Људевит Вуличевић
Људевит Вуличевић | |
---|---|
Датум рођења | 30. септембар 1839. |
Место рођења | Цавтат, Аустријско царство |
Датум смрти | 27. јул 1916.76 год.) ( |
Место смрти | Напуљ, Италија |
Људевит Вуличевић (итал. Lodovico Vulicevic; Цавтат, 30. септембар 1839 — Напуљ, 27. јул 1916) био је српски писац, есејиста, филозоф и свештеник.[1][2]
Биoграфија
[уреди | уреди извор]На крштењу је добио име Петар Јероним, али ће постати познат по своме монашком имену – Људевит. Растао је уз мајку Јелену (Јеле) Вуличевић, чије је презиме носио.
Пучку школу завршио је у родном граду, а 1854. године приступио је фрањевцима, када је у дубровачком фрањевачком манастиру постао редовник. Ту је завршио гимназију, а 1856. премештен је у фрањевачки манастир светог Панкрација у Барабану, у Млетачкој, где је свечано заветован и тада је постао монах. У Венецији је Људевит студирао филозофију две године, а потом и теологију три године. У Дубровник се вратио 1862. године као школовани свештеник.
Васа Стајић, писац Вуличевићеве биографије пише: “Мати Јеле била је маломе Петру Јерониму и отац и мајка. У љубави према јединцу лакше она заборављаше горке своје жалости. Дојила га је и хранила, а после преливала своју душу у његову, благом и тихом својом душом стишаваше она немирни и бурни дух будућег борца. Певала му је народне песме и казивала приповетке и везала га тиме за наш народ тако да дуго школовање у туђини, и живот у туђини, не могаше прекинути ту везу." Колико је улога мајке у његовом животу била битна и с каквом га је љубављу мајка одгајала, видеће се најбоље у кљизи „Моја мати“ коју су назвали „поетским манифестом узвишеног човекољубља.”
Људевит Вуличевић је био учитељ Алексе Шантића у периоду када је херцеговачки песник боравио у Трсту код ујака Тодора Аничића, богатог трговца.[2]
Ставови
[уреди | уреди извор]Иако католички свештеник, српска народна мисао му је била примарна, па је у том контексту у писму Штросмајеру, из Трста, 8./20. септембра 1881. осудио противсловенски и противправославни рад бискупа Штрисмајера. Написао је да су грозни односи између нас и Ватикана. Да су крвљу написани они листови наше повијести и да их морамо држати вавјек отворене пред очима својег народа, да га криви пророци не преваре и не уведу у нове напасти, у несреће горе.[3] У истом писму спомиње српске државе, мислећи на Србију и Црну Гору. Папина власт настаје тек након Константиновог одласка из Рима у Цариград.[4] Свети Петар није ни кренуо из Палестине, па по томе није ни био у Риму и власт које папе заснивају на њему, није историјски утемељена. Не пише Талијани, него Талијанци, замерајући папизму што су само они папе. [5] Сматрао је да Словени и Срби горег душманина од Ватикана немају и да су се Срби богумили у Босни, потурчили због окрутности Ватикана. У Пули су га Италијани хтели живог у гроб бацити 1872., чега је био сведок бискуп Јурај Добрила.[6] Штросмајеру је замерао што ради прљав посао на ширењу ненародног и протународног католицизма на Балкану. Писао му је: Ти си вођа Хрватима, а не нама, теби је сврха у Риму... ти нас не схваћаш, не схваћаш Српства, Славјанства, а и ми тебе не схваћамо, али о теби, знај да сумњамо. [7]
Библиографија
[уреди | уреди извор]- Моја мати, роман (Трст, 1879)
- „Моја мати” и „Сила у савјести”, кратка проза (Српска књижевна задруга, Београд, 1906)
- Моја вјера, есеј (Штампарија „Доситеј Обрадовић”, Београд, 1911)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „„Отргнути мирисни цвет бујнога нашег врта” (Српско наслеђе, фебруар 1998)”. Архивирано из оригинала 26. 04. 2012. г. Приступљено 08. 07. 2011.
- ^ а б „Иван Калаузовић: Култура дијаспоре је залог будућности Србије” (РТС, 17. новембар 2016)
- ^ Дурковић - Јакшић 1990, стр. 5,6.
- ^ Дурковић - Јакшић 1990, стр. 242.
- ^ Дурковић - Јакшић 1990, стр. 244.
- ^ Дурковић - Јакшић 1990, стр. 245.
- ^ Дурковић - Јакшић 1990, стр. 246, 247.
Литература
[уреди | уреди извор]- Дурковић - Јакшић, Љубомир (1990). Србија и Ватикан, 1804.-1918. Жичко и шумадијско владичанство.
- Вуличевић, Људевит. „Моја мати” и „Сила у савјести”. Београд: Српска књижевна задруга, 1906.