Историјска драма

Историјска драма (енгл. history play), драмски жанр који се издвојио из трагедије у периоду ренесансе и доживео врхунац у стваралаштву Виљема Шекспира, крајем 16. и почетком 17. века.^[1]^[2] Истим појмом означавају се и историјски филмови (енгл. historical drama), који обрађују историјске догађаје и личности, са мање или више уметничке слободе.^[3]^[4]

Карактеристике

У књижевности

Историјска драма обрађује историјске личности и догађаје, тражећи у историјским догађајима трагичне личности и драматичне заплете. Настала је у периоду ренесансе и велику популарност доживела је захваљујући бројним историјским драмама Виљема Шекспира. Писане крајем 16. и почетком 17. века, Шекспирове историјске драме смештене су у средњи век и обрађују најдраматичнији период енглеске историје - Стогодишњи рат и Ратове ружа. Најпознатије Шекспирове историјске драме, које се хронолошки надовезују једна на другу и обухватају енглеску историју од 1398. до 1485. године, јесу Ричард II, Хенри IV (у два дела), Хенри V, Хенри VI (у три дела) и Ричард III. У периоду романтизма историјске драме постале су веома популаран жанр у време нарастајућег национализма који је захватио Европу средином 19. века. Популарни писци историјских драма били су Фридрих Шилер у Немачкој (драме Вилхелм Тел и Валенштајн), Александар Пушкин у Русији (драма Борис Годунов) и Лаза Костић (драма Пера Сегединац), Ђура Јакшић (драма Јелисавета, кнегиња црногорска) и Петар Петровић Његош (драма Лажни цар Шћепан Мали) у српској књижевности.^[1]^[2] Историјске драме у српској књижевности писали су и Љубомир Симовић (Бој на Косову) и Миладин Шеварлић (Пропаст царства српскога, Косово, Змај од Србије и друге).

На филму

Прве историјске драме на филму снимљене су већ почетком 20. века (Убиство војводе од Гиза, Рађање нације, Оклопњача Потемкин), а остале су популаран жанр до данас. Неке од њих засноване су на позоришним историјским драмама (Хенри Пети, Ричард Трећи, Бој на Косову), неке на историјским романима (Ајванхо, Краљица Марго, Рат и мир, Кво Вадис, Рат за ватру, Доротеј), а неке на историјским изворима (Гладијатор, Александар, Тимочка буна) или епској поезији (Храбро срце, Троја, Бановић Страхиња).^[3]

Види још

Извори

^ ^а ^б VELIKA TEMATSKA ENCIKLOPEDIJA LAROUSSE. 2. Beograd: MONO I MANJANA. 2005. стр. 1154. ISBN 86-7804-019-X.
^ ^а ^б SOLAR, MILIVOJ (2005). TEORIJA KNJIŽEVNOSTI. ZAGEB: ŠKOLSKA KNJIGA. стр. 245. ISBN 953-0-50733-X.
^ ^а ^б VELIKA TEMATSKA ENCIKLOPEDIJA LAROUSSE. 2. Beograd: MONO I MANJANA. 2005. стр. 1212. ISBN 86-7804-019-X.
^ „Zvonimir Lešić - Teorija Književnosti - [PDF Document]”. vdocuments.mx (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 12. 2023. г. Приступљено 2023-12-10.

[:1-1] а ^б VELIKA TEMATSKA ENCIKLOPEDIJA LAROUSSE. 2. Beograd: MONO I MANJANA. 2005. стр. 1154. ISBN 86-7804-019-X.

[:0-2] а ^б SOLAR, MILIVOJ (2005). TEORIJA KNJIŽEVNOSTI. ZAGEB: ŠKOLSKA KNJIGA. стр. 245. ISBN 953-0-50733-X.

[:12-3] а ^б VELIKA TEMATSKA ENCIKLOPEDIJA LAROUSSE. 2. Beograd: MONO I MANJANA. 2005. стр. 1212. ISBN 86-7804-019-X.

[4] „Zvonimir Lešić - Teorija Književnosti - [PDF Document]”. vdocuments.mx (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 12. 2023. г. Приступљено 2023-12-10.

[1]

[2]

[3]

[4]