Пређи на садржај

Samoubistvo među LGBT+ omladinom

С Википедије, слободне енциклопедије
Svaki deseti mladić sa homoseksualnim ponašanjem ili homoseksualnom privlačnošću razmišlja o samoubistvu.[1]

Samoubilačko ponašanje homoseksualno orijentisanih je ozbiljan socijalni problem svakog društva jer svaki deseti mladić sa homoseksualnim ponašanjem ili homoseksualnom privlačnošću razmišlja o samoubistvu.[1] To potkrepljuju i istraživanja iz sveta, koja navode da oko 30% samoubistava u svetskoj populaciji počine homoseksualno orijentisane osobe.[2][3]

U posebnom riziku od pokušaja samoubistva i samoubistva su tinejdžeri i mlađi homoseksualno orijentisani. Prema naučnim istraživanjima, ovo je delom povezano sa heterocentričnim kulturama i institucionalizovanom homofobijom i stopom zavisnosti od droge, koja generalno kod homoseksualno orijentisanih raste.[4]

Iako postoji postignut konsenzus na osnovu brojnih studija, da mladi ljudi koji otkrivaju homoseksualnost ili homoseksualnu privlačnost imaju povećan rizik od samoubilačkog ponašanja i problema sa mentalnim zdravljem, procesi koji dovode do ovih udruženih poremećaja ostaju većim delom nejasni. Iako se takvi nalazi često tumače ulogom homofobičnih stavova i društvenih predrasuda u izazivanju problema mentalnog zdravlja kod mladih homoseksualno orijentisanih osoba, moguća su i brojna alternativna objašnjenja. Neka od tih objašnjenja data su u nastavku stranice.[5][6][7][8][9][10]

Novije analize pokazuju, da iako su adolescenti koji prijavljuju istopolne romantične veze ili odnose, više od dva puta u većem riziku da pokušaju samoubistvo, velika većina mladih homoseksualno orijentisanih (84,6% muškaraca i 71,7% žena) ne ispoljava ponašanje koje vodi u samoubistvo.[11]

Opšta razmatranja o samoubistvu

[уреди | уреди извор]
Takođe pogledajte: Samoubistvo

Samoubistvo, je definisano kao aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva.[12] U autodestruktivna ponašanja se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samoozleđivanja. Samoubistvo je jedan od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen, polnih, rasnih, kulturoloških, uzročnih, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica.[13]

Sigmund Frojd: samoubistvo je najdirektniji izraz nagona smrti, odnosno impulsa za totalnom autodestrukcijom.

Prema psihoanalizi, samoubistvo je čin autoagresije, izraz sadizma „super-ega” koji se okrenuo protiv same osobe. Samoubistvo je očajnički „protest”, ono je čin pobune „ega” protiv tiranskog superega i, istovremeno, poslednji pokušaj zadobijanja njegove „naklonosti”. Samoubistvo je, prema Frojdovoj teoriji nagona, najdirektniji izraz nagona smrti, odnosno impulsa za totalnom autodestrukcijom.[14]

Mnoge osobe reaguju samoubilačkim idejama u kriznim situacijama, a da mogu proći godine da ih ne ostvare, ili koriste samoubilačke intencije da bi izazvale pažnju okoline. Ipak, na svaku samoubilačku težnju treba na vreme obratiti pažnju. Prevencija samoubistva, zato zauzima važno mesto u medicinskim i socijalnim uslugama.[15]

Iako na prvi pogled svako samoubistvo izgleda kao duboko lični čin,

... uništavajući svoj život samoubica dovodi u pitanje temeljnu vrednost društva - ljudski život: što ovu pojavu čini društvenom devijacijom...i socijalnim problemom zbog masovnosti i zbog uzroka i posledica koje imaju duboko socijalno značenje...

Podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju da je samoubistvo jedan od tri najčešća uzroka smrtnosti među adolescentima u svetu - svakog dana 250 adolescenata izvrši a njih 10.000 pokuša samoubistvo. U Srbiji na godišnjem nivou 46 osoba uzrasta od 15 do 24 godine izvrši samoubistvo. Posebno rizične grupe su mladi beskućnici, odbegli od kuće i delikventi, ali i homoseksualno orijentisane osobe.

Seksualna orijentacija i samoubistvo

Seksualna orijentacija se pojavila kao razmatrani faktor rizika za samoubistvo adolescenata u poslednjih 20 godina. Postoji jaka veza između seksualne orijentacije adolescenata i samoubilačkih misli i ponašanja. Snažni efekat seksualne orijentacije na samoubilačke misli posredujue kritični faktori rizika samoubistva mladih, uključujući:[13]

  • depresiju,
  • beznadežnost,
  • zloupotrebu alkohola i psihoaktivnih supstanci,
  • nedavni pokušaji samoubistva od strane vršnjaka iz okruženja ili člana porodice i
  • iskustva viktimizacije.[11]

Uobičajeno je da se smatra da teškoće u suočavanju sa stigmom homoseksualnosti mogu dovesti do depresije, pa čak i samoubistva među homoseksualcima i lezbijkama; koja se može naročito pojačati tokom adolescencije, kada nova seksualnost postaje centralno pitanje u životima mladih.[16]

Istraživanja

[уреди | уреди извор]

Svetska zdravstvena organizacija je procenila da se u svetu samo u toku 2000. godine svakih 40 sekundi dogodilo po jedno samoubistvo, odnosno da je oko 2.200 osoba svakoga dana izvršilo samoubistvo, što čini 2% ukupne smrtnosti stanovništva. Takođe treba imati u vidu da svake godine od samoubistva umre oko 800.000 ljudi, kao i to da je samoubistvo treći vodeći uzrok smrtnosti ili drugi vodeći uzrok smrti među mladima starosti od 15-29 godina (2016). Procenjuje se, dа još najmanje pet do deset puta više osoba pokuša izvršenje samoubistva, ali preživi. Najgori faktor rizika za samoubistvo je prethodni pokušaj samoubistva. Stopa samoubistava posebno je velika među ugroženim grupama koje doživljavaju diskriminaciju, kao što su izbjeglice i migranti; autohtoni narodi; lezbejke, gej, biseksualne, transrodne, interseksualne (LGBTI) osobe; i zarobljenici.[17]

Prema statističkim podacima, Srbija je jedna od evropskih zemalja u kojoj je broj samoubistava u porastu.[18] Ovo zahteva izuzetnu odgovornost lekara, jer neoprezno prihvaćen pacijent od strane lekara može da deluje kao povod i navođenje na izvršenje samoubistva. Lekar koji na neprihvatljiv način reaguje u izvesnim situacijama može da se tereti za krivično delo navođenja na samoubistvo.

Do sada je sprovedeno više od 20 studija koje je su pokušale reše ovo pitanje, koristeći razne metode i uzorke. Zahvaljujući metodološkim ograničenjima prošlih studija, konsenzus nije postignut u pogledu stepena do koje je istopolna seksualna orijentacija faktor rizika za samoubistvo, a koliko je uticaj drugih činilaca, među kojima ima dosta nepoznatih, ali je nedvosmisleno utvrđeno da su mlade osobe homoseksualno orijentisana sklonije, od svojih vršnjaka, razmišljaju i pokušavaju samoubistva.[11]

Istraživanja s kraja 20. veka

[уреди | уреди извор]

Sredinom osamdesetih godina, pojavili su se prvi izveštaji istraživanja koji su počeli da ukazuju na to da je stopa samoubistava dramatično veća kod mlađih gejeva i lezbejki nego u opštoj adolescentnoj populaciji. 

Debata o ovom pitanju intenzivirana je 1989. godine objavljivanjem izveštaja američkog sekretarijata za zdravlje i ljudske resurse, koji je objavio da su mlađi gejevi i lezbejke u dva do tri puta većem riziku od pokušaja samoubistva, kao i da oni učine do 30% od ukupnog broja adolescentskih samoubistava.[19] Izveđtaj ukazuje da je kod mlađih gejeva i lezbejki u 48%,[20] i 76%,[21] slućajeva javljaju razmišljanja o samoubistvu, dok je između 29%,[20] i 42%,[22] osoba pokušalo samoubistvo. Uzorci koji su korišćeni u ovim istraživanjima nisu bili nasumični, međutim; mlađi gejevi i lezbejke predstavljeni u ovim istraživačkim podacima možda su bili u većem početnom riziku za samoubistvo. Dokazano je da su ove stope mnogo veće od onih za opštoj populaciji adolescenta; nedavne studije izveštavaju da između 19%,[23] i 29%,[24] populacije adolescenta ima istoriju samoubilačke ideje tokom celog života, a između 7%,[23] i 13%,[24] osoba pokušalo je samoubistvo.

Istraživanja na početku 21. veka

[уреди | уреди извор]

Kao i mnoge studije u prošlosti, studije sprovedene na početku 21. veka pronašle su jaku vezu između istopolne seksualne orijentacije i samoubilačkih misli kod mladih i pokušaja samoubistva. Za razliku od prethodnih studija koje su imale dosta manjkavosti po prvi put su u istraživanja uključeni i nacionalno reprezentativni podaci za dokumentaciju ove veze. Pored nedavnih studija seksualne orijentacije i samoubistva mladih, sprovedenih na državnom nivou u SAD, nalazi novijih studija potvrđuju da istopolna seksualna orijentacija predstavlja značajan faktor rizika za samoubistvo i na taj način verovatno i za samoubistvo. Istovremeno, nalazi istraživanja s početka 21. veka takođe ukazuju na to, da rizik možda nije toliko veliki kao što se često navodi,[10] što je i dokazano, kao i da povišeni nivoi (porast) samoubistava među mladima homoseksualne orijentacije i onima koji iskazuju istopolnu romantičnu privlačnost ili odnose, jednim delom može obijasniti i drugim dobro dokumentovani faktorima rizika koji su povezani sa samoubistvom među svim adolescentima, bez obira na seksualnu ili drugu orijentaciju.[11]

Jedna studija pokazuje da među primarnim faktorima rizika od samoubistva kod adolescenata i mladi sa istopolnom seksualnom orijentacijom, je viši nivo depresije i zloupotrebe alkohola. Druga istraživanja ukazuju na to da gej i lezbejske adolescenti prijavljuju visok nivo depresije,[25][26] i upotrebe i zloupotrebe supstanci.[27][28][29] Smatra se da mladi gejevi i lezbejske koji prikrivaju svoje seksualne identitete, alkohol koristiti za kupiranje anksioznosti i depresije.[30] U tom smislu budući napori istraživača i preventivni napori sa ovom populacijom trebali bi da budu fokusirati na depresiju i zloupotrebu supstanci kao prekursora za samoubistvo.

Mogući faktori rizika

[уреди | уреди извор]

Danas su na nivou epidemioloških istraživanjakao mogući faktori rizika navode:

Porodične razlike

Veće stopa neprihvatanja LGBT osoba od strane porodice je značajno povezana sa njihovim slabijim mentalnim zdravljem. Na osnovu pokazatelja iz brojnih studija, mlade LBGT osobe, zbog odbijanja i nerazumevanja porodice tokom adolescencije su; 8,4 puta sklonije da pokušaju samoubistvo, 5,9 puta sklonije ka težem obliku depresije, 3,4 puta sklonije da koriste nedozvoljene supstance ili drogu, i 3,4 puta sklonije nezaštićenim seksualnim odnosima i bežanje od kuće, u poređenju sa vršnjacima iz porodica koje imaju visok stepen prihvatanja, ili nizak nivo porodičnog odbijanja prema LGBT srodnicima.[31]

Ove studije pokazuju jasnu i direktnu vezu između određenog roditeljskog i negovateljskog odbijajućeg ponašanja i negativnih zdravstvenih (mentalnih) problema (poremećaja) koji se javljaju kod mladih ali i odraslih lezbejki, gej mladića i biseksualaca i mogu biti od uticaja na donošenje odluke o samoubistvu.[31].

Psihijatrijski poremećaji
Učestalost samoubilačkog ponašanja i psihijatrijskih poremećaja u odnosu na seksualnu orijentaciju[32]
Poremećaj LGB
(n=28)		 Heteroseksualci
(n=979)
Izražena depresija
71,4%
38,2%
Generalizovani anksiozni poremećaj
28,6%
14,5%
Poremećaj ponašanja
32,1%
11,0%
Nikotinska zavisnost
64,3%
26,7%
Zloupotreba supstanci i/ili zavisnost
60,7%
44,3%
Višestruku mentalni poremećaji (>2)
78,6%
38,2%
Samoubilačke ideje
67,2%
28,0%
Pokušaj samoubistva
32,1%
7,1%

Mogući uzroci samoubilačkog ponašanja

[уреди | уреди извор]

Samoubilački razlozi su najrazličitiji, od nekog vida nasilja u primarnim porodicama, straha u najrazličitijim oblicima, problema prihvatanja seksualnog ili rodnog identiteta do „toksičnog" stida, sramote, osude sredine, odbacivanja, problema u školi ili na poslu. Takođe, kod velikog broja osoba postoji strah da neće dobiti posao ili da će morati stalno da se skrivaju da bi ga zadržali.[33][34][35]

Nasilje u primarnim porodicama

Kako većina roditelja u početku doživljava emotivni šok da je njihovo dete homoseksualno, oni se najčešče ponašaju agresivno poput: negiranja činjenice da je dete gej, tendencije da se dete vodi na lečenje, a bilo je i slučajeva prekida komunikacija sa detetom i izbacivanja iz kuće.

Taj period koji traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci karakteriše loša komunikacija sa decom, neposedovanje teorijskih i praktičnih znanja o toj temi i činjenica da u pojedinim sredinama roditelji nemaju kome da se obrate i podele svoje brige i strahove. U ovom vremenskom određenju neshavćeno dete sa homoseksualnom orijentacijom postaje preokupirano problemima neprihvatanja od najbližih povlaći se u sebe, postaje anksiozno, depresivno i sklono samoubilačkim razmišlajnjima i idejama koja na kraju mogu rezultovati samoubistvom.

Odbacivanje u porodici kao prediktor negativnog ishoda zdravlja homoseksualno orijentisanih [31][36]
Uticaj na zdravlje Nizak nivo odbacivanja (%) Umeren nivo odbacivanja (%) Visok nivo odbacivanja (%)
Samoubilačke ideje
11,8
21,6
43,2
Pokušaji samoubistva
19,7
35,1
67,6
Depresija
22,4
44,6
63,5
Teško opijanje (zadnjih 6 meseci)
40,8
47,3
36,5
Zloupotreba opojnih droga (zadnjih 6 meseci)
42,1
30,0
71,6
Druge zloupotrebe povezana se bilo kojim problemom
48,0
47,3
68,9
Strah u svim oblicima

Osobe homoseksualne orijentacije često imaju osećaj ugrožene bezebednosti na ulici i javnim prostorima iz straha da će njihova drugačija seksualna orijentacija biti prepoznata od strane homofobičnih pojedinaca i da će ih to izložiti psihičkom i fizičkom maltretiranju. Strah da će postati žrtve nasilja ograničava ih u slobodi kretanja, načinu i stilu odevanja. Osećaj ugrožene bezbednosti postaje izraženiji ukoliko je osoba već bila izložena istoj vrsti nasilja u prošlosti.[37]

Problem prihvatanja rodnog identiteta

Nedavne studije o samoubilačkom ponašanju sprovedene na dva velika reprezentativna uzorka američkih učenika (R. Garofalo i sar., 1999 i G. Rimafedi i drugi, 1998, uporedo) pokazao je da su rodne razlike uticale na učestalosti pokušaja samoubistava kod dečaka homoseksualne orijentacije, ali ne i kod devojčica.

U neprijateljskom, homofobičnom svetu, mladim ljudima je teško prihvatiti svoju seksualnu orijentaciju i to prirodno uzrokuje neurotične reakcije u njima. Ovo je više nego verovatna hipoteza učestalijeg suicidnog ponašanja. Međutim, podaci iz Holandije, u nekoj meri su u suprotnosti sa stigmatizacijom, jer prema njim čak i u zemlji koja je najtolerantnija prema homoseksualnosti, stepen suicialnosti i drugih stvari vezani za nju ostaje visok među homoseksualno orijentisanim osobama.[11]

Sram i stid

Sram i stid koji neprestano prate ljudski rod, mogu doprineti razvoju onih „društvenih ugovora” koji su preneseni i poznati, ali i onih izopačenih normi, ili onih kršenja „normi” i običaja koji su načelno prihvaćeni, a posebno se tiču ličnog, seksualnog ili intimnog područja pojedinaca. Ti osečaji ulaze u komplikovani i širok emotivni svet čovekove intime i osobnosti, tako da vidljivije osobine dobijaju u uzrocima koji su vezani uz telesno, kao središnji i određujući element stida. Sram je pak, u odnosu na stid, osećaj koji nije vezan samo uz telesnost…[38]

Priroda ovih osećaja je da spadaju u društvene i moralne osećaje, jer utiču na pravila i na standarde društva na koje se odnose. Prema tome, sram kod LGBT+ osoba izaziva osećaj nedostojnosti koju on uočava u sebi misleći da je doživeo ili doživljava neodobravanje od strane drugih zbog onoga što on jest ili nekog dela koje je učinio,[38] i povečava rizih od samoubilačkih ideja.

Osuda sredine

Osuda sredine dovodi LGBT+ osobe u situaciju da nemaju kome da se obrate i podele svoje brige i strahove, što povećan rizik od depresiji, zloupotrebe antidepresiva, alkohola i psihoaktivnih supstanci.

Odbacivanje problema i nasilje u školskoj sredini i na poslu

Odbacivanjehomoseksualaca od strane vršnjaka ili radne sredine, ne samo da vodi u stigmatizaciji, već i razvija patološki strah i povećan rizik za zloupotrebu alkohola.

Strah od nezaposlenosti
Zloupotreba psihoaktivnih supstanci
Zloupotreba alkohola

Mere prevencije

[уреди | уреди извор]

Polazeći od svega navedenog u prethodnom delu stranice homoseksualno orijentisane osoobe pre svega adolescenti i mldi koji su u najvećem riziku od samoubistava, zaslužuju intervenciju i prevenciju koju retko primaju, a ona bi u načelu trebalo da se zasniva na brojnim činiocima, u koje spadaju:

Uloga porodice

Glavni protektivni faktor koji štiti LGBT populaciju od razvojnih rizika i potencijalnih negativnih zdravstvenih posledica, pa i samoubistva jeste porodica. Njena uoga porodice je ogromna tokom posebno u mlađem uzrastu ili procesu formiranja homoseksualnog identiteta, koji je neretko otežan različitim negativnim spoljašnjim uticajima, što može mladu LGBT osobu da uvede u razna rizična ponašanja. Ukoliko je porodica funkcionalna i prihvatajuća, ona ima potencijal da negativne sredinske uticaje ublaži i ostvari svoju ulogu, a to je da svakom svom članu obezbedi pravilan rast i razvoj, što indirektno razblažuje ili sasvim uklanja samoubilačke ideje i smanjuje agresivnost, zloupotrebu alkohola i psihoaktivnih supstanci.

Borba protiv diskriminacije i homofobije

Diskriminacija je snažan i hroničan stres i sigurno ima potencijal negativnog uticaja na različita rizična ponašanja, pa i na samoubičaćko ponašanje. O tome da narative mlade osobe homoseksualne orijentacije koje dospeju do psihijatrijskih odeljenja zbog pokušaja samoubistava obiluju temema kao što su neprihvatanje sebe, emotivno odbacivanje od strane porodice, pritisci da se promene i „nasilno izleče”, zatim tu su osuđivanje, ismevanje i pretnje iz neposrednog vršnjačkog okruženja, ali i neprekidni strah od nasilja iz šireg okruženja.

Uticaj istopolnog braka

Uspostavljanje istopolnih brakova povezano je sa značajnim smanjenjem stope pokušaja samoubistva među decom, sa najvećim efektom među decom homoseksualne orijentacije (LGB mladih). Studija o podacima iz celog SAD-a od januara 1999. do decembra 2015. godine otkrila je da je stopa pokušaja samoubistva među svim učenicima starosti od 9—12 godina opala za 7% a stopa pokušaja samoubistva među učenicima homoseksualne orijentacije (LGB omladine) starosti od 9—12 je opao za 14% u državama koje su uspostavile istospolne brakove. To je rezultovalo i podatkom: da nije pokušavalo samoubistvo oko 134.000 dece, svake godine u Sjedinjenim Državama.

Istraživači su iskoristili i postepen način na koji su istopolni brakovi uspostavljeni u Sjedinjenim Državama (proširujući se iz jedne države 2004 u svih 50 država u 2015. godini) kako bi uporedili stopu pokušaja samoubistva među decom u svakoj od država ponaosob u vremenskom periodu istraživanja. Kada se u određenoj državi uspostavio istopolni brak, trajno je došlo do smanjenjena stope pokušaja samoubistva među decom u toj državi. Nijedno smanjenje stope pokušaja samoubistva među decom nije bilo registrovano u određenoj državi u Sjedinjenim Državama sve dok ta država nije priznala istopolne brakove.

Vodeći istraživači iz brojnih studija sada se slažu da zakoni koji imaju najveći uticaj na gej odrasle mogu dovesti gej decu u položaj da se više nadaju budućnosti.

Programi podrške

Mešu značajnije primer programa podrđhe homoseksualno orijentisanim osobama iz sveta su Projekat Trevor (The Trevor Project), koji postoji već 14 godina, a od 2010. i kampanja „Postaje bolje" (It gets better) koja je su usmereni na prevenciju suicida LGBT omladine.

Projekat Trevor ima obučene savjetnike koji mogu pružiti podrđku osobama homoseksualne orijentacije u krizi svih 24 časa/7 dana u nedelji, pozivom TrevorLife linije na 1-866-488-7386. U okviru Trevor projekta postoji i radionica Lifeguard koja je besplatni modul za onlajn učenje sa video, nastavnim planom i nastavnim resursima za srednjoškolcei srednjoškolske učionice. Trening za profesionalce Trevor projekta uključuje treninge za odrasle koji rade sa mladima. Ovi treninzi pomažu savetnicima, edukatorima, administratorima, školskim medicinskim sestrama i socijalnim radnicima da razgovaraju i deluju u oblasti prevencije samoubistva u LGBTQ-u.[39]

U Srbiji postoji samo jedan takav program podrške i to LGBT SOS telefon (011/292 00 67) koji je od 2006. godine vodi organizacija Geten.Ovaj vid podrške, na srpskom jeziku posebno je značajan za osobe iz unutrašnjosti Srbije, gde ne postoje servisi za direktno obraćanje kakvih ima u Beogradu ili Novom Sadu, kao i za osobe koje imaju strah da se direktno obrate i izlože svoj problem sa suicidogenim idejama.

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Izvori

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Marinović, Nemanja. „Svaki deseti gej mladić razmišlja o samoubistvu”. www.euractiv.rs,. Архивирано из оригинала 26. 11. 2018. г. Приступљено 26. 11. 2018. 
  2. ^ Haas, A. P.; Eliason, M.; Mays, V. M.; Mathy, R. M.; Cochran, S. D.; d'Augelli, A. R.; Silverman, M. M.; Fisher, P. W.; Hughes, T.; Rosario, M.; Russell, S. T.; Malley, E.; Reed, J.; Litts, D. A.; Haller, E.; Sell, R. L.; Remafedi, G.; Bradford, J.; Beautrais, A. L.; Brown, G. K.; Diamond, G. M.; Friedman, M. S.; Garofalo, R.; Turner, M. S.; Hollibaugh, A.; Clayton, P. J. (Janyary 2011). „Suicide and suicide risk in lesbian, gay, bisexual, and transgender populations: Review and recommendations”. Journal of Homosexuality. 58 (1): 10—51. PMC 3662085 Слободан приступ. PMID 21213174. doi:10.1080/00918369.2011.534038.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ Proctor, C. D.; Groze, V. K. (1. 9. 1994). „Risk factors for suicide among gay, lesbian, and bisexual youths”. Social Work. 39 (5): 504—513. PMID 7939864. doi:10.1093/sw/39.5.504. 
  4. ^ Hatzenbuehler, Mark L.; McLaughlin, Katie A.; Keyes, Katherine M.; Hasin, Deborah S. (1. 3. 2010). „The Impact of Institutional Discrimination on Psychiatric Disorders in Lesbian, Gay, and Bisexual Populations: A Prospective Study”. American Journal of Public Health. 100 (3): 452—459. PMID 20075314. doi:10.2105/AJPH.2009.168815. 
  5. ^ Bagley CTremblay P Suicidal behaviors in homosexual and bisexual males (1997). Crisis.: 1824—.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) 34Google ScholarCrossref
  6. ^ Garofalo R AWolf R C Kessel S Palfrey J DuRant RH (1998). „The associations between health risk behaviors and sexual orientation among a school-based sample of adolescents”. Pediatrics.: 101895—902. .
  7. ^ Remafedi G French S Story M Resnick MD Blum R (1998). „The relationship between suicide risk and sexual orientation: results of a population-based study”. Am J Public Health.: 8857—60. 
  8. ^ Russell ST Joiner K. Adolescent sexual orientation and suicide risk: evidence from a national study.  Paper presented at: Annual Meeting of the American Sociological Association August, 1998 San Francisco, Calif.
  9. ^ Hartstein NB. Suicide risk in lesbian, gay and bisexual youth. . Cabaj RP Stein T Seds. „Textbook of Homosexuality and Mental Health”. Washington DC American Psychiatric Press: 819—837. 1996. 
  10. ^ а б Gibson P, Gay and lesbian youth suicide. Feinlieb Med. Prevention and Intervention in Youth Suicide: Report of the Secretary's Task Force on Youth Suicide. „Vol 3 Washington”. DC US Dept of Health and Human Services: 109—142. 1989. 
  11. ^ а б в г д Russell, Stephen T.; Joyner, Kara (2001 August). „Adolescent Sexual Orientation and Suicide Risk: Evidence from a National Study”. Am J Public Health. 91 (8): 1276—1281. PMC 1446760 Слободан приступ. PMID 11499118. doi:10.2105/ajph.91.8.1276.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  12. ^ „NIMH » Suicide”. www.nimh.nih.gov. Приступљено 2021-02-03. 
  13. ^ а б Jugović, Aleksandar L. (2011). „Socijalno-demografska i etiološka obeležja suicida u savremenom društvu”. Specijalna edukacija i Rehabilitacija. 10 (3): 529—546. 
  14. ^ Shneidman, E (1996). The Suicidal Mind. New York: Oxford Univesity Press. 
  15. ^ Stack, Steven; Wasserman, Ira (2005). „Race and Method of Suicide: Culture and Opportunity”. Archives of Suicide Research. 9 (1): 57—68. PMID 16040580. doi:10.1080/13811110590512949. 
  16. ^ Rotheram-Borus MJ, Fernandez MI (1995). „Sexual orientation and developmental challenges experienced by gay and lesbian youths”. Suicide Life Threat Behav. 23 (suppl): 26—34. .
  17. ^ „Suicide, Key facts”. SZO, 02. 08. 2018. Приступљено 30. 11. 2018. 
  18. ^ Nikolić D, Dimitrijević D. Zadesi, samoubistva, ubistva. Nasilna smrt u Jugoslaviji 1950-2000. Beograd: Ars Libri; 2000.
  19. ^ Gibson P. Gay male and lesbian youth suicide. In: Feinleib MR, ed. Report to the Secretary's Task Force on Youth Suicide, Vol 3: Prevention and Interventions in Youth Suicide. Rockville, Md: US Department of Health and Human Services. 110–142.
  20. ^ а б Hammelman, T. L. (1993). „Gay and lesbian youth: contributing factors to serious attempts or considerations of suicide”. J Gay Lesbian Psychother. 2: 77—89. doi:10.1300/J236v02n01_06. 
  21. ^ Rotheram-Borus MJ, Hunter J, Rosario M (1994). „Suicidal behavior and gay-related stress among gay and bisexual male adolescents”. J Adolesc Res. 9 (4): 498—508. doi:10.1177/074355489494007. .
  22. ^ Hershberger, Scott L.; d'Augelli, Anthony R. (1995). „The impact of victimization on the mental health and suicidality of lesbian, gay, and bisexual youth”. Dev Psychol. 31: 65—74. doi:10.1037/0012-1649.31.1.65. 
  23. ^ а б Lewinsohn, P. M.; Rohde, P.; Seeley, J. R. (1996). „Adolescent suicidal ideation and attempts: risk factors and clinical implications”. Clin Psychol Sci Pract. 3: 25—46. doi:10.1111/j.1468-2850.1996.tb00056.x. .
  24. ^ а б Faulkner, A. H. (фебруар 1998). „Correlates of same-sex sexual behavior in a random sample of Massachusetts high school students”. Cranston KAm J Public Health. 88 (2): 262—6. .
  25. ^ Gonsiorek, John C. (март 1988). „Mental health issues of gay and lesbian adolescents”. Journal of Adolescent Health Care. 9 (2): 114—22. PMID 3283088. doi:10.1016/0197-0070(88)90057-5. .
  26. ^ Rothblum, E. D. (1990). „Depression among lesbians: an invisible and unresearched phenomenon”. J Gay Lesbian Psychother. 1: 67—87. doi:10.1300/J236v01n03_05. .
  27. ^ Garofalo, Robert; Wolf, R. Cameron; Kessel, Shari; Palfrey, Judith; Durant, Robert H. (мај 1998). „The Association Between Health Risk Behaviors and Sexual Orientation Among a School-based Sample of Adolescents”. Pediatrics. 101 (5): 895—902. PMID 9565422. doi:10.1542/peds.101.5.895. 
  28. ^ Durant, R. H.; Krowchuk, D. P.; Sinal, S. H. (јул 1998). „Victimization, use of violence, and drug use at school among male adolescents who engage in same-sex sexual behavior”. J Pediatr. 133 (1): 113—8. PMID 9672522. doi:10.1016/S0022-3476(98)70189-1. 
  29. ^ Remafedi, G. (март 1987). „Male homosexuality: The adolescent's perspective”. Pediatrics. 79 (3): 326—30. PMID 3822631. 
  30. ^ Radkowsky, M.; Siegel, L. J. (1997). „The gay adolescent: Stressors, adaptations, and psychosocial interventions”. Clin Psychol Rev. 17 (2): 191—216. PMID 9140715. doi:10.1016/S0272-7358(97)00007-X. 
  31. ^ а б в Caitlin Ryan, David Huebner, Rafael M. Diaz, Jorge Sanchez (јануар 2009). „Family Rejection as a Predictor of Negative Health Outcomes in White and Latino Lesbian, Gay, and Bisexual Young Adults”. PEDIATRICS. 123 (1): 346-352. doi:10.1542/peds.2007-3524. 
  32. ^ (језик: енглески) „Rates of Suicidal Behavior and Psychiatric Disorders by Sexual Orientation, Archives of General Psychiatry Vol. 56 No. 10, October 1999”. Приступљено 11. 4. 2013. 
  33. ^ Remafedi, G. (март 1987). „Adolescent homosexuality: psychosocial and medical implications.”. Pediatrics. 79 (3): 331—337. .
  34. ^ Remafedi, G.; Farrow, J. A.; Deisher, R. W. (јун 1991). „Risk factors for attempted suicide in gay and bisexual youth”. Pediatrics. 87 (6): 869—875. .
  35. ^ Remafedi G, Resnick M, Blum R, Harris L (април 1992). „Demography of sexual orientation in adolescents”. Pediatrics. 89 (4 Pt 2): 714—721. .
  36. ^ „TABLE 4 Family Rejection as Predictors of Negative Health Outcomes” (на језику: енглески). 2005. Приступљено 4. 5. 2012. [мртва веза]
  37. ^ Radoman, J., Radoman, M., Đurđević-Lukić, S., Anđelković, B. LGBT populacija i reforma sektora bezbednosti u Republici Srbiji. Beograd: Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju. 2011. ., Misija OEBS u Srbiji.
  38. ^ а б „Kruženje srama u LGBT+ zajednici - BaLConn”. www.balconn.com. Приступљено 2022-09-19. 
  39. ^ „Call the TrevorLifeline”. www.thetrevorproject.org. Приступљено 26. 11. 2018. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Samoubistvo_među_LGBT%2B_omladinom&oldid=28900958”