2011. г. Приступљено 2. 5. 2011. 
  30. ^ Scruton 1986 (2002 ed.), ch. 2, p.26
  31. ^ Gilles Deleuze (1990). „(translator's preface)”. Expressionism in Philosophy: Spinoza. Zone Books. . Referred to as "the prince" of the philosophers.
  32. ^ Shoham, Schlomo Giora (2010). To Test the Limits of Our Endurance. Cambridge Scholars. стр. 111. ISBN 978-1443820684. 
  33. ^ Goethe 15/1: 446
  34. ^ Jacobi [31819] 2000: 312
  35. ^ Goethe 14: 535
  36. ^ Bollacher, Martin 2020: Pantheism. In: Kirchhoff, T. (Hg.): Online Encyclopedia Philosophy of Nature. Universitätsbibliothek Heidelberg: Bollacher, Martin (2020). „Pantheism”. Online Encyclopedia Philosophy of Nature: 5. doi:10.11588/oepn.2020.0.76525. ,; "Goethe 14" and "Goethe 15/1" in the passage refers to volumes of Johann Wolfgang Goethe 1987–2013: Sämtliche Werke. Briefe, Tagebücher und Gespräche. Vierzig Bände. Frankfurt/M., Deutscher Klassiker Verlag.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Пантеизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пантеизам&oldid=28918535”