Пређи на садржај

Украдене генерације

С Википедије, слободне енциклопедије
Поставка под именом Одвођење деце

„Украдене генерације“ или „Украдена деца“ је термин којим се означавају деца аустралијских Абориџина и Острвљана Торесовог мореуза, коју су аустралијске федералне и државне владине агенције и црквени мисионари, на основу тадашњих закона, одводили из њихових породица. Деца су одвођена у периоду између приближно 1869.[1] и 1969. године,[2][3] мада су у неким местима она одвођена и током 1970-их.[4]

Процене броја одведене деце, као и разлози који се крију иза тог чина, су дискутабилни. Документовани докази, као што су новински чланци и извештаји из тог периода који су подношени скупштинским одборима, дају читав низ различитих објашњења. Као један од разлога се наводи заштита деце, због бојазни да ће катастрофално опадање црначке популације које је уследило након контаката са белцима довести до потпуног „изумирања“ припадника црне расе.[5] Такође се спомињу и страх од мешања раса[6] и жеља за очувањем расне чистоће белаца.[7] Термин „украдена“ је употребљаван у контексту присилног одвођења деце из њихових породица – П. Макгери, члан парламента Новог Јужног Велса, успротивио се Допуни Закона о заштити Абориџина из 1915. који је омогућио Одбору за заштиту Абориџина да одводи децу од њихових родитеља, без обавезе да се претходно утврди да су она била занемарена или малтретирана; Макгери је описао ову политику као „крађу деце од њихових родитеља“.[8] У Аделаиди је 1924.[9] објављен чланак у којем се каже: „Реч ‚украдени‘ може да звучи помало натегнуто, али након што смо објавили причу о Абориџинској мајци сломљеног срца, сигурни смо да ће свет сматрати да је она на месту.“[10][11]

Аустралијски староседеоци су у већини области били „заштићени“, односно били су штићеници државе.[12][13] Заштита се спроводила преко Одбора за заштиту Абориџина. У Викторији и Западној Аустралији ови одбори су такође били одговорни за спровођење тзв. Уредби о мелезима.

Питер Рид је 1981. објавио Украдене генерације: Одвођење абориџинске деце у Новом Јужном Велсу од 1883. до 1969.[3] Објављивање резултата Националне истраге о одвајању деце Абориџина и Острвљана Торесовог мореуза од њихових породица[14] из 1997. је проширило свест о Украденим генерацијама. Прихватање овог термина у Аустралији је озваничено 13. фебруара 2008. формалним извињењем Украденим генерацијама,[15] које је упутио премијер Кевин Рад, а које је добило подршку у оба дома аустралијског парламента. Извињења су пре тога упућивале државне и територијалне владе, у периоду између 1997. и 2001.[16] Међутим, и даље је било одбијања да се прихвати термин „Украдене генерације“. Ово потврђује чињеница да је некадашњи премијер Џон Хауард одбио да се извини, док је тадашњи министар за питања Абориџина и Острвљана Торесовог мореуза, Џон Херон, одбио да употреби спорни термин у априлу 2000.[17]

Образложење политике одвођења деце

[уреди | уреди извор]

Једно од објашњења гласи да је сврха спровођења закона о одвођењу абориџинске деце од њихових родитеља била заштита деце, односно да је то био одговор законодаваца и званичника на потребу да се заштите занемарена, злостављана или напуштена деца мелеског порекла.[18] У извештају Волтера Болдвина Спенсера[19] наводи се да су многа деца, која су рођена у време изградње железнице Ган, током 1920-их, била напуштена већ у раној младости и да није било никог ко би се старао о њима. Овај и други слични инциденти су подстакли државу да поведе рачуна о таквој деци.[20]

Други документи из 19. и са почетка 20. века указују да је политика одвођења деце од родитеља подстакнута другачијим убеђењима: да ће доћи до изумирања абориџинског становништа услед контаката са белцима, да чистокрвно племенско абориџинско становништво није способно да се самостално одржи, те да је оно неминовно осуђено на изумирање.[21][22][23] Спомињу се и идеје о еугеници и страх од мешања раса, што има везе са идеологијом о подели људске врсте према цивилизацијској хијерархији. Ово подразумева да је северноевропска цивилизација супериорнија од абориџинске, због великог технолошког напретка. Неке од присталица ових веровања су сматрали да ће пораст броја мелеске деце представљати претњу за природу и стабилност преовлађујуће цивилизације, или за оно што се сматрало расним и цивилизацијским „наслеђем“.[24] На пример, током 1930-их, заштитник Абориџина Северних територија, др Сесил Кук, сматрао је стални пораст броја мелеске деце проблемом:[25]

Генерално од пете и надаље од шесте генерације, све природне карактеристике аустралијских Абориџона су искорењене. Проблем наших мелеза ће брзо бити решен комплетним нестанком црне расе, и брзим утапањем њихових потомака у белу расу.

Слично њему, главни заштитник Абориџина у Западној Аустралији, А. О. Невил, је 1930. написао у чланку за The West Australian:

Елиминишите чистокрвне и дозволите мешање белаца са мелезема и на крају трке ће и они постати бели.[26]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Marten, J.A., , Children and war. New York: NYU Press. 2002. стр. 229. ISBN 978-0-8147-5667-6. ..
  2. ^ Australian Museum (2004). „Indigenous Australia: Family Life”. Архивирано из оригинала 05. 02. 2008. г. Приступљено 28. март 2008. 
  3. ^ а б Read, Peter (1981). The Stolen Generations: The Removal of Aboriginal children in New South Wales 1883 to 1969 (PDF). Department of Aboriginal Affairs (New South Wales government). ISBN 978-0-646-46221-9. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 08. 2006. г. Приступљено 18. 10. 2010. 
  4. ^ Bringing Them Home: "Victoria" Архивирано на сајту Wayback Machine (10. август 2008)).
  5. ^ Bates, Daisy (1938). „The Passing of the Aborigines: A Lifetime spent among the Natives of Australia”. Project Gutenberg of Australia. стр. 243. „I did what I set out to do – to make their passing easier and to keep the dreaded half-caste menace from our great continent” 
  6. ^ Bates, Daisy (1938). „The Passing of the Aborigines: A Lifetime spent among the Natives of Australia”. Project Gutenberg of Australia. „Half-castes came among them, a being neither black nor white, whom they detested.” 
  7. ^ Aboriginal welfare : initial conference of Commonwealth and state Aboriginal authorities held at Canberra, 21 to 23 April, 1937 Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2011)
  8. ^ Bringing Them Home report, part 2, chapter 3.
  9. ^ The Haebich interview gives the year as 1923, but see Foster, Robert (2000). „'Endless trouble and agitation': Aboriginal agitation in the protectionist era”. Journal of the Historical Society of South Australia. (28): 15—27. .
  10. ^ Interview with Dr Anna Haebich, The Stolen Generation, Ockham's Razor, ABC Radio National, broadcast Sunday 6 January 2002, accessed 19 February 2008. Anna is author of. Broken Circles, Fragmenting Indigenous Families 1800–2000. Fremantle: Fremantle Arts Centre Press. 2000. ISBN 978-1-86368-305-0. . .
  11. ^ Foster, Robert. „'Endless trouble and agitation': Aboriginal agitation in the protectionist era”. Journal of the Historical Society of South Australia,2000. 28: 15—27.  gives the reference to the clipping on this case as #81: "The Sun, [16/4/]1924; Register 9/4/1924; Sport's Newsclipping Books GRG 52/90 SRSA (State Records of South Australia). see}- „Kooriweb.org” (PDF). Приступљено 27. 4. 2013. 
  12. ^ Timeline of Legislation Affecting Aboriginal People Архивирано на сајту Wayback Machine (25. фебруар 2004), Government of South Australia, Aboriginal Education and Employment Services
  13. ^ „Documenting Democracy at National Archives of Australia: Australia's Story In Victoria, for example, "The (Aboriginal Protection) Act gave powers to the Board for the Protection of Aborigines which subsequently developed into an extraordinary level of control of people's lives including regulation of residence, employment, marriage, social life and other aspects of daily life"”. Foundingdocs.gov.au. Архивирано из оригинала 04. 07. 2009. г. Приступљено 25. 04. 2010. 
  14. ^ „Bringing them home: The 'Stolen Children' report”. Human Rights and Equal Opportunity Commission. 2005. Архивирано из оригинала 05. 09. 2007. г. Приступљено 8. 10. 2006. 
  15. ^ "Kevin Rudd says sorry", Dylan Welch, Sydney Morning Herald 13 February 2008.
  16. ^ List of Apologies by State and Territory Parliaments (1997–2001) at HREOC.
  17. '^ Senator the Hon John Herron, Minister for Aboriginal and Torres Strait Islander Affairs to the Senate Legal And Constitutional References Committee, Inquiry Into The Stolen Generation' Federal Government Submission, March 2000 Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2005)
  18. ^ Peter Howson, Legal Notes: The Stolen Generations True Believers Take One Step Back, National Observer, No. 49, Winter 2001 Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јул 2011)
  19. ^ Article on Baldwin Spencer in the Australian Dictionary of Biography.
  20. ^ Peter Howson, Academia's Sorry Obsession: Manne et al. would help Aborigines more by looking at the present, not the past, The Age, 3 April 2001 Архивирано 2001-12-08 на сајту Library of Congress Web Archives|Web Archives on the Institute for Private Enterprise website.
  21. ^ Neville, AO (1930). West Australian. . 18 April.
  22. ^ Western Australia State Archives, 993/423/38, "Absorption of Half Castes into the White Population".
  23. ^ Russell McGregor (1997). Imagined Destinies. Aboriginal Australians and the Doomed Race Theory, 1900–1972. Melbourne: MUP. 
  24. ^ Anderson, Warwick. The Cultivation of Whiteness: Science, Health and Racial Destiny in Australia. 2003, pp. 160.
  25. ^ „HumanRights.gov.au” (PDF). Приступљено 27. 4. 2013.  „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала 26. 02. 2008. г. Приступљено 19. 10. 2010. 
  26. ^ cited in Van den Berg, Rosemary (2002). Nyoongar People of Australia: Perspectives on Racism and Multiculturalism. Brill. стр. 75. ISBN 978-90-04-12478-3. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Извињење Украденим генерацијама на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Украдене_генерације&oldid=28891423”