Pređi na sadržaj

Turmalin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Turmalin
A stone cut open and polished, revealing a bright rainbow of colors
Kamen izrezan i uglačan, otkriva svetle dugine boje
Opšte informacije
KategorijaCiklosilikat
Formula(Ca,K,Na, )(Al,Fe,Li,Mg,Mn)
3
(Al,Cr,Fe,V)
6

(BO
3
)
3
(Si,Al,B)
6
O
18
(OH,F)
4
[1][2]
Kristalne sistemeTrigonalna
Kristalna klasaDitrigonalna piramida (3m)
H-M simbol: (3m)
Space groupR3m (no. 160)
Identifikacija
BojaNajčešće crna, ali može varirati od bezbojne do smeđe, crvene, narančaste, žute, zelene, plave, ljubičaste, ružičaste ili nijansi između. Takođe može biti dvobojan ili čak trobojan. Retko se može naći kao neon zelena ili električno plava.
Kristalni habitusParalelno i izduženo; acikularne prizme, ponekad zračeće; masivan; razbacana zrna (u granitu)
CepljivostNejasan
PrelomNeujednačen, mali konhoidan
ČvrstinaKrt
Tvrdoća po Mosu7,0–7,5
SjajnostStaklast, ponekad smolast
OgrebBeo
ProvidnostProziran do neprozirnog
Specifična težina3,06+0,20–0,06[1]
Gustina2,82–3,32
Sjajnost poliranjemStaklast[1]
Optičke osobineDvostruko prelamanje, jednoosno negativno[1]
Indeks prelamanjanω = 1,635–1,675
nε = 1,610–1,650
Dvojno prelamanje−0,018 do −0,040; tipično oko -0,020, ali u tamnom kamenju može dostići −0,040[1]
Pleohroizam
  • Obično umeren do jakok[1]
  • Crven: definitivno; tamnocrven, svetlo crven
  • Zelen: jak; tamno zelen, žuto-zelen
  • Braon: definitivno; tamno braon, svetlo braon
  • Plav: jak; tamno plav, svetlo plav
Disperzija0,017[1]
Ultravioletna fluorescencijaRužičasto kamenje; inertna do veoma slabo crvene do ljubičaste u dugom i kratkom talasu[1]
Apsorpcioni spektriJaka uska traka na 498 nm, i skoro potpuna apsorpcija crvene do 640 nm u plavom i zelenom kamenju; crveno i roze kamenje pokazuju linije na 458 i 451 nm, kao i široku traku u zelenom spektru[1]

Turmalin je kristalna silikatna mineralna grupa u kojoj je bor spojen sa elementima kao što su aluminijum, gvožđe, magnezijum, natrijum, litijum ili kalijum. Ovaj dragi kamen dolazi u širokom spektru boja.

Ime je izvedeno od singalskog tōramalli (ටෝරමල්ලි), što se odnosi na drago kamenje karneola.[3]

Turmalini se kristalizuju u trigonalnom kristalnom sistemu, a kristali su im dugi, igličasti do debeloprizmatski te štapićasti, često trouglasti u poprečnom prejeku. Terminalne površine su asimetrične i takva pojava se naziva hemimorfija. Mali, igličasti kristali česti su u finozrnatom granitu aplitu i često čine radijalno zrakaste agregate koji se nazivaju turmalinskim suncem. Turmalini se ističu po svojoj trostranoj prizmi; ni jedan drugi mineral nema trostranu prizmu. Retki su savršeno euhedralni turmalini (tj. kristali sa svim dobro razvijenim površinama). Izuzetak su dobro razvijeni draviti iz Jinietare, u zapadnoj Australiji. Ležište je otkriveno tokom 1970-ih, ali danas je iscrpljeno.

Svi hemimorfni kristali su piezoelektrični, a često i piroelektrični.[4] Turmalinski kristali zagrejavanjem postaju pozitivno naelektrisani na jednom kraju, a negativno naelektrisani na drugom. Zahvaljujući tom efektu, turmalini u kolekcionarskim zbirkama mogu na sebe navući ružne slojeve prašine, ako su izloženi pod jakim svetlom. Turmalinska neobična električna svojstva postala su poznata početkom 18. veka.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Žarko obojane šrilankanske drage turmaline u velikim količinama donela je u Europu kompanija Holandska Istočna Indija, kako bi zadovoljila zahteve tržišta za dragim kamenjem. U to vreme još se nije znalo da su šerl i turmalin zapravo jedan te isti mineral.

Turmaline su koristili hemičari u 19. veku za polarizaciju svetlosti upranjem zraka na isečenu i uglačanu površinu dragulja.[5]

Varijeteti

[uredi | uredi izvor]
Dvobojni kristal turmalina, 2 cm dugačak.

Turmalin dolazi u širokom spektru boja. Obično su željezom bogati turmalini crni, plavkastocrni do tamno smeđi, dok su magnezijumom bogati varijeteti obično smeđi do žuti. Litijumom bogati turmalini mogu biti u gotovo svim bojama - pavoj, zelenoj, crvenoj, žutoj, ružičastoj itd. Retko je bezbojan. Dvobojni i višebojni kristali su relativno česti, a odražavaju variranje u hemijskom sastavu rastvora tokom kristalizacije. Kristali mogu biti zeleni na jednom kraju, a ružičasti na drugom, ili pak zeleni izvana, a ružičasti iznutra (elbait). Neke forme turmalina su dikroične, što znači da ako se gledaju iz dva različita ugla, pokazuju dve različite boje.

Najčešći varijetet turmalina je šerl, prvi put opisan 1524. godine. On čini oko 95% svih turmalina u prirodi. Ime „turmalin” dolazi od reči turmali iz jezika Sinhala (sa Šri Lanke), što znači „kamen koji privlači pepeo” (kao uputnica na njegova piroelektrična svojstva). Značenje reči „šerl” nije poznato, iako se veruje da dolazi iz skandinavskog govornog područja.

Ležišta i nalazišta

[uredi | uredi izvor]
Glavne zemlje koje proizvode turmalin

Turmalin se nalazi u dva glavna geološka okruženja. To su magmatske stene, posebno granit i granitni pegmatit te metamorfne stene, kao što su škriljci i mramor. Šerl i litijumom bogati turmalini mogu se naći u granitima i granitnim pegmatitima. Magnezijumom bogati turmalini, draviti, obično se razvijaju u škriljcima i mramorima. Takođe, turmalini su vrlo otporni minerali i mogu se naći u manjim količinama kao zrna u peščenjacima i konglomeratima.

Turmalina ima na Šri Lanci, Madagaskaru, u Kaliforniji, Brazilu (rudnici Minas Geraisa - gde su pronađeni primerci i do 1,5 m dugi, u vrednosit od 9 miliona dolara!), Sloveniji (Dravograd).

Upotreba

[uredi | uredi izvor]

U draguljarstvu, plavi indigolit je najcenjeniji varijetet, a slede ga zeleni verdelit i ružičasti rubelit. Ironično, najređi varijetet, bezbojni ahroit nije cenjen i ima najmanju cenu među prozirnim turmalinima. Takođe, turmalini se ponekad koriste u tretmanima lečenja u alternativnoj medicini. Od turmalina se prave piezopločice za radio-industriju, a koristi se i kao polarizator te kao ruda bora.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з GIA Gem Reference Guide. Gemological Institute of America. 1995. ISBN 0-87311-019-6. 
  2. ^ „Tourmaline”. Mindat.org. Архивирано из оригинала 2005-12-28. г. Приступљено 2005-09-12. This website details specifically and clearly how the complicated chemical formula is structured. 
  3. ^ „tourmaline”. Oxford Dictionaries (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 10. 2021. г. Приступљено 2021-03-19. 
  4. ^ Erhart, Jiri; Kittinger, Erwin; Prívratská, Jana (2010). Fundamentals of Piezoelectric Sensorics: Mechanical, Dielectric, and Thermodynamical Properties of Piezoelectric Materials. Springer. стр. 4. ISBN 9783540684275. 
  5. ^ Draper, John William (1861). A Textbook on chemistry. New York: Harper and Brothers. стр. 93. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]