Ослобођење Загреба

Ослобођење Загреба
Сукоб: Други свјетски рат у Хрватској
Партизанске јединице улазе у Загреб
Вријеме 8. свибња 1945. Локација Шаблон:З Загреб, НДХ Исход Цасус белли Повлачење усташких, њемачких и четничких јединица из Загреба Територијалне промјене Загреб припојен Југославији

Ослобођење Загреба повијесни је догађај који се одвио 8. свибња 1945. у Загребу. Тога су дана постројбе Југославенске армије ушле у Загреб, чиме је Независна Држава Хрватска (НДХ) и службено доживјела слом.

Позадина

Кад је 10. травња 1941. проглашена НДХ, Загреб је постао њезин главни град. Тијеком четири године у Загребу су се налазили поглавник Анте Павелић, водећи усташе и Хрватски државни сабор. С временом су партизани поступно јачали и ослобађали дијелове НДХ. Крајем травња Славонија је већ била у партизанским рукама.

Пробој Сремског фронта и колапс НДХ

Напредовање Југословенске армије к Загребу, свибањ 1945.

С пробојем Сријемске фронте 12. травња 1945. убрзава се темпо повлачења нацистичких и квислиншких снага те долазак избјеглица у Загреб. Извјештај ОЗНА-е из свибња процјењује да се у Загребу налазило отприлике 250 000 избјеглица, од којих је дио кренуо у бијег према западу. Иво Голдстеин наводи да је тај приљев људи донио тотални каос у град, да су све улице биле закрчене, а сви тргови затрпани. Осим избјеглица из разних дијелова НДХ које су бјежале пред Југославенском армијом, у граду се налазило и неколико војних постројби које су у страху од партизанске омазде због почињених злочина хтјеле побјећи на запад. Чинили су их припадници разних усташких постројби и домобрана, припадника Wехрмацхта те разних четничких групација.

Како би застрашили становништво да их не би ометало у обрани града, Усташка надзорна служба и Гестапо од 28. травња на јавним су мјестима почели убијати и вјешати Загрепчане по кратком поступку. Неке од локација почињених злочина биле су у Подсуседу, у Светој Недјељи, код Крушевља и другдје.

Дана 30. травња, када су прве нацистичке јединице напуштале обрамбене положаје око ријеке Илове и Билогоре те се повлачиле према Загребу, а оданде даље на запад према Аустрији, Павелић је на сједници владе НДХ донио одлуку о повлачењу и напуштању Загреба. Наредба да се све јединице НДХ стациониране у Загребу почну повлачити према Цељу издана је у ноћи с 5. на 6. свибња и повлачење је почело одмах.

Бекство усташа

Павелић је 6. свибња напустио државу, а за њим су се према Аустрији у страху од партизанске одмазде повлачили усташе, домобрани, четници и велик број хрватских цивила. Било је и бројних случајева присилног тјерања грађана да пођу с усташким снагама које су се повлачиле како би их се искористило као живе људске штитове. Већ 6. свибња били су забиљежени случајеви да усташе на Житњаку, Краљевцу и Доњем Прекрижју истјерују из кућа све мушкарце у доби од 16 до 60 година и одводе их са собом. Припадници Народне заштите на неким су локацијама настојали спријечити такво насиље над цивилима, али је у оружаним обрачунима било и мртвих. Забиљежено је да су 6. свибња усташе убили 11 припадника Народне заштите, а 7. свибња усмртили њих 10 и тешко ранили двојицу. Свака колона имала је свој правац повлачења. Лубурићевци су долазили с Трешњевке према Чрномерцу. Бобановци су у својим црним униформама бјежали уздуж потока Чрномерца. Пролазила су и сељачка кола с обитељима квислинга. Домобрани су се пресвлачили у цивилна одијела и бјежали кућама.

У недјељу послијеподне, 6. свибња, отворена су врата затвора на Савској цести. Усташки агенти палили су документе и напуштали уреде. Полицајци-стражари напуштали су зграду и оружје, а покупила га је Народна заштита. То је оружје потом расподијељено симпатизерима НОП-а те активистима у творницама и другим установама ради очувања реда и мира.

У пет сати ујутро 8. свибња 1945. из града се са својом колоном Љубљанском улицом почео повлачити и Вјекослав Лубурић. Колона је наставила Илицом према Чрномерцу и притом је пуцала по околним зградама. На челу колоне била су три мала тенка, двадесетак особних аутомобила и много камиона накрцаних усташама. На зачељу колоне били су мотоцикли и тенкови. Укупно је у тој колони било више тисућа усташа.

Ток операција

1. пролетерска бригада надомак Загреба 1945.

Будући да је већина бранитеља град напустила тијеком 6. свибња, Ђуро Кумичић, саборски квестор којем је Анте Павелић повјерио да преда Загреб јединицама Југославенске армије, преко радија је прогласио Загреб “отвореним градом”. Јавни ред у граду је до његове предаје југославенским армијама требала осигуравати Народна заштита.

Након што је Унска група дивизија (28. славонска дивизија, 39. крајишка дивизија и 45. српска дивизија) Друге армије разбила фашистичку обрану на Уни, Загреб више није био брањен са запада и југа те је партизанима пут до града био отворен. Јединицама Друге армије наређено је да наставе с притиском над разбијеним непријатељем који се повлачио. 28. славонска и 45. српска дивизија требале су осигурати град с југа и запада. Но јединице 28. славонске дивизије након ослобођења Велике Горице наставиле су гонити непријатеља према Загребу, након чега су се нашле у борби за загребачке мостове на Сави, које су након успјешних борби и осигурале те се ту зауставиле. Јединице Прве армије које су се кретале лијевом обалом Саве и прилазиле граду с истока имале су тежи пут према Загребу јер су наишле на прилично јак отпор остатака њемачких и усташких јединица.

Таква новонастала ситуација изненадила је и Врховни штаб који је руководио војним операцијама за ослобођење Југославије. Дана 7. свибња штаб је наредио Првој армији да најхитније упадне у Загреб. За потребе тог потхвата, а у складу с тадашњом партизанском традицијом, према којој се настојало ослобађање великих градова препустити јединицама које су се бориле у њиховој околици, издваја се Десети загребачки корпус из састава Треће армије и уврштава у састав Прве армије.

Због каотичне ситуације у град први улазе припадници Посавског партизанског одреда који је био дио 28. славонске дивизије те јединице Српске ударне 45. дивизије и Крајишке дивизије.

До раних јутарњих сати 9. свибња источни прилаз граду био је отворен, а борбе су се наставиле наредних дана на Медведници и Сљемену гдје су се, у намјери да пруже посљедњи отпор, повукле разбијене нацистичке и квислиншке снаге које се нису на вријеме успјеле извући из Загреба и његове околице. Било је доста усташких и њемачких снајпериста по граду, те су поједини грађани и војници ЈА притом страдали. Један такав случај десио се на Зрињевцу испред хотела Палаце, када је један СС-ов снајперист убио капетана Југославенске армије, вођу опходње 28. славонске дивизије.

С јужне стране града јачи дијелови постројби Југославенске армије пробили су се до Радио-постаје у Влашкој улици и борили се против усташа који су се одбијали предати Народној заштити. Око 23 сата у ноћи од 8. на 9. свибња дио усташа се покушао извући из подручја Радио-станице. Како су све пролазе потпуно покривали борбени одјели ЈА, покушај усташа да се из дворишта радио-станице пробију према Мартићевој улици је пропао, при чему их је седмеро погинуло. Борбе за радиостаницу најзад су окончане у рано јутро 9. свибња.

Последице

Скуп на тргу бана Јелачића, 12. свибња 1945.

Дана 9. свибња у град су свечано ушли припадници 10. корпуса. Становници Загреба изашли су на улице поздрављајући партизанску војску. Ускоро је у Загреб дошла и влада Федералне Државе Хрватске на челу с Владимиром Бакарићем, а за њима и чланови ЗАВНОХ-а на челу с Владимиром Назором. Тијеком рата у НОБ-у је било укључено више од 50 тисућа Загрепчана, а више од 20 тисућа погинуло је у партизанима или су настрадали у усташким логорима и затворима. 89 Загрепчана проглашено је народним херојима, а њих више од 600 су носитељи партизанских споменица 1941.

Упоредо са слављем у Загребу, остаци оружаних снага НДХ пробијали су се ка Аустрији, где су се надомак саме границе у Пољанској бици сукобили са снагама Југословенске армије, која им је запречавала пробој.

Повезано

• Загреб у Другом свјетском рату
• Пољанска битка