Аристофан

Аристофан
Датум рођења	око 445. п. н. е.
Место рођења	Атина
Датум смрти	око 385. п. н. е.
Место смрти	Атина

Аристофан (грч. Αριστοφανης; рођен око 445. п. н. е. у Атини, умире око 385. п. н. е.) најзначајнији је представник старе атичке комедије. Једанаест од његових четрдесетак представа је скоро комплетно сачувано. Оне пружају највредније примере жанра комичне драме познате као „стара комедија” и користе се за његово дефинисање, заједно са фрагментима дванаестак изгубљених представа Аристофана и његових савременика.

Биографија

О његовом животу зна се мало. Родио се у Атини од оца Филипа и мајке Зенодоре. Комедије је почео писати врло млад, али није их приказивао под својим именом, него под именима комичких песника Калистрата и Филонида. Из стихова у Ахарњанима закључује се да је живео на Егини или да је тамо имао имање, али ни то није сигурно. С обзиром на то да је 427. п. н. е. себе сматрао превише младим да сам прикаже представу, његово рођење се може сместити негде између 455. и 445. п. н. е. Умро је око 385. п. н. е. Спомињу се три његова сина: Арарот, Никострат и Филетер, који су сви такође били комедиографи.

Аристофанова младост и зрелост падају у доба дуготрајног пелопонеског рата (431‒404. п. н. е.), који често даје оквир у коме се одиграва радња његових комада.

Дела

Аристофан је једини комедиограф од којег је сачувано неколико комедија. Написао је 44 комедије од којих је сачувано 11:

• Ахарњани
• Витезови
• Облакиње
• Осе
• Мир
• Птице
• Лисистрата
• Тесмофоријазусе
• Жабе
• Еклесијазусе
• Плут

Његове су комедије обично добијале називе по ономе што је хор приказивао (Зоље, Облакиње, Жабе, Птице).

Ахарњани, Витезови и Жабе освојиле су прву награду на такмичењима док су Зоље, Мир и Птице, освојиле другу. За остале комедије нису сачуване дидаскалије.

Одлике комедиографског рада

Аристофан је био ангажован писац, непосредан и оштар у својој критици. Окренут је савременим догађајима и збивањима, и познатим личностима. Његове комедије су друштвено-политички тенденциозне. Он излаже подсмеху и порузи друштвене изопачености: демагогију која својим обећањима обмањује народ, несавесност судија, незнање код већања, лакоумност, непостојаност, денунцијанство, шовинизам. Рат, демагогију, софистику и Еурипида као књижевно-психолошког изданка софисте сматрао је кривцима за тешко стање у коме се држава налазила. По њему софисти својим агностицизмом, индивидуализмом, ревизијом свих дотадашњих етичких, друштвених и политичких постулата представљала идејну основу и теоријску позадину демагогије и ратне хистерије, непосредних криваца за стање у којем се држава налазила.

Комедиографски рад Аристофана поклапа се са класном и политичком борбом за време Пелопонеског рата (431 – 404. п. н. е.). Његов рад је окренут у потпуности савременим догађајима и политичким збивањима па ће у складу с тим и његове комедије одражавати класни антагонизам његова времена заснован на супротстављеним интересима. Аристофан је осуђивао оне странке, трговаца богаташа и трговаца аристократа, демократски оријентисане, које су се залагале и подржавале продужетак рата, који им је обећавао монопол у трговини и богаћење. Самим тим заузимао је страну аристократа земљопоседника који су трпели највећу штету од ратних разарања и били против рата. Заправо, најтрагичнија жртва тог рата био је атички сељак. Тај ситни атички земљопоседник, чија је егзистенција била у највећој мери угрожена вишедеценијским ратом, биће код Аристофана најчешће главни лик и глас разума. Аристофан је на страни тог ситног земљопоседника, који је највећи терет подносио у Пелопонеском рату, те су неоправдане оцене каснијих испитивача да је Аристофан био антидемократа и проолигархијски настројен. Залажући се за мир и прекид рата са Спартом, осуђујући рат и ратну хистерију, у својим комедијама развија идеју пацифизма, која је непозната човечанству пре и после њега све до 20. века н. е.

Радња његових комедија веома често је апсурдна, невероватна, смешна, али у исто време прожета реалношћу. Његове ликове, који су смешне карикатуре, прости лакрдијаши, покрећу права, реална осећања: похлепа, амбиција...

Од неких модерних испитивача (међу њима Тојфел), Аристофан је оцењиван као конзервативан, проолигархијски настројен, присталица богаташа, назадан, као неко ко презире народ, мрзи демократију, опречна личност која у исто време се залаже за религиозност и исмева богове. Оваквом мишљењу су се супротставили Б. Кајбел, И. И. Толстој, А. Лески, М. Ђурић. Аристофан је као комедиограф критиковао оне друштвене изопачености које ће на крају довести и до потпуног слома Атине. Он је у демократији критиковао демагогију, у софистици празно доказивање, код Еурипида рушење традиционалног морала, не нудећи неки бољи заузврат. Може се са великом сигурношћу претпоставити зашто Аристофан није писао комедије против екстремних олигарха. Писање комедија против њих било би самоубиство. Осуђивао је својим радом рат имајући на уму да се права демократија може развити само у миру.

Дела Аристофана прожета су традиционализмом. Он критикује реформаторе и оне који се залажу за новине нарочито у образовању и васпитању. У комедији Облаци дао је карикатурални приказ Сократа као софисте по којем је могуће сваку истину изврнути и из сваке ситуације изићи као победник, чак и када по свим мерилима нисмо у праву. Исмејавао је страст Атињана за парничењем у Зољама. У комедији Жабе надмећу се Есхил и Еурипид за првенство у трагичкој уметности. Аристофан критикујући Еурипида као лошег песника, истовремено даје прву образложену и детаљну критику у савременом смислу речи. То га чини и својеврсним зачетником књижевне критике. Његова комедија Птице представља својеврсну сатиричну утопију о трагању за земљом у којој се може најсрећније живети. Ту ће земљу изградити птице ни на небу ни на земљи. Тако ће својом сатиричном утопијом бити далеки претеча писцима негативне утопије.

Литература

• Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 67. ISBN 86-331-2075-5. 
• Ђурић, Милош (1988). Историја хеленске књижевности. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 978-86-17-01560-0. 
• Радмила Шалабалић, Аристофан, песник рата и мира, предговор у књизи Жабе, Аристофан; превод са старогрчког, увод и коментар Радмила Шалабалић, Матица српска, 1978.
• Milivoj Solar, Povijest svjetske književnosti. . Zagreb. 2003. ISBN 978-953-212-034-9. 
• Andrewes, Antony (1981), Greek Society, Pelican Books 
• Aristophanes (1970), K. J. Dover, ур., The Clouds, Oxford University Press 
• Aristophanes (1906), Hall, F. W.; Geldart, W. M., ур., Aristophanis Comoediae Tomus 1, Oxford University Press 
• Barrett, David (1964). The Frogs and Other Plays.  Penguin Books
• Barrett, David and Sommerstein, Alan (eds)(2003) The Birds and Other plays Penguin Classics
• Hall, Edith; Wrigley, Amanda (2007), Aristophanes in Performance 421 BC – AD 2007: Peace, Birds and Frogs, Legenda (Oxford) 
• Handley, E. (1985), „Comedy”, Ур.: P. Easterling; B. Knox, The Cambridge History of Classical Literature: Greek Literature, Cambridge University Press 
• Irvine, Andrew David (2008). Socrates on Trial: A play based on Aristophanes' Clouds and Plato's Apology, Crito, and Phaedo, adapted for modern performance. Toronto: University of Toronto Press. 
• Kassel, Rudolf; Austin, Colin (1984), Poetae Comici Graeci, III.2, De Gruyter (Berlin) 
• Konstan, David (1995), Greek Comedy and Ideology, Oxford university Press US 
• Lamb, W. R. M. (1975), Plato, 3, Loeb Classical Library 
• Levi, P. (1986), „Greek Drama”, Ур.: J. Boardman, J. Griffin, O.Murray, The Oxford History of the Classical World, Oxford University Press CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• MacDowell, Douglas (1971)(1978) Aristophanes Wasps. Oxford University Press. 1971. , n.32
• Parker, L. P. E. (1997), The Songs of Aristophanes, Oxford University Press 
• Reckford, Kenneth J. (1987), Aristophanes' Old-and-new Comedy, UNC Press 
• Rennie, W. (1909), The Acharnians of Aristophanes, Edward Arnold (reproduced by Bibliolife) 
• Rosen, Ralph (1999), „Introduction”, Aristophanes, 3, University of Pennsylvania Press (Penn Greek Drama Series) 
• Silk, M. S. (2002), Aristophanes and the Definition of Comedy, Oxford University Press 
• Somerstein, Alan (1973), Aristophanes: Lysistrata, The Acharnians, The Clouds, Penguin Books 
• Storey, Ian (1998), „Introduction”, Clouds, Wasps, Birds By Aristophanes, translation by Peter Meineck, Hackett Publishing 
• Van Steen, Gonda (2007), „Politics and Aristophanes: watchword Caution!”, Ур.: M. McDonald; J. M. Walton, The Cambridge Companion to Greek and Roman Theatre, Cambridge University Press 
• Welsh, D. (1983), „IG ii2 2343, Philonides and Aristophanes' Banqueters”, Classical Quarterly, 33 
• David, Ephraim (1984). Aristophanes and Athenian Society of the Early Fourth Century B.C. Leiden, Netherlands: Brill. ISBN 9789004070622. 
• Edwards, Anthony T. (1991). „Aristophanes' comic poetics”. Transactions of the American Philological Association. 121: 157—79. JSTOR 284450. 
• Jeffrey Henderson, Professor of Classics at University of Southern California (1991). The Maculate Muse: Obscene Language in Attic Comedy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-536199-5. 
• Slater, W. J. (1976). „Reviewed work: The Maculate Muse: Obscene Language in Attic Comedy, Jeffrey Henderson”. Phoenix. 30 (3): 291—293. JSTOR 1087300. doi:10.2307/1087300. 
• Lee, Jae Num. "Scatology in Continental Satirical Writings from Aristophanes to Rabelais" and "English Scatological Writings from Skelton to Pope." Swift and Scatological Satire. Albuquerque: U of New Mexico P, 1971. 7–22; 23–53.
• Loscalzo, Donato (2010). Aristofane e la coscienza felice. Edizioni dell'Orso. ISBN 978-88-6274-245-0. 
• Stow, H. Lloyd (1966). „Reviewed work: Aristophanes and the Comic Hero, Cedric H. Whitman”. The American Journal of Philology. 87 (1): 111—113. JSTOR 292986. doi:10.2307/292986. 
• MacDowell, Douglas M. (1995). Aristophanes and Athens: An Introduction to the Plays. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 9780198721598. 
• Murray, Gilbert (1933). Aristophanes: A Study. Oxford and New York: Oxford University Press. 
• Platter, Charles (2006). Aristophanes and the Carnival of Genres. JHUP. ISBN 978-0-8018-8527-3. 
• Sifakis, G. M. (1992). „The Structure of Aristophanic Comedy”. The Journal of Hellenic Studies. 112: 123—142. JSTOR 632156. S2CID 162289329. doi:10.2307/632156. 
• Taaffe, L. K. (1993). Aristophanes and Women. London and New York: Routledge. 
• Ussher, Robert Glenn (1979). Aristophanes. Oxford: Clarendon Press. 
• Van Steen, Gonda. 2000 Venom in Verse: Aristophanes in Modern Greece. Princeton University Press.
• Ludwig, Paul W. (1996). „Politics and Eros in Aristophanes' Speech: Symposium 191e-192a and the Comedies”. The American Journal of Philology. 117 (4): 537—562. JSTOR 1561948. PMID 21961203. S2CID 23221959. doi:10.1353/ajp.1996.0063. 
• Life, death and Aristophanes' concept of Eros in Saul Bellow's "Ravelstein".
• The Eleven Comedies (in translation) at the University of Adelaide Library
• Aristophanes; Holden, Hubert Ashton (1868). Comoediae quae supersunt cum perditarum fragmentis (на језику: Latin). Cantabrigia. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Dübner, Friedrich, ур. (1883) [1855]. Scholia graeca in Aristophanem. Parisiis Editore. 

Спољашње везе

• Аристофан на сајту Internet Archive (језик: енглески)
• Aristophanes на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
• Аристофан на сајту LibriVox (језик: енглески)
• Аристофан на сајту IMDb (језик: енглески)