Целер

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Целер
Апиум гравеоленс
Научна класификација
Царство: Плантае
Дивизија: Магнолиопхyта
Разред: Магнолиопсида
Ред: Апиалес
Породица: Апиацеае
Потпородица: Апиоидеае
Род: Апиум
Врста: А. гравеоленс
Двојни назив
Апиум гравеоленс
L.

Целер (Апиум) (од грчког σέλινον, сéлинон: Першин), односно уобичајених народних назива ак, червез, опих, питоми целер, селен, зелена.

Опис биљке

[уреди | уреди извор]

Целер је зељаста годишња, двогодишња или вишегодишња биљка из породице штитарки с меснатим или вретенастим, а каткада и гомољасто одебљалим коријеном, те разграњеном стабљиком високом 40 – 80 цм. Тамнозелени и сјајни листови су велики и перасто раздијељени, а листићи су клинастог облика на врху урезани и назубљени. Цвијетни штит је с кратком петељком зракаст с бијелим и сивобијелим цвјетовима који цвјетају од српња до рујна, а кугласти плод је ребраст. На цијени је као врло вриједна љековита биљка.

Мирис и окус

[уреди | уреди извор]

Коријен има својствено ароматичан мирис, који није свакоме угодан, обилује етеричним уљима (терпени) којима захваљује своју арому и окус, а сам гомољ штити од бактерија, гљивица и природних непријатеља. Окус вртног целера је оштар и зачински, али кухан има благи и угодан укус. Вртни целер се цијени због своје деликатне ароме, која оплемењује јела, обогаћујући окус јелима од поврћа, али и воћа (одлично се слаже с јабуком).

Повијест и распрострањеност

[уреди | уреди извор]

Расте од Азије до сјеверне Африке, преко Средоземља до Еуропе и Енглеске, а као дивља самоникла биљка био је познат још у прадавна времена, која расте на обалама, влажним и мочварним подручјима. Као вијенац се носио на погребним свечаностима у старом Египту и нађен је у гробницама фараона. У Хомеровој Одисеји се спомиње како су ливаде на отоку Калипсу биле прекривене љубицама и целером, а био је и симбол љепоте и весеља. Старим Грцима је био најомиљеније цвијеће за гроб и жалост. Код старих Римљана био је симбол смрти и за некога на умору говорили би: "Апио индигет" (преостаје му само целер). Хипократ га је препоручивао свима који имају трепераве живце. Француски фитотерапеут Маурице Мессéгуé је у својим књигама о љековитом поврћу и биљу навео старе народне изреке: "Кад би жена само знала како ће јој муж бити снажан ако једе пуно целера, ишла би и на крај свијета да му га набави" и "Кад би муж знао прави учинак целера, засијао би њиме цијели врт". А народна уречица гласи: "Тко на срцу има фелер, треба увијек јести целер". Такођер је и популаран у традиционалној кинеској медицини која га препоручује за снижавање крвног тлака.

Од 16. стољећа почиње његов узгој као култивиране биљке и данас се налази у готово сваком врту, а у данашњих Грка целер је симбол среће и весеља, док су Французи одувијек уживали у њему хвалећи га узречицом: "Не треба се плашити мукотрпног пута до Рима ради љубави и целера".

Прехрана

[уреди | уреди извор]

Целер се користи у јелима и за припрему јухе, а сјеме се употребљава као зачин. Чак и након дугог потапања у воду биљка остаје чврста додајући јухи текстуру. На југу Еуропе целер се обично употребљава свјеж.

Енергетска вриједност 100 г целера (коријен с лишћем) је мала - износи 14 кцал/59 кЈ. Од тога је 0,69 % бјеланчевина, 2,97 % угљенохидрата и 0,17 % масти. Изврстан је извор витамина К (29,3 μг, што чини 29 % препорученог дневног уноса) и дијеталних влакана (1,6 г/14 кцал или 11,5 г/100 кцал, препоруке су 3 г/100 кцал), а остале потребне минерале и витамине садржи у малим количинама.

Љековито дјеловање

[уреди | уреди извор]
Апиум гравеоленс

Љековите су твари највише садржане у сировом, свјеже истиснутом соку из коријена, листова и стабљике, но код приправљања треба избјећи присуство листова, јер они чине сок горким. Садржи све витамине Б комплекса, витамин C, витамин А, витамин Е, минерале, калциј, натриј, алкалоид апиин, аспарагин, етерично уље (Олеум Апии).

Једењем целера или пијењем сока, етерична уља целера дјелују антибактеријски и антимикотички у устима, грлу, желуцу и цријевима, дјелују на мокраћни сустав, излучују се и путем бубрега, дезинфицирајући и даље слузнице, помажући на тај начин код упала мокраћних путева и тегоба с мокрењем, дјелују прочишћавајуће и потичу стварање жучи. Стимулира рад бубрега и снажно поспјешује менструацију. Сјеменке целера у Енглеској и Аустралији се већ дуго користе као традиционални лијек против разних типова артритиса.

  • Посебно упозорење:
За вријеме трудноће може довести до нежељених сметњи.
Стимулира рад бубрега и његове функције, стога код обољелих бубрега треба посебно пазити.
За дијабетичаре је најбоље да га узимају куханог, а опрез је потребан јер садржи угљикохидрате.
Постоје особе алергичне на целер.

Алергије

[уреди | уреди извор]

За људе алергичне на целер, он може довести до фаталног анафилактичког шока. Алерген се не уништава при кухању. Коријен биљке садржи више алергена од стабљике. Целер спада у малу групу намирница које могу изазвати јаке алергијске реакције, чак и ако се једе храна која је обрађена са стројевима који су претходно кориштени за обраду целера, што отежава избјегавање овакве хране.

Занимљивости

[уреди | уреди извор]
  • Целер садржи андростерон, хормон за који се сматра да привлачи жене.
  • Др. Броwн'с производи безалкохолно пиће са укусом целера под именом Цел-Раy.
  • Зечеви једу доста целера, али не губе на тежини јер бактеријска флора која се налази у њиховом слијепом цријеву укључује и микроорганизме који могу разградити целулозу из целера у облик који животиња може апсорбирати.
  • Анафилаксија изазвана вјежбањем се може погоршати једењем целера
  • Јестива дршка целера не представља његово стабло као што се често мисли, већ је у ствари петељка листа.
  • На филму ломљење дршки целера уз микрофон се користи за опонашање звука ломљења костију.
  • Код одређеног броја људи конзумирање целера изазива утрнуће језика.

Повезано

[уреди | уреди извор]

Био Вегета

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Wикиврсте има информације везане уз: