Pređi na sadržaj

Сладак живот

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sladak život
Filmski poster
Izvorni naslovLa Dolce Vita
RežijaFederiko Felini
ScenarioFederiko Felini
Enio Flajano
Tulio Pineli
Brunelo Rondi
Pjer Paolo Pazolini (nepotpisan)
ProducentĐuzepe Amato
Anđelo Ricoli
Glavne ulogeMarčelo Mastrojani
Anita Ekberg
Anuk Eme
Ivon Firno
Alen Kini
Anibale Ninki
Magali Noel
Leks Barker
Žak Serna
Nađa Grej
MuzikaNino Rota
Direktor
fotografije		Otelo Marteli
MontažaLeo Katoco
Producentska
kuća		Riama Film
Pathé Consortium Cinéma
Gray Films
DistributerCineriz (Italija)
Pathé (Francuska)[1]
Godina1960.
Trajanje174 minuta
ZemljaItalija
Francuska
Jezikitalijanski
engleski
francuski
nemački
Zarada19,5 miliona dolara (SAD)
IMDb veza

Sladak život (ital. La Dolce Vita) je satirični humorističko-dramski film iz 1960. godine, režisera Federika Felinija, koji je i napisao scenario zajedno sa Eniom Flajanom, Tuliom Pinelijem i Brunelom Rondijem.[2] Glavnu ulogu u filmu tumači Marčelo Mastrojani kao Marčelo Rubini, novinar tabloida koji tokom sedam dana i noći putuje kroz „sladak život” Rima u besplodnoj potrazi za ljubavlju i srećom. Radnja nema čvrstu narativnu strukturi i može se podeliti na prolog, sedam dugih epizoda prekinutih intermecom i epilog, prema najčešćem tumačenju.[3]

Objavljen u Italiji 5. februara 1960. godine, Sladak život je ostvario kritički i komercijalni uspeh, uprkos cenzuri u nekim regionima. Osvojio je Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu,[4] kao i Oskara za najbolje kostime.[5] Bio je nominovan za još tri Oskara, uključujući najbolju režiju i najbolji originalni scenario. Uspeh filma se pokazao kao prekretnica kako za italijansku, tako i za evropsku kinematografiju u celini,[6] i počeo je da se smatra remek delom italijanskog filma i jednim od najboljih filmova svih vremena.[7]

Godine 2008, italijansko Ministarstvo kulture je uvrstilo Sladak život među 100 italijanskih filmova koje treba sačuvati, spisak od 100 filmova koji su „promenili kolektivno pamćenje zemlje između 1942. i 1978. godine”.[8]

Radnja

[uredi | uredi izvor]

Prolog

[uredi | uredi izvor]

Helikopter prenosi statuu Hrista preko drevnog rimskog akvedukta izvan Rima, dok ga drugi, novinarski helikopter Marčela Rubinija, prati u grad. Novinarski helikopter je na trenutak zastao iznad grupe žena u kupaćim kostimima koji se sunčaju na krovu višespratnice. Lebdeći iznad, Marčelo koristi gestove da dobije njihove brojeve telefona, ali ne uspeva u svom pokušaju. Zatim sleže ramenima i nastavlja da prati statuu do Trga Svetog Petra.

Prva epizoda

[uredi | uredi izvor]

Marčelo slučajno upoznaje Madalenu u ekskluzivnom noćnom klubu. Lepa i bogata naslednica, Madalena je umorna od Rima, dok Marčelo smatra da mu grad odgovara. Njih dvoje vode ljubav u spavaćoj sobi prostitutke koju su odvezli kući u Madaleninom kadilaku. Marčelo se vraća u svoj stan i otkriva da se njegova verenica Ema predozirala. Na putu do bolnice, on joj izjavljuje svoju večnu ljubav i ponavlja to dok ona leži u polusvesnom stanju u hitnoj pomoći. Međutim, dok mahnito čeka njen oporavak, on pokušava da pozove Madalenu telefonom.

Druga epizoda

[uredi | uredi izvor]

Tog dana, Marčelo odlazi na svečani doček Silvije, poznate švedsko-američke glumice, na aerodrom Čampino gde je čeka horda novinara. Tokom Silvijine konferencije za štampu, Marčelo zove kući kako bi se uverio da je Ema uzela lekove, dok je uverava da nije sam sa Silvijom. Nakon što filmska zvezda samouvereno odgovara na salvu novinarskih pitanja, njen dečko Robert kasno i pijan ulazi u sobu. Marčelo neobavezno preporučuje Silvijinom producentu da je odvede u obilazak Bazilike Svetog Petra. Unutar kupole bazilike, jedan novinar se žali da je Silvija poput „lifta” jer nijedan od njih ne može da se meri sa njenim energičnim usponom uz brojne stepenice. Nadahnut, Marčelo ide napred da ostane sam sa njom kada konačno stignu do balkona koji gleda na Trg Svetog Petra.

Te večeri, zaljubljeni Marčelo pleše sa Silvijom u Karakalinim termama. Silvijina prirodna senzualnost izaziva burnu zabavu dok Robert, njen verenik koji se dosađuje, crta karikature i čita novine. Njegova ponižavajuća primedba navodi Silviju da ostavi grupu, a željno je prate Marčelo i njegove kolege paparaci. Našavši se nasamo, Marčelo i Silvija provode ostatak večeri u rimskim uličicama, gde ulaze u fontanu di Trevi.

Poput magične čarolije koja je iznenada prekinuta, zora stiže u trenutku kada Silvija zaigrano „pomaže” Marčelovu glavu vodom iz fontane. Voze se nazad do Silvijinog hotela i pronalaze pobesnelog Roberta koji je čeka u svom automobilu. Robert ošamari Silviju, naredi joj da ode u krevet, a zatim nasrne na Marčela.

Treća epizoda

[uredi | uredi izvor]

Marčelo sreće Štajnera, svog istaknutog intelektualnog prijatelja, u crkvi. Štajner pokazuje svoju knjigu gramatike sanskrita. Njih dvojica odlaze na sprat da sviraju na orguljama, nudeći svešteniku da odsviraju džez komad, pre nego što odsviraju Baha.

Četvrta epizoda

[uredi | uredi izvor]

Kasno popodne, Marčelo, njegov prijatelj fotograf, Paparaco, i Ema voze se do predgrađa Rima da pokriju priču o navodnom viđenju Bogorodice od strane dvoje dece. Iako je Katolička crkva zvanično skeptična, ogromna gomila poklonika i novinara okuplja se na tom mestu.

Te noći događaj se emituje preko italijanskog radija i televizije. Ema se moli Devici Mariji da joj se preda Marčelovo srce. Slepo prateći dvoje dece od mesta do mesta po pljusku, gomila cepa malo drvo zbog grana i lišća za koje se kaže da su zaklonili Bogorodicu.

Okupljanje se završava u zoru tako što gomila oplakuje bolesno dete, hodočasnika kojeg je majka dovela da ga izleči, ali je u metežu izgažen na smrt.

Epizoda 3b

[uredi | uredi izvor]

Jedne večeri, Marčelo i Ema prisustvuju okupljanju u Štajnerovom luksuznom domu, gde se upoznaju sa grupom intelektualaca koji recituju poeziju, sviraju na gitari, nude filozofske ideje i slušaju zvuke prirode snimljene na kaseti. Britanska pesnikinja Ajris Tri, čiju je poeziju Marčelo čitao i divio joj se, preporučuje Marčelu da izbegava „okove” posvećenosti: „Ostani slobodan, dostupan, kao ja. Nikada se ne ženi. Nikada ne biraj. Čak i u ljubavi, bolje je biti izabran.” Ema je opčinjena Štajnerovim domom i decom, govoreći Marčelu da će jednog dana imati dom poput Štajnerovog, ali on se neraspoloženo okreće.

Napolju na terasi, Marčelo priznaje Štajneru da se divi svemu za šta se zalaže, ali Štajner priznaje da je rastrgan između sigurnosti koju pruža materijalistički život i njegove čežnje za duhovnijim, premda nesigurnijim načinom života. Štajner filozofira o potrebi za ljubavlju u svetu i plaši se onoga sa čim će se njegova deca jednog dana suočiti.

Intermeco

[uredi | uredi izvor]

Marčelo provodi popodne radeći na svom romanu u restoranu kraj mora, gde upoznaje Paolu, mladu konobaricu iz Peruđe koja pušta ča-ča „Patriša” Pereza Prada na džuboksu, a zatim pevuši njenu melodiju. Marčelo je pita da li ima dečka, a zatim je opisuje kao anđela na umbrijskim slikama.

Peta epizoda

[uredi | uredi izvor]

Marčelo se nalazi sa svojim ocem koji je u poseti Rimu. Sa Paparacom odlaze u klub „Ča-Ča”, gde Marčelo upoznaje svog oca sa Fani, prelepom plesačicom i jednom od svojih bivših devojaka (obećao je da će njenu sliku objaviti u novinama, ali nije uspeo). Fani počinje da se sviđa njegov otac. Marčelo kaže Paparacu da kao dete nikada nije mnogo viđao svog oca, koji bi nedeljama bio daleko od kuće. Fani poziva Marčelovog oca nazad u svoj stan, a dve druge plesačice pozivaju ostalu dvojicu da pođu sa njima. Marčelo ostavlja ostale kada stignu u komšiluk plesačica. Fani izlazi iz svog stana, uznemirena što je Marčelovom ocu pozlilo.

Marčelov otac je pretrpeo nešto što deluje kao blagi srčani udar. Marčelo želi da ostane s njim u Rimu kako bi se bolje upoznali, ali njegov otac, oslabljen, želi da se vrati kući i ulazi u taksi da uhvati prvi voz za Čezenu. Ostavlja Marčela očajnog, na ulici, koji gleda kako taksi odlazi.

Šesta epizoda

[uredi | uredi izvor]

Marčelo, Niko i drugi prijatelji se sastaju u ulici Via Veneto i odlaze u zamak u vlasništvu aristokrata u Basano di Sutri izvan Rima. Žurka je već dugo u toku, a prisutni su mutnih očiju i pijani. Igrom slučaja, Marčelo ponovo sreće Madalenu. Njih dvoje istražuju čitav niz ruševina oko zamka. Madalena kaže Marčelu da ostane da sedi u ogromnoj prostoriji, a zatim se zatvara u drugu sobu povezanu eho komorom. Kao bestelesni glas, Madalena traži od Marčela da se oženi njome; Marčelo joj priznaje ljubav, izbegavajući da odgovori na njenu ponudu. Drugi muškarac ljubi i grli Madalenu, koja gubi interesovanje za Marčela. On se ponovo pridružuje grupi i na kraju provodi noć sa Džejn, britanskom umetnicom i naslednicom.

Umorna i zamagljenih očiju, grupa se vraća u zoru u glavni deo zamka, da bi je dočekala matrijarha zamka, koja je na putu na misu, u pratnji sveštenika u procesiji.

Epizoda 3v

[uredi | uredi izvor]

Marčelo i Ema su sami u njegovom sportskom automobilu na izolovanom putu. Ema počinje svađu izjavljujući svoju ljubav i pokušava da izađe iz auta; Marčelo je moli da ne izlazi. Ema kaže Marčelu da nikada neće naći drugu ženu koja će ga voleti onako kako ga ona voli. Marčelo postaje besan, govoreći joj da ne može da živi sa njenom gušećom, majčinskom ljubavlju. On sada želi da ona izađe iz auta, ali ona odbija. On je izbacuje iz auta i odlazi, ostavljajući je noću samu na pustom putu. Nekoliko sati kasnije, Ema čuje kako se njegov auto vraća dok bere cveće pored puta. Ona ulazi u auto, a niko od njih ne progovara ni reč.

Marčelo i Ema spavaju u krevetu, nežno isprepleteni; Marčelo prima telefonski poziv. Žuri u stan Štajnerovih i saznaje da je Štajner ubio svoje dvoje dece i sebe. Nakon što je sa policijom čekao da se Štajnerova žena vrati kući, on je susreće napolju da bi joj saopštio užasne vesti dok se paparaci roje okolo da bi je slikali.

Sedma epizoda

[uredi | uredi izvor]

Neodređeno vreme kasnije, stariji Marčelo — sada sa sedim vlasima u kosi — i grupa ljudi upadaju u kuću na plaži u Fređeneu u vlasništvu Rikarda, Marčelovog prijatelja. Mnogi od muškaraca su homoseksualci. Marčelo je ismevan jer je napustio novinarstvo da bi postao agent za publicitet. Kako bi proslavila svoj nedavni razvod od Rikarda, Nađa izvodi striptiz uz ča-ča „Patriša” Pereza Prada. Rikardo se pojavljuje u kući i kaže prisutnima da odu. Pijani Marčelo pokušava da isprovocira ostale na orgiju. Međutim, njihova opijenost dovodi do toga da zabava pređe u haos, pri čemu Marčelo jaše mladu ženu koja puzi na rukama i kolenima i baca perje iz jastuka po sobi.

Epilog

[uredi | uredi izvor]

Grupa nastavlja do plaže u zoru gde pronalazi modernog levijatana, naduto stvorenje nalik morskoj raži, uhvaćeno u ribarske mreže. U svojoj omamljenosti, Marčelo komentariše kako njegove oči bulje čak i u smrt.

Paola, mlada konobarica iz primorskog restorana u Fređeneu, zove Marčela sa druge strane ušća, ali reči koje razmenjuju se gube u vetru, zaglušene talasima koji udaraju. On signalizira svoju nesposobnost da razume šta ona govori ili protumači njene gestove. Sleže ramenima i vraća se prijateljima; jedna od žena mu se pridružuje i drže se za ruke dok se udaljavaju od plaže. U dugom poslednjem krupnom planu, Paola maše Marčelu, a zatim stoji i posmatra ga sa zagonetnim osmehom.

Uloge

[uredi | uredi izvor]
Glumac Uloga
Marčelo Mastrojani Marčelo Rubini
Anita Ekberg Silvija Renk
Anuk Eme Madalena
Ivon Firno Ema
Leks Barker Robert
Magali Noel Fani
Alen Kini Štajner
Nađa Grej Nađa
Žak Serna Divo
Laura Beti Laura
Valter Santeso Paparaco
Valerija Čangotini Paola
Rikardo Garone Rikardo
Anibale Ninki Marčelov otac

Produkcija

[uredi | uredi izvor]

Kostimi

[uredi | uredi izvor]

U raznim intervjuima, Felini je izjavio da je početna inspiracija filma bila moderna ženska vrećasta haljina zbog onoga što je mogla da sakrije ispod.[9] Brunelo Rondi, Felinijev koscenarista i dugogodišnji saradnik, potvrdio je ovo objašnjavajući da je „moda ženskih vrećastih haljina koje su posedovale osećaj luksuznog leptira oko tela koje su mogle biti fizički lepe, ali ne i moralno; vrećaste haljine su pogodile Felinija jer su činile ženu veoma lepom koja bi, umesto toga, mogla da bude kostur jadnoće i samoće ispod svega toga.”[10]

Scenario

[uredi | uredi izvor]

Zasluge za stvaranje Štajnera, intelektualca koji je izvršio samoubistvo nakon što je ubio svoje dvoje dece, pripada koscenaristi Tuliju Pineliju. Pošto je išao u školu sa italijanskim romanopiscem Čezareom Pavezeom, Pineli je pomno pratio njegovu karijeru i osećao je da je njegov preterani intelektualizam postao emocionalno sterilan, što je dovelo do njegovog samoubistva u hotelu u Torinu 1950. godine.[11] Ova ideja o „umoru od egzistencije” prenosi se na Štajnera u epizodi zabave u kojoj zvukove prirode on i njegovi gosti ne doživljavaju iz prve ruke, već putem snimaka na kaseti.

„Lažno čudo” aludira na istragu iz 1958. u kojoj su odbačene tvrdnje dvoje dece da ih je posetila Bogorodica na farmi u Marata Alti, u blizini Ternija.[12] „Mrtvo morsko čudovište” aludira na aferu Montezi, u kojoj je leš 21-godišnje Vilme Montezi otkriven na plaži u aprilu 1953. godine.[13]

Kasting

[uredi | uredi izvor]

Sladak život predstavlja prvu saradnju između Felinija i Mastrojanija. Dana 4. novembra 1977. u intervjuu za emisiju Dika Kaveta, Mastrojani se prisetio njihovog prvog susreta. Prema njegovim rečima, Felini mu je rekao da producent želi Pola Njumana za glavnu ulogu, ali da Felini Njumana smatra previše lepim, dok je Mastrojani ima „normalno lice”.[14] Mastrojani je, pomalo posramljen, zatražio da pročita scenario pre nego što je pristao na ulogu:

Rekao sam: „Pa, dobro, voleo bih da pročitam scenario, molim.” On [Felini] je odgovorio: „Zašto da ne? Enio, dođi sa scenarijem”... Otvorio sam scenario i nije bilo ništa napisano... prazne stranice... onda sam video skicu mora i čoveka koji pliva sa ogromnim... [Mastrojani ukazuje na veliki falus]... i oko njegovog elementa je bio ples sirena. Pozeleneo sam, pocrveneo i požuteo. Rekao sam: „Pa, izgleda veoma zanimljivo... Gde da se potpišem? I tako sam upoznao Felinija.”[14]

Snimanje

[uredi | uredi izvor]
Detalj sa snimanja filma.

Veći deo filma je snimljen u studiju Cinecittà u Rimu. Scenograf Pjero Gerardi kreirao je preko osamdeset lokacija, uključujući ulicu Via Veneto, kupolu Bazilike Svetog Petra sa stepenicama koje su vodile do nje, i razne noćne klubove.[15] Međutim, druge sekvence su snimane na lokaciji, kao što je zabava u zamku aristokrata snimljena u pravoj palati Basano di Sutri severno od Rima; neke od posluge, konobara i gostiju igrali su prave aristokrate. Felini je kombinovao konstruisane setove sa snimcima lokacija, u zavisnosti od zahteva scenarija — prava lokacija je često „rađala modifikovanu scenu i, posledično, novokonstruisanu scenu.”[16] Poslednje scene filma u kojima je čudovišna riba izvučena iz mora, a Marčelo maše Paoli snimljene su na lokaciji Paso Oskuro, malom letovalištu koje se nalazi na italijanskoj obali 30 km iz Rima.

Felini je odbacio bitnu sekvencu koja bi uključivala odnos Marčela i Dolores, starije spisateljice koja živi u kuli, a koju bi igrala glumica Luiza Rajner.[17] Ako su rediteljevi odnosi sa Rajnerovom „koja je uvlačila Felinija u uzaludnu diskusiju” bili problematični, biograf Kezič tvrdi da je dok je prepravljao scenario, lik Dolores postao „hiperboličan” i da je Felini odlučio da odbaci „celu ovu priču”.[18]

Scena u fontani di Trevi snimana je više od nedelju dana zimi: u martu prema BBC- u,[19] krajem januara prema Aniti Ekberg.[20] Felini je tvrdio da je Ekbergova stajala u hladnoj vodi u svojoj haljini satima bez ikakvih problema, dok je Mastrojani morao da nosi ronilačko odelo ispod odeće – bezuspešno. Tek nakon što je glumac „ispraznio flašu votke” i „potpuno popizdeo”, Felini je mogao da snimi scenu.[21]

Paparaco

[uredi | uredi izvor]
Jedna od Sekijarolijevih poznatih fotografija striptiza Aiše Nane u Rugantinu 1958. godine, koja je inspirisala Federika Felinija za poznatu i kontroverznu scenu u filmu Sladak život

Lik novinara Paparaca (Valter Santeso), inspirisan je fotoreporterom Taciom Sekjarolijem[22] i poslužio je kao osnova za reč paparaci, koja se u mnogim jezicima koristi za opisivanje nametljivih fotografa.[23] Što se tiče porekla samog imena lika, proučavalac Felinija, Piter Bondanela, tvrdi da iako je „to zaista italijansko prezime, reč je verovatno iskrivljena reč papataceo, veliki i dosadni komarac. Enio Flajano, koscenarista i tvorac ovog lika, navodi da je ime preuzeo po liku iz romana Džordža Gisinga.[24] Gisingov lik, sinjor Paparaco, potiče iz njegove putopisne knjige Kraj Jonskog mora (1901).[25]

Teme, motivi i struktura

[uredi | uredi izvor]

Marčelo je novinar u Rimu kasnih 1950-ih koji pokriva tabloidne vesti o filmskim zvezdama, religioznim viđenjima i samozadovoljnoj aristokratiji dok traga za smislenijim načinom života. On se suočava sa egzistencijalnom borbom da mora da bira između dva života, predstavljenih kao novinarstvo i književnost. Marčelo vodi životni stil ekscesa, slave i zadovoljstva među naprednom rimskom popularnom kulturom, oslikavajući konfuziju i učestalost kojom ga ometaju žene i moć. Osetljiviji Marčelo teži da postane pisac, da vodi intelektualni život među elitom, pesnicima, piscima i filozofima tog vremena. Marčelo na kraju ne bira ni novinarstvo ni književnost. Tematski se opredelio za život ekscesa i popularnosti tako što je zvanično postao agent za publicitet.

Tema filma je „pretežno društvo ispijanja kafe, raznolik i blistav svet ponovo izgrađen na ruševinama i siromaštvu” italijanskog posleratnog perioda.[2] U početnoj sekvenci, gipsana statua Isusa obešena kablovima sa helikoptera, leti pored ruševina starog rimskog akvedukta. Statua se nosi papi u Vatikan. Novinar Marčelo i fotograf Paparaco prate ih u drugom helikopteru. Simbolika Isusa, raširenih ruku kao da blagosilja čitav Rim dok leti iznad njih, ubrzo je zamenjena profanim životom i neo-modernom arhitekturom „novog” Rima, zasnovanog na ekonomskom čudu kasnih 1950-ih. Isporuka statue je prva od mnogih scena u kojima se verske ikone postavljaju usred likova koji demonstriraju njihov „moderni” moral, pod uticajem ekonomije u procvatu i života masovnih potrošača u nastajanju.

Sedam epizoda

[uredi | uredi izvor]

Najčešća interpretacija filma je mozaik, čije delove povezuje protagonista, novinar Marčelo Rubini.[26] Sedam epizoda su:

  1. Marčelovo veče sa bogatom naslednicom Madalenom
  2. Njegova duga, frustrirajuća noć sa američkom glumicom Silvijom koja se u zoru završava u fontani di Trevi
  3. Njegov ponovni susret sa intelektualcem Štajnerom; njihov odnos je podeljen u tri sekvence koje se protežu kroz film: a) susret, b) Štajnerova zabava i v) Štajnerova tragedija
  4. Lažno čudo
  5. Poseta njegovog oca / Štajnerova zabava
  6. Aristokratska zabava / Štajnerova tragedija
  7. „Orgija” u kući na plaži

Na prekidu sedam epizoda je sekvenca u restoranu sa anđeoskom Paolom; epizode su uokvirene prologom (Isus nad Rimom) i epilogom (čudovišna riba) dajući filmu njegovu inovativnu i simetrično simboličnu strukturu.[2] Evokacije su: sedam smrtnih grehova, sedam sakramenata, sedam vrlina, sedam dana stvaranja. Drugi kritičari se ne slažu; Piter Bondanela tvrdi da će „svaki kritičar Slatkog života koji nije opčinjen magičnim brojem sedam smatrati da je gotovo nemoguće organizovati brojne sekvence na striktno numerološkoj osnovi”.[27]

Estetika dispariteta

[uredi | uredi izvor]

Kritičar Robert Ričardson sugeriše da originalnost Slatkog života leži u novom obliku filmskog narativa koji eksploatiše „estetiku dispariteta”.[28] Napuštajući tradicionalnu radnju i konvencionalni „razvoj likova”, Felini i koscenaristi Enio Flajano i Tulio Pineli su iskovali bioskopski narativ koji je odbacio kontinuitet, nepotrebna objašnjenja i narativnu logiku u korist sedam nelinearnih susreta između Marčela, neke vrste Danteovog hodočasnika i podzemnog sveta od 120 likova. Susreti stvaraju kumulativni utisak na gledaoca koji pronalazi rešenje u „prevladavajućem osećaju dispariteta između onoga što je život bio ili bi mogao biti, i onoga što zapravo jeste”.[29]

U motivu koji je ranije koristio u svojim filmovima, Felini ređa različit niz sekvenci u vidu pokreta od večeri do zore. Takođe korišćen motiv su slike spirala nadole koje Marčelo pokreće kada se spušta niz prvo od nekoliko stepeništa (uključujući merdevine) koje otvaraju i zatvaraju epizode. Rezultat je da estetska forma filma, a ne njegov sadržaj, oličava temu Rima kao moralne pustoši.

Prijem

[uredi | uredi izvor]
Američka bioskopska reklama iz 1961.

Pišući za L'Espresso, italijanski romanopisac Alberto Moravija je istakao varijacije u tonu filma:

Veoma ekspresivan, Felini kao da menja ton u skladu sa temom svake epizode, u rasponu od ekspresionističke karikature do čistog neorealizma. Uopšteno govoreći, sklonost ka karikaturi je veća što je moralni sud filma stroži, iako to nikada nije potpuno prezrivo, jer uvek postoji doza samozadovoljstva i učešća, kao u završnoj sceni orgije ili epizodi u dvorcu aristokrata izvan Rima, ovaj drugi je posebno efikasan zbog svoje deskriptivne oštrine i narativnog ritma.[30]

Pišući za Filmcritica XI, italijanski pesnik i filmski reditelj Pjer Paolo Pazolini je tvrdio da je „Sladak život bio previše važan da bi se o njemu raspravljalo kao što bi se normalno razgovaralo o filmu.

Iako nije tako sjajan kao Čaplin, Ajzenštajn ili Mizoguči, Felini je nesumnjivo više pisac nego reditelj. Film je, dakle, samo njegov i samo njegov... Kamera pomera i fiksira sliku tako da oko svakog objekta stvara neku vrstu dijafragme, čineći da odnos objekta prema svetu deluje iracionalno i magično. Kako svaka nova epizoda počinje, kamera je već u pokretu koristeći komplikovane pokrete. Međutim, često su ovi vijugavi pokreti brutalno isprekidani vrlo jednostavnim dokumentarnim kadrom, poput citata napisanog svakodnevnim jezikom.[31]

Žak Doniol-Valkroz, filmski kritičar i suosnivač časopisa Cahiers du Cinéma, smatra da:

„Ono što nedostaje Slatkom životu je struktura remek-dela. U stvari, film nema odgovarajuću strukturu: to je niz bioskopskih momenata, neki ubedljiviji od drugih… Suočen sa kritikama, Sladak život se raspada, ostavljajući iza sebe malo više od niza događaja bez zajedničkog imenioca koji ih povezuje u smislenu celinu”.[32]

Kritičar Bosli Krauter u recenziji za The New York Times pohvalio je Felinijevu:

briljantnu grafičku procenu čitavog dela društva u tužnom propadanju i, na kraju, iscrpljujući komentar tragedije precivilizovanog... Felini nije ništa drugo do plodan, žestok i urban u proračunu društvene scene oko sebe i njenom pakovanju za platno. On ima neobično oko da pronađe neobičan i groteskni incident, grubu i bizarnu pojavu koja razotkriva blistavu ironiju. On takođe ima sjajan osećaj za ravnotežu i ukusnu sardoničnu duhovitost koja ne samo da je vodila njegove kamere već je uticala i na pisanje scenarija. Ukratko, ovo je sjajan film, razuzdanog sadržaja, ali moralan i veoma sofisticiran u svom stavu i onome što govori.[33]

Rodžer Ibert smatrao je Sladak život najboljim Felinijevim filmom, kao i svojim lično omiljenim filmom, i stalno ga je uvrštavao među svojih deset najboljih filmova u anketama časopisa Sight and Sound svakih deset godina.[34][35][36] Ibertova prva recenzija za film, objavljena u oktobru 1961. godine, bila je skoro prva filmska kritika koju je napisao, pre nego što je započeo svoju karijeru filmskog kritičara 1967. godine.[37] Film je bio kamen temeljac za Iberta, kako se njegova perspektiva filma i njegovog života razvijala tokom vremena, rezimirao u svojoj recenziji Velikog filma iz 1997. godine:

Filmovi se ne menjaju, ali se menjaju njihovi gledaoci. Kada sam 1960. odgledao Sladak život, bio sam adolescent za koga je „sladak život” predstavljao sve o čemu sam sanjao: greh, egzotični evropski glamur, zamornu romansu ciničnog novinara. Kada sam ga ponovo video, oko 1970. godine, živeo sam u verziji Marčelovog sveta; Severna avenija u Čikagu nije bila Via Veneto, ali u 3 sata ujutru stanovnici su bili isto toliko šareni, a ja sam bio otprilike Marčelovih godina. Kada sam pogledao film oko 1980. godine, Marčelo je bio istih godina, ali ja sam bio 10 godina stariji, prestao sam da pijem i video ga ne kao uzora već kao žrtvu, osuđenu na beskrajnu potragu za srećom koja se nikada ne može naći, ne na taj način. Do 1991. godine, kada sam na Univerzitetu u Koloradu analizirao film kadar po kadar, Marčelo je izgledao još mlađi, i dok sam mu se nekada divio, a zatim kritikovao, sada sam ga sažaljevao i voleo. A kada sam odgledao film odmah nakon što je Mastrojani umro, pomislio sam da su Felini i Marčelo iskoristili trenutak otkrića i učinili ga besmrtnim.[38]

Kevin Tomas iz Los Angeles Times-a je napisao:

Sladak život Federika Felinija iz 1960. jedno je od ključnih dela moderne kinematografije. Briljantno osmišljena epska bajka o skandaloznom reporteru (Marčelo Mastrojani) koji luta visokim životom Rima, uveo je termin paparaci u rečnik i prikazao, sa razumnom mešavinom satire i saosećanja, svetlucavi svet slavnih koji se sada žudno beleži u tabloidima iz supermarketa.

Hvaleći Felinijevu režiju nastavio je:

Sladak život je takođe jedan od trijumfa „imaj na oba načina” filmskog stvaralaštva: Felini otkriva prazninu, dosadu i destruktivnost postojanja ulice Via Veneto, dok je istovremeno čini veoma glamuroznom i zavodljivom... Sladak život podseća nas koliko je kao pripovedač Felini izdržljiv i intuitivno filmski.[39]

Na veb-sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 95% na osnovu 81 recenzije, sa prosečnom ocenom 9,1/10. Konsenzus sajta glasi: „Kao epska, kinematografska znamenitost koja oduzima dah, Sladak život ostaje privlačan uprkos – ili možda zbog – svoje velike dužine.”[40] Na sajtu Metacritic, film ima ocenu 95/100 na osnovu 13 kritičara, što ukazuje na „univerzalno priznanje”.[41]

Zarada

[uredi | uredi izvor]

Film je bio veliki hit u Evropi sa 13.617.148 prodatih ulaznica u Italiji i 2.956.094 u Francuskoj.[42] Sladak život je bio drugi najuspešniji italijanski film posle Rata i mira i bio je jedan od 10 najgledanijih filmova u Italiji.

Film je zaradio 6 miliona dolara od iznajmljivanja u Sjedinjenim Državama i Kanadi tokom svog originalnog izdanja[43] i bio je film na stranom jeziku sa najvećom zaradom na američkim blagajnama.[44] Film je ponovo objavljen u Severnoj Americi 1966. godine od strane kompanije merican International Pictures i zaradio je 1,5 miliona dolara od iznajmljivanja.[45] Ukupna zarada iznosila je 19.516.348 dolara.[46]

Cenzura

[uredi | uredi izvor]

Vatikanski list L'Osservatore Romano osudio je film, naročito uvodnu scenu koju je Katolička crkva shvatila kao parodiju na drugi Isusov dolazak.[47] Podložno široko rasprostranjenoj cenzuri, film je zabranjen u Španiji, sve do smrti Fransiska Franka 1975. godine.[48] Umberto Tupini, ministar kulture Tambronijeve vlade, cenzurisao je Sladak život i druge „sramne filmove”. U Portugaliji, filmu je trebalo deset godina da prođe kroz cenzore i bude objavljen u zemlji (to je bilo zbog cenzure koju je zemlja pretrpela tokom godina „Nove države”).

Nagrade i priznanja

[uredi | uredi izvor]

The New York Times je opisao Sladak život kao „jedan od najgledanijih i najhvaljenijih evropskih filmova 1960-ih”.[49] Bio je nominovan za četiri Oskara, a osvojio je jednog za najbolju crno-belu kostimografiju. Sladak život je takođe osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu 1960. godine.[4][50] Film je osvojio nagradu za najbolji film na stranom jeziku na nagradama Udruženja njujorških filmskih kritičara i Nacionalnog odbora za recenziju filmova. Takođe je bio nominovan za nagradu BAFTA za najbolji film.

Entertainment Weekly proglasio ga je za 6. najbolji film svih vremena 1999. godine.[51] The Village Voice je postavio film na 112. mesto na listi 250 najboljih filmova 20. veka, na osnovu ankete kritičara.[52] Film je uvršten u „The New York Times-ov vodič kroz hiljadu najboljih filmova ikada snimljenih” 2002. godine.[53] Godine 2010, film je smešten na 11. mesto liste „100 najboljih filmova svetske kinematografije” časopisa Empire.[54] U anketama Britanskog filmskog instituta iz 2002. o najboljim filmovima ikada snimljenim, Sladak život je zauzeo 24. mesto u anketi kritičara,[55] kao i 14. mesto u anketi režisera.[56] U verziji liste iz 2012, film je zauzeo 39. mesto u anketi kritičara i 37. mesto u anketi režisera. U januaru 2002, film je izabran za 28. mesto na listi „100 najboljih filmova svih vremena” od strane Nacionalnog društva filmskih kritičara.[57][58] Film je rangiran na 59. mesto liste „100 najboljih filmova” od strane istaknutog francuskog časopisa Cahiers du Cinéma 2008. godine.[59] Godine 2007, film je smešten na 19. mesto liste „40 najboljih stranih filmova svih vremena” novina The Guardian.[60] Isti list je 2010. godine postavio film na 23. mesto na svojoj listi 25 najboljih umetničkih filmova.[61] Godine 2016, The Hollywood Reporter je postavio film na 2. mesto među 69 dobitnika Zlatne palme do tog trenutka, zaključivši: „Ono što je večno je Felinijeva melanholična spoznaja da iza savremenog greha, iskupljenja, rasejanosti i fasade slatkog života, vreba samo praznina”.[62] Film je zauzeo 10. mesto na BBC-jevoj listi „100 najboljih filmova na stranom jeziku” iz 2018. godine, za koju je glasalo 209 filmskih kritičara iz 43 zemlje širom sveta.[63] Godine 2021, film je rangiran na 6. mestu na listi „100 najboljih filmova svih vremena” časopisa Time Out.[64]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „La Dolce Vita de Federico Fellini (1960)”. UniFrance. Pristupljeno 19. 11. 2019. 
  2. ^ a b v Kezich, str. 203
  3. ^ Cf. Bondanella 1994, p. 143 and Kezich, p. 203
  4. ^ a b „Festival de Cannes: La Dolce Vita”. festival-cannes.com. Arhivirano iz originala 18. 1. 2012. g. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
  5. ^ Pettigrew, str. 169
  6. ^ Bondanella, Peter; Pacchioni, Federico (2017-10-19). A History of Italian Cinema (na jeziku: engleski). Bloomsbury Publishing USA. ISBN 978-1-5013-0765-2. 
  7. ^ „Critics' top 100”. BFI. Arhivirano iz originala 7. 2. 2016. g. Pristupljeno 2020-09-05. 
  8. ^ „Ecco i cento film italiani da salvare Corriere della Sera”. www.corriere.it. Pristupljeno 2021-03-11. 
  9. ^ Pettigrew, str. 57
  10. ^ Bondanella, Peter, The Cinema of Federico Fellini, 134
  11. ^ Kezich, str. 198
  12. ^ G. Bertelli, Divi e paparazzi: la dolce vita di Fellini (Genoa: Le mani, 2009), pp. 34
  13. ^ Stephen Gundle, Death and the Dolce Vita: The Dark Side of Rome in the 1950s (Canongate Books, 2012). Karen Pinkus, The Montesi Scandal: The Death of Wilma Montesi and the Birth of the Paparazzi in Fellini's Rome (University of Chicago Press, 2003)
  14. ^ a b Cavett, Dick (host) (4 November 1977). “Sophia Loren & Marcello Mastroianni”. The Dick Cavett Show. PBS.
  15. ^ Fellini, str. 67–83
  16. ^ Bondanella, The Cinema of Federico Fellini, 142
  17. ^ Kezich, str. 199
  18. ^ Kezich, str. 199, 241
  19. ^ „BBC NEWS - Europe - La Dolce Vita, 50 years and counting”. bbc.co.uk. 5. 3. 2009. Arhivirano iz originala 13. 9. 2017. g. Pristupljeno 14. 3. 2016. 
  20. ^ Interview with Anita Ekberg by Roberta Licurgo included in 2004 DVD edition of La Dolce Vita.
  21. ^ Costantini, str. 47
  22. ^ Aspesi, Natalia (7. 2. 2010). „La Dolce Vita ha 50 anni ma sembra scritta oggi - Dopo mezzo secolo La Dolce Vita fa ancora scandalo”. La Repubblica. Pristupljeno 3. 8. 2012. 
  23. ^ „Definition of paparazzi at Merriam-Webster”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2012. g. Pristupljeno 3. 8. 2012. 
  24. ^ Bondanella, The Cinema of Federico Fellini, 136
  25. ^ Mario Burgo. „Pappataci”. mosquitoweb.it. Arhivirano iz originala 14. 3. 2016. g. Pristupljeno 14. 3. 2016. 
  26. ^ Bondanella, The Cinema of Federico Fellini, 143
  27. ^ Bondanella, The Cinema of Federico Fellini, 145
  28. ^ Richardson, Robert, 'Waste Lands: The Breakdown of Order' in Bondanella (ed.), Federico Fellini: Essays in Criticism, 111
  29. ^ Richardson, 'Waste Lands: The Breakdown of Order', 111.
  30. ^ Moravia's review first published in L'Espresso (Rome), 14 February 1960. Fava and Vigano, p. 104
  31. ^ Pasolini's review first published in Filmcritica XI (Rome), February 1960. In Fava and Vigano, 104–105
  32. ^ Doniol-Valcroze's review first published in France observateur (Paris), 19 May 1960. In Fava and Vigano, p. 104
  33. ^ Crowther’s review first published in The New York Times, 20 April 1961. In Fava and Vigano, p. 105
  34. ^ Ebert, Roger (4. 9. 2008). „What's Your Favorite Movie”. RogerEbert.com. Ebert Digital LLC. Arhivirano iz originala 3. 6. 2016. g. Pristupljeno 28. 5. 2016. 
  35. ^ Ebert, Roger (1. 4. 1991). „Ten Greatest Films of All Time”. RogerEbert.com. Ebert Digital LLC. Arhivirano iz originala 25. 5. 2016. g. Pristupljeno 28. 5. 2016. 
  36. ^ „Roger Ebert”. bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 22. 1. 2016. g. Pristupljeno 14. 3. 2016. 
  37. ^ Ebert, Roger (4. 10. 1961). „La Dolce Vita Movie Review & Film Summary (1960)”. RogerEbert.com. Ebert Digital LLC. Arhivirano iz originala 12. 6. 2016. g. Pristupljeno 28. 5. 2016. 
  38. ^ Ebert, Roger (5. 1. 1997). „La Dolce Vita Movie Review & Film Summary (1960)”. RogerEbert.com. Arhivirano iz originala 1. 6. 2016. g. Pristupljeno 28. 5. 2016. 
  39. ^ Thomas, Kevin (10. 4. 1992). „MOVIE REVIEW:Rereleased 'Vita' Affirms Fellini Genius”. Los Angeles Times. 
  40. ^ „La Dolce Vita”. Rotten Tomatoes. Fandango. Arhivirano iz originala 3. 1. 2015. g. Pristupljeno 20. 9. 2023. 
  41. ^ „La Dolce Vita”. Metacritic. CBS Interactive. Arhivirano iz originala 20. 1. 2015. g. Pristupljeno 15. 1. 2015. 
  42. ^ „La Dolce Vita (1960)”. JP's Box-Office. Arhivirano iz originala 28. 8. 2016. g. Pristupljeno 5. 5. 2018. 
  43. ^ „All-Time Top Grossers”. Variety. 8. 1. 1964. str. 69. 
  44. ^ „Can 'Curious' U.S. Gross Top $7,500,000 'Dolce'?”. Variety. 23. 4. 1969. str. 1. 
  45. ^ „Big Rental Pictures of 1966”. Variety. 4. 1. 1967. str. 8. 
  46. ^ Klady, Leonard (20. 2. 1995). „Top Grossing Independent Films”. Variety. str. A84. 
  47. ^ Kezich, str. 209
  48. ^ French, Philip (17. 2. 2008). „Italian cinema's sweet success”. The Observer. London. Arhivirano iz originala 20. 2. 2008. g. Pristupljeno 19. 2. 2008. 
  49. ^ Scott, A. O. „La Dolce Vita”. The New York Times. Arhivirano iz originala 4. 10. 2003. g. Pristupljeno 3. 2. 2007. 
  50. ^ „Awards for La Dolce Vita”. Internet Movie Database. Arhivirano iz originala 19. 2. 2007. g. Pristupljeno 3. 2. 2007. 
  51. ^ „Entertainment Weekly's 100 Greatest Movies of All Time”. Filmsite.org. Arhivirano iz originala 31. 3. 2014. g. Pristupljeno 19. 1. 2009. 
  52. ^ „Take One: The First Annual Village Voice Film Critics' Poll”. The Village Voice. 1999. Arhivirano iz originala 26. 8. 2007. g. Pristupljeno 27. 7. 2006. 
  53. ^ „The Best 1,000 Movies Ever Made”. The New York Times. 2002. Arhivirano iz originala 11. 12. 2013. g. Pristupljeno 7. 12. 2013. 
  54. ^ „The 100 Best Films Of World Cinema”. Empire. Arhivirano iz originala 2. 12. 2011. g. 
  55. ^ „Sight & Sound Top Ten Poll 2002: The rest of the critics' list”. Sight & Sound. British Film Institute. Arhivirano iz originala 15. 5. 2012. g. Pristupljeno 24. 4. 2009. 
  56. ^ „Sight & Sound Top Ten Poll 2002 The Rest of Director's List”. old.bfi.org.uk. Arhivirano iz originala 1. 2. 2017. g. Pristupljeno 12. 5. 2021. 
  57. ^ Carr, Jay (2002). The A List: The National Society of Film Critics' 100 Essential FilmsNeophodna slobodna registracija. Da Capo Press. str. 81. ISBN 978-0-306-81096-1. Pristupljeno 27. 7. 2012. 
  58. ^ „100 Essential Films by The National Society of Film Critics”. filmsite.org. 
  59. ^ „Cahiers du cinéma's 100 Greatest Films”. 23. 11. 2008. 
  60. ^ „As chosen by you...the greatest foreign films of all time”. The Guardian. 11. 5. 2007. 
  61. ^ „La Dolce Vita: No 23 best arthouse film of all time”. theguardian. 20. 10. 2010. 
  62. ^ THR Staff (10. 5. 2016). „Cannes: All the Palme d'Or Winners, Ranked”. The Hollywood Reporter. Pristupljeno 20. 9. 2016. 
  63. ^ „The 100 Greatest Foreign Language Films”. bbc. 29. 10. 2018. Pristupljeno 10. 1. 2021. 
  64. ^ „The 100 best movies of all time”. 8. 4. 2021. 

Bibliografija

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сладак_живот&oldid=28511414”