Љу Шаоћи
Љу Шаоћи (кин: 刘少奇; пин: Liú Shàoqí; Хунан, 24. новембар 1898 — Кајфенг, 12. новембар 1969) био је кинески политичар, револуционар и теоретичар марксизма. Био је председник НР Кине од 1959. до 1968, када је пао у Маову немилост због идеолошких неслагања. Страдао је током Културне револуције. Рехабилитовао га је Денг Сјаопинг 1980. године.
| Љу Шаоћи | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Датум рођења | 24. новембар 1898. | ||||||||||||
| Место рођења | Хунан, Династија Ћинг | ||||||||||||
| Датум смрти | 12. новембар 1969. (70 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Кајфенг, Кина | ||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||
| Политичка странка | Комунистичка партија Кине | ||||||||||||
| |||||||||||||
Биографија
уредиРођен је 1898. године у провинцији Хунан, у имућној сељачкој породици.[2][3] Након завршетка средње школе, обезбеђена му је стипендија за студиј у Русији. Тамо је 1920. постао члан социјалистичке групе, након чега га је Коминтерна ангажовала да ради у Комунистичком универзитету радника Истока у Москви.[2] Љу се 1921. прикључио новооснованој Комунистичкој партији Кине, а од 1922. је био активан као синдикални вођа.[4]
Политичка каријера
уредиГодине 1927. био је изабран у Централни комитет;[5] тада је обављао партијске послове у Шангају. Након што је Чанг Кај Шек покренуо рат против кинеских комуниста, Љу је постао члан Политбироа КПК 1931. и склонио се на подручје Јанши совјета.[6] Учествовао је у Дугом маршу 1934, а након завршетка марша 1936. је постављен за секретара за северну Кину, где је организовао отпор против јапанских окупатора.
Од 1941. је био политички комесар комунистичке Четврте армије,[7] а 1945. је на Седмом конгресу КПК био изабран за једног од пет секретара партије. Љу је од 1949. Првобитно био потпредседник Националног народног конгреса (1954—1959),[7] након чега је 1959. наследио Маоа на месту председника НР Кине. До 1961. је међу кинеским политичарима већ било јасно да је Мао предвидео Љуа за свог наследника.[2]
Углавном се бавио теоријскихм расправама о организационој структури партије. По уверењима је био ортодоксни комуниста совјетског типа, те се залагао за планску економију и улагање у тешку индустрију. Његова најпознатија дела су „Како бити добар комунист“ (1939), „О Партији“ (1945) и „Интернационализам и национализам“ (1952).
Сукоб с Маом и пад с власти
уредиМаја 1958. године, Љу је био први од водећих кинеских комуниста који је отворено осудио Маову политику Великог скока напред[8] у чему су га подржали Денг Сјаопинг и Пенг Чен. Пошто се Велики скок напред показао као неуспех, Љу је стекао велику подршку унутар КП Кине и подржао Денга у либерализацији кинеске економије. Мао је у Љуу тада видео супарника чији је циљ да и пре његове смрти преузме власт у Кини.[9] Тако је након почетка Културне револуције 1966. Мао стекао већу популарност унутар партије и убрзо се обрачунао с Љуом.[10] Љу, Денг и остали били су означени као капиталисти, издајице и слично. Љу и његова супруга су 1967. стављени у кућни притвор, а он искључен из чланства КП Кине.
Љу је након хапшења био злостављан на јавним денунцијацијама, ускраћивани су му лекови за дијабетес и запаљење плућа. Службено је осуђен као државни непријатељ на Деветом конгресу КПК, након чега је убрзо умро од болести и лоших услова у затвору 1969. године.[11][12]
Рехабилитација
уредиДенг Сјаопинг преживео је Културну револуцију, те је 1978. чак и постао вођа Кине. Он је 1980. године службено рехабилитовао Љуа Шаоћија током заседања Петог пленума 11. Централног комитета КПК, оценивши га као великог марксиста, револуционара и једног од главних вођа Партије. Приређен му је државни спровод, а његов пепео је разасут у море код Ћингдаоа по његовој личној жељи.[13]
Извори
уреди- ^ Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 201. т. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191.
- ^ а б в Dittmer 1974, стр. 27
- ^ Snow, Edgar (1978). Red Star Over China. New York: Grove Press. стр. 482–484.
- ^ Dittmer 1974, стр. 14.
- ^ Chen, Jerome. Mao and the Chinese Revolution, (London), (1965). pp. 148.
- ^ Snow, стр. 482–484.
- ^ а б Dittmer 1974, стр. 17 citing Tetsuya Kataoka, Resistance and Revolution in China: The Communists and the Second United Front, 1974 pre-publication.
- ^ Dittmer 1974, стр. 39–40
- ^ Qiu Jin, The Culture of Power: the Lin Biao Incident in the Cultural Revolution, Stanford University Press: Stanford, California. (1999). pp. 53.
- ^ Qiu Jin, The Culture of Power: the Lin Biao Incident in the Cultural Revolution, Stanford University Press: Stanford, California. (1999). pp. 45.
- ^ Chang 2008, стр. 391
- ^ Glover 1999, стр. 289
- ^ „Rehabilitation of Liu Shaoqi (Feb. 1980)”. Текст „ Retrieved November 22, 2011” игнорисан (помоћ)
Литература
уреди- Snow, Edgar (1978). Red Star Over China. New York: Grove Press. стр. 482–484.
- Dittmer, Lowell (1974). Liu Shao-ChI and the Chinese Cultural Revolution: The Politics of Mass Criticism. University of California Press. стр. 27. ISBN 978-0-520-02957-6.
- Chang, Jung (2008). Wild Swans: Three Daughters of China. Touchstone. стр. 391. ISBN 978-1-4391-0649-5.
- Glover, Jonathan (1999). Humanity : A Moral History of the Twentieth Century. London: J. Cape. стр. 289. ISBN 978-0-300-08700-0.
