Грађански рат у Сирији

Грађански рат у Сирији
Војна ситуација у Сирији:   Сиријска влада   Побуњеничке снаге   Курди   ИСИЛ
Датум 15. март 2011. - данас Локација Сирија Исход конфликт у току
Сукобљене стране
Сирија Оружане снаге Сирије: • Армија Сирије • Сиријска ратна морнарица • Сиријска ратна авијација • Сиријска републиканска гарда Шабиха Хезболах Војна подршка: Иран Русија Политичка подршка: Кина С. Кореја Либанон Ирак Алжир Венезуела	Сиријски побуњеници Слободна сиријска армија Сиријска ослободилачка армија Ливаа Ал-Умма Економска и војна помоћ: Турска Саудијска Арабија Катар САД (логистика и стратешке, обавештајне информације Уједињено Краљевство (комуникациона опрема)	Исламска Држава у Ираку и Леванту Ел Нусра Фронт за Заштиту Леванта Ирачка Ал Каида Фатах ел Ислам Арар ел Шам Сукур ел Шам Рожава - Курдски Врховни Савет Народне одбрамбене јединице Војна помоћ: Ирачки Курдистан Пешмерга
Команданти и вође
Башар ел Асад Председник Сирије Ваел Надер ел Халки Премијер Ријад Фарид Хиџаб Премијер (23. јун 2012. - 6. август 2012.) Фад Јасим ел Фреј Министар одбране Давуд Раџиха † Министар одбране (август 2011. - јул 2012.) Али Абдалах Ајуб Начелник генералштаба Махер ел Асад Командант Републиканске гарде Сирије Асер Шавкат † Заменик министра одбране (септембар 2011. - јул 2012.) Али Мамлук Министар за националну безбедност Рустум Газалех Управа политичке безбедности Мухамед ел Шар министар унутрашњих послова Валид Муалем Министар спољних послова Хишам Бахтијар † Шеф обавештајне службе (до јула 2012.) Хасан Туркмани † заменик председника (до јула 2012.) Касем Сулејмани командант Кодса	Абдул Басет Сејда Председник сиријског националног већа Бурхан Гаљун Бивши председник СНВ (август 2011. - јун 2012.) Ријад ел Асад Командант Слободне армије Сирије Мустафа ал-Шеик Командант Високог војног савета Слободне армије Сирије Ахмед Хиџази Начелник генералштаба Слободне армије Сирије Али ел Бајаноуини Вођа Муслиманског братства Хаитам ел Малех Вођа савета повереника револуције Абдул Разак Тлас Командант батаљона Фарук Абдул Халим Кадам Заменик председника Сирије (март 1984. - јун 2005.) Магди ел Харати Командант Ливаа ел Ума	Абу Бакр ел Багдади Салих Муслим Шеф партије Курдске демократске уније Абдул Хаким Башар Шеф Курдског националног већа
Снаге
Оружане снаге Сирије (на врхунцу моћи) 110.000 Шабиха(милиција) 10.000 око 11000 оклопних возила преко 4800 артиљеријских оруђа 1130 самохотки 500 ВРЛ преко 4200 ПВО система око 750 авиона око 210 хеликоптера	Слободна сиријска армија 50.000	Курдске милиције 35,000

Сиријски грађански рат (арапски: الحرب الأهلية السورية‎) или Сиријска криза (арапски: الأزمة السورية‎) је тренутни оружани сукоб који се од прољећа 2011. води у Сирији, оквирно између снага владе предсједника Башара ал-Асада на једној и више скупина побуњеника на другој страни. Убрзо након његовог избијања, у рат су се умијешале све регионалне силе (Иран, Израел, Саудијска Арабија и Турска), европске велесиле (Француска, Њемачка и Уједињено Краљевство), те Сједињене Државе и Русија, због чега је попримио димензију посредничког сукоба. Двије главне међународне фракције су провладина на челу с Москвом и Техераном, док су на противничкој побуњеничкој страни западне и заљевске земље. Улога неких других актера, попут Катара, Турске, Ирака и Рожаве, варирала је током рата или је мијешаног типа.

Узроци сукоба су вишеструки и дијеле се на интерне и екстерне. Унутрашњи укључују политичке, идеолошке и етничко-вјерске подјеле, економске и друштвене проблеме, а вањски су вал Арапског прољећа, снабдијевање побуњеника оружјем и опремом, те прелијевање сукоба из сусједног Ирака. Кључан узрок избијања оружаног крвопролића предметом је опречних и поједностављених тумачења два сукобљена табора. Побуњенички односно западни тврди да се ради о реакцији на војно-полицијско гушење мирних просвједа, ауторитативну власт и кршење људских права. Критичари ових интерпретација истичу да су се међу побуњеницима понајвише профилирале радикалне сунитско-исламистичке и такфиријске фракције, далеке од демократских начела, те да се велик број демонстраната након избијања крвопролића заправо прикључио владиној страни. С друге стране, службени Дамаск са савезницима инзистира да је оружана побуна потакнута и оркестрирана извана, што је исто критизирано уз опаске да побуњеници нису могли брзо и лако заузети бројне урбане центре без потпоре локалног становништва. На глобалном плану, највише се истиче геостратешки положај Сирије као медитеранске савезнице источњачких сила, карике у планираним енергетским пројектима, те њен однос према регионалним силама.

Почетне војне операције од 2011. вођене су између владине Сиријске арапске армије и формација тзв. Слободне сиријске армије, с базама у сусједним државама. Главна побуњеничка жаришта била су подручја око Хомса, Хаме и Дамаска у унутрашњости земље, традиционално наклоњених Муслиманском братству, односно граничне зоне уз Турску, Израел и Јордан, држава из којих су добивали директну помоћ. Године 2013. долази до раскола међу побуњеницима и примат преузимају салафистичке групе удружене у Исламски фронт, док се истовремено на сјеверу земље формира етнички курдска аутономија Рожава. Године 2014. долази до савеза салафистичко-џихадистичких сиријских и ирачких група које успостављају Исламску Државу Ирака и Леванта (ИСИЛ) и брзо заузимају велика, али слабо насељена подручја источне Сирије и западног Ирака. Исте године интервенцију против ове групе започињу САД са савезницима, уз одобрење службеног Багдада односно противљење Дамаска. Релативну пат-позицију на терену 2015. мијења руска интервенција и током сљедеће три године ИСИЛ бива поражен, владине снаге враћају већину територија, а источно од Еуфрата контролу преузима Рожава уз помоћ западних савезника.

Сиријски грађански рат имао је далекосежне локалне и међународне посљедице. Један је од најдужих и најсмртоноснијих ратова 21. вијека, с више стотина хиљада погинулих, рањених и расељених. Штета проузрочена ратним разарањима броји се у стотинама милијарди УСД, тешко су страдали бројни градови, а дошло је и до културоцида односно уништавања древне и исламске културне баштине, нарочито у Палмири и Алепу. Рат је довео до великих регионалних и глобалних тензија хладноратовског типа, проузрочио је избјегличко-мигрантску кризу у Европи, те серију терористичких напада по западноевропским, руским, иранским и турским градовима.

Хисторија

Сиријски предсједник Башар ал-Асад

Након великог броја успјелих и неуспјелих пучева као и пораза у рат с Израелом Сирија у тренутку када Хафез ал-Асад пучем преузима власт 1970 нитко није очекивао да ће он тамо много времена остати, а камо ли политички стабилизирати Сирију, владати 30 година и потом бити насљеђен од сина Башара. Након 35 година мирне владавине породице Асад 2005. године долази до почетка неочекиваног хладног рата САДа са Сиријом када Георге W. Бусх наређује замрзавање дипломатских односа и почетак финанцирања сиријске опозиције, док почетак стварања и финанцирања опозицијске телевизије имена Барада пада у 2009. годину. На јесен те године сиријска полиције је открила операцију америчког уношења новца, док је већ раније открила координирану организацију Лондон-Wасхингтон што је све изашло у јавност захваљујући Wикилеакс , али је западним медијима игнорирано. На крају под утјецајем тих операција и револуција у арапским државама тијеком зиме 2010-11 долази до прве напуклине у сиријском политичком систему крајем јануара 2011., али нити позив на демонстрације 22.2.2011. Реформистичке странке Сирије са сједиштем у САД, а подржаном од њега и Израела, не доводи до побуне, али сви новинари јављају о друштвеној заглушујућој тишини пред експлозију.

САД 2007

Крајем 2006. године у америчкој влади долази до расправе тко представља већу опасност за америчку политику на Блиском Истоку. Да ли су то сунитски екстремисти који врше већину напада на америчку војску у Ираку или Шиити којима "управља" потенцијално нуклеарни Иран. Ту расправу ће на крају добити Саудијска политичка струја па председник Георге W. Бусх 10.1.2007. држи говор у којем каже:Сиријски и Ирански режим допуштају терористима да користе њихов териториј за улазак у Ирак. Ми ћемо прекинути њихову подршку и ми ћемо уништити мрежу која даје напредно оружје нашим непријатељима у Ираку"

По новинском тексту који је објавио за истражитељстко новинарство безброј пута награђени Сеyмоур Херсх 5.3.2007. током раније споменутих расправа постигнут је договор Саудијске Арабије и САДа у 4 основне точке:

• 1) Израелу ће бити гарантирана сигурност од стране сунитских влада
• 2) Хамас ће се одмакнути од Ирана и Сирије и постићи договор с Фатахом (договор постигнут 2011)
• 3) САД ће радити са сунитским народима да заустави напредовање Шиита
• 4) Саудијска Арабија ће дати новац и логистику за слабљење Сиријске владе

У склопу тог споразума Саудијска Арабија је обећала престанак сунитских терористичких напада на Американце рјечима: "Ми смо створили тај покрет и ми га контролирамо. Није да ми не желимо да Сафалисти бацају бомбе, него само да их усмјеримо на Хезболах, Ирачке Шиите, Иран и Сирију ако настави радити с Хезболахом и Ираном.

Устанак

Протувладине демонстрације у Хомсу 18.4. 2011.

Провладине демонстрације у Латакији 20.6. 2011.

До отворене побуне против сиријске владе долази 15.3.2011. демонстрацијама у неколико мањих сиријских градова. У покушају смиривања ситуације предсједник Башар ал-Асад је покушао дати уступке демонстрантима, али то није довело до смиривања ситуације па је влада прешла на методу мркве и батине то јест с једне стране је давала политичке уступке од којих највећи постаје укидање изванредног стање док је с друге стране послала војску да угуши немире. Слично као и у практички истовременом Либијском рату за разлику од осталих "мирних арапских револуција" у овој побуни "ненаоружани" демонстранти то јест цивили су пружили оружани отпор што је довело до жртава на обје стране иако је због неуспоредиво боље наоружаности сиријске војске однос убијених војника насупрот "цивила" око један на према шест .Зависно од интерпретација борбе између војске и демонстраната или гушење цивилних демонстрација се воде више од 45 дана, а сједиште буне је постао Дараа сиријски град на граници с јорданом. Без обзира на немире или побуну што је зависно од интерпретација сиријска влада наводно контролира ситуација због наводне потпуне лојалности војске и због наводне подршке већине становника тако да су ове "демонстрације" много мање него сличне у Египту, Тунису, Јемену и слично , али оне се беспрекидно настављају и настављају тако да ће у првих 7 месеци побуне бити убијено мање 3500 особа , а додатних 680 и 1150 жртава ће бити сиријски војници. Тај број жртава ће се сваког месеца додатно повећавати тако да ће током љета 2012 или прецизније 17 месеци од нарасти до броја од 18.000 погинулих.

Интернет револуције

Слично као и у осталим арапским револуцијама 2010-11 интернет, мобители и слично играју велику улогу у преношењу "истине" о "крволочном" гушењу побуне иако остаје тешко објашњиво како снимке борби долазе на интернет када га је Сирија као и раније Либија блокирала, а слично се догодило и с мобителима. Службена објашњења побуњеника се по том питању крећу од кориштења страних мобитела (с страним телефонским бројевима) за слање снимака, преко посједовања сателитски телефона до разних других "необичних" трикова. Без обзира на више но упитан начин слања снимака, оне су од респектабилних новинских организација потврђене као истините као што су истините и снимке наводних рођака који у најбољем совјетском пропагандистичком стилу славе смрт својих вољених особа јер су дали живот за "слободу" . Тек ће почетком 2012 прича о интернет револуцији добити свој завршни део када почињу излазити на површину информације да су телекомуникацијску опрему побуњеницима поклониле стране државе које подржавају побуну као и потпуна прича о пропагандном рату Ал Јазеере против сиријске владе коју из протеста због медијских манипулација напуштају обични радници, али и директори..

Побуњеници

Састанак лидера Сиријског Националног Савјета у Тунису

Након више од 6 месеци немира у Сирији побуњеници су се у складу с западним захтјевима и по примјеру даном током рата у Либији организирали у неколико скупина. Интернационално најважнија од тих скупина је постала она од сиријских држављана који су и пре побуне живјели изван Сирије. Та скупина названа Сиријски Национални Савјет (СНС) је постала радо виђен гост у европским главним градовима гдје захтјева "хуманитарну интервенцију" у либијском стилу, а почетком 2012. ће у истом стилу бити призната од Велике Британије као легитимни представник "сиријског народа" . Друга побуњеничка скупина се организирала под именом Национални Координацијски Комитет (НКК) унутар Сирије, али њена важност и утјецај су тренутачно упитни пошто он захтјева преговоре о реформама с владом и жестоко се противи западној војној интервенцији тако да је на западу овај комитет медијски игнориран. Тренутачно постоји практички ратно стање између НКК и СНС пошто први сматрају сваку организацију која се залаже за западну војну интервенцију издајничком и америчким вазалом. Трећа организирана побуњеничка скупина је такозвана Сиријска Слободна Армија која врши војне операције против Сиријске владе. Формално ова побуњеничка војска која се презентира у западним медијима као армија састављена од дезертера добива бесплатно оружје то јест оружје које су неименовани "доброчинитељи" купили за њу и које је потом прошверцано преко границе у Сирију. До сада је потврђено да она добива оружје из Либанона (службено потврђено од министра обране Либанона ), Ирака , Јордана и Турске гдје се налази њен формални заповедник Ријад Ал-Асад као и сједиште СНСа. Сиријска влада се тренутачно неуспешно покушава борити против овог сценарија који наликује на онај у Афганистану пре 30 година минирањем своје границе како би спречила доставу оружја побуњеницима чијих паравојника има између 7.000 и 15.000 .

Без обзира на чињеницу да овај "устанак" траје дуже од годину дана медији неких западноевропских држава су признали да сиријска влада ужива почетком 2012. године подршку великог дела свога становништва тако да се не очекује брзи крај борби без обзира на наводно постојање британских и катарских специјалних јединица које помажу побуњенике који у другој половици 2012. године добивају и најмодерније протуавионско оружје . Ту помоћ као и ону од 10.000 паравојника наоружаних и организираних од стране западних велесила на територијима Турске и Либанона Златко Диздаревић амбасадор Босне и Херцеговине у Јордану почетком 2012. године сматра довољним разлогом што побуњеници одбијају икакве преговоре о миру и што ће се у следећим месецима ситуација додатно погоршавати пошто сиријска влада и њој лојална војска из либијских догађаја знају што их чека у случају пораза па ће се борити до краја.

Неуспех те једногодишње борбе против владе без обзира на војну помоћ и америчке злогласне паравојске имена Блацкwатер је унутар од запада подржаног СНСа чији сви челници живе у иноземству довео почетком 2012 до деломичног распада покрета када натурализирани француски држављанин Бурхан Гхалиоун подноси оставку на председничку дужност заједно с већим бројем важнијих чланова из "фрустрације" на развој догађаја. Он ће бити замјењен с натурализираним шведским држављанином Абдулбасет Сиедом што на прољеће доводи до стратешких промјена по питању побуњеника пошто осим појачане испоруке оружја Саудијска Арабија је јавно изјавила у мају 2012. да ће почети исплаћивати плаће побуњеницима с циљем да потпомогне дезертирање из сиријске војске .

У склопу побуњеничких јединица се боре и плаћеници с подручја бивше Југославије који имају плату од 500 евра дневно .

Побуњенички гласноговорници

Побуњенике у јавним наступима пред западним медијима представљају особе више но упитне прошлости. Прва од њих је бивша францускиња Бассма Кодмани која је 2005 постала директор иницијативе за арапску реформу под контролом америчког генерала и бившег председничког саветника Брент Сцоwцрофа и такођер бившег америчког председничког саветника Збигниеw Брзезинског, након чега је прешла на место директора Ацадéмие Дипломатиqуе Интернатионале под контролом бившег шефа француске тајне службе Јеан-Цлауде Цоуссерана.

Други јавни представник СНСа је Аусама Монајед који се данас јавља из Wасхингтона, а који је стари противник сиријске владе због чега је године провео у затвору. Почетком 21 века он постаје директор илегалне сиријске Барада Телевизије коју финанцира САДа и током предсједниковања Георге W. Бусх радо виђен гост у највишим дипломатским круговима тако да је био позван и на ручак с америчким председником.

Трећи важни гласоговорник СНСа је Радwан Зиадех запосленик америчког тхинк-тханка УС Институте оф пеаце. По Wалл Стреет Јоурналу он је има почетну улогу у повезивању САДа са сиријском опозицијом 2005. године. Зиадех је постао додатно познат као један потписника писма (други су били Јамес Wоолсеy бивши ЦИА директор, Карл Рове ...) из почетка 2012. којим се позива САД да изврши инвазију Сирије.

Осим тих гласоговнорника када се говори о догађајима, жртвама у Сирији најчешће се спомињу и извјештаји од Сиријског опсерваторија за људска права из Велике Британије. Иза тог грандиозног имена се крије Рами Абдулрахман из енглеског града Цовентрyја.

Масакри

Након више од годину дана овог рата у којему велику већину погинулих чине мушкарци у доби за служење војске долази почеком прољећа до смањивања ратних операција. Разлог за то Wасхингтон Пост је нашао у чињеници да су побуњеници потрошили већину своје војне опрему до почетка 2012, али до промене долази на прољеће када сунитске абсолутне монархије почињу финанцирати куповину новог модернијег оружја за побуњеника. Посао доставе тог оружја побуњеницима на себе преузима САД и то врши веома успешно тако да у првој половици маја 2012. године један од вођа побуњеника се похвалио рјечима:Нека подручја су преплављена оружјем .

Дугорочна најзначајнија промена до које доводи ново оружје на терену постаје догађај познат по имену Масакр у Хоули током којег је убијено више од 100 особа. Одговорност за овај масакр су на почетку међусобно пребацивали један на другог побуњеници и влада. По службеној верзији догађаја од стране побуњеника од 25.5.2012. у мјесту Хоула су одржане мирне демонстрације на које сиријска војска отвара ватру, након чега мирни демонстранти одговарају истом мјером. док је с друге стране почетна службена верзија владе гласила да су побуњеници напали полицију након чега је интервенирала војска . Завршни резултат догађаја у Хоули око чега се сви слажу ће постати опћи војни напад на град с кориштењем артиљерије и масакр 108 пре свега цивила око чије одговорности за смрт се пребацује кривња између побуњеника који су на почетку битке контролирали град и владиних снага које га контролирају по завршетку битке.

Након масакра Савет безбедности је у првој реченици осудило владино бомбардирање Хоулеа,а у другој реченици је осудило покољ цивила по питању којега није навело кривце.. У западним медијима који су на вијест о масакру одмах почели с ратном пропагандом тако да ББЦ користи слике Ирачког покоља из 2003 и "грешком" их презентира као слике покоља у Хоули , док се ЦНН пита "Зашто Сиријска влада убија бебе ?" та изјава Већа безбедности је интерпретирана као одговорност сиријске владе за масакр иако ће бити признато да је само 10-15 % особа погинуло током бомбардирања након чега се одговорност пребацила на владину паравојску,а комисија Уједињених Народа за људска права признаје да једине податке о покољу добива путем телефонске везе с неидентифицираним "повјерљивим изворима".. Масакр ће десетак дана касније добити какав такав епитаф пошто је мисија Уједињених Народа закључила да је већина жртава убијена аутоматским оружјем,а да није била рјеч о артиљеријској ватри или клању као што су побуњеници (и западне владе) тврдиле. На крају готово истовремено с тим извјештајем њемачки медији ће потврдити да су у Хоули побуњеници извршили покољ цивила лојалних сиријској влади , али то је тада већ постало неважно, потпуно игнорирано и заборављено пошто је већ дошло време за нови масакр .

На крају због тога масакра у западним медијима национално непознатих особа, док у оним другима регистрираним као алавити чланице НАТО савеза прекидају дипломатске везе са Сиријом и наговјештавају потенцијални почетак нове "хуманитарне операције" за спас невиних жртава у народу "омраженог" режима чему се жестоко противи Русија рјечима:

Што се догодило у Либији ? Што се догодило у Ираку ? Да ли су тамо становници постали сигурнији ?

Након овога масакра у Хоули који се "случајно" поклопио с унапред договореном сједницом Савета безбедности УНа у првој половици јула долази до репризе то јест масакра у Хами који се такођер "случајно" поклопио са сједницом Савета безбедности о стању у Сирији . С искуством првог масакра медији су били много пажљивији па већ сљедећег дана готово сви медији јављају да је тај "масакр" у стварности била битка између побуњеника и сиријске војске у којој су ови први били поражени..

Дамаск и Алепо

Тијеком мјесеца јула сиријски побуњеници су извршили напад на главни град Дамаск и главни економски град Алепо који су до тада били поштеђени ратних разарања и лојални влади. У стратешком смислу ови напади без реалне шансе за освајањем тих градова имају циљ постићи резултат сличан Тет офензиви током рата у Вијетнаму која је завршила војним поразом нападача, али истовремено и моралном победом пошто је ојалачала морал, самопоуздање герилаца, а истовремено сломила оно од владе. Битка за Дамаск ће почети 15.7. и трајати ће десетак дана након чега влада поновно има потпуну контролу над главним градом. Врхунац те битке је био бомбашки напад на сиријско војно заповједништво при ћему ће бити убијени сиријски министар обране са својим замеником и шеф тајне службе док су рањени национални секретар Баатх партије и министар полиције. Тај терористички напад је добио пуну подршку САДа рјечима: подметање бомби није никакво изненађење ни проблем, с обзиром на акције режима предсједника Башара ал-Асада и терористички напади у Дамаску допринијети убрзаном прихваћању резолуције о Сирији што је Русија јавно осудила рјечима САД отворено подржава тероризам побуњеника . Неколико дана након напада на Дамаск у тренуцима када је сиријска влада премјестила снаге за тамошње уништавање побуњеника они су напали и град Алепо 19.7. гдје ће се битка неочекивано одужити пошто владине снаге ниси биле у стању дуже од месец дана избацити побуњенике из квартова које су освојили. Практички истовремено с УН потврдом да су из "непознатих извора" добили тешко оружје у Алепу њихов представник за Сирију Кофи Аннан је поднио оставку на свој положај.

Користећи као цасус белли ове побуњеничке нападе на влади лојалне највеће сиријске градове Еуропска Унија је изгласала нове санкције против Сирије којом обавезује своје чланице да контролирају све бродове и авионе на путу у ту државу чиме је де фацто прогласила поморску и зрачну блокаду Сирије , док је с друге стране Турска прогласила копнену блокаду.

Нашавши се у тоталном рату како би смањила број својих непријатеља сиријска влада је донесла одлуку о давању де фацто аутономије Курдима на подручју где су већина, тако да сада њихова паравојска контролира њихова подручја под уветом да остану неутрални у грађанском рату. Та аутономија је разбјеснила Турску..

Мало више од четри мјесеца након ове офензиве или ако ћемо прецизније 22.11.2012. године њихов побуњенички комитет за промицање добрих и забрану лоших дјела је позивајући се на фатву донио проглас којим се женама забрањује управљање моторним возилима,а практички истовремено тај исти комитет је донио одлуку о стварају религиозне полиције задужене за позивање људи на молитву и кажњавање оних којих се позиву не одазову . Ти "закони" су одмах ступили на снагу у подручјима "ослобођеним" од стране побуњеника.

Интернационална реакција

По рећима Кхаледа Кхоје представника комитета за вањске послове СНСа одмах након избијања побуне у Сирији министар вањских послова сунитских Уједињених Арапских Емирата је посјетио Сирију с понудом/захтјевом за смјеном владе као што је то био раније учинио по питању Садама Хусеина и Хоснија Мубарака што ће бити одбачено у Дамаску . Од тог самог почетка побуне практички најважнију улогу су одиграле нафтом богате апсолутне заљевске сунитске монархије у својој подршци рушењу секуларне сиријске владе доминиране шиитима док су истовремено дале војну и дипломатску подршку сунитској влади Бахреина која се бори против ненаоружане народне побуне већинских шиита . Међу њима најважнију улогу је преузео Катар са својим тв каналом Ал Јазеера , а резултат те кампање постаје новембарско изгласавање од стране арапске лиге вероватно протузаконитих санкција Сирији којима су се у гласовању успротивиле једино секуларне влада Јемена и Либанона , док је она Ирака којом доминирају шиити остала неутрална. Такођер шиитски Иран који није члан Арапске лиге се по очекивању жестоко противи тим санкцијама против пријатељске државе, али његов глас се није могао чути.

На широј интернационалној сцени која се у новембру изненадно додатно угријала сиријска влада ужива подршку Кине и Русије док западна европа и САД које наоружавају побуњенике желе њен пад путем побуне или "хуманитарне интервенције" либијског типа тако да су почели беспилотним летјелицама кршити зрачни простор Сирије формално ради шпијунирања покрета сиријске војске . Резултат првог руско-кинеског вета у вијећу сигурности УН-а постаје мање од два месеца касније одлука о слању најважнијих делова руске флоте на челу с јединим носачем авиона пред сиријску обалу због "непознатих разлога" као и истовремени долазак најмодернијег нуклеарног америчког носача авиона пред ту исту обалу такођер службено због "неодређених разлога" , а који дан пре доласка ових бродова у заједничкој декларацији Бразил, Индија, Јужна Африка, Кина и Русија су осудиле/забраниле сваки покушај промене владе у Сирији војном интервенцијом без допуштења вијећа сигурности УНа као и дали захтев за истрагу НАТО напада на Либију

Савет безбедности

Разлика у начину размишљања између пре свега западних држава на челу с САД и богатих заљевских држава које гуше властите побуне Шиита с једне стране,а чланица Шангајске скупине с друге је постало свима јасно на гласовању у савету безбедности 5.2.2012. када су ове друге уложиле вето.

Службено стајалиште Кине и Русије је да оне неће допустити изгласавање резолуције савета безбедности које би дало зелено светло за инвазију Сирије, након ранијих западних инвазија Афганистана, Ирака и Либије . Као одговор на то стајалиште Русије Саудијска Арабија која подржава побуњенике ће јој након 2 године рата понудити 15 милијарди америчких долара и плинске повластице у замену за одустајање од вета у савету безбедности по питању рата у Сирији..

Као одговор на вето у савету безбедности САД је најавио сарадњу са савезницама без уплитања Уједињених Народа како би се "помогло" сиријском народу као што се током рата у Либији "помогло" либијском народу..

Саме муслиманске државе су супротно од оног показаног у западним медијима жестоко подјељене по питању војне интервенције која би "помогла" сиријском народу. С једне стране сунитски шеикати перзијског заљева је жестоко подржавају док се с друге стране Организација исламске конференције жестоко противи .

На крају по питању гласовања велику улогу је одиграла унутрашња политика чланица савета безбедности с правом вета !? Руски премијер Владимир Путин се натјече за председника Русије тако да ја за њега готово политичко самоубојство допусти инвазију на пријатељску сиријску владу и губитак једине медитеранске руске војне базе у предизборно време. С друге стране амерички и француски предсједници имају властите изборе 2012. године, а за њих је пожељно рушење "крволочне" сиријске владе брзом војном инвервенцијом што би им донијело додатне изборне гласове као што се догодило након Рата у Либији када је након победничког завршетка вањску политику Ницоласа Саркозија подржало 68 % испитаних..

Турска

Без обзира на више од 16 месеци борби побуњеници с војним базама у Турској не успјевају поразити владине снаге, док турско становништво сваког дана постоје све више фрустрирано због присуства наоружаних побуњеника у свом сусједству. То незадовољство ће током љета 2012. резултирати јавним демонстрацијама против побуњеника то јест убојица и њихових војних база у Турској. Након првих демонстрација у аугусту, оне ће бити поновљене у мањем облику и током септембра док истовремено испитивање јавног мишљења указује на жестоко противљење Турака нападу Турске на Сирију, без обзира на потенцијалну заједничку акцију с НАТО савезом..

У таквој ситуацији противљења турског становништва интервенције Турске у овом рату долази "изненада" до заоштравања стања када током борби побуњеника подржаних од Турске и Сирије пар граната испаљених од непознатих особа пада на турски териториј . Без обзира на чињеницу да се не зна тко је испалио те гранате у тренутку када се Турска влада суочава са све већим противљењем становништва досадашњој политици она доноси одлуку о почетку артиљеријских напада на положаје сиријске војске то јест отворено помаже побуњенике у граничном подручју док с друге стране САД шаље војне јединице у Јордан. Покушај побуњеника да масакрима изазову војну интервенцију је био неуспјешан док овај други у октобру 2012 почиње доносити плодове у складу с турским планом из љета 2012 који говори о стварању тампон зоне под контролом побуњеника на граници Сирије и Турске . У тако створеној зони ширине између 20 и 80 километара с којега је побјегло сво становништво побуњеници морају добивати баш све из Турске (оружје, воду, храну).

Побуњеничка влада

Опће незадовољство финанцијера побуњеника (пре свега: САД,Катар,Турска) њиховим дотадашњим војним неуспјесима и разједињеношћу током дотадашњих 20 месеци рата је резултирало састанком у Катару на којем су осим разних побуњеничких група судјеловали представници катарске и турске влада. Током тог новембарског састанка побуњеничке фракције се формално уједињују у де фацто побуњеничку владу под предсједањем сунитског имама Моаз ал-Кхатиба .

Та побуњеничка влада је тада по либијском сценарију одмах призната од стране заљевских апсолутних монархија као једина сиријска влада, док ће ју 12.11. арапска лига признат као једну од постојећих сиријских влада. Признања те "владе" као једине сиријске владе на западу ће почети с Француском 13.11.2012. након чега су услиједила признања и осталих НАТО чланица.

У припреми стварања побуњеничке владе и поготово након тога државе које их подржавају су убрзале њихово наоружање тако да је Неw Yорк Тимес јавио 24.3.2013. године како су они добили 160 транспортних авиона оружја пре свега крајем 2012. и почетком 2013. године. Количина тог оружја по минималној процјени износи 3.500 тона,а побуњеници су и даље незадовољни без обзира на огромне количине добивеног оружја јер потроше око милион рунди муниције сваких 14 дана. Оружје међу којима и оно из Хрватске бива достављен путем авиона Јордана, Катара и Саудијске Арабије до побуњеничких база у Турској и Јордану . Истовремено док тако стиже војна помоћ побуњеницима хришћани живе у страху од етничког чишћења које ће наводно извршити сунитски побуњеници у случају побједе .

Хемијско оружје

Од почетка рата све стране у сукобу су знале да Сирија може бити власник одређене количине хемијског оружја пошто је једна од малог броја држава које нису потписивањем међународне конвенције ограничиле производњу и кориштење тог типа оружја масовног уништења. До службене потврде о постојању тог оружја ће доћи након 16 месеци ратовања када сиријска влада најављује да ће користити хемијско оружје у самообрани против стране војне инвазије, али не и против побуњеника . У одговору на ту службену сиријску изјаву САД је најавио да ће кориштење хемијског оружја од стране владе у рату с побуњеницима бити црвена линија након које се може очекивати војна интервенција.. Следећи месеци по овом питању пролазе у миру који ће трајати до прољећа и оптужби да је хемијско оружје на крају стварно било употребљено. Док се влада и побуњеници током априла почињу свађати о томе тко је користио хемијско оружје пре свега НАТО државе предвођене САД-ом оптужују без конкретног чврстог доказа за кориштење хемијског оружја сиријску владу која на оптужбе одговара порукама "Јесте ли ви луди ?" . До нове драстичне промене по питању одговорности о кориштењу хемијског оружја долази 5.5. 2013. године када Царла Дел Понте чланица УН комисије за Сирију изјављује на основу скупљених доказа да су хемијско оружје користили побуњеници, док за владине снаге нема конкретних доказа . Већ следећег дана председник комисије ће изјавити да је Царла дел Понте погрешила јер комисија није закључила да је итко користио ово оружје масовног уништења,а да ће пуни извјештај бити представљен за месец дана . Без обзира на западно медијско игнорирање или критизирање Царле Дел Понте сиријски побуњеници ће мање од мјесец дана касније бити ухваћени на турском територију с 2 килограма тешким пакетом напуњеним с плином сарин то јест хемијским оружјем. Без обзира на све те догађаје комисија Уједињених Народа неће изаћи на терен у Сирију пошто Сирија одбија прихватити стручњаке из Европске уније и САД-а пошто њихове државе матирјално помажу побуњенике,а УН одбија у тим ставити руске или кинеске стручњаке пошто њихови стручњаци "неће бити неутрални". Једини коментар који ће комисија службено дати гласи да је хемијско оружје било употребљено..

Цела прича о кориштењу хемијском оружју која почиње у априлу 2013. године израелским тврдњама да га је влада користила ће добити додатне негативне конотације када израелски авиони двапут почетком маја бомбардирају Сирију. Такав развој догађаја осуђује руска влада која службено изјављује забринутост кориштењем међународних медија с циљем припремања становништва западних и арапских држава за инвазију Сирије, вишемјесечним одбијањем УН расправе о побуњеничком кориштењу хемијског оружја и најоштрије осуђује израелске нападе на Сирију .

Док је размишљање руске владе врло јасно оно америчке је много нејасније. С једне стране САД оптужује Сирију за кориштење хемијског оружја,а с друге стране страхује да ће оно пасти у "погрешне руке" не објашњавајући при томе да ли су руке побуњеника које подржавају погрешне, а оне владе коју покушавају срушити исправне .

Уништење хемијског оружја

Током љета 2013. године у доба вишемјесечног напредовања сиријске војске влада у Дамаску је прихватила да дође у Сирији тим УН истражитеља како би истражио дотадашње хемијске нападе. Само 3 дана након њиховог доласка долази 21.8.2013. до великог кемијског напада у Гути код Дамаска на подручју гдје се по изворима побуњеника воде борбе . Након овог напада истражитељи УН-а одустају од истраживање раније договорених циљева и преусмјеравају се на подручје новог напада. У склопу мандата истражитеља УН-а завршни извјештај ће само потврдити да ли је до хемијског напада дошло,а не тко га је извео .

Готово одмах након напада САД ће оптужити Сирију за употребу хемијског оружја против властитог становништва и најавити казнени војни напад на снаге сиријске владе јер има доказе који наводно доказују њену кривицу. На жалост по САД након америчке инвазије Ирака 2003. године под лажним америчким оптужбама за посједовање оружја за масовно уништење тим наводним доказима се врло мало вјерује у свијету . Без обзира на чињеницу да ли је сиријска влада употребила хемијско оружје или су то учинили побуњеници становници САД-а су против напада на Сирију ,а идентично мишљење превладава и у Европској унији. Како би сиријска влада спречила амерички напад она прихваћа америчко-руски споразум о уништењу сиријског хемијског оружја постигнут 14.9.2013. године у Швајцарској .

Након што је побуњеничким снагама постало јасно да је споразум спасио сиријску владу од америчке војне интервенције Слободна сиријска армија се почела распадати. Део њених бригада је прешао на страну Ал Нусре која је део Ал Каиде ,а истовремено је и отказана послушност наводној сиријској побуњеничкој влади у Турској док је други део Слободне сиријске армије почео преговоре са сиријском владом о мировном споразуму..

Повезано

• Рат у Либији

Вањске везе

Грађански рат у Сирији на Wикимедијиној остави

• Златко Диздаревић бивши амбасадор БиХ у Сирији о тамошњим предсједничким изборима 2014. године