Džerman (praznik)

Za ime pravoslavnog svetitelja Džermana vezana su narodna verovanja i obredi kod Srba i Bugara koji imaju mitološki karakter. On se u narodu smatra gospodarem gradonosnih i kišnih oblaka a time i da bitno utiče na prinos letine. Njegov dan je praznovan početkom leta, 12. maja po starom ili 25. maja po novom kalendaru, baš kada su i padavine bile od ključnog značaja za zemljoradničke kulture.

Patrijarh Džerman šalje ikonu Bogorodice Lidske morem da je spase od ikonoboraca

U okolini Niša Džermana su nazivali 'Đerma,' u dolini Timoka, leskovačkom kraju, vranjskoj okolini, Pčinja - 'Berman,' u okolini Pirota i zapadnoj Bugarskoj (ćustendilski kraj) - Džerman.

Narodno verovanje

Na mesto patrijarha je Džerman ostao manje od petnaest godina, a zatim je ukazom cara smenjen. Pod stare dane otišao je u pustinju da tamo živi kao monah. Postoji mogućnost da je neposredno po njegovoj smrti stvorena apokrifna priča o njemu kao čoveku koji nije umro i sahranjen na uobičajeni način i zato njegova duša, po verovanju, može lutati na granici sveta živih i sveta mrtvih. Po narodnom verovanju, upravo takvi pokojnici mogu biti predvodnici gradonosnih i olujnih oblaka. Ima osnova i tumačenje da je slovensko stanovništvo za ime Džerman po asocijaciji vezalo pojave „grmeti" i „grad"7 . Postoji i pretpostavka da naziv Džerman potiče od tračkog germ - „gorući, vruć, topao", pošto je praznik vezan za početak leta, i da ima indoevropske poreklo (npr. staroindijsko ghanna - „vrućina").“

Običaji u jugoistočnoj i južnoj Srbiji

Obredi vezani za Džermana posvedočeni su u istočnoj i južnoj Srbiji (Lužnica, pirotski kraj, Temska, okolina Leskovca, Pčinja), kao i severnoj i zapadnoj Bugarskoj. Najzapadnije obred sahranjivanja figure pod nazivom Džerman konstatovan je u Lepenici u selu Mali Krčmari.“ Na praznik Sv. Džermana u ovim krajevima bilo je strogo zabranjeno raditi, posebno u polju, a takođe i uprezanje volova u kola („da graduška ne bije useve, da povodanj ne plavi njive"). Ako bi se neko iz sela ogrešio te zabrane, ljudi su mu silom isprezali volove i rastavljali kola.'° Džerman je prisutan u još tri oblika obrednog ponašanja: 1) pozivanje na večeru na Badnje veče, 2) pravljenje i sahranjivanje istoimene figure u slučaju suše ili prekomerne kiše i, 3) teranje gradonosnih oblaka. Ovi oblici ritualnog ponašanja imaju odgovarajuće paralele u nekim drugim slovenskim krajevima, ili kod nekih balkanskih naroda, mada se tamo ime Džerman ne pominje. Značenje i poreklo praznovanja i ritualnih radnji vezanih za Džermana mogu se izvoditi upravo uzimanjem u obzir tih paralela.

Džerman na večeri

Na Badnje veče, kada se svi ukućani okupe na večeru u istočnoj Srbiji, u selima oko Nišave, domaćin je iznosio pred kuću kravaj (malu pogaču) i tikvenik (pita od tikve) i tri puta je govorio: „Džermane, Džermane, sag te zovem na večeru, a letos mi ne trebaš!" U gornjoj Pčinji domaćin je ispred kuće iznosio pogaču s upaljenom svećom i uzvikivao: „Oblače, oblače, 'Džermane (pa onda pomene i druge svece), dođite večeras da večeramo pa da se preko cele godine ne vidimo!"“ U Vranjskom Pomoravlju domaćin je pre večere iznosio „tanjur" sa jelima pred vratima i uzmahujući s njime, zajedno s ukućanima uzvikivao: „Ormane, 'Džermane, dođi da večeramo, a dogodine više da se ne vidimo." U pirotskom kraju domaćin ili najsgariji muškarac, iznosio je preko praga ili u dvorište (na drvljanik) krug, ređe tepsiju, ili naopako okrenutu šaraliju" (trpezu), s jelima (obavezno pitu od kiselog kupusa ili česnicu sa zapaljenom svećom i čašom vina i Džermana pozivao nekim od naziva: „Džermane, Džermane", „Džermane, oblače", „Džermane - ormane", Džermane, vrli prazniče", „Čermane - Antone", „Čermane" itd. U nekim mestima u ovom kraju na večeru su ritualno pozivali Božju majku kao i neke životinje, najčešće mečku i zmiju. U leskovačkom kraju na večeru su pozivali oblake (..Oblaci, dođite na večeru da ve preko leto ne vidimo!", zveri i ptice, a takođe i Boga („Ajde, Bože, da večeramo"). U okolini 'Đevđelije u Makedoniji pozivan je Božić („El, dedo Božik, da vičerme! " )

Na najvećem delu slovenske teritorije pozivanje se vrši na Badnje veče, pred početak večere, i to u graničnom pojasu između unutrašnjeg, zatvorenog prostora kuće (=svoj) i sioljašnjeg – otvorenog prostora (=tuđ), i to pored prozora, ognjišta, vrata, kopije, na drvljaniku, gumnu. Za tu priliku pozivar se premešta od trpeze u pravcu otvorenog prostora. Najčešće pozivanje obavlja domaćin kuće ili najstariji član porodice, ređe domaćica, ponekad obred ima dijaloški karakter i njega izvršavaju domaćin i domaćica ili domaćin i deca i sl. Na večeru se pozivaju: Bog, Bogorodica, sveci: Džerman (Srbi i Bugari), Nikola (Poljaci), Vasilije (Belorusi), svi sveci (Karpati, Ukrajina), anđeli (Poljaci); demonska bića: veštica, domovoj, đavo; duše Predaka, Praznici, Prirodne sšihije: mraz, grad, vetar; životinje: vuk, medved, zmije, ptice, insekti; bolesti. Prilikom pozivanja nudi se obredna hrana (kod Istočnih Slovena koljivo, kod Južnih - zeljanik, kravaj), vino, pali se sveća itd.

Najbitniji elemenat u ritualnom pozivanju jeste njegovo vezivanje za božićna vreme, tj. onaj deo godine kada je predviđen kontakt ljudi c onosgranim svetom. Takođe, ovo vreme ima sakralnu snagu Početka, jer u mitskom pogledu ponavlja prvostvaranje sveta. Na taj način, sve ono što se tada uspostavi između ljudi i onosgranih bića ima karakter nepromenljivosgi. Obred pozivanja na večeru pokazuje da je Džerman smatran za jedno od takvih bića.

Obred sahranjivanja figure

Obred pravljenja i sahranjivanja figure, poznat pod nazivom „Džerman" i drugim, napred pomenutim nazivima, bio je namenjen izazivanju kiše ili (ređe), za njeno zaustavljanje. Isti naziv imala je i figura od gline ili blata, u nekim krajevima od metle ili krpa, koja je za tu priliku na ritualan način pravljena i sahranjivana. Ovaj obred posvedočen je u severnoj Bugarskoj, Rumuniji i u nekim mestima u istočnoj Srbiji. Pojedinačna svedočanstva govore da je obred bio poznat i zapadnije, sve do Šumadije (verovatno da su ga tamo preneli doseljenici iz istočnih krajeva Srbije). Obavljan je u vremenu od prve nedelje Velikog posta pa do Sv. Atanasija u mesecu julu. U nekim mestima bio je vezan za određene praznike (npr. za Sv. Jeremiju) a u nekim samo za vremenske prilike. Po pravilu, u njemu su učestvovale samo žene (najčešće devojke).

Figura „Džermana“ pravljena je u jednoj od devojačkih kuća u ljudskom obličju, veličine do pola metra. Od delova tela na figuri su isticani detalji glave i veliki falus. Oči su činila dva zrna crvenog kukuruza ili dva ugljena, obrve dva crno obojena prutića, dok su usta izrezivana nožem. Kapa mu je bila od ljuspe crveno obojenog uskršnjeg jajeta. U tetevenskom kraju figura je pravljena od krpa, u plevenskom od ukradene metle. Ako je Eerman pravljen „za sušu" metla (rastinje) je pribavljana na Ivanjdan. U mihajlovgradskom kraju u Bugarskoj Džermanu su oči pravljene od dva bela bobova zrna, nos od suve crvene paprike, obrve od dva crvena vunena končića. U nekim selima od crvenog konca su mu pravljena i usta, od ljuspa crnog luka - zubi, od crvene vunene tkanine - pojas. Kapa mu je bila od parčeta crne ovčije kože, a u ruci mu je stavljen prutić koji je predstavljao štap. Figura Džermana pravljena je i od grane vrbe koja se račva na tri prutića - dva spoljna predstavljala su noge, a srednji falus. Na drugoj strani grane stavljan je poprečno prutić koji je služio kao osnova za pravljenje glave od raznobojnog konca. Granu su uvijali u belo pamučno platno, koje je predstavljalo košulju, a preko toga se stavljalo još jedno platno - plavo ili s plavo-belim tufnama. Obred u kome nije pravljena figura, već je za tu priliku hvatana i ubijana žaba, koju su potom oblačili u žensku odeću (čarape, bluza, suknja, marama). U orjahovskom kraju živu žabu, s otvorenim ustima, sahranjivali su zajedno s figurom Džermana.

Figura Džermana polagana je u kovčeg, koji je za tu priliku napravljen, pokrivena belim platnom i kićena cvećem. Posle toga su ga oplakivali, najčešće ponavljajući: „Umri, mamin Džermane, umri ot suša za kiša", ili „Umril Džerman ot kiša za suša". Ranije su pokušavali da pridobiju mesnog sveštenika da obavi opelo, kao da je u pitanju pravi pokojnik. Kovčeg s figurom po pravilima posmrtnog sprovoda nošen je do obale reke ili do neke druge vode, gde je obavljano sahranjivanje i na tom mestu pobadan krst. Ako nije bilo nikakve vode u selu, sahranjivanje je vršeno na raskrsnici. Procesija ispraćaja „pokojnika“ imala je karnevalsko obeležje. Jedna devojka je na parodijski način igrala ulogu sveštenika. U rusenskom kraju imala je glineni ćup na glavi mesto kape i idući s kandilom na čelu sprovoda uzvikivala: „Aliluja, aliluja, drž popa za...", dok su momci sa strane dobacivali psovke i izraze s erotskim nabojem. U plevenskom kraju, pošto je mesni pop bio hrom, predstavljala ga je hroma devojka, koja je za tu priliku nosila i štap da bi sličnost s pravim popom bila veća a time i parodijska komponenta bila više istaknuta. Posle obavljene sahrane učesnice obreda priređivale su daću (podušje) „pokojniku“, čije je obeležje bio smeh i igra. U nekim mestima pored Dunava figura Džermana nije sahranjivana već su je bacali u reku. U nekim mestima posle sahrane grob je prelivan vodom, ili je figura posle određenog vremena iskopavana i bacana u reku. Takođe je bio običaj da se vodom polivaju učesnici i posmatrači ovog obreda.

Magijska praksa

U prostoru gde se Džerman poziva na večeru na Badnje veče, u slučaju pojave gradonosnih oblaka u toku leta, upućivana su mu zaklinjanja da se vrati ili da oblake prenese u drugo mesto: „Vrni se, vrni se, oblače džermane, / i idi deka e pusta gora, / deka se divi zverove, / deka čovek ne odi, / deka petel ne nee, / deka igne ne blee...";“'/ „Vrni se oblače, Kuzmane, vrni se Džermane: / gulem praznik e y nas i nema mesto za tebe." / Idi u pusta gora, deka petel ne nee, / deka iagne ne blee...";'“ „Prenesi ga, Džermane!";' „natrag, natrag, Džermanovo oblače, / ovo neje tvoje mesto! / Tvoje mesto u pustu goru Galeleju; / kude slcne ne greje...";'3 / „Dur, Džermane, ovde tvoje mesto ne! / U planinu pusgeliju, Džermane,...".“ / U nekim navedenim primerima Džerman i oblak shvataju se kao sinonimi, a u nekima su oblaci sredstvo kojima on upravlja. Od značaja je podatak da se kao predvodnik gradonosnih oblaka y ovim krajevima smatra orao.

Magijska praksa odbrane od gradonosnih oblaka u drugim, jugo-zapadnim srpskim krajevima, pokazuje da su njihovi predvodnici htonsko biće ala, „nečisti“ Pokojnici (obešenjaci, utopljenici, samoubice), ljudi s demonskim osobinama (sluha, zduhać, štriga. grabancijaš) kao i neki sveci (sv. Sava, sv. Jovan, sv. Elena, Kuzman i Damjan, Bela Subota itd). Uzroci pojave grada osim prekršaja u praznovanju određenih dana u godini, su: otimanje letine (ala ili ljudi s demonskim osobinama odnose letinu u svoj kraj) ili je izazov došao narušavanjem relacije život-smrt (umorstvo i zakopavanje kopilčeta, iskopavanje pokojnika iz groba itd.).

Literatura

• Radenković Lj. "Džerman - Džerman - Džerman" , Pirotski zbornik br. 22, 1996.