Пређи на садржај

Ћелави ибис

С Википедије, слободне енциклопедије

Ћелави ибис
Ћелави ибис
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Aves
Ред: Pelecaniformes
Породица: Threskiornithidae
Род: Geronticus
Врста:
G. eremita
Биномно име
Geronticus eremita
Linnaeus, 1758
Мапа приказује локације преосталих колонија у Мароку

Ћелави ибис, Сјеверни ћелави ибис или ћелави ражањ (лат. Geronticus eremita) врста је птице из породице ибиса. Ћелави ибис је данас једна од најугроженијих врста птица у свијету.

Ћелави ибис је птица средње величине, која достиже масу од 1-1,5 кг и има распон крила од 125 цм. Има црно перје које код одраслих птица на Сунчевом свјетлу рефлектује зелени и љубичасти одсјај. Одрасли примјерци имају интензивно црвено и розе обојене кожне дијелове кљуна, ногу и главе која је неоперјана до приједела базе лобање. Пера у појасу првих вратних пршљенова су нешто издуженија, због чега се стиче утисак као да имају ћубу. Сполни диморфизам код ове врсте није изражен. Птице полно сазријевају са 3-5 година старости. Гнијезде се у колонијама, а досадашња посматрања указују на то да јединке у колонији нису нужно моногамне.[2]

Распрострањеност

[уреди | уреди извор]

Ћелави ибис је птица која је насељавала већи дио европског континента до седамнаестог вијека, када је због прекомјерног лова истријебљена са многих до тада уобичајених станишта. Нешто преосталих популација је у даљем периоду доведено до тачке изумирања изазваних људском експлоатацијом њихових станишта, употребом пестицида и криволовом. Историјски подаци говоре о популацијама које су се одржавале до почетка двадесетог вијека и насељавале европске Алпе, дијелове сјеверне Африке и поједине области средњеисточног азијског континента. Захваљујући људском дјеловању дошло је до значајног пада бројности, па је истраживање које је обављено 2004. године показало да су у природи преостале само двије мање дивље популације ћелавог ибиса, од којих је 95% јединки забиљежено у Мароку, а остатак у Тунису.[2]

Крајем 2022. године једна женка ове птице уочена је у Хрватској.[3]

Популација Дужина мушке јединке Дужина женске јединке
Мароко 141,1 mm (5,56 in) 133,5 mm (5,26 in)
Турска 129,0 mm (5,08 in) 123,6 mm (4,87 in)

Станиште

[уреди | уреди извор]

За разлику од осталих сродника из породице ибиса, ћелави ибис није птица влажних станишта. Преферира сухе, полупустињске рељефе, травната станишта, а за гнијезда најчешће бира шупљине у стијенама. Занимљиво је истаћи да одмах по полагању јаја, љуска има блиједоплаву боју, а одмицањем инкубације која траје 24-25 дана, боја љуске се мијења у смеђу. Младунци се осамостаљују након 50 дана.[4]

Хране се првенствено глистама и инсектима. Закривљен кљун је одлична анатомска предиспозиција за такав вид избора плијена који подразумијева превртање слојева земље, завлачење кљуна у плитке подземне канале гдје се налазе глисте, ситни рептили, ларве инсеката и глодари.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ BirdLife International (2018). Geronticus eremita. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2018: e.T22697488A130895601. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T22697488A130895601.enСлободан приступ. 
  2. ^ а б в Draško Adamović, Draško (2020). „Prvi nalaz ćelavog ibisa (Geronticus eremita Linnaeus, 1758) u Bosni i Hercegovini”. Bilten mreže posmatrača ptica u Bosni i Hercegovini. 16: 6. ISSN 1840-099X. 
  3. ^ „СМАТРА СЕ ИЗУМРЛОМ У долини Неретве уочена јако ретка птица”. Нпортал. 18. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. 
  4. ^ Draško Adamović, Draško (2020). „Prvi nalaz ćelavog ibisa (Geronticus eremita Linnaeus, 1758) u Bosni i Hercegovini”. Bilten mreže posmatrača ptica u Bosni i Hercegovini. 16: 7. ISSN 1840-099X.