Treći krstaški rat
| Treći krstaški rat | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Krstaški ratovi | |||||||||
 Sveta zemlja u Trećem krstaškom ratu, 1190. godina | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
Krstaši:.svg){kind=small} Kraljevina Jerusalim Templari Hospitalci Tevtonski red.svg){kind=small} Engleska.svg){kind=small} Francuska Švabija Austrija |
Saraceni: Ajubidi | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Krstaši Gi Lizinjan Rober de Sable Garner od Nablusa Sibrand Ričard I Lavlje Srce Filip II Avgust Fridrih VI Švapski Leopold V od Austrije |
Saraceni: Saladin Malik el Adil El Afdal ibn Salah ad Din Al Aziz | ||||||||
| Jačina | |||||||||
|
Engleska: 8000[1] Francuska: 2000 (bez Templara i sirijskih Franaka) [2] Nemačka: 100.000 [2] Ugarska: 2000[3] | broj ljudstva na Orijentu je zavisio od godišnjeg doba, varira od 50.000 do 200.000[traži se izvor] | ||||||||
Treći krstaški rat trajao je od 1189. do 1192. godine i pokrenulo ga je Saladinovo osvajanje Jerusalima 1187. godine. Krstaši nisu uspeli da osvoje Jerusalim i pohod se okončao dogovorom da Jerusalimskoj kraljevini ostane obala od Tira do Jope i da hrišćani imaju slobodan pristup Jerusalimu.
Orijent i povod za rat
[uredi | uredi izvor]Godine 1174. umire Amalrik, vladar Kraljevine Jerusalimske. Nasledio ga je maloletni sin Balduin IV. Uprkos leproznosti, Balduin uspeva da odbrani kraljevstvo i ujedini barone. Sa samo 17 godina pobeđuje Saladina u bici kod Mongisara sa izuzetno malim brojem ljudi. Nešto kasnije već teško bolesni kralj uspostavlja mir sa Saladinom koji neće potrajati dugo. Rene od Šatijona, baron koji je prethodno stekao zemlju i moć ženidbom, napada arapske trgovačke i hodočasničke karavane. Željan Arapske krvi narušava ionako krhki mir. Rene je sa svojim malim vojnim snagama (Templarima) pokušao napad na Meku, što je bio jedan od povoda da Saladin reaguje. Prvo je napao Kerak (Reneov zamak), međutim spletom čudnih okolnosti, Saladin ubrzo odustaje od opsade i okreće se ka Jerusalimu.
Propast kraljevine
[uredi | uredi izvor]Kralj Balduin IV umire 1185. Gi Lizinjan ženidbom sa kraljevom sestrom Sibilom, postaje kralj. Kako se Saladin približio Jerusalimu, Gi okuplja moćnu vojsku, zapravo ono najjače što su hrišćani mogli da pruže. Uprkos protivljenju nekih od krstaša dolazi do bitke kod Hitina 1187.[4][5]
Gi nije imao kvalitete jednog vojskovođe ili vladara. On je bio lepa pojava, lepog stasa bez nekih posebnih kvaliteta. Kao takav nije mogao voditi bitku protiv Saladina na otvorenom polju bez izvora vode. Gi Lizinjan je po mnogim istoričarima kriv za propast Jerusalimske kraljevine. Umorni krstaši bez vode lutali su pustinjom sve do Hitinskog klanca gdje se odigrala bitka. Muslimani su zapalili sve oko krstaša i napadali strelama, tek kad je vatra stala krenuli su u direktnu borbu sa hrišćanima. Iako umorni krstaši uspevaju da pruže Arapima borbu vrednu kraljeva ali nedovoljnu za pobedu. Bitka se završava Saladinovom pobedom, padom kraljevine i pogubljenjem mnogih vojnika među kojima je bio i Rene od Šatijona. Konačno pada Jerusalim 2. oktobra 1187. nakon duge opsade. Odbranu je vodio Balijan od Ibelina koji je uspeo da pregovorima sa Saladinom plati otkup za hrišćansko stanovništvo u gradu.
Pad Jerusalima postaje povod za novi krstaški rat.[6][7]
Pokretanje rata
[uredi | uredi izvor]
Jerusalim, sveti grad, nakon skoro 100 godina pao je ponovo u muslimanske ruke. U kratkom periodu Jerusalimska kraljevina je rasparčana. U krstaškim rukama ostalo je još nekoliko priobalnih utvrđenja zajedno sa gradom Tir i Antiohijskom kneževinom koja je svedena na uži dio oko grada. Vesti o padu krstaške države, u Evropi su predstavljene sa zgražanjem prema muslimanima.
To je izazvalo burne reakcije na papskom dvoru. Papa Grgur VIII, poziva na još jedan pohod protiv nevernika koji je trebalo da bude treći po redu.
Saladin je oslobodio jerusalimskog kralja Gija smatrajući ga nesposobnim i nadajući se da će njegov dolazak dovesti do sukoba među hrišćanima u Tiru. Konrad od Monferata, međutim, nije pristao da kralja pusti u grad. Gi se našao pred zatvorenim kapijama. Zbog toga je Gi rešio da sam osvoji grad za sebe. Odlučio se za Akru, drugi po značaju grad i najznačajniju luku u nekadašnjoj kraljevini. Okupivši oko sebe pristigle hodočasnike i sve preživele plemiće, Gi je opseo grad. Hrišćanska armija bila je četiri puta slabija od gradskog garnizona, a iza krstaša je logore podigao Saladin. Upravo tada je pristiglo nekoliko đenovljanskih i venecijanskih eskadri, a ubrzo i oko 500 frizijskih, flamanskih i danskih krstaša. Snage su sada bile izjednačene.
Došlo je i do dinastičkih sukoba oko jerusalimske krune. Prema franačkom pravu koje je poštovano u Siriji, Gi je, kao muž princeze Sibile, polagao pravo na krunu. Tome se suprotstavio Konrad od Monferata koji je na svojoj strani imao većinu barona. Konradove pristalice razvele su drugu ćerku kralja Amalrika, Izabelu, i udali je za Konrada proglasivši ga za kralja. Konrada nisu prihvatile Gijeve pristalice.
Fridrih I Barbarosa
[uredi | uredi izvor]
Fridrih I Barbarosa nemački car, prvi je prihvatio poziv za sveti rat. Barbarosi ovo nije bio prvi put da stavlja krst na sebe. On je to učinio 1147. godine kada je Nemačku vodio njegov stric Konrad III. Barbarosa nije čekao druge vođe, već je krenuo 1188. na dug put preko kopna do Konstantinopolja. Poveo je ogromnu vojsku koja je brojala oko 100.000 ljudi, od kojih čak 20.000 do 25.000 vitezova. Bila je to najveća sila koja se ikad upustila put Jerusalima.
Uz toliku armiju to je bio težak put kroz Ugarsku i Balkan. Krstaši su naredne godine stigli pred kapije Carigrada. Vizantijski car je imao savez sa Saladinom tako da nije htio da prebaci krstaše u Anadoliju. Međutim ogromna vojska je bila direktna pretnja samom gradu, pa stoga Vizantinci ipak propuštaju Nemce. U Anadoliji, Kilidž Arslan II, Ikonijski sultan, želi osvetu za krstaška dejstva u prethodnim ratovima te iz više navrata napada Barbarosu. 1190. godine krstaši pod Brbarosom ostvaruju prve pobede u novonastalom pohodu.
Puni morala, ali umorni od puta krstaši se zaustavljaju kod reke Salef. Po jednom predanju Fridrih I Barbarosa je sjahao sa konja i ušao u reku da se rashladi, ali pošto je bio već dosta star, voda ga je ponela. Zbog teškog oklopa nije mogao da pliva te se ugušio. Savremeni istoričari veruju da mu je srce otkazalo nakon što je zagrejan ušao u hladnu reku. Nakon careve smrti, nastao je haos u krstaškom taboru. Mali deo vojske se uspešno vratio kući, dok je većina desetkovane armije poubijana od strane Turaka. Fridrih VI Švapski je sa svojim odredom nastavio put ka Akri. To je bio kraj za Barbarosinu kampanju.[8][9]
Ričard i Filip
[uredi | uredi izvor]
Filip II Avgust i Henri II Plantagenet prekidaju sukobe 1189. zbog predstojećeg hodočašća. Nešto kasnije umire kralj Henri, a nasleđuje ga Ričard I Lavlje Srce. Ričard je bio veliki pustolov, hrabar i snalažljiv vojskovođa. Njega nisu zanimali kraljevski poslovi, već samo rat. Zato, umesto svog oca, on prima krst i zajedno sa Filipom kreće u pohod. Država je godinu dana teško sakupljala poreze za rat, da bi konačno 31. jula 1190. Ričard stigao u Marselj. Tu su se odigrali poslednji važni pregovori za krstaški rat između Filipa i Ričarda. Odnosi dva kralja su bili prilično zategnuti, ali su najzad postigli dogovor. Filip je prvi došao u Đenovu, gdje je imao dogovor sa Duždom da se Filipovi krstaši prebace brodovima na tlo svete zemlje. Ričard je ostao u Marselju čekajući Englesku flotu. Flota, koja je išla iz Londona slučajno se zaustavlja Lisabonuu gde ostaju izvesno vreme. Nakon što je došla u Marselj, Ričard je već bio otputovao. Ričard je unajmio novo brodovlje. Jedan dio te flote je poslan za Tir kao prethodnica, a on je nastavio put jedrenjem uz obalu Italije. Jedreći stigao je na Siciliju u Mesinu. Ričard je imao nekih nesuglasica sa Sicilijanski kraljem Tankredom od Lečea, pa je htio da zauzme Siciliju što ne bi bio loš strateški potez. Kap koja je prelila čašu jeste incident koji je napravio Tankredo. On je naime zatvorio Ričardovu sestru Jovanu u Palermu. Ričard je bez oklevanja pokazao svoju moć i sposobnost ratovanja te potpuno zauzeo Siciliju i oslobodio sestru 4. oktobra 1190. Filip se otisnu sa Sicilije 30. marta 1191. Ričard je 10. aprila otplovio za Kipar. Nakon jedne veće oluje, nekoliko desetina krstaša se udavilo, a među brodovima koje je zahvatila oluja bio je i brod sa Jovanom i Berengalijom (Ričardova žena). Kiprani, na čelu sa Isakom Komninm zarobili su nekoliko preživelih vojnika, ali ne i Jovanu i Berengaliju. Ričard je sa ostatkom vojske pristao nešto kasnije i otpočeo pregovore sa Isakom(Kiparski samodeklamovani car). Nakon neuspelih pregovora Englezi su se spremili za borbu. Za manje od jednog dana, Ričard je još jednom pokazao svoje ratne veštine i zauzeo Kipar. Tu se Ričard naglo obogatio na račun imućnog Kipra. Nakon što je sređeno stanje na Kipru, Ričard je zaplavio ka Akri. U to vreme, 20. maja 1191, Filip je već bio pred vratima Akre.[10][11]
Osvajanje Akre
[uredi | uredi izvor]Filip je pred Akru stigao prvi (10. aprila). Ričard je u to vreme zauzimao Kipar te je pred Akru stigao tek 7. juna. Akra se predala 12. jula. Krstaši su ušli u grad. Saladin je to mogao i videti sa brežuljaka istočno od Akre. U sukobu oko prestola, Ričard je podržao Gija sa kojim je sklopio savez još na Kipru, a Filip njegovog protivnika Konrada. Spor je rešen na skupštini barona. Krunu je sačuvao Gi, a Konrad je izabran za naslednika. Pošto je ta stvar bila rešena, Filip je odlučio da se vrati u Francusku ostavljajući Iga Burgundijskog na čelu francuskih snaga. Ričard je pred Akrom izvršio pokolj. Pobio je 3000 muslimana.
Ričardovi napadi na Jerusalim
[uredi | uredi izvor]
Nakon odlaska Filipa Ričard preuzima vodeću ulogu među hrišćanima u Svetoj zemlji. Preduzeo je osvajanje obalnih gradova, od Akre do Askalona. Saladinovi napadi nisu razbili krstašu kolonu. Sultan je odlučio da ga zaustavi pred Arsufom. Situacija pred bitku je za krstaše bila slična onoj kod Hatina 1187. godine. Međutim, krstaše je sada predvodio daleko sposobniji vojskovođa. Krstaška pobeda bila je potpuna. Saladin nakon Arsufa nije preduzimao napade na krstašku vojsku već se zadovoljio evakuacijom muslimana iz primorskih gradova, rušenjem njihovih bedema i pustošenjem zemlje. Krstaška vojska stigla je u blizinu Jerusalima kada je Ričard neočekivano naredio povlačenje i otpočeo sa pregovorima. Razlog za to bile su strateške prilike. Krstaška vojska našla se odsečena od ostatka hrišćanske Sirije, a muslimanska vojska bila je brojno nadmoćna.
Pregovori su se otegli te je Ričard juna 1192. godine ponovo pokrenuo marš ka Jerusalimu. I ovoga puta stigao je nadomak Svetog grada, ali je odustao od opsade. Jula 1192. godine uputio se ka Bejrutu ostavljajući slab garnizon u Jafi. Saladin ga je napao. Jafa je bila spremna na predaju kada je pred grad stigao engleski kralj koga su prevezli đenovljanski brodovi. Saladin je pobegao, a Ričard je podigao logor baš na mestu gde je boravio ajubidski sultan. Petog oktobra Saladin je napao krstaše pred Jafom. Njegova vojska potpuno je poražena. Ričard je potom zaključio sa Saladinom mir jer su u njegovom odsustvu francuski kralj Filip i Ričardov brat Jovan bez Zemlje čerupali plantagenetsko kraljevstvo.
Mir
[uredi | uredi izvor]Mirom u Jafi krstaški gradovi na obali dobijaju izvesnu sigurnost. Formirana je krstaška država, istina sa malom teritorijom duž obale između Bejruta i Jafe. Pripadali su joj gradovi Tir, Haifa, Cezareja, Arsuf, Jafa, Lida i Ramla. Prestonica je bio grad Akra sa Henrijem II od Šampanje kao kraljem. Konrad je nekoliko meseci ranije poginuo u atentatu asasina. Henri je nosio titulu kralja Jerusalima iako je grad bio u muslimanskim rukama. Hodočasnici su dobili pravo da posećuju sveta mesta u Jerusalimu bez nošenja oružja. Mirom u Jafi su muslimani po prvi put priznali postojanje neke krstaške države.
Posledice
[uredi | uredi izvor]. године
Treći krstaški rat prvi je sveti rat završen mirovnim sporazumom. Protivnici su shvatili da treba da uvažavaju jedni druge. Bilo je pregovora i oko sklapanja braka između Ričardove sestre i Saladinovog brata Malik el Adila. Saladin je nakon završetka rata nameravao da otputuje u Meku da zahvali bogu na završetku rata. U tome ga je sprečila smrt. Umro je u Damasku u noći između 3. i 4. marta.
Franci u Svetoj zemlji su nakon sklapanja mira u Jafi živeli u dobrim odnosima sa Saladinovim naslednicima. Kralj Henri je sklopio mir i sa asasinskim vladarom koji je naredio ubistvo Konrada od Monferata. Čak ga je i posetio u njegovoj prestonici. Henri je održavao prijateljske odnose i sa Malik el Adilom. Mir je nakratko prekinut krstaškim ratom iz 1197. godine koga je pokrenuo naslednik Fridriha Barbarose, Henrik VI. Tokom ovog rata poginuo je Henri od Šampanje. Pao je sa prozora svog dvorca u Akri. Nasledio ga je Amalrik II, brat i naslednik Gija. Amalrik je sa Malikom zaključio mir pod povoljnim uslovima.
Dve godine nakon završetka rata iz 1197. godine, moćni papa Inoćentije III započeo je sa propovedanjem novog krstaškog rata. Međutim, zahvaljujući mletačkom duždu Enriku Dandolu, rat je skrenuo sa svog puta i završio se krstaškim osvajanjem Carigrada 1204. godine. Uništivši moć Vizantije, pobednici iz 1204. godine nisu je zamenili nikakvom drugom moćnom tvorevinom. Mnoštvo veštačkih krstaških država stvorenih na teritoriji Vizantije nisu predstavljali nikakvu silu. Njihovo stvaranje franačku Siriju lišilo je imigracije na koju je normalno računala. Mir u Svetoj zemlji je, međutim, potrajao još dugi niz godina. Prekinuće ga 1217. godine Leopold VI, vojvoda Austrije i Andrija II, kralj Ugarske, koji će pokrenuti Peti krstaški rat. Rat je završen porazom hrišćanske vojske.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ H. Chisholm, The Encyclopædia Britannica : A Dictionary of Arts, Sciences, Literature and General Information, 294
- ^ a b Phillips 2004, str. 66.
- ^ Hunyadi, Zsolt (2011), A keresztes háborúk világa. str. 41.
- ^ „Medieval Sourcebook: Roger of Hoveden:The Fall of Jerusalem, 1187”. Arhivirano iz originala 06. 03. 2012. g. Pristupljeno 18. 01. 2012.
- ^ „Medieval Sourcebook: De Expugatione Terrae Sanctae per Saladinum: Capture of Jerusalem by Saladin, 1187”. Arhivirano iz originala 11. 10. 2013. g. Pristupljeno 18. 01. 2012.
- ^ „The Third Crusade”. Arhivirano iz originala 20. 01. 2012. g. Pristupljeno 25. 4. 2013.
- ^ „Britanica Encyclopedia”. Pristupljeno 25. 4. 2013.
- ^ [Appleby, J. T., Johann "Ohneland", Konig von England (Engleski kralj Jovan bez zemlje),Štutgart], Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ [The Crusades of Richard I.(1189-92) (Krstaški ratovi Ričarda I), izdavač T.A.Archer. Njujork i London 1889.], Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ [Gibb, Chrisopher, Richard the Lionheart and the Crusades (Ričard Lavljeg Srca i krstaški ratovi), Houv 1985.], Pristupljeno 25. 4. 2013.
- ^ Gillingham 197
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Gillingham, John (197). The life and Times of Richard I. London.
- Fajfrić, Željko (2006). Istorija krstaških ratova. Sremska Mitrovica: Tabernakl. ISBN 978-86-85269-05-9.
- Krstaška epopeja - Rene Gruse, IK Zorana Jovanovića, 2004. godina
- Phillips, Jonathan P. (2004). The Fourth Crusade and the Sack of Constantinople. Viking. ISBN 978-0-670-03350-8.
