Sistem civilne odbrane Ruske Federacije

Sitem civilne odbrane kao deo odbrambeno-zaštinog sistema zemlje predstavlja oblik civilnog organizovanja države i društva, koji pretpostavlja maksimalno angažovanje svih potencijala civilnog sektora društva u cilju zaštite, odbrane i spasavanja stanovništva, materijalnih i kulturnih dobara, privrede, organa vlasti i ekosistema od svih katastrofičnih ugrožavanja u miru i ratu, i stvaranje što povoljnijih uslova za zaštitu i odbranu i za ne-oružano suprotstavljanje napadaču (agresoru u ratu ).^[1]

Sistem civilne odbrane, kao deo sistema bezbednosti jedne države, je jedan od esencijalnih elemenata funkcionisanja svake države, pa tako i Ruske Federacije.

Ruska Federacija

Rusija (rus. Rossíя), zvanično Ruska Federacija (rus. Rossíйskaя Federáciя), federalna je polupredsednička republika koja se prostire u istočnoj Evropi i severnoj Aziji.Sa površinom od 17.125.187 km², Rusija je najveća država na svetu i najveća država u Evroaziji.

Federalna struktura Rusije je složena i obuhvata 85 federalnih subjekata sa različitim nivoima autonomije.

Istorijiski nastanak civilne odbrane Ruske Federacije

Državni službenici u svom vrlo primitivnom obliku pojavili su se na teritoriji Rusije između 9. i 10. veka. U to vreme južni i severni delovi Sloveniskih naroda, koji se nalaze na ogromnoj teritoriji od Baltičkog mora do Crnog mora, su ujedinjeni od strane kneza Olega, koji je osvojio Kijev i učinio ga glavnim gradom. U to vreme Ruska država (Kijevska Rusija) se sastojala od kneževina lojalnih princu Olegu i njegovim naslednicima.^[2]

Invazija Mongola u 13. veku imala je veliki uticaj na razvoj kneževina i cele Ruske države, jer je Rusija tada bila odsečena od ostatka sveta gotovo dva veka.

Državne uprave u Rusiji kao posebane strukture koje deluju u skladu sa određenim normama i pravilima uspostavljene su tokom 16. veka u vreme vladavine Ivana III , Vasilija III i Ivana IV. ,Prikazy’- posebni organi upravljanja i kontrole uspostavljeni su i organizovani duž funkcionalnih i teritorijalnih linija. Bilo je Prikazy odgovornih za potragu za kriminalcima, za odnose sa drugim zemljama, za državne finansije, za poštu i transport, itd, kao i onih koji se bave različitim regionima Rusije. Novi učesnici u Prikazy u osnovi su regrutovani iz dva izvora; ili od prinčevih bivših ratnika i ličnih službenika ili iz porodica plemenitih zemljoposednika (boyars).^[3]

Prve reforme ruske državne uprave došle su tokom vladavine Petra Velikog, koji je usvojio koncept despotije koji je spasao celu državu. Petar Veliki je odobrio Tabelu činova koja je uvela 14 redova državne službe i propisala detaljno sve uslove. Ovo je bio prvi sveobuhvatni pravni dokument koji je stvorio osnovu za razvoj profesionalne državne uprave u Rusiji. Tabela činova uvela je jasnu podelu između vojne i civilne (javne) službe i nametnute obavezne doživotne javne službe za plemstva.^[3]

Dva značajna procesa dominirala su u Rusiji u 18. veku – teritorijalna ekspanzija ka jugu, istoku i zapadu i kulturni razvoj ruskih elita. Ovaj period je poznat kao period "prosvećenog apsolutizma". Katarina Velika (1762—1796) pokušala je posebno da promoviše stvaranje civilnog društva u Rusiji. Različite društvene grupe u to vreme pokušale su da uvedu ustavnost, ukine favorizovanje i da sprovedu poštovanje vladavine prava. To u velikoj meri nije uspela zbog podela između plemstva, zavisnosti od službe za vladara i straha da će biti delegirani na manje bitne institucije. Jedan od značajnih dešavanja u vezi državne birokratije u to vreme (sredinom 1760-ih) je uvođenje fiksne stalne naknade za državne službenike svih kategorija i davanje prava za penziju nakon 35 godina staža.^[2]

U prvoj polovini devetnaestog veka, ideje individualne i političke slobode i socijalne jednakosti su prodirale u Rusiju iz zapadne Evrope. Uprkos očekivanjima i zahtevima društva, imperatori Aleksandar I (1801—1825) i Aleksandar II (1855—1881) krenuli su u dalekosežne reforme. Arhitektura moderne ruske države je uglavnom sastavljena u ranom 19. veku, kada Aleksandar osniva 1802. prvih osam ministarstva. Pre toga, osnovani su Državni savet, kasnije je došlo i do reforme sudstva, a takođe je uvedeno i kmetstvo. Pod monarhijom, uloga državne uprave je bila u stalnom porastu. U prvoj polovini 19. veka došlo je do velike ekspanzije korpusa državnih administracija.^[4]

Godine 1891. Nikolaj II pristupila na presto. Njegova vlada je postala sve nepopularanija zbog protivljenja bilo kojoj reformi i zbog poraza ruske flote u ratu sa Japanom. Opšte nezadovoljstvo i nemiri kulminirali su u revoluciju 1905. gde je Nikolaj bio primoran da odobri ustav. Na taj način je Rusija stekla reprezentativni, zakonodavni sklop (Duma). 1906, Nikolaj je potpisao dekret koji je omogućio slobodan pristup državnoj službi svim građanima, bez obzira na njihovo socijalno poreklo.^[5]

Rusija je pristupila Prvom svetskom ratu 1914. Nemiri zbog nedostatka hrane u Petrogradu i drugim gradovima srušili su monarhiju u martu 1917. godine. Privremena vlada osnivana od strane Dume je bila kratkotrajna i raspala se kada su boljševici, na čelu sa Lenjinom, preuzeli vlast u novembru 1917. Iako su vladavine prava, reprezentativne institucije i individualna prava formalno postojala, stvarna politička vlast je u stvari bila sastavljena od partijske i državne birokratije koja je ostvarivala apsolutnu vlast preko predstavnika stranaka i birokratskog centralizma. U Sovjetskom Savezu nije bilo formalno konstituisana državna služba kao pravna i društvena institucija. Zaposleni na nivou vlasti i različitih organa državne uprave nisu imali poseban status, odnosno nisu bili razlikovani od ostatka angažovanih kadrova.^[2]

Sistem civilne odbrane

Ministarstvo za civilnu odbranu, vanredne situacije i otklanjanje posledica prirodnih katastrofa (MČS)

U Rusiju je, 1991. godine, u držvanu upravu uvedeno Ministasrstvo za civilnu odbranu, vanredne situacije i otklanjanje posledica prirodnih katastrofa (MČS) sa ciljem da objedini rad Državnog komiteta za vanredne situacije i Štaba civilne odbrane Ruske federacije radi efikasnije zaštite civilnog stanovništva, materijalnih dobara u slučaju vanrednih situacija nastalih prirodnim katastrofama ili ratnim dejstvima.

U sastav Ministarstva ulazi 9 sektora, 8 uprava i 7 odeljenja. Da bi sistem funkcionisao na celoj teriritoriji Rusije, formirano je 7 regionalnih centara ovog ministarstva. Na čelu ministarstva je ministar koji ima 4 zamenika.

Organizacijske jedinice MČS-a su^[6]:

Sektori za: Civinu zaštitu, Sprečavanje vanrednih situacija i eliminisanje posledica vanrednih situacija, Vojske, civilne odbrane i spasiliačkih formacija, Organizacijsko-formacijiske poslove, Pesonalne poslove i obuku, Ekonomsko-finansijske poslove, Međunarodu saradnju, Investicije i esploataciju, Inspekiju snaga i teritorije
Uprave za: Veze i obaveštenja, Naučno-tehničku delatnost, Avijacije, Snabdevanje, Bezbednost, Operativne poslove, Sanitetska uprava, Administraciju i privredu.

Odeljenja su formirana sa ciljem da kompletiraju funkcionalne celine sektora i uprava.

Osim uprava u sastav ministarstva ulaze i jedinice rzličite namene^[6]:

Specijalizovane spasilačke ekipe
Jedinice civilne odbrane različitog sastava, kao deo sistema za sprečavanje i otklanjanje posledica vanrednih situacija
Jedinici avijacije za sprečavanje i otklanjanje posledica vanredne situacije.

Dužnosti (zadaci) MČS-a:

izrada predloga i inicijativa u sferi državne politike o pitanjima iz nadležnosti Ministarstva;
upravljanje Civilnom zaštitom i spasilačkom službom u Ruskoj Federaciji;
obezbeđivanje funkcionisanja i dalji razvoj ruskog sistema Upravljanja u katastrofama (RSDM);
usmeravanje aktivnosti na otklanjanju posledica velikih katastrofa i drugih vanrednih situacija;
obavljanje posebnih aktivnosti podmornica;
nadzor nad korišćenjem finansijskih sredstava dodeljenih od strane Vlade za upravljanje vanrednim situacijama i odgovor na njih;
organizovanje obuke stanovništva, vladinih agencija i RSDM snaga za upravljanje vanrednim situacijama i odgovor na njih;

Ministarsvo za civilnu zaštitu, vaneredne situacije i otklanjanje posledica prirodnih katastrofa

Ministarstvo za civilnu zaštitu, vanredne situacije i otklanjanje posledica prirodnih katasrofa osnovano je 1994. godine i glavno je koordinaciono telo za vanredne situacije.

Aktivnosti ministarstva su usmerene na smanjenje rizika i ublažavanje posledica vanrednih situacija, a načelno ima sledeće zadatke^[6]:

Predlaganje razvojne politike civilne zaštite, preduzimanje preventivnih mera i mera u vanrednim situacijama, a posebno u nuklearnim katastrofama
Izgradnja sistema za sprečavanje vanrednih situacija,
praćenje i usmeravanje aktivnosti na otklanjanju posledica u vanrednim situacijama
usmeravanje dodeljenih finansijskih sredstava
obučavanje

Rukovođenje u vanrednim situacijama organizovano je po nivoima^[6]:

federalni nivo
regionalni nivo (nekoliko država članica)
teritorijalni nivo, odnosno nivo države članice
lokalni nivo (lokalna uprava )
terenski nivo (u peduzećima, upravama i zgradama )

Na svakom nivou formirana su koordinaciona tela za razrešavanje katastrofa, koja su odgovorna za zaštitu građana i teritorije u slučaju vanrednog stanja.

Na federalnom nivou koordinaciona tela su Posrednička komisija za rukovođenje u nesrećama i Komisija za upravljanje u vanrednim situacijama u federalnim jedinicama. Posrednička komisija je sastavljena od predstavnika federalnih ministarstava i ureda koji su u rangu zamenika ministra. Odluke Posredničke komisije obavezne su za koordinaciona tela, koja su regionalni centri, a na teritorijalnom, lokalnom i terenskom nivou- komisije za upravljanje u vanrednim situacijama.

Školovanje i obuka

U Ruskoj Federaciji posebna pažnja se posvećuje školovanju i osposobljavanju kadrova, kao i naučnoistraživačkom radu za potrebe MČS-a. Najviša znanja iz različitih oblasti za potrebe MČS-a dobijaju se u Akademiji civilne zaštite, na kojoj se vrše i fundamentalna i primenjena istraživanja. Obuka kadrova za specijalističke i spasilačke ekipe vrši se u odgovarajućim sektrima specijalističke obuke. Posebno treba naglasiti veliku brigu za obuku najmlađih o pravilnom ponašanju i pružanju pomoći u vanrednim situacijama. U okviru redovne nastave uveden je predmet „Osnove bezbednog življenja“, a organizuju se i različiti kursevi i takmičenja najmlađih o pravilnom ponašanju i pružanju pomoći u vanrednim situacijama.^[7]

Reference

^ Profesor dr. Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Brograd: Fakultet civilne odbrane, Unoverziteta u Beogradu. str. 14.
^ ^a ^b ^v Kotchegura, Alexander (2008). Civil Service Reform in Post-Communist Countries. Leiden University Press. str. 43-73.
^ ^a ^b Kotchegura, Alexander (2008). Civil Service Reform in Post-Communist Countries. Leiden Univerity Press. str. 73.
^ Kotchegur, Alexander (2008). Civil Service Reform in Post-Communist Countries. Leiden University Press. str. 54.
^ Alexander, Kotchegure (2008). Civil Service Reform in Post-Communist Countries. Leiden University Press. str. 54.
^ ^a ^b ^v ^g Profesor dr. Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet clivilne odbrane, Univerzitet u Beogradu. str. 124—126.
^ Porfesor dr. Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem Civilne Odbrane. Beograd: Fakultet civline odbrane , Univerzitet u Beogradu. str. 124—126.

[1] Profesor dr. Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Brograd: Fakultet civilne odbrane, Unoverziteta u Beogradu. str. 14.

[automatski_generisano3-2] v Kotchegura, Alexander (2008). Civil Service Reform in Post-Communist Countries. Leiden University Press. str. 43-73.

[:0-3] Kotchegura, Alexander (2008). Civil Service Reform in Post-Communist Countries. Leiden Univerity Press. str. 73.

[4] Kotchegur, Alexander (2008). Civil Service Reform in Post-Communist Countries. Leiden University Press. str. 54.

[5] Alexander, Kotchegure (2008). Civil Service Reform in Post-Communist Countries. Leiden University Press. str. 54.

[:1-6] v ^g Profesor dr. Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet clivilne odbrane, Univerzitet u Beogradu. str. 124—126.

[7] Porfesor dr. Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem Civilne Odbrane. Beograd: Fakultet civline odbrane , Univerzitet u Beogradu. str. 124—126.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]