Пређи на садржај

Сухој Су-26

С Википедије, слободне енциклопедије
Сухој Су-26

Сухој Су-26
Сухој Су-26

Општи подаци
Намена акробатски авион
Посада 1
Порекло  Русија
Произвођач Сухој
Пробни лет 30. јуни 1984.
Уведен у употребу 1985.
Статус оперативан
Први оператер  Русија
Број примерака 153 (до почетка 2003)
Димензије
Дужина 6,83 m
Висина 2,40 m
Распон крила 7,80 m
Површина крила 11,83 m²
Маса
Празан 736 kg
Нормална полетна 878 kg
Максимална 962 kg
Погон
Мотори клипни са ваздушним хлађењем
Број мотора 1
Физичке особине
Клипноелисни мотор Веденејев М-14П
Снага КЕМ-а 270 kW
Снага КЕМ-а у кс 360 кс
Перформансе
Макс. брзина на Hопт. 450 km/h
Економска брзина 310 km/h
Долет 895 km
Плафон лета 4.000 m
Брзина пењања 1.080 m/min
Портал Ваздухопловство

Сухој Су-26, (рус. Сухой Су-26) је једномоторни, једноседи лаки руски нискокрилни авион за акробатско летење развијен првом половином 1980—их година.[1]

Пројектовање и развој

[уреди | уреди извор]
Сухој Су-26 на аеродрому Дуксфорд.

Авион Сухој Су-26 је пројектован и направљен у фабрици Сухој и намена му је обука и тренажа у акробатском летењу као и за државна и међународна такмичења у акробатском летењу. Пројект је почео да се ради 1983, а завршен је 30. јуна 1984. кад је обављен први пробни лет. Главни пројектант је био В. П. Кондратијев. Авион је први пут приказан светској јавности на Светском првенству у акробатском летењу одржаном у Мађарској августа месеца 1984. године. На основу овог модела авиона развијени су касније модели Су-29 и Су-31.

Технички опис

[уреди | уреди извор]

Сухој Су-26 је лаки авион за акробатско летење пилота. То је авион мешовите конструкције нискокрилни једнокрилац са једним клипним ваздухом хлађеним радијалним мотором са 9 цилиндара, фиксним стајним трапом конвенционалног типа. Опремљен је мотором од 270 kW произвођача Веденејев М-14П, и трокраком елисом од композитног материјала (Hoffman) променљивог корака са редуктором. Авион је робусне конструкције направљен од лаких композитних материјала, пластике и стаклених влакана, углљеничних влакана, нерђајучег челика високе еластичности, титанијума и алуминијумских легура. Учешће композитних материјала у укупној маси авиона износи преко 50%. Његова робусна конструкција толерише G оптерећења у границама од +12 до -10 а то је граница коју могу да поднесу само ретки акробатски пилоти. Крила авиона су трапезастог облика са равном нападном ивицом и равним завршетком. Пилот је смештен у затвореном кокпиту који је смештен иза крила. Унутрашњост кабине авиона је ергономски прилагођена пилоту, са удобним седиштем, нагнутим под углом од 35° и појасом за везивање. Дизајн кабине омогућава пилоту да прецизно контролише положај авиона у простору. Авион је опремљен седиштем за катапултирање у случају ванредне опасности.[2][3]

Варијанте

[уреди | уреди извор]
  • Су-26 - први прототип авиона Су-26 са мотором Веденејев М-14П снаге 270kW и двокраком елисом,
  • Су-26М - унапређена верзија авиона Су-26 са трокраком елисом Хофман, побољшаном аеродинамиком и смњеном тежиномод 30 kg,
  • Су-26МКХ - верзија авиона Су-26 са повећаним долетом, опремљен додатним резервоарима у крилу авиона, 11 ових авиона је испорућено купцима у САД и Швајцарској,
  • Су-26М2 - направљено је 13 ових авиона са додатним резервоарима и димним уређајем, авиони су испоручени купцима у Русији, Аустралији, САД и другим земљама,
  • Су-26М3 - верзија авиона Су-26М са мотором М-9Ф снаге 320kW, авиони су испоручени Аргентини.

Оперативно коришћење

[уреди | уреди извор]

Посаду авиона Сухој Су-26 сачињава 1 члан тј. пилот. Већ 1986. године овај авион осваја награде на светским шампионатима у акробатском летењу, а модификација овог авиона Су-26М3 са мотором М-9Ф снаге 320 kW. Доминира светским шампионатима 2003. и 2005. године као и европским шампионатом 2004. године. Од укупно 153 примерака ових авиона који су произведени до 2003. године 128 је испоручено страним купцима. Од првог појављивања у свету 1986. па до 1996. године, овај авион је освојио преко 150 медаља о којих 90 златних.[4] Авион Сухој Су-26 се користи већ 25 година одупирући се свим конкурентима, учествујући на готово свим светским акробатским такмичењима, што несумњиво потврђује квалитет овог авиона[5]

Земље које користе овај авион

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (на језику: (језик: енглески)) (2nd изд.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (на језику: (језик: енглески)). ISBN 5-217-02528-X. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]