Pređi na sadržaj

Računar

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Računar


Računari i računarski uređaji iz različitih epoha
Opšti prikaz delova računara
  1. Monitor
  2. Matična ploča
  3. Centralni procesor
  4. ATA
  5. Radna memorija
  6. Dodatne kartice
  7. Napajanje
  8. Optički uređaji
  9. Hard disk
  10. Tastatura
  11. Miš

Računar ili kompjuter (engl. computer, od lat. computare): sabirati, računati), složeni uređaj koji služi za izvršavanje matematičkih operacija ili kontrolnih operacija koje se mogu izraziti u numeričkom ili logičkom obliku. Računari su sastavljeni od komponenata koje obavljaju jednostavnije, jasno određene funkcije. Kompleksna interakcija tih komponenata omogućava računar da obrađuje informacije.

Konvencionalno, računar se sastoji od procesorskog elementa, tipično centralne procesorske jedinice (CPU), i nekog vida memorije. Procesorski element izvodi aritmetičke i logičke operacije, a sekvencirajuća i kontrolna jedinica mogu da promene redosled operacija u odgovoru na sačuvanu informaciju. Periferni uređaji omogućavaju povraćaj informacije iz spoljašnjih izvora, te oni izvršavaju zapisivanje i čitanje.

Mehanički analogni računari su počeli da se pojavljuju u prvom veku i kasnije su korišćeni u srednjem veku za astronomske proračune. Tokom Drugog svetskog rata, mehanički analogni računari su korišćeni za specijalizovane vojne namene. Tokom tog vremena razvijeni su prvi elektronski digitalni računari. Originalno oni su bili veličine velike sobe, konzumirajući količinu energije jednaku količini neophodnoj za napajanje nekoliko stotina modernih personalnih računara (PC).[1]

Sposobnosti modernih računara baziranih na integrisanim kolima su milionima ili milijardama puta veće od ranih mašina, i oni zauzimaju malu deo prostora neophodnog za smeštaj ranih računara.[2] Jednostavni računari su dovoljno mali da se smeste u mobilne uređaje, i mobilni računari se mogu napajati malim baterijama. Lični računari u njihovim različitim oblicima su ikone informacionog doba i oni su ono što većina ljudi smatra „računarima“. Međutim, ugrađeni računari, prisutni u mnogim uređajima od MP3 plejera do borbenih aviona i od igračaka do industrijskih robota, su najbrojniji.

Etimologija

[uredi | uredi izvor]

Prva poznata upotreba reči „računar“ u engleskom jeziku dolazi iz 1613. godine iz knjige zvane „Skupljanja mladog čoveka” (engl. „The Yong Mans Gleanings“-) engleskog pisca Ričarda Brajtvajta: „Čitao sam dela najistinitijeg računara svih vremena, i najboljeg aritmetičara koji je ikada disao, i on svodi tvoje dane na mali broj.” (engl. „I have read the truest computer of Times, and the best Arithmetician that ever breathed, and he reduceth thy dayes into a short number.“). U ovoj rečenici, reč se odnosi na osobu koja vrši proračune, ili izračunavanja. Reč je zadržala to značenje do sredine 20. veka. Od kraja 19. veka reč je počela da poprima njeno poznatije značenje, mašina koja vrši proračune.[3]

Osnovni principi

[uredi | uredi izvor]

Rad računara može biti zasnovan na kretanju mehaničkih delova, elektrona, fotona, kvantnih čestica ili neke druge fizičke pojave. Iako se računari mogu izgraditi na mnogim postojećim tehnologijama, gotovo svi današnji modeli sadrže u sebi elektroničke komponente.

Kod većine današnjih računara zadati problemi se u biti rešavaju pretvaranjem svih relevantnih informacija u matematičke relacije korištenjem binarnog sistema.

Nakon što računar izvrši izračunavanje zadatog problema, rezultat se prikazuje na korisnički pristupačan način: preko signalnih lampi, LED ekrana, monitora, štampača i dr.

Početnici u radu sa računarima, naročito deca, često ne mogu shvatiti činjenicu da su računari samo uređaji i da ne mogu „misliti“ odnosno „razumeti“, čak ni ono što prikažu kao rezultat svog „rada“. Slike, boje, riječi i dr. koje vidimo na ekranu računarskog monitora su samo programirani prikazi koje ljudski mozak prepoznaje i daje im značenje i smisao. Računar prosto manipulira tokovima elektrona kojima, na svom osonovnom nivou funkcionisanja - tranzistoru, dodeljuje logičke vrednosti nula ili jedan, odnosno, stanju „nema napona“ ili „ima napona“. Do sada nam nije poznat način kojim bi se uspešno imitiralo ljudsko razmišljanje ili samosvesnost.

Veliki centralni računari (mainframes)

[uredi | uredi izvor]
Računar IBM 704 iz pedesetih godina 20. veka

Veliki centralni računari (engl. mainframes) su doveli do uveda udaljenih (tzv. „glupih“) terminala koji su imali monitor i tastaturu za unos podataka u jednom kućištu ali se obrada podataka i dalje obavljala u glavnom (i jedinom) računaru.

Kasnije su se pojavili i „inteligentni“ terminali koji su deo operacija mogli da obavljaju sami. Vikipedija, danas, je u elektronskom smislu organizovana na sličan način - glavni računar je u SAD a inteligenti terminali (PC računari) kod korisnika. Internet ima ulogu „mreže“.

Bitne odrednice za konstruktivna rješenja

[uredi | uredi izvor]

Binarni ili decimalni?

[uredi | uredi izvor]

Važan korak napred u razvoju digitalnog računarstva bilo je uvođenje binarnog sistema za unutrašnje numeričke procese. Ovim je prestala potreba za kompleksnim izvršnim mehanizmima koje su bili zasnovani na drugim numeričkim sistemima, npr. decimalnom ili heksadecimalnom. Usvajanje binarnog sistema je dovelo do pojednostavljenih konstruktivnih rešenja kod implementacije aritmetičkih funkcija i logičkih operacija i pojednostavljenih sklopova i komponenata samog računara.

Mogućnost programiranja

[uredi | uredi izvor]

Mogućnost da se računar programira, tj. opremi nizom izvršnih instrukcija bez potrebe za fizičko-konstruktivnim izmenama, je osnovna funkcionalna karakteristika većine računara. Ova osobina je značajno unapređena njihovim razvojem do stepena na kojem su bili sposobni kontrolisati redosled izvršavanja instrukcija na osnovu podataka dobijenih tokom samog vršenja određenog programa. Ovo konstruktivno unapređenje je još više pojednostavljeno uvođenjem binarne aritmetike kojom se mogu predstaviti različite logičke operacije.

Smeštaj podataka

[uredi | uredi izvor]

Tokom računskih operacija često je potrebno pohraniti međuvrednosti („dva pišem a jedan pamtim“) koje će se upotrebiti u daljem računanju. Brzina nekog računara je najčešće ograničena brzinom kojom se vrednosti čitaju/zapisuju iz/u memoriju i njenim kapacitetom. Prvobitno je zamišljeno da se memorija koristi samo za pomenute međuvrednosti, međutim, ubrzo su se i sami programi počeli pohranjivati na ovaj način i to se uveliko primenjuje kod današnjih računara.

Princip rada

[uredi | uredi izvor]

Iako se tehnologija izrade računara značajno izmenila od vremena prvih elektroničkih modela sagrađenih 1940-ih, još uvek je većina današnjih rešenja zasnovana na fon Nojmanovoj arhitekturi. Računar kao sklop sastavljen od tri glavna dela:

  1. Mikroprocesor zajedno sa aritmetičko-logičkom jedinicom
  2. memorija,
  3. I/O (engl. Input and output system) — ulazni i izlazni sklopovi.

Ovi delovi su međusobno povezani mnoštvom provodnika koji se zove magistrala ili sabirnica (engl. bus). Svi su obično pogonjeni vremenskim uređajem (tajmer, sat, generator takta), mada i drugi događaji mogu pogoniti kontrolne sklopove.

Memorija

[uredi | uredi izvor]

Ovde podrazumevamo da je memorija niz numerisanih ćelija, od kojih svaka sadrži delić informacije. Informacija može biti instrukcija kojom se računaru zadaje neki zadatak. Ćelija može sadržavati i podatak koji je potreban računaru da bi izvršio neku instrukciju. U svakom slučaju, bilo koja od ćelija može sadržavati delić informacije koji u datom trenutku može predstavljati podatak a već u sledećem - instrukciju. Znači, sadržaj memorijskih ćelija se neprestano menja.

Veličina svake ćelije i njihov broj, razlikuje se od računara do računara a i tehnologije izrade tokom njihovog razvoja su bile bitno različite. Tako smo imali elektromehaničke memorije - releje, cevi ispunjene živom u kojima su se stvarali zvučni pulsevi, matrice stalnih/trajnih magneta, pojedinačnih tranzistora, sve do integralnih kola sa više miliona diskretnih i aktivnih elemenata.

Mikroprocesor

[uredi | uredi izvor]

Aritmetičko-logička jedinica (engl. Arithmetic Logical Unit, ALU) vrši osnovne aritmetičke operacije (sabiranje, oduzimanje i dr.), logičke operacije (`I`, `ILI`, `NE`) i upoređivanje, npr. da li se sadržaj dva bajta podudara. U ovoj jedinici se u stvari odrađuje glavni posao.

Kontrolna jedinica vodi računa o tome koji bajtovi u memoriji sadrže instrukciju koju računar trenutno obrađuje, određuje koje operacije će ALU izvršavati, nalazi informacije u memoriji koje su potrebne za te operacije i prenosi rezultate na odgovarajuća memorijska mesta. Kada je to obavljeno, kontrolna jedinica ide na narednu instrukciju (obično smeštenu na sledećem memorijskom mestu) ukoliko instrukcija ne govori računaru da je sledeća instrukcija smeštena negde drugde.

Kada se poziva na memoriju, data instrukcija može na različite načine odrediti odgovarajuću memorijsku adresu. Uz to, neke matične ploče podržavaju dva ili više procesora. Takve obično nalazimo kod servera/poslužitelja.

Ulaz i izlaz

[uredi | uredi izvor]

Putem ulaza i izlaza (engl. Input/Output, I/O), računar dobija informacije iz spoljnog sveta i šalje rezultate nazad. Postoji širok spektar I/O uređaja: od običnih tastatura, preko miševa, monitora, disketnih pogona, CD/DVD (optičkih) pogona, štampača, sve do skenera i kamera.

Zajednička osobina svih ulaznih jedinica je da pretvaraju informacije određene vrste u podatke koji dalje mogu biti obrađeni u digitalnom sistemu računara. Nasuprot tome, izlazne jedinice pretvaraju podatke u informacije koje korisnik računara može razumeti. U ovom slučaju, digitalni sistem računara predstavlja sistem za obradu podataka.

Instrukcije

[uredi | uredi izvor]

Računarske instrukcije nisu bogate kao što je ljudski jezik. Računar poznaje samo ograničen broj jasno definisanih i jednostavnih instrukcija. Evo nekoliko primera: „kopirati sadržaj ćelije 7 u ćeliju 19“, „ako je sadržaj ćelije 999 veći od 1, slijedeća instrukcija se nalazi u ćeliji 100“, „sadržaj ćelije 6 oduzeti sadržaju ćelije 33 a rezultat upisati u ćeliju 50“.

Instrukcije su u računaru predstavljene binarnim sistemom brojeva. Operacija „kopiraj“ je, npr. kod Intelovih mikroprocesora u binarnom sistemu predstavljena ovako: 10110000. Određeni niz instrukcija koje određeni računar može razumeti naziva se mašinski jezik. U stvarnosti, ljudi ne stvaraju instrukcije direktno u mašinskom jeziku već koriste programske jezike koje se prevode u mašinski jezik putem posebnih računarskih programa „prevodilaca“ i kompajlera. Neki programski jezici su veoma bliski mašinskom jeziku, kao što je Asembler a drugi, kao Prolog, su zasnovani na apstraktnim principima koji imaju malo sličnosti sa stvarnim operacijama unutar računara.

Arhitektura

[uredi | uredi izvor]

Kod današnjih računara, aritmetičko-logička i kontrolna jedinica smešteni su na jednom integralnom kolu kojeg nazivamo centralna procesorska jedinica (engl. CPU — central processing unit). Memorija računara smeštena je na nekoliko malih integralnih kola pored centralnog procesora. Nesrazmerno veliki dio ukupne mase računara u stvari je sadržan u sistemu napajanja električnom energijom - napojna jedinica i I/O uređajima.

Neki od većih računara razlikuju se od gore opisanog modela uglavnom po većem broju procesora i kontrolnih jedinica koji rade simultano. Dodajmo ovome da i neki računari, čija je isključiva namena naučno istraživanje i računanje, imaju sasvim drugačiju arhitekturu i zbog drugačijeg, nestandardiziranog načina programiranja, nisu našli širu komercijalnu primjenu.

Dakle, u biti, princip funkcionisanja računara je prilično jednostavan; kod svakog takta, računar povlači instrukcije i podatke iz svoje memorije, izvršava instrukcije, pohranjuje rezultate i ponavlja ciklus. Ponavljanje se vrši sve do nailaska na instrukciju "stop".

Programi

[uredi | uredi izvor]

Računarski programi je niz instrukcija koje računar treba izvršiti, nekad uključujući i tabele podataka. Mnogo računarskih programa sadrži milione instrukcija i mnogo njih se neprekidno ponavlja. Tipični moderni lični računar (engl. PC — personal computer) može izvršiti nekoliko milijardi instrukcija u sekundi. Izvanredne sposobnosti računara nisu posledica izvršavanja složenih instrukcija već miliona jednostavnih koje programeri uobličavaju u svrsishodne funkcije. Dobar programer, na primer, izradi niz instrukcija kojim se izvršava neki jednostavan zadatak kao što je iscrtavanje jedne tačke na ekranu i taj niz zatim učini dostupnim drugim programerima.

Sadašnji računari su u stanju izvršavati nekoliko programa istovremeno. U stvarnosti, određeno kratko vreme procesor izvršava instrukcije jednog programa a zatim se prebacuje na drugi program i izvršava deo njegovih instrukcija. To određeno kratko vreme često nazivamo vremenski isečak. Ovaj način rada stvara iluziju izvršavanja nekoliko programa istovremeno a u stvarnosti se radi o tome da programi dele procesorsko „radno vreme“. Operativni sistem je program koji najčešće ima ulogu kontrolisanja ovakvog deljenja procesorskog vremena.

Operativni sistem

[uredi | uredi izvor]

Da bi računar radio, barem jedan program mora biti neprestano u funkciji. Pod normalnim uslovima, taj program je operativni sistem (engl. OS — operating system). Operativni sistem odlučuje koji će program u datom trenutku biti izvršavan, koliko i kojih resursa će mu biti dodeljeno (memorija, I/O) i sl. OS takođe obezbeđuje takozvani apstraktni omotač oko hardvera i programima dozvoljava pristup preko servisa kao što su upravljački programi (engl. drivers) koji omogućavaju programerima pisanje programa bez potrebe za poznavanjem intimnih detalja o svim priključenim uređajima.

Računarske mreže i Internet

[uredi | uredi izvor]
Glavni članci: Računarska mreža i Internet
Vizualizacija porcije ruta na Internetu

Računari su korišćeni za koordiniranje informacije između višestrukih lokacija od 1950-ih godina. Američki vojni SAGE sistem je bio prvi primer takvog sistema na velikoj skali, što je dovelo do razvoja brojnih komercijalnih sistema specijalne namene kao što je Sabre.[4]

Tokom 1970-ih godina, računarski inženjeri u istraživačkim institucijama širom SAD su počeli da povezuju računare koristeći telekomunikacionu tehnologiju. Inicijativu je finansirala ARPA (danas DARPA), a računarska mreža koja je proizašla se zvala ARPANET.[5] Tehnologije koje omogućile postojanje Arpaneta su se proširile i evoluirale.

Vremenom se mreža proširila izvan akademskih i vojnih institucija i postala je poznata kao Internet. Pojava umrežavanja je bila praćena redefinisanjem prirode i granica računara. Računarski operativni sistemi i aplikacije su modifikovani kako bi obuhvatili sposobnost definisanja i pristupa resursima drugih računara na mreži, kao što su periferni uređaji, zapisane informacije, i slično, kao oblik proširenja resursa pojedinačnih računara. Inicijalno su instalacije bile dostupne samo ljudima koji su radili u visoko tehničkim okruženjima, dok tokom 1990-ih širenje aplikacija poput imejla i World Wide Web, u kombinaciji sa razvojem jeftine, brze mrežne tehnologije poput Eterneta i ADSL nije omogućilo sveprisutnost računara. U stvari, broj umreženih računara i dalje doživljava fenomenalni rast. Veoma velika porcija personalnih računara se regularno povezuje za Internet radi komunikacije i prijema informacije. „Bežično“ umrežavanje, koje često koristi mreže mobilnih telefona, je omogućilo da računarsko umrežavanje postane sveprisutno i u mobilnom računarskom okruženju.

Paradigmi računarske arhitekture

[uredi | uredi izvor]

Postoje brojni tipovi računarskih arhitektura:

Od svih tih apstraktnih mašina, kvantni računar verovatno najviše obećava da će revolucionizirati računarstvo.[6]

Logičke kapije su česta apstrakcija koja se može primeniti kod većine digitalnih i analognih paradigama.

Sposobnost zapisivanja i izvršavanja liste instrukcije zvanih programi čini računare ekstremno svestranim, i čini ih različitim od kalkulatora. Tjuringova teza je matematički izraz te svestranosti: svaki računar sa minimalnom sposobnošću (koji je Tjuring-kompletan), u principu, ima sposobnost izvršavanja istih zadataka koje bilo koji drugi računar može da izvrši. Stoga, svaki tip računara (netbuk, superračunar, celularni automaton, etc.) ima sposobnost izvršavanja istih računarskih zadataka, ako se dozvoli dovoljno vremena i kapaciteta memorije.

Zanimljivosti

[uredi | uredi izvor]
CER 10 u zgradi SKNE (Savezni komitet za nuklearnu energiju) 1963. godine. U vreme uključenja u rad (1960) bio je peti u Evropi a po dinamičkim osobinama drugi na svetu.[7]
Galaksija, prvi jugoslovenski kućni računar.
Rad učenika na računaru TIM-011 u srednjoj školi 1990. godine. Računar TIM-011 razvijen je 1987. godine u „Institutu Mihajlo Pupin" i bio je jedan od prvih domaćih „PC-XT" kompatibilnih računara.
Školski i kućni računar Lira 512 Ei Niš (Intel 8088 osmobitni procesor, Bejzik, MS DOS) sa flopi diskom 3.5" (720Kb) iz 1988. godine.[8] Prvobitna generacija školskih „YU" računara bila je zasnovana na sistemu Bejzik. Naredne godine izbačena je na tržište naprednija i skuplja varijanta Lira PC-AT (Intel 80286 16-bitni procesor) namenjena za privredu i profesionalce.

Naredne 1991. godine planiran je razvoj računara na 32-bitnom procesoru Intel 80486 (iz 1989), prvi procesor sa preko milion tranzistora, međutim te iste godine dolazi do raspada i rata u SFRJ nakon čega je otkazan razvoj ovog računara. Varijante procesora 80486 dovele su do nastanka procesora pete generacije Intel Pentium (80586) koji je predstavljen 1993. godine.]]

  • Prvi elektronski digitalni programabilni računar u svetu je bio britanski Kolos Mk 1 iz januara 1944. godine.[9] Koristio je veliki broj vakuumskih cevi dok mu je osnovna namena bila dešifrovanje nemačkih poruka odašiljanih sa kripto mašine Enigma. O postojanju ovog računara javnost je prvi put saznala 1972. godine kada skinuta oznaka državne tajne sa poverljivih projekta iz perioda Drugog svetskog rata.
  • Nakon rata, 1946. godine razvija se prvi američki elektronski digitalni programabilni računar ENIAK. Deceniju kasnije, sredinom 1950-ih, stručnjaci u Institutu „Vinča” predvođeni Tihomirom Aleksićem, Rajkom Tomovićem, Ahmedom Mandžićem i Vukašinom Masnikosom počinju sa radom na razvoju računarske tehnologije u Jugoslaviji.[7]
  • CER (cifarski elektronski računar) model 10 prvi je digitalni računar napravljen u SFRJ. Njegova proizvodnja je trajala od 1956. do 1960. godine, jednim delom u Institutu „Vinča”, a delom u Institutu "Mihajlo Pupin". To je bio prvi računar sa elektronskim cevima, tranzistorima i elektronskim relejima, koji su do tada u Evropi proizvodili samo Ujedinjeno Kraljevstvo, Zapadna Nemačka, Francuska i SSSR. Na čelu projekta za izradu prvog jugoslovenskog računara nalazio se profesor dr Tihomir Aleksić. Koristila ga je Savezna vlada za obradu statističkih podataka.
  • Prvi mikroprocesor proizvela je firma Intel 1971. godine i to je bio četvorobitni procesor sa oznakom 4004. Godinu dana kasnije (1972) ista kompanija je proizvela novi, osmobitni procesor 8008.
  • Prvi personalni računar MITS Altair 8800 u SAD pojavio se 1975. godine. Projektovali su ga Ed Roberts i Bil Jetes, a bio je namenjen hobistima. Prodavao se uglavnom preko časopisa u delovima, za sastavljanje, mada je postojala mogućnost kupovine i sastavljenog računara. Smatra se da Altair pokrenu revoluciju mikroračunara kao prvi komercijalno uspešan kućni računar.
  • Stiv Džobs i Stiv Voznijak takođe su se iz hobija bavili računarima. Oni su u Džobsovoj garaži razvili računar koji su nazvali Apple I koji se prodavao sastavljen ili u delovima, sa uputstvom za sastavljanje. Godine 1977. predstavljen je novi model, Apple II, koji je uključivao tastaturu, napajanje i mogao da generiše grafiku u boji; godine 1978. uvedena je i jedinica za diskete umesto magnetnih kaseta. Do 1983. godine prodato je milion ovih računara, a naredne godine još milion. Kompanija koju su osnovali, Epl kompjuters, imala je najbrži rast u američkoj istoriji.
  • Nakon uspeha računara Apple II, i kompanija „IBM” se upustila u posao s računarima zasnovanim na mikroprocesoru i razvila sopstveni mikroračunar pod imenom „IBM PC”. Računar je predstavljen 1981. godine i ubrzo je postao standard oko koga su brojne druge kompanije dizajnirale svoje računare. Godine 1983. „IBM" predstavlja novi računar „IBM PC XT" (Extended Technology) s memorijom od 128 do 256 kB i diskom od 10 MB. Naredne 1984. godine „IBM" predstavlja računar „AT" (Advanced Technology), baziran na Intelovom procesoru 80286, kome je kasnije dodat i koprocesor 80287. Na osnovu IBM AT u Jugoslaviji biće predstavljen računar Lira PC-AT 1989. godine.
  • Prvi mikroračunar Lola 8 u Jugoslaviji razvijen je u Institutu ″Ivo Lola Ribar″ 1982. godine. Originalno je dizajniran kao industrijski kontroler, a nako uspeha Galaksije razvija se model 8A koji je koristio standardu tastaturu i mogao se naći i po školama. Početkom 1980-ih popularni računari su britanski „ZX 80" i „ZX 81" (iz 1981. godine) (Klajv Sinkler) i američki Komodor 64 (iz 1982. godine). Ovi računari su imali procesor, memoriju i tastaturu. Kao izlaznu jedinicu koristili su TV, za čuvanje programa kasetofon, a programski jezik bio je Bejzik
  • Prvi jugoslovenski kućni računari „Galaksija" konstruisao je Voja Antonić 1983. godine.[10] Galaksija je postojala u dve verzije. Komercijalnu verziju je proizvodio i prodavao školama „Zavod za učila i nastavna sredstva" u saradnji sa malom radionicom Elektronik inžinjeringom, dok je „uradi sam" verzija opisana u specijalnom izdanju časopisa „Galaksija" pod naslovom „Računari u vašoj kući". Prvi domaći samosklapajući računar je kroz časopis „Galaksija" doživeo ogromnu popularnost i stigao u domove preko 8.000 ljudi.[10] Zasnovan je na osmobitnom procesoru Zilog Z80A, imao je 6 kb memorije, 4kb ROM-a a na ekranu monitora ili crno-belog televizora mogao je da ispiše 32x16 slova i 64x48 tačaka. Parirao je računaru „Sinkler ZX81" iz 1981. Jedan primerak „Galaksije″ nalazi se danas izložen u Muzeju računara u Silicijumskoj dolini, u Kaliforniji.[11]
  • „Galaksija" je otvorila tržište kućnih računara u Jugoslaviji. Krajem 1980-ih u zemlji postoje nekoliko proizvođača računara i komponenta. Počinju se praviti „PC" konfiguracije sa jačim procesorima. Tako 1989. godine u anketi časopisa „Svet kompjutera" nagradu „Kompjuterski grand priks 89" i titulu najboljeg domaćeg računara osvaja Lira PC-AT iz Ei Niš, drugo mesto osvaja Bimar 400 iz Birostroja Maribor, dok treće mesto su delili IRIS MUV - Energoinvest IRIS, Sarajevo i VUK Siniše Hristova sa saradnicima iz Niša.[12][13] Država je u to vreme uvela obavezan predmet „računarstvo i informatika" u gimnazijama i stručnim srednjim školama u kojima su novoformirani informatički kabineti bili opremljeni računarima domaće proizvodnje. Osnivaju se prvi stručni časopisi, dok se na radiju i televiziji emituju prve specijalizovane emisije o računarima.
  • U doba Jugoslavije postojala su ograničenja na uvoz stranih elektronskih uređaja kako bi se zaštitila domaća elektronska industrija koja je zapošljavala veliki broj ljudi. Iako su domaći uređaji neznatno kaskali za zapadnim proizvodima domaća privreda je donekle hvatala korak sa svetskim tehnološkim rešenjima prilagođavajući potrebe prema mogućnostima jugoslovenskih potrošača. Zahvaljujući domaćoj elektronskoj industriji tokom 1980-ih u skoro svakom domu nalazio se radio gramofon i televizor, a era računara, video-rikordera (završena 2016), radio kasetofona i muzičkih linija je tek počinjala.
  • Upravo je mikroračunar bio nosilac digitalne revolucije, odnosno treće industrijske revolucije čije je glavno obeležje prelaz sa analogne na digitalnu tehnologiju. Ovim napretkom nastalo je informatičko doba. Glavni nosioci novih tehnoloških rešenja i komercijalnog uspeha tokom ovog razdoblja su američke kompanije.
  • Godine 1992. Majkrosoft uvodi operativni sistem Windows 3.1 i prodaje preko 10 miliona primerka.
  • Godine 1993. zasnivaju se računari na procesoru Pentium, a 1997. godine razvija se Pentium II. Ovaj procesor je kasnije modifikovan još u verzije Pentium III i Pentium IV, nakon čega su počeli da se proizvode računari zasnovani na procesorima koji unutar istog kućišta objedinjuju 2, 4 ili 8 procesorskih jezgara.
  • U avgustu 1995. godine Majkrosoft uvodi sistem Windows 95 čime pokreće novu računarsku revolucije u skladu sa sloganom njihovog osnivača Bila Gejtsa: „računar na svakom stolu u svakom domu". Te godine u svetu je prodato 60 miliona računara, a 10 godine kasnije 200 miliona. I skoro svaki je imao instaliran Majkrosoftov operativni sistem. Tržište računara dostiglo je vrhunac 2011, sa 360 miliona primerka. Od te godine tržište je u padu, jer su mnogi korisnici računara zamenili pametnim telefonima i tabletima, odnosno Stiv Džobsov iPhon-om i iPad-om. Tokom digitalne revolucije značajan doprinos u razvoju napajanja kod prenosivih računara, tableta i pametnih telefona imao je srpski stručnjak Dejan Ilić, koji se nalazio na čelu istraživačkog timu nemačke kompanije „Varta".[14]
  • Trenutno najbrži superračunar na svetu je kineski „Sunway TaihuLight" sa 93 petaflopsa (jedan petaflops znači da računar može da izvede bilijardu ili hiljadu biliona operacija u sekundi).[15] Izgradnja ovog superračunara kao i sve potrebne infrastrukture iznosila je 273 miliona američkih dolara. Na Balkanu od 2015. godine najbrži superračunar je „Avitohol" u „Institutu za informatiku i komunikacione tehnologije" u Sofiji sa ukupnom procesorskom snagom od 264 teraflopsa (1 teraflops = bilion (10¹² - duga skala) operacija u sekundi).[16] U Srbiji od 2014. godine najbrži superračunar je „Paradoks IV" koji se nalazi u „Institutu za fiziku" u Zemunu i ima procesorsku snagu od 110 teraflopsa.[17][18] Kompanija „IBM" je 2017. godine završila izradu superračunara „Samit" koji će biti premešten tokom 2018. godine u Oak nacionalnu laboratoriju u Tenesiju gde će zameniti zastareli Titan superračunar od 20 petaflopsa koji je počeo sa radom 2012.[19] „Samit" biće napajan električnom energijom kao i sistem za njegovo hlađenje jačine 15 MW - megavata. Ova količine struje dovoljna je da snabde više od 12.000 domaćinstva. Očekuje se da dostigne brzinu od 150 - 300 petaflopsa. U novu tehnološku trku za razvoj superračunara značajnim sredstvima uključila se EU koja znatno zaostaje u odnosu na Kinu i SAD.[20]
  • U isto vreme, Kina, SAD, Japan i EU svaka ponaosob, uveliko rade na izradi egzoskejl superračunara, prvi računar brzine 1000 petaflopsa (1 egzoflops = hiljadu bilijardi ili milion biliona (ili milijardu milijarda) operacija u sekundi.[21] Egzoskejl superračunar teoretski biće brz kao ljudski mozak, a smatra se da za rad ovog računara biće potrebna količina električna energija koju može da proizvede manja nuklearna centrala.

Galerija

[uredi | uredi izvor]
  • Računar Iskra Delta Partner
    Računar Iskra Delta Partner
  • Personalni računar Wang 2200 PCS II
    Personalni računar Wang 2200 PCS II

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ In 1946, ENIAC required an estimated 174 kW. By comparison, a modern laptop computer may use around 30 W; nearly six thousand times less. „Approximate Desktop & Notebook Power Usage”. University of Pennsylvania. Arhivirano iz originala 3. 6. 2009. g. Pristupljeno 20. 6. 2009. 
  2. ^ Early computers such as Colossus and ENIAC were able to process between 5 and 100 operations per second. A modern “commodity” microprocessor (as of 2007) can process billions of operations per second, and many of these operations are more complicated and useful than early computer operations.
  3. ^ „computer, n.”. Oxford English Dictionary (2 izd.). Oxford University Press. 1989. 
  4. ^ Hughes 2000, str. 161.
  5. ^ „A Brief History of the Internet”. Internet Society. Arhivirano iz originala 04. 06. 2007. g. Pristupljeno 20. 9. 2008. 
  6. ^ Dumas 2005, str. 340.
  7. ^ a b Položio ispit na tajnom zadatku, Stanko Stojiljković, Politika, 19. septembar 2006.
  8. ^ „Lira” - Nešto staro sa šlagom, Voja Gašić, Računari, 1989.
  9. ^ The Modern History of Computing. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 2020. 
  10. ^ a b Busuladžić, Ajdin (14. 8. 2017). „Galaksija: Jugoslovenski kompjuter iz 80-ih koji je mogao da pobijedi zapad!”. Oslobođenje. Pristupljeno 1. 3. 2018. 
  11. ^ Galaksija - Computer History Museum
  12. ^ Kuzmanović, Miodrag (mart 2016). „Namibija, Lira i istraživanje Marsa”. Vremenska mašina – Svet kompjutera. Pristupljeno 1. 3. 2018. 
  13. ^ Stojičević, Dušan (1989). „Nova Lira brzine vetra”. Svet kompjutera. Pristupljeno 1. 3. 2018. 
  14. ^ Profesionalci: Dejan Ilić, naučnik, RTS Prikazuje - Zvanični kanal
  15. ^ Superkompjuteri iz Kine postali najbrži na svetu, Aleksandar Todorović, Politika, 5. decembar 2017.
  16. ^ „Avitohol - Bulgarian multifunctional high perfomance computing cluster”. Arhivirano iz originala 23. 03. 2018. g. Pristupljeno 22. 03. 2018. 
  17. ^ Superračunar u Zemunu, Svet kompjutera, 2014.
  18. ^ Poseta Institutu za fiziku: Intervju sa Petrom Jovanovićem Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. septembar 2020), Nikola Todorović, časopis Libre, 18. mart 2016.
  19. ^ Titan najbrži kompjuter na svetu, R. S., Politika, 5. novembar 2012.
  20. ^ EU ulaže u superračunare, Aleksandar Todorović, Politika, 22. januar 2018.
  21. ^ Borba Kine i SAD za nove tehnologije, Aleksandar Todorović, Politika, 23. februar 2018.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рачунар&oldid=28880120”