Архитектура експресионизма

Експресионистичка архитектура је једна архитектура која је немачки феномен настала у годинама после Првог светског рата. 1913. године је Адолф Бене архитектуру Бруно Таута у часопису „Пан“ назвао експресионистичком упоређујући је са сликарским правцем експресионизма.

Историја

Иако је 20. век себе називао модерним није престао да се оверава смисао ове речи. Пример је трагање за изворима модерне и интересовање за сецесију и за експресионизам. Захваљујући оснивању немачког веркбунда ("Deutsche Werkbund") који је основан 1907. године и радовима Петер Беренса, Ханс Пелцига а и Валтер Гропијуса још из младости повезивање архитектуре и индустрије ствара се основа за нову архитектуру. Ту је био у првом реду значајан Петер Беренс у чијем су берлинском атељеу радили Ле Корбизије, Лудвиг Мис ван дер Рое и Валтер Гропијус и кога интересују редукције форме на купу, коцку и круг.^[1] Али не делује само Бернс ту је и Ханс Пелциг који ради у једном сасвим индивидуалистичком стилу и постаје један од пионира експресионизма у архитектури која касније постаје прихваћена и доживљава кулминацију и томе стилу припадају и каснији пројекти Петера Бернса. На пресудне кораке за непознатим одлучују се затим млађи архитекти као браћа Таут, Гропиус Мис ван дер Рое, и други.^[1]

Израз експресионистичка архитектура са помиње у вези са именима Бруна Тота и Ерих Менделсона. У својим делима они одбацују хисторизам као и путеве градње архитектонског дела, геометризам је замењен кривим линијама и архитектура настаје као вајарско дело а скулптура је преузимала архитектонску тектонику. Још у делима Антони Гаудија су одређени неки видови деформација облика и форми који ће бити разрађени у архитектури експресионизма.^[2] Од великог значаја је било оснивање поменуте организације веркбунд у немачкој чији је циљ био оплемењивање производног рада путем координације уметности, индустрије и занатства и који је себи за циљ ставио да одабире најбоље радове што их остварује уметност, индустрија и занатство. Веркбунд 1914. године организује велику изложбу којом скреће пажњу на своје циљеве и ту су изложбени радови Петера Бернса, Валтера Гропијуса, Хенрија ван де Велдеа, Бруна Таута и Јосефа Хофмана. Значајно је било прекорачавање граница између појединих врста у уметности. 1918. - 1919. године су након организовања првих група као Мост, одржане и прве изложбе у којим су узели учешће и архитекти експресионисти. Под водством Бруна Тота настаје група архитеката „Arbeitsrat für Kunst“ која излази и са својих шест принципа нове архитектуре у којим се прокламује мисао да се све уметности треба да споје у стваралачки рад архитекта. Поред тога излазе и манифести а и књиге. 1918. – 1921. године излази и први манифест Баухауса (који је у великој мери допринео повезивању заната, индустрије и уметности) од стране Валтера Гропиуса и с тиме у вези и његово експресионистичко дело, споменик на гробљу у Вајмару. У вези тога треба поменути и утопије које су карактеристичне за овај правац, Лудвиг Мис ван дер Роеа из 1919. – 1921. године који су веома смели и визионарски као пројектат стаклених облакодера „кости и коже“^[2] облик стаклене грађевине са огромним стакленим зидовима.

После Првог светског рата се јављају две струје једна којаје везана за употребу традиционалних материјала и индивидуалистичко осећање модерне архитектуре и у чијим се примериманалазе више декоративистичке грађевине, и друга грана која прекорачивши праг реалности остаје на утопијама и као нереализована и постаје права есенција експресионизма и инспирација у архитектури све до данас.^[2] У ову другу групу спада Ерих Менделсон са својим сасвим изузетно реализованим делом Ајнштајнове куле. Неки пројекти из 1919/20. круга архитеката којем припадају браћа Таут, браћа Лукхарт, Херман Финстерлин и други носе у себи карактеристику архитектуре будућности која је фантастична и слободна и која ће одиграти одлучујућу улогу али су ови пројекти у великом делу пројекти Ериха Менделсона који се извршили огроман утицај на немачку архитектуру.

Експресионизам је био из гледишта развоја модерне архитектуре необично ефектан правац, пун фантазије и нових облика са ликовном спонтаношћу. Није га везивао трајан естетски канон већ потреба за сталним трагањем и откривањем. Иако је вредновање експресионизма повезано са вредновањем сваког појединца посебно, сматра се да је он био револт против традиције, као и степенована жеља за трагањем за новим стилом који би одговарао новом начину живота, новим схватањима, материјалима и могућностима. Он остаје једна од најзначајнијих етапа у историји архитектуре јер се ту не ради о промени форме већ о самој промени представе и начину стварања.^[2]

Карактеристике

Експресионистичка архитектура употребљава заобљене и округле форме. Бетон је материјал који примењује ова архитектура који је у годинама 1920.-тим релативно нов материјал и у којему се експериментисало у свим уметничким правцима тога доба и који је омогућавао експресионистичке форме. Такође је позната Ајнштајнова кула Ерих Менделсонa грађена у бетону. Како је ливење у оплати представљало још проблеме она је након одливања омалтерисана.

Многа експресионистичка дела су остала у пројектима и неостварене су утопије.

Изабрани представници

Макс Берг („Max Berg“)
Хуго Херинг („Hugo Häring“)
Ерих Менделсон („Erich Mendelsohn“)
Ханс Пелциг („Hans Poelzig“)
Бруно Таут („Bruno Taut“)
Макс Таут („Max Taut“)
Петер Беренс („Peter Behrens“)
Ханс Лукхарт („Hans Luckhardt“)
Васили Лукхарт („Wasilli Luckhardt“)
Херман Финстерлин ("Hermann Finsterlin")

Примери експресионистичке архитектуре

Стаклена кућа, Бруно Таут- 1914. године- цилиндрична и прозрачна архитектура од тада новог материјала, стаклене опеке изграђена је за изложбу Веркбунда у Келну.
Позориште у Берлину, Ханс Пелцих- 1919. године са завесама од сталактита који висе из равни крова као киша која пада и прикладним осветљавајућим телима.
Чилехауз у Хамбургу, Фриц Хегер- 1921. године са оштрим угловима као на прамцу брода.
Споменик палим борцима у Вајмару, Валтер Гропијус- 1921.- 1922. године са новим облицима и формом.
Опсерваторија за Ајнштајна u Postdamu, Ерих Менделсон- 1920. – 1922. године са новим облицима у тада новом материјалу- бетону.

Галерија

“Chilehaus“ зграда у Хамбургу
Црква у Берлину
Црква у Гелзенкирхену
Црква “Kreuzkirche“ у Берлину

Извори

^ ^а ^б Savremena arhitektura, Udo Kulterman Novi Sad 1971.
^ ^а ^б ^в ^г Architektura ČSR 1971/5Josef Pechar–Moderní architektura a expresionismus Praha 1971

Литература

Ђина Пискел, Општа историја уметности, Београд 1972.
Arhitektura ČSR 5/71 Josef Pechar Moderní arhitektura a expresionismus, Praha 1971.
Udo Kuterman, Savremena arhitektura Novi Sad 1971.
из de. Википедије
Alfirevic, Djordje. Expressionism as The Radical Creative Tendency in Architecture. Arhitektura i urbanizam (Belgrade), No.34 (2012), pp. 14–27.
Алфиревић, Ђорђе. Експресионизам у српској архитектури. Београд: Орионарт, 2016.

Види још

Спољашње везе

[САРХ-1] а ^б Savremena arhitektura, Udo Kulterman Novi Sad 1971.

[EXP-2] а ^б ^в ^г Architektura ČSR 1971/5Josef Pechar–Moderní architektura a expresionismus Praha 1971

[1]

[2]