Петар Марковић (политичар)
| Петар Марковић | |||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Петар Марковић | |||||||||||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||||||||||
| Надимак | Пера | ||||||||||||||||||||
| Датум рођења | 1877. | ||||||||||||||||||||
| Место рођења | Лесковице код Ваљева, Кнежевина Србија | ||||||||||||||||||||
| Професија | Адвокат | ||||||||||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||||||||||
| Политичка странка | Самостална радикална странка Демократска странка | ||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
Петар Марковић (Лесковице код Ваљева, 1877–?) био је српски адвокат и политичар, истакнути члан Демократске странке и министар у владама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца између два светска рата.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 1877. године у селу Лесковице у ваљевском округу. Гимназију је похађао у Ваљеву и Београду, да би потом уписао права на Великој школи. Истакао се као један од предводника студената у демонстрацијама 1903. године, због чега је био избачен са Велике школе. Помилован је исте године након чега је дипломирао права и био најпре адвокатски приправник, а потом адвокат у Ваљеву.[1][2]
Пре Првог светског рата био је члан Самосталних радикала, да би после рата постао један од првака новоформиране Демократске странке. У скупштину је први пут ушао 1920. приликом избора за Конституанту, као представник ваљевског округа. Први мандат у југословенској влади добио је 1924. у кабинету Љубомира Давидовића, када је постао министар пошта и телеграфа.[1] У влади Веље Вукићевића и кабинету Антона Корошеца током 1928. и почетком 1929. до проглашења Шестојануарске диктатуре, обављао је дужности ресорног министра грађевина, а потом шума и рудника.[3] [4] За првог потпредседника Народне скупштине изабран је 1927.[5]
Политички је остао активан и током тридесетих година све до почетка Другог светског рата. Припадао је кругу најближих следбеника Љубомира Давидовића, био је члан Главног одбора Демократске странке, а ангажовао се и у активностима Удружене опозиције под вођством Влатка Мачека.[6][7]
Био је одликован орденом Белог орла и златном медаљом за ревносну службу.[2]
Петар Марковић умро је за време окупације у Другом светском рату.[8]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Нови министри”. Политика: 2. 29. јул 1924.
- ^ а б Ко је ко у Југославији. 1928. стр. 90.
- ^ „Прва седница нове владе”. Време: 3. 28. јул 1928.
- ^ „На старим и новим фотељама”. Правда: 4. 29. јул 1928.
- ^ „Први дан редовног заседања”. Време: 5. 21. октобар 1927.
- ^ „Демократски првак и члан Главног одбора г. П. Марковић о уређењу државе”. Правда: 5. 17. јул 1937.
- ^ „Већ је извршен велики број кандидација на двема истакнутим земаљским листама, Ј.Р.З претседника владе г. др. Стојадиновића и опозиционој г. др. Мачека”. Правда: 4. 23. октобар 1938.
- ^ Тошић, Десимир (2006). Демократска странка: 1920-1941. стр. 111.