Вуди Ален
| Вуди Ален | |
|---|---|
 Вуди Ален 2016. године | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Алан Стјуарт Конигсберг |
| Датум рођења | 1. децембар 1935. |
| Место рођења | Њујорк, САД |
| Породица | |
| Супружник | Харлин Сузан Роузен (1956-1962) Луиза Ласер (1966-1970) Сун-И Превин (1997-данас) Дајана Китон (партнерка, 1970–1971) Мија Фароу (партнерка, 1980–1992) |
| Рад | |
| Активни период | 1956–сада |
| Битна улога | Ени Хол - Алви Сингер Хана и њене сестре - Мики |
| Званични веб-сајт | |
| http://www.WoodyAllen.com/ | |
| Веза до IMDb-а | |
Хејвуд „Вуди” Ален (енгл. Heywood "Woody" Allen), рођен као Алан Стјуарт Конигсберг (енгл. Allan Stewart Konigsberg; Њујорк, 1. децембар 1935),[1] амерички је режисер, писац и глумац.[2] Један је од утицајнијих и цењенијих људи у свету филма.[3] Такође је почео да пише материјал за телевизију, објавио је неколико књига са кратким причама и писао хумористичне комаде за The New Yorker.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је у јеврејској породици.[4]
Почетком шездесетих наступао је као стенд-ап комичар у Гринвич Вилиџу заједно са Ленијем Брусом, Елејн Меј, Мајк Николсом и Џоун Риверс. Тамо је развио монолошки стил (уместо традиционалних шала), и личност несигурног, интелектуалног, узнемиреног колебљивца, за коју он тврди да се прилично разликује од његове стварне личности.[5] Он је објавио три комедиографска албума током средине и касних 1960-их, чак је и номинован за награду Греми за свој комични албум из 1964. под називом Вуди Ален.[6] Године 2004, Комеди сентрал је рангирао Алена на четврто место листе 100 највећих стенд-ап комичара,[7][8] док је једна анкета спроведена у Великој Британији Алена рангирала на треће место међу највећим комичарима.[9]
Средином 1960-их, Ален је писао и режирао филмове, прво се специјализујући за слапстик комедије као што су Немој да пијеш воду (1966)[2], Узми паре и бежи (1969), Банане (1971)[2], Спавач (1973)[2], и Живот и смрт (1975), пре него што је прешао на драмски материјал под утицајем европске уметничке кинематографије током касних 1970-их са Унутрашњост (1978), Менхетн (1979) и Меморије звезданог праха (1980), и наизменично се бави комедија и драмом до данас. Ален се често идентификује као део новог холивудског таласа филмских стваралаца од средине 1960-их до касних 1970-их, као што су Питер Богданович, Мартин Скорсезе, Роберт Алтман и Сидни Лумет.[10] Он често глуми у својим филмовима, обично личности које је развио као станд-уп. Његов филм Ени Хол (1977)[2], романтична комедија у којој су учествовали Ален и његова честа сарадница Дајана Китон, освојио је четири награде Оскар, укључујући најбољи филм, најбољу режију, најбољи оригинални сценарио и најбољу глумицу за Китон. Критичари су његово дело из 1980-их назвали његовим најразвијенијим периодом. Његови филмови укључују Зелинг (1983), Бродвеј Дани Роуз (1984), Љубичаста ружа Каира (1985), Хана и њене сестре (1986),[2] Радио дани (1987), Друга жена (1988), и Злочини и прекршаји (1989).[2] Многи од његових филмова 21. века, укључујући Меч поен (2005), Љубав у Барселони (2008) и Поноћ у Паризу (2011), смештени су у Европу. Несрећна Џасмин (2013) и Кафе друштво (2016) смештени су у Њујорку и Сан Франциску.
Критичар Роџер Иберт описао је Алена као „богатство кинематографије“.[11] Ален је добио многа признања и почасти. Он је добио највише номинација за Оскара за најбољи оригинални сценарио, са 16. Добитник је четири награде Оскар, једне за најбољу режију и три за најбољи оригинални сценарио. Такође је добио девет филмских награда Британске академије. Британска академија за филмску и телевизијску уметност је Ален доделио БАФТА награду 1997. године. У 2014. години добио је награду Награду Сесил Б. Демил за животно дело и номинацију за Тони награду за најбољу књигу мјузикла за Меци над Бродвејом.[12] Амерички цех писаца именовао је његов сценарио за Ени Хол првим на листи „101 најсмешнијих сценарија“.[13] У 2011. години PBS је приказивао филмску биографију Вуди Ален: Документарни филм о својој серији Амерички мајстори.[14]
Лични живот
[уреди | уреди извор]Оптуживан је за сексуално злостављање и обљубу тада седмогодишње Дилан Фароу, усвојене ћерке његове партнерке Мије Фароу. Оптужбе нису доказане пред судом.[15]
У браку је са тридесет и пет година млађом Сун-И Превин, усвојеном ћерком Мије Фароу.[16]
Филмографија
[уреди | уреди извор]Дискографија
[уреди | уреди извор]- Woody Allen (Colpix Records, 1964)
- Woody Allen Vol. 2 (Colpix Records, 1965)
- The Third Woody Allen Album (Capitol Records, 1968)
- The Nightclub Years 1964–1968 (United Artists Records, 1972)
- Standup Comic (Casablanca Records, 1978)
- Wild Man Blues (RCA Victor, 1998)
- Woody With Strings (New York Jazz Records, 2005)
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Allen, Woody (1971). Getting Even. Random House. ISBN 978-0-394-47348-2.. (кратка прича)
- Allen, Woody (1975). Without Feathers. Random House. ISBN 978-0-394-49743-3.. (кратка прича)
- Allen, Woody (1980). Side Effects. Random House. ISBN 978-0-394-51104-7.. (кратка прича)
- The Gossage—Vardebedian Papers (кратка прича)
- Allen, Woody; Björkman, Stig (1995). Woody Allen on Woody Allen: In Conversation With Stig Bjorkman. Grove Press. ISBN 978-0-8021-1556-0..
- The Insanity Defense: The Complete Prose (2007)
- Mere Anarchy (2007)
- Apropos of Nothing (2020)
- Zero Gravity (2022)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Allen, Woody (2020). Apropos of Nothing (1st изд.). Arcade Publishing. ISBN 978-1-951627-34-8.
- ^ а б в г д ђ е Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 33. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „Your Show of Shows”. Time. Приступљено 21. 3. 2020.
- ^ Malley, JP O’. „Woody Allen bio spotlights cinematic nebbish's life and loves”. www.timesofisrael.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-07-15.
- ^ Gross, Terry (27. 1. 2012). „Woody Allen: Blending Real Life With Fiction”. Fresh Air. Архивирано из оригинала 11. 9. 2012. г. Приступљено 7. 4. 2012.
- ^ „Woody Allen – Artist”. The Recording Academy. Приступљено 21. 3. 2020.
- ^ „Comedy Central's 100 Greatest Stand-Ups of All Time”. Everything2.com. 18. 4. 2004. Архивирано из оригинала 15. 7. 2012. г. Приступљено 4. 5. 2012.
- ^ 100 Greatest Stand-Ups of All Time [Part 5] (YouTube). Comedy Central via Goofy Cartoon. Корисна информација се налази на: 33:03. Приступљено 19. 1. 2018.
- ^ Thorpe, Vanessa (2. 1. 2005). „Cook tops poll of comedy greats”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 19. 1. 2018. г. Приступљено 19. 1. 2018.
- ^ Newton, Michael (13. 1. 2012). „Woody Allen: cinema's great experimentalist”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 19. 1. 2018. г. Приступљено 9. 4. 2012. „In the 1970s, Allen looked irreverent, hip, a part of the New Hollywood generation. In an age of 'auteurs', he was the auteur personified, the writer, director and star of his films, active in the editing, choosing the soundtrack, initiating the projects”
- ^ Ebert, Roger (25. 5. 2011). „Midnight in Paris”. Chicago Sun-Times. Архивирано из оригинала 19. 1. 2018. г. Приступљено 20. 6. 2011 — преко RogerEbert.com.
- ^ „Woody Allen Will Be a No Show, Per Tradition”. Los Angeles Times. Приступљено 21. 3. 2020.
- ^ McNary, Dave (11. 11. 2015). „'Annie Hall' Named Funniest Screenplay by WGA Members”. Variety.
- ^ Woody Allen: A Documentary. American Masters. 21. 7. 2011. Приступљено 14. 11. 2018.
- ^ Nast, Condé (2014-02-07). „10 Undeniable Facts About the Woody Allen Sexual-Abuse Allegation”. Vanity Fair (на језику: енглески). Приступљено 2023-07-18.
- ^ McDonell-Parry, Amelia (2018-09-17). „Soon-Yi Previn Speaks Out About Woody Allen Marriage, Mia Farrow”. Rolling Stone (на језику: енглески). Приступљено 2023-07-18.
- ^ Fordham, John (2017-07-03). „Woody Allen & His New Orleans Jazz Band – a musician of 'awful dreadfulness'? Not at all”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-07-18.
Литература
[уреди | уреди извор]- Reimertz, Stephan (2000). Woody Allen: Eine Biographie. Reinbek. ISBN 978-3-499-61145-2. (на немачком)
- -- (2005). Woody Allen. ISBN 978-3-499-50410-5. (rororo-Monographie). Reinbek. . (на немачком)
- Lax, Eric (1991). Woody Allen: A Biography. Da Capo Press. ISBN 9780306809859. Приступљено 3. 2. 2014. „Woody Allen was born in Brooklyn, New York, in the spring of 1952, when Allan Stewart Konigsberg, who was born in Brooklyn, New York on December 1, 1935, settled on the name as a suitable cover.”
- „Martin Konigsberg”. Variety. 16. 1. 2001. Приступљено 22. 10. 2014.
- Baxter, John (1998). Woody Allen: A Biography. New York: Carroll & Graf. стр. 11. ISBN 978-0786708079.
- Norwood, Stephen Harlan; Pollack, Eunice G. (2008). Encyclopedia of American Jewish history – Stephen Harlan Norwood, Eunice G. Pollack – Google Books. Bloomsbury Academic. ISBN 9781851096381. Приступљено 24. 7. 2013.
- Meade, Marion. „The Unruly Life of Woody Allen”. The New York Times. Приступљено 14. 11. 2018.
- Meade, Marion (2000). The unruly life of Woody Allen: a biography
. New York: Scribner. стр. 31. ISBN 978-0-684-83374-3. OCLC 42291110. - Lax, Eric (1992). Woody Allen: A Biography. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80985-9.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Званични веб-сајт
- Вуди Ален на сајту IMDb
- Senses of Cinema: Great Directors Critical Database
- The Whore of Mensa - A Short Story by Woody Allen
- Woody Allen at celebritywonder.com
- Чуо сам за Новака, али не знам где је Србија („Прес“, 14. мај 2011)
- „Woody Allen: Comedian Profile”. Comedy-Zone.net. Приступљено 16. 1. 2008.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
- Рођени 1935.
- Амерички редитељи
- Амерички глумци
- Добитници награде БАФТА
- Добитници награде Сезар
- Добитници награде Небјула
- Особе које су мењале име
- Амерички атеисти
- Јевреји у Сједињеним Америчким Државама
- Вегетаријанци
- Добитници награде Оскар за за најбољег редитеља
- Добитници награде Оскар за најбољи оригинални сценарио
- Људи под псеудонимом