Сењ

Сењ
Панорама Сења
Грб
Административни подаци
Држава	Хрватска
Жупанија	Личко-сењска
Становништво
Становништво	‍
— 2011.	4.810
Агломерација (2011.)	7.182
Географске карактеристике
Координате	44° 59′ 22″ С; 14° 54′ 13″ И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	11 m
Површина	658,00 km2
Сењ Сењ на карти Хрватске
Остали подаци
Градоначелник	Сањин Рукавина (ХДЗ)
Поштански број	53270
Позивни број	+385 53
Регистарска ознака	GS
Веб-сајт
www.senj.hr

Сењ (или Сињ) је град у Хрватској, који се налази у Личко-сењској жупанији. У самом месту живи 4.810 становника. Познат је по тврђави Нехај.

Географија

Поглед на Сењ са планина

Највећа је урбана агломерација на хрватској обали између Ријеке и Задра. Подручје града обухвата морску обалу у дужини од 76 km, а смјештен је између мора, обронака Капеле и Велебита, највеће планине у Хрватској. Лежи на 14° 54' 10" источне дужине и 44° 59' 24" сјеверне географске ширине. Његов положај на источној обали Јадрана поморски га повезује с градовима и земљама Средоземља. Копненим везама повезан је са залеђем преко планинског превоја Вратник (700 m над морем), на западу с Винодолском долином, Ријеком и њеним залеђем, а на југу са Задром, Сплитом и Далмацијом.

Историја

Археолошки и историјски подаци за ово подручје нису бројни. То су углавном камени фрагменти или делови неколико натписа.

Први народи који су се доселили на ова подручја спадали су у илирску групу народа, а они су и уједно били ти који су и основали овај град. Први илирски народи који су се овдје доселили били су Јаподи. Ово подручје одувијек је било привлачно за живот, па су зато око Сења и настала многобројна насеља која се називају градине. Градине су биле на бријегу, па се лакше могло пратити кретање непријатеља и њихово дјеловање. Због свог положаја била је идеална полазишна тачка за повезивање мора с унутрашњошћу.

У 4. веку п. н. е. ови јаподски крајеви дошли су под власт илирског племена Либурна који су насељавали подручје око Задра. Либурни као вјешти и неустрашиви поморци били су господари цијеле источне обале Јадрана, па укључују овај простор у Либурнију која је обухватала простор од ријеке Раше, па све до ријеке Крке. Либурни су потискивали Јаподе уз обални коридор Велебита и тада се почињу ширити према сјеверу, тако да су убрзо овладали цијелим подручјем Кварнерског залива.

Либурни су на овим просторима добро живјели захваљујући повољним климатским условима, обиљу шуме и воде, а сам градински смјештај штитио их је од разних нападача и са копна и са мора.

Тврђава Нехај изнад града, симбол Сења

Под либурнском власти насеља на овом подручју уједињује се у једно насеље које добива назив Сениа. То је име илирског поријекла које је касније ушло у латински језик. Напад Јапода и Хистра на новоосновану римску колонију Аквилеју у сјеверној Италији доводи до рата између Илира и Римљана. Око 129. п. н. е. Илири су поражени, па су стога морали плаћати Риму данак.

Римљани из колоније Аквилеје дубоко преко Сение, Гацке и Лике продрли у илирско подручје, а Сениа постаје полазишна тачка у војним походима Октавијана Августа у његовим војним походима против бунтовних Јапода у залеђу Сение, тј. у Гацкој и Лици. У тим походима Јаподи су тешко поражени, тако да је на њиховом простору коначно успостављана римска власт.

У Сенији и другим средиштима аутохтоних илирских заједница започиње снажан процес романизације у свим сегментима живота. Романизацију предводи домаћа аристократија. Римљани су знали наградити лојалне либурнске заједнице, па су су поједине заједнице добиле низ повластица. Илири се постепено романизирају, мијењају свој стил живота, селе се на море те напуштају своја ранија успостављена градинска насеља. Заједно са асимилираним Илирима Римљани-Италици почињу изграђивати нова насеља која постају средишта романизације те политичког, господарског и духовног живота на овим просторима.

Сењ је био вековима чувен по пљачкашима - ускоцима, који су упадали на Млетачку или Турску територију. У 16-17. веку Сењом су господарили кнезови Франкопани. Када су Турци кренули да заузму градић, ту су се налазили ускоци. Претходно су 1537. године заузели ускочко место Клис. Место Сењ је онда постало уточиште за све бегунце. Сењки капетани су нису мешали у оно што су радили ускоци, јер су ови имали заштитнике у Аустрији. Међу ускоцима постојале су две чете: "стипендијарци" (плаћеници) и "авантурци" (не плаћени момци). И једни и други бавили су се гусарским "занатом" на мору, а било их је толико да се населили и околна места. Обично их је било 500-600 наоружаних људи. Године 1580. било је време ускочког војводе Ђуре Даничића (родом из Босне) и његова три сина. Турци су да би им доскочили формирали "мартолоке", још горе (наоружане) људе од ускока са којима су имали да се боре. Чинили су такође лутајуће чете, састављене од Хришћана који су радили за Турке.

У Сењу је рођен Павле Витезовић (1652—1713) далматински књижевник, историчар и хералдичар, познат по монументалном историјском делу Serbia illustrata.

У месту које је 1838. године отворена варош било је тада 1716 становника.

Срби у Сењу

У Сењу је сачуван изворни рукопис који се односи на савез горских кнезова (морлачких поглавара) и суседа Сењана, створен против Млечана. Ти становници планина су се временом променили. Сами себе називају Буњевци јер су дошли ту са подручја Буне у Босни. Толико су били потлачени и злостављани да су се морали стално селити. У време Максимилијана II много ид њих су се одселили у Мађарску где њихови потомци настављају да живе (1774). Други су се скрасили у Италији, захваљујући подршци Аустрије. Буњевци су по Фортису италијанском путописцу - католички Морлаци.

Сењска црквена општина била је мала по броју Срба, али знаменита и одступа од осталих (попут Трста и Ријеке) по неким особеностима. Усташе су за време Другог светског рата срушиле православну цркву Успења пресвете Богородице. У њој је неколико година, између 1847-1852. године службовао као администратор поп Милутин Тесла, отац научника Николе.Пре доласка поп Милутина Тесле, ту је 1846. године био поп Петар Кокотовић. Образован је 1827. године пренумерантски пункт у Сењу, за набавку једне српске (ћириличне) књиге. Чинили су га: поп Јован Радаковић намесник, поп Петар Вучковић администратор парохије сењске, Спиридон Рашевић учитељ и мештани - браћа Милеуснић, Димитрије Михајловић, Лазар Омчикус, Илија Бајић, Никола Радовановић. Као претплатник "Српског летописа" јавља се 1828. године капелан сењски поп Петар Вучковић. Како је то била сиромашна црквена општина, плата свештеничка је била мала и нередовна, па му је аустријска држава уделила 800 ф. помоћи. Године 1850-1851. поп Милутин је био тешко болестан, па су ту администрирали многи околни свештеници. Дуже је остао његов сродник поп Тома Мандић 1851. године. Сењ тада није имао православну парохију, положај је био правно нејасан; била је то "капеланија", али зачудо самостална. Поп Тесла је 1850. године дао да се о његовом трошку направи парохијски жиг.

Културну хронику Сења исписали су пожртвовани пренумеранти српских књига. Претплатили су се за једну математичку књигу 1809. године сењски трговци: Стефан Сорковић, Теодор Малеуснић и Данил Љуботина. Живковићев превод књиге о Телемаку узели су 1814. године и становници Сења. Били су то писмени људи као Николај Радовановић, Михаил Тербовић, Стефан Сорковић, Стефан Рашевић са супругом Марјетом, Јован Атанасић, Георгије Јанковић и Димитрије Ристивојевић купец. Затим су 1817. године Видаковићеву позоришну игру узели претплатом Сењани: Јован Теодоровић и Димитрије Михаиловић. Вуков чудесни речник из 1818. године стигао је код тројице читалаца у месту. Били су то Јован Узелац, Мијајло Трбојевић и Теодор Милеуснић. Павловићев "Српски народни лист" који је излазио у Будиму, куповао је (1839) један мештанин. Претплатници једне Вукове етнолошке књиге били су 1867. године администратор, поп Лазар Поповић и трговац Тошо Милинић. Почетком 20. века парох у Сењу је поп Никола Радошевић.

Сењски капитан Сигмунд Гусић је такође насељавао Србе, почетком 17. века, у позадини Сења (Брлог, Дренов Кланац...) на својим поседима, за одбрану од Турака. У Сењу се налазила "прастара кула св. Саве" (Драгутин Франић, "С гјацима...", стр. 406.).

Манојло Грбић у „Карловачком владичанству“ у 1. књизи (од три заједно објављене у једној, репринт издање 1990, Топуско), на 150. и 151. страни пише да су се у Сењ доселиле неке српске трговачке куће, крајем 18. вијека. Године 1784. у Сењу је било пет српско православних породица. Тамо је свагда била војничка, граничарска посада. Године 1788. они саграде себи лијепу црквицу Свете Богородице. Године 1790. било је у Сењу 9 православних породица са 41 душом. Године 1800. у Сењу је 10 српских кућа са 55 душа, а 1880. 17 кућа са 195 душа, али то су скоро све чиновници. Када се пореде две године, разлика је минимална. Тако 1847. године ту живи 56 православних Срба, а 1867. године има их 101 душа. Манојло Грбић на иде у дубљу прошлост која нам казује да је славни војсковођа Никола Јуришић из Сења, који је код Кисега победио Сулејман Величанствног био православац и потписивао се ћирилицом. Он је насељавао остале Србе и Влахе у 16. веку за одбрану од Турака, како је сачувано у његовим писмима цару. По Александру Будисављевићу у књизи „Племе Будисављевића у Горњој крајини“ он је потомак једног од три брата који су дошли из Метохије, Јурише, Филипа и Будише од којих настају Јуришићи, Филиповићи и Будаци и Будисављевићи.

У Сењу се родио др Лујо Бакотић (1867—1941), адвокат и дипломата, историчар и лингвиста, истакнути Србин католик. У граду је умро 1906. године Лујов отац, др Игњат Бакотић адвокат, правник и национални раднк, родом из Гомилице (1835), села у Сплитским Каштелима. Као истакнут Србин католик основао је и био председник "Српског братства", у Сплиту 1898. године, док није било забрањено. Игњат је дошао Сењ након две године проведене на Цетињу, где је био председник црногорског Врховног суда.

Објавио је 1877. године Миле Магдић професор сењске гимназије моографију града Сења под насловом: "Топографија и повиест града Сења".

Становништво

На попису становништва 2011. године, град Сењ је имао 7.182 становника, од чега у самом Сењу 4.810 становника.

Попис 1991.

На попису становништва 1991. године, насељено место Сењ је имало 5.998 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Хрвати			5.506	91,79%
Срби			156	2,60%
Албанци			34	0,56%
Југословени			23	0,38%
Муслимани			21	0,35%
Словенци			13	0,21%
Македонци			7	0,11%
Црногорци			4	0,06%
Мађари			3	0,05%
Турци			3	0,05%
Чеси			3	0,05%
Италијани			1	0,01%
Немци			1	0,01%
Словаци			1	0,01%
неопредељени			106	1,76%
регион. опр.			9	0,15%
непознато			107	1,78%
укупно: 5.998

Туризам

Љетни карневал

У Сењу се у августу одржава и традиционални љетни карневал, најстарији и највећи такав догађај у Хрватској.

Знамените личности

• Иван Пасквић — астроном, математичар, оснивач и први управитељ звјездарнице у Будиму, Мађарска.
• Вјенцеслав Новак — књижевник и оргуљаш
• Силвије Страхимир Крањчевић — књижевник
• Милутин Цихлар Нехајев — књижевник
• Павле Ритер Витезовић — полихистор, књижевник, штампар
• Мирко Ожеговић Барлабашевачки — бискуп сењски и модрушки, барон Хабзбуршке монархије, хрватски препородитељ и сењски мецена, обновитељ гимназије
• Никола Јуришић — војсковођа, одбранио Кисег у Мађарској од навале Турака
• Милан Могуш — академик

Партнерски градови

• Кесег
• Вратимов
• Вјелуњ
• Sorbiers
• Сењец
• Parndorf
• Врбовец

Извори

• Дабић, Војин С. (2000). Војна крајина: Карловачки генералат (1530—1746). Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве. 
• [1] Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године
• Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9. 

Спољашње везе

• Службене странице Града Сења (језик: хрватски)