Пређи на садржај

Пругаста фока

С Википедије, слободне енциклопедије

Пругаста фока[1]
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Carnivora
Кладус: Pinnipedia
Породица: Phocidae
Род: Histriophoca
Gill, 1873
Врста:
H. fasciata
Биномно име
Histriophoca fasciata
(Zimmermann, 1783)
Распрострањеност пругасте фоке (плаво – лети, ружичасто – максимална)

Пругаста фока (Histriophoca fasciata) је перајар средње величине из породице правих фока (Phocidae).

Врста сезонски везана за лед, налази се у арктичким и субарктичким регионима северног Тихог океана, пре свега у Беринговом и Охотском мору. Одликује га упечатљива боја, са две широке беле траке и два бела круга на тамносмеђем или црном крзну.

То је једина жива врста из рода Histriophoca, [1] иако је могућа фосилна врста H. alekseevi, описана из миоцена у Молдавији. [3]


Опис

[уреди | уреди извор]
Младунче пругасте фоке на леду.

Одрасле фоке препознатљиве су по црној кожи која носи четири беле ознаке: траку око врата, једну око репа и кружну ознаку на свакој страни тела,[4] која обухвата предње пераје. Контраст је посебно јак код мужјака, док је код женки разлика у боји између светлих и тамних делова често мање приметна. Новорођенче пругасте фоке рађа се са белим наталним крзном. Након лињања наталног крзна, боја им се мења у плаво сиву на леђима и сребрнасту испод. Током три године, делови крзна постају тамнији, а други светлији након сваког лињања, а тек у доби од четири године појављује се пругаста шара.[5]

Пругаста фока има кратку њушку са широким, дубоким унутрашњим ноздрвама и великим, заобљеним, напред постављеним очним дупљама. [6] Као и друге праве фоке, има проширене слушне мехуре и нема сагитални гребен.[6] Пругаста фока има закривљене, широко размакнуте зубе и мање очњаке од осталих врста правих фока.[6]

Пругаста фока има велику ваздушну врећицу на надувавање која је повезана са душником и протеже се са десне стране преко ребара. Већа је код мужјака него код женки, а сматра се да се користи за производњу подводних звукова, можда за привлачење партнера. За разлику од других перајара, пругаста фока нема режњеве у плућима која деле плућа на мања преграде. [7] Пругаста фока може нарасти око 1,6 м и тежити до 95 кг код оба пола.

Главни грабљивци пругасте фоке су велике беле ајкуле и китови убице. [8]

Сексуални диморфизам

[уреди | уреди извор]

Мушки пругасти туљани су обично већи од женских. Ово је посебно препознатљиво по њиховој морфологији лобање јер су отвори за мушке ноздрве много већи од отвора за женске ноздрве.[6] Већи мужјаци вероватно имају веће шансе за размножавање с више женки. Имају више снаге и побеђују у борбу са другим мужјацима око женки.[9]

Станиште

[уреди | уреди извор]

Пругаста фока живи у арктичким деловима Тихог океана. Зими и у пролеће извлачи се на лед да би се парила, олињала и породила. За то време, она се налази на леденом фронту у Беринговом и Охотском мору. [10] Током лета и јесени тракаста фока живи у отвореној води, мада се неки померају ка северу док се лед повлачи са топлијим температурама. Мало се зна о њеним навикама за то време, јер је тако далеко од копна и људског посматрања. Пегава фока готово никада не излази на копно.

До сада су постојала три призната случаја у којима су пругасте фоке пронађене далеко на југу, у Сквамишу, Британска Колумбија, Лонг Бичу, Вашингтон, и још даље на југу, у Моро Беју, Калифорнија. Ништа није наговештавало да је болест била узрок појаве туљана, јер су изгледале здраво.[11][12]

Понашање

[уреди | уреди извор]

Пругасте фоке ретко се виде ван леда и снега. Њихова метода кретања по леду је необична и високо специјализована. Док брзо увијају своје тело змијоликим покретима, хватају се за лед канџама и користе наизменичне потезе репних пераја да се повуку преко ледене површине. Примећено је да се овај облик кретања сматра неефикасним на другим површинама, највероватније због повећаног трења између животињског крзна и подлоге. [5]

Док су напољу на леду, пругасте фоке су приметно равнодушне према својој околини. Људи у чамцима били су у стању да се изблиза приближе тим фокама пре него што су их узнемирили. Примећене су мајке које остављају штенце дуже време. Ово би сугерисало да ретко доживљавају нападе од копнених предатора као што су медведи или људи, у односу на друге туљаве. Када се ови туљани заробе у мрежама, зна се да опонашају смрт. [5]

Пругаста фока.

Исхрана

[уреди | уреди извор]

Прехрана пругастих фока састоји се готово искључиво од пелагичних створења (отвореног мора): рибе попут харинги, јегуља, арктичког бакалара и главоножаца, попут лигњи и хоботница; млади туљани једу и ракове. Пругаста фока зарони до дубине до 200 м у потрази за храном; самотна је и не формира стада.

Пругасте фоке смештене у Беринговом мору конзумирају пољок, ивер и арктички бакалар. [13] Одрасле фоке имају релативно слабе и глатке очњаке јер њихова храна не захтева снажно раздирање. [14]

Репродукција

[уреди | уреди извор]

Пругасте фоке имају полигинозни систем парења у којем се мужјаци паре са више женки. Пругасте фоке се паре и рађају на паковањима леда, морском леду који није повезан са копном. Мужјаци користе вокализације за одбрану подручја узгоја или да привуку партнере. [15] Мужјаци постају сексуално зрели у доби од три до шест година, а женке постају сексуално зреле између две и пет година. [16] Парење се јавља једном годишње и обично се одвија крајем маја до јуна, што одговара губитку морског леда у пролеће.[16]

Након парења, ембрион се не имплантира директно након оплодње, већ има одложену имплантацију отприлике два до четири месеца.[16] Одложена имплантација омогућава женки да роди када је обим морског леда највећи.[17] Труднице имају гестацију отприлике десет до једанаест месеци,[17] и роде једно штене. Женке доје своје штене на паковању леда током отприлике четири до шест недеља.[17] Женке у млеку обезбеђују да њихово штене добије велику количину протеина и масти, што омогућава младунчету да брзо расте.[15] Док доји, женка не узима храну, већ се мора ослањати на залихе масти у њеном телу.[15][17] Након престанка дојења, женка ће научити младунче како да се рони и сакупља храну.[15][17]

Млади туљани рађају се белим ланугом (крзнени огртач) који се одбацује (лиња) око месец дана након рођења. Ови младунци не улазе у воду све док њихова бела длака потпуно не отпадне, јер њихов слој сала и заштита од хладних температура океана остаје неразвијен до лињања. Млади пругасти туљани били су ловљени због меког и густог крзна, због чега је популација опадала.[18]

Заштита

[уреди | уреди извор]

Младунци пругастих фока изгледају као младе гренландске фоке, а попут ових, ловили су их због крзна. Будући да не формирају стада, пругасте фоке било је теже ухватити него гренландске фоке. Откако је Совјетски Савез 1969. године ограничио лов на пругасте фоке, њихова популација се опоравила. Тренутна популација је око 250.000.

Пругаста фока на леду.

У марту 2008. године, америчка влада је пристала да проучи популацију пругастих фока на Аљасци и разматрала је додавање на листу угрожених врста. Међутим, у децембру 2008, америчка влада је одлучила да морски лед који је критичан за опстанак туљана неће бити угрожен глобалним загревањем, и одбила је да пописује врсте.[19][5] Уместо тога, постала је врста под ризиком (Species of Concern) америчке Националне службе за морско рибарство (National Marine Fisheries Service). Државна управа америчке владе за океане и атмосферу (National Oceanic and Atmospheric Administration) и Национална служба за морско рибарство, имају забринутости у вези са статусом и претњама неким врстама, за које нема довољно доступних података да би се оне могле ставити у амерички Закон о угроженим врстама (Endangered Species Act).

У лето 2009. године Центар за биолошку разноликост поднео је захтев за промену одлуке. 10. јула 2013, након поновног прегледа статуса ове врсте, Национална служба за морско рибарство утврдила је да уврштавање у ЕСА није оправдано.[20]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Wozencraft, W.C. (2005). „Order Carnivora”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  2. ^ Lowry, L. (2016). „Histriophoca fasciata”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 12. 5. 2020.  . doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T41670A45230946.en.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  3. ^ Berta, A. & Churchill, M. (2012). „Pinniped Taxonomy: evidence for species and subspecies”. Mammal Review. 42 (3): 207—234. doi:10.1111/j.1365-2907.2011.00193.x. 
  4. ^ Saundry, Peter (2010). Ribbon seal. Encyclopedia of Earth. C.Michael Hogan (Topic Editor). Cutler J. Cleveland, ed. National Council for Science and the Environment, Washington DC
  5. ^ а б в г Boveng, P.L. et al. (2008). Status Review of the Ribbon Seal (Histriophoca fasciata). Seattle, WA: U.S. Dept. of Commerce, National Oceanic and Atmospheric Administration, National Marine Fisheries Service, Alaska Fisheries Science Center.
  6. ^ а б в г Burns, John J.; Fay, Francis H. (6. 5. 2010). „Comparative morphology of the skull of the Ribbon seal, Histriophoca fasciata, with remarks on systematics of Phocidae”. Journal of Zoology. 161 (3): 363—394. ISSN 0952-8369. doi:10.1111/j.1469-7998.1970.tb04519.x. 
  7. ^ „Histriophoca fasciata (ribbon seal)”. Animal Diversity Web. Приступљено 6. 6. 2018. 
  8. ^ Burns, John J. (1970). „Remarks on the Distribution and Natural History of Pagophilic Pinnipeds in the Bering and Chukchi Seas”. Journal of Mammalogy. 51 (3): 445—454. JSTOR 1378386. doi:10.2307/1378386. 
  9. ^ Shine, Richard (децембар 1989). „Ecological Causes for the Evolution of Sexual Dimorphism: A Review of the Evidence”. The Quarterly Review of Biology. 64 (4): 419—461. ISSN 0033-5770. doi:10.1086/416458. 
  10. ^ SCS: Ribbon Seal (Phoca fasciata). pinnipeds.org
  11. ^ Rare sea creature appears on Seattle woman's dock. LiveScience via Yahoo News (January 21, 2012)
  12. ^ „Rare Arctic ribbon seal observed near Surfside”. Chinook Observer. 18. 8. 2016. 
  13. ^ Frost, Kathryn J.; Lowry, Lloyd F. (септембар 1980). „Feeding of ribbon seals (Phoca fasciata) in the Bering Sea in spring”. Canadian Journal of Zoology. 58 (9): 1601—1607. ISSN 0008-4301. doi:10.1139/z80-219. 
  14. ^ SCHEFFER, VICTOR B. (20. 8. 2009). „DENTITION OF THE RIBBON SEAL”. Proceedings of the Zoological Society of London. 135 (4): 579—585. ISSN 0370-2774. doi:10.1111/j.1469-7998.1960.tb05867.x. 
  15. ^ а б в г Macdonald, D (2006). The Princeton Encyclopedia of Mammals. 1. Princeton, NJ: Princeton University Press. стр. 520—544. 
  16. ^ а б в Atkinson, S. (1997). „Reproductive biology of seals” (PDF). Reviews of Reproduction. 2 (3): 175—194. ISSN 1359-6004. PMID 9414481. doi:10.1530/ror.0.0020175. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 12. 2017. г. Приступљено 8. 5. 2020. 
  17. ^ а б в г д Fedoseev, G (2002). Encyclopedia of Marine Mammals. Vol. 1 (1 изд.). San Diego, CA: Academic Press. стр. 1027—1033. 
  18. ^ Burns, John J. (1970). „Remarks on the Distribution and Natural History of Pagophilic Pinnipeds in the Bering and Chukchi Seas”. Journal of Mammalogy. 51 (3): 445—454. JSTOR 1378386. doi:10.2307/1378386. 
  19. ^ Govt: Ribbon seals not endangered. Associated Press. 23 December 2008
  20. ^ NMFS (10. 7. 2013). „Endangered and Threatened Wildlife; Determination on Whether To List the Ribbon Seal as a Threatened or Endangered Species” (PDF). Federal Register. 78: 41371—41384. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Пругаста фока на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Пругаста фока.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пругаста_фока&oldid=26983980”