Пређи на садржај

Право на имовину

С Википедије, слободне енциклопедије

Право на имовину или право на поседовање имовине (прим. власништво) често се класификује као људско право физичких лица у погледу њиховог власништва. Опште признавање права на приватну својину ређе се налази и обично је тешко ограничено ако имовину поседују правна лица (тј. корпорације) и где се имовина користи за производњу а не за потрошњу.[1]

Право на имовину препознато је у члану 17. Универзалне декларације о људским правима, али није признато ни у Међународном споразуму о грађанским и политичким правима нити у Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима.[2] Европска конвенција о људским правима, у члану 1 Протокола 1, признаје право физичким и правним лицима на „мирно уживање свог власништва“, подложно „општем интересу или осигуравању плаћања пореза“.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ See generally AA Berle, 'Property, Production and Revolution' (1965) 65 Columbia Law Review 1
  2. ^ Doebbler, Curtis (2006). Introduction to International Human Rights Law. CD Publishing. стр. 141—142. ISBN 978-0-9743570-2-7. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • AA Berle and GC Means, The Modern Corporation and Private Property (New York, Macmillan 1932) oclc 1411248
  • AA Berle, 'Property, Production and Revolution' (1965) 65 Columbia Law Review 1

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]