Филм и Ђорђе Кадијевић: Пола века „Лептирице”, остварења које је 'већи утисак оставило на гледаоце, него на кинематографију'

Јединствени крик птице злослутнице, покрај воденице ушушкане подно озеленелог брежуљка, најављује долазак црног длакавог врага, чије ће чељусти убрзо бљеснути у мраку, на трен зауставити млински точак и потом напасти жртву.

Мало је оних којима се ове сликовите сцене нису урезале у сећање већ после првог гледања култног југословенског филма страве и ужаса - Лептирице.

„На помисао на страшне зашиљене зубе покривала сам длановима врат.

„Kолико год звучало сулудо и дан данас када погледам слике или одломке филма, ма колико били кратки, неки непријатан осећај јави се у врату и потреба да га длановима покријем", говори новинарка и диспечерка Анђела Рисантијевић из Зајечара за ББЦ на српском.

Филм у коме главне улоге тумаче Петар Божовић и Мирјана Николић, премијерно је емитован на Радио-телевизији Београд (РТБ), данашњој Радио-телевизији Србије (РТС), у првој половини априла 1973.

„Ако је нешто оставило печат на мени, када ме људи виде, онда је то Лептирица", говори Ђорђе Кадијевић, редитељ овог дела, за ББЦ на српском.

Урађена је по мотивима приповетке Милована Глишића - „После деведесет година" и један је од, како каже њен творац, најрепризиранијих телевизијских филмова у Србији.

Иако сам аутор није сагласан са овом жанровском одредницом, сматрајући да је посреди „једна врста специфичног модела филмске фантастике", Лептирица по мишљењу домаће критике представља један од првих хорора у југословенској кинематографији.

„Хорор ме уопште не занима - то је један холивудски комерцијални жанр који се масовно производи јер људи воле да уз кока-колу ван радног времена гледају филмове који забаве мешавином страха и шале.

„Мене је искрено интересовала једна поетика фантастичне генезе која би ушла у простор метафизике, трансценденције, у коме југословенски филм, а још мање телевизија никада нису укорачили", истиче 90-годишњи Кадијевић.

Међутим, према оцени критичара и појединих стручњака, мимо публике, ово остварење није нарочито утицало на будуће филмско стваралаштво у Југославији и касније у Србији.

„Више је оставила утисак на људи који га памте и који су га гледали, него на кинематографију.

„Овде је хорор жанр који је заиста вечно дискредитован, као нешто мање вредно и интересантно и не рачуна се у ту неку високу уметност како је схватају домаћи аутори - тако да је то остало на нивоу неког инцидента", говори драматург и сценариста Александар Радивојевић за ББЦ на српском.

'Неко ме из мрака посматра'

Упркос родитељској забрани, Анђела Рисантијевић је први пут гледала Лептирицу почетком деведесетих, у раним разредима основне школе - и тај сусрет није био нимало пријатан.

Претварајући се да спава, крајичком ока је бацала поглед ка телевизору.

„Најснажнији утисак на мене су оставили звуци, управо због тога што сам већи део филма одгледала испод ћебета - осећај тескобе, мрак, зашиљени зуби", присећа се тридесетосмогодишња Зајечарка.

Каже да је данима имала ружне снове, а пошто га је гледала кришом, у тишини, сматра да је „страх који је произвео зато тако дубоко остао укопан".

„Kада падне мрак не могу да заспим у соби у којој нису до краја спуштене ролетне, јер имам страх да ме неко посматра из мрака", истиче Рисантијевић.

Верује да је ову фобију развила управо због Лептирице и сцене у воденици, стога јој се, „ни за јако велике паре", не би враћала.

„Скидам капу, по мом мишљењу, ремек делу жанра, али не бих га гледала поново", закључује она.

Од 'црног таласа' до 'страве и ужаса'

Развој филмске индустрије и кинематографије у новој, социјалистичкој Југославији почео је убрзо по завршетку Другог светског рата 1945.

Уз спорадичне излете, домаћи филм се у наредним деценијама махом ослањала на ратну, партизанску тематику и теме обнове и изградње.

У таквој атмосфери, југословенску културну сцену у замаху шездесетих је поплавио, како су га власти називале, црни талас - појава и својеврсни покрет у књижевности и филму, која ће утихнути почетком седамдесетих.

Филмови црног таласа, који су указивали на одређене друштвене проблеме, углавном су били неподоби за политичку елиту, па је у неким случајевима долазило и до цензуре или забране.

Међу тим ауторима био је и Ђорђе Кадијевић.

„Панегирички филмови о револуцији и партизанима натерали су ме као већ зараженог критичком мишљу да примим један жанр који сам инаугурисао за себе, а који би се бавио феноменом контрареволуције", говори редитељ заваљен у двосед у дневној соби његовог стана у Београду.

Направивши неколико филмова у којима се „не појављује ни један партизан", Кадијевић каже да је изазвао „подозрење дежурне идеолошке свести", мислећи на тадашње државне и партијске органе.

Узалуд се, додаје, обраћао продуцентима са новим пројектима, да би потом доживео и „прећутну екскомуникацију", односно искључење из заједнице.

„И тада сам направио један маневар који се стицајем околности показао ефикасним, да не кажем једино могућ - пришао сам телевизији", наводи Кадијевић, док седи испод огромног портрета који му је насликао академик Мића Поповић 1990. године.

На овом, како га је назвао, агресивном медију, срео је „људе другог типа у односу на филмске продуценте", који су га „једва дочекали", пружили му шансу и дали безмало одрешене руке.

Тада је променио жанр и почео да ради на „читавој продукцији фантастичних филмова, погрешно називаних хорором", међу којима је била и Лептирица.

'Увек се сетим Лептирице у шумској тишини'

Данијела Радојковић из Београда се не сећа првог сусрета са Лептирицом, али добро памти када је наредног пута, крајем основне школе, гледала овај филм са шест година млађом сестром од ујака.

Иако ју је сестра уверавала да се не плаши, било јасно да није у потпуности искрена.

„Али нисам очекивала да те ноћи има кошмаре, као ни да данима након те вечери не сме да остане сама", говори Радојковић, филолошкиња и званична фотографкиња Фестивала српског филма фантастике, за ББЦ на српском.

Међутим, признаје да је и код ње је филм оставио „благи осећај језе".

Сећа се и да јој је деда у детињству причао „страшне бајке о (само)вилама", женским натприродним бићима из европске и словенске митологије, које су „умарале путнике тако што би у сумрак скочиле на њих и јахале их до свитања, док се не сруше".

„Правила сам паралелу са Лептирицом и последњом сценом - неко ко је наизглед невин, у ствари је зло биће", присећа се четрдесеттрогодишња фотографкиња.

Каже да је управо овај филм заслужан за њену „љубав и интересовање за вампиризам, у фолклору и антропологији".

Осећај нелагодности је и данас, захваљујући филму, обузме када се, на пример, сама нађе у шуми окружена звуцима природе.

„Увек се сетим Лептирице."

Какав је утицај Лептирице на домаћу кинематографију?

„Врло слаб", сматра Александар Радивојевић.

„Није претерано утицала на нашу кинематографију јер се она доста тврдокорно држи артистичког приступа и брани од хорор жанра, као нечега што је наводно недовољно озбиљно, потентно и уметнички вредно", сматра аутор култне телевизијске емисије Шок коридор.

Иако је Лептирица направљена пре пола века и један је од првих хорор филмова југословенске кинематографије, каснија остварења таквог сензибилитета се готово могу избројати на прсте обе руке.

Као неке од примера Радивојевић набраја филмове Вариола вера и Већ виђено где је прослављени редитељ Горан Марковић „мало кокетирао и поигравао се са жанром", али и Пун месец над Београдом Драгана Кресоје.

„То би рецимо могао да буде филм на коме се види да је Лептирица имала утицаја јер донекле има стилизацију телевизијске драме РТВ Београд и ту врста угођаја", објашњава.

На трагу Лептирице и такве врсте „фолклорног, сујеверног, натприродног" хорора, како га Радивојевић назива, још су и телевизијска драма Глава шећера Дејана Ћорковића и Кадијевићево Свето место.

„Наша публика је одличан материјал за рецепцију фолклорног хорора наше производње са нашег поднебља и мислим да је то невероватно недовољно експлоатисано тле."

Радивојевић сматра да су гледаоци овде много осетљивији на домаће хороре са „фолклорним и сујеверним садржајем" него на иностране филмове страве и ужаса, али на то публика није навикнута.

„Довољно је да се људима пласира такав садржај и да заиста реагују дупло интензивније него што би реаговали на неки страни хорор.

„И то суштински показује до које мере је ово једно савршено неоткривено благо и тајно оружје које се не користи довољно", додаје.

Њену традицију на неки начин је наставила и серија Црна свадба, наводи Радивојевић, сценариста нових епизода.

„Ефекат серије показује то наслеђе Лептирице и колико је још 1973. отворила одређену пандорину кутију која ипак није довољно пута отварана од тада."

Натуршчици, професионалци и најбољи глумци

Лептирица је снимана у селу Зелиње покрај Зворника у Босни и Херцеговини.

Тамо је, каже Кадијевић, „имао све што је тражио" - мештане спремне на сарадњу, запуштени амбијент и, најзад, аутентичну воденицу из 19. века.

Неприступачан терен су делом прелазили колима, а остатак пута ногама „носећи целокупну технику на раменима".

Ипак, додаје редитељ, филм је направио „са великом комоцијом и релаксацијом, баш онако како је замислио, уз најбоље глумце и професионалце са телевизије".

Глумачку екипу су чинили Мирјана Николић и Петар Божовић, који тумаче главне ликове Радојке и Страхиње, затим Слободан Цица Перовић, Танасије Узуновић, Тома Курузовић, Васја Станковић и други.

У филму се појављују и бројни статисти и натуршчици - глумци аматери, које је редитељ пронашао међу локалним становништвом.

Кадијевић њихово учешће у филму описује као „врло конструктивно и успешно" и наглашава да је радећи са њима „осетио једну спонтану кооперативност која га је изненадила и коју је са одушевљењем прихватао".

Такође му је, додаје, изузетно драго што на снимању није осетио „никакав вид подозрења", као ни сујеверја „према себи или филму", а ни „село се није уплашило онога што ради".

„Атмосфера је била у сваком смислу јако здрава и подстицајна за мене.

„Постојао је један посебан ентузијазам за то у екипи и то ме је јако храбрило и мислим да је то још један од узрока успеха филма", поносито истиче Кадијевић.

Снимање филма је стога протекло скоро па рутински и трајало је мање од месец дана.

Крици и очњаци

Ђорђе Кадијевић се у Лептирици послужио разним звучним и специјалним ефектима.

Сабласни зов што најављује долазак „нечисте силе", као и изглед створења у које се протагонисткиња приче преобрази - многима су прве асоцијације при помену назива овог филма.

Креативни процес доласка до ових језивих елемената био је сложен, а један од важнијих задатака, готово пионирских у југословенској кинематографији, који је редитељ себи на том путу задао био је да „први пут представи сотону - ђавола".

„Код мене се ђаво увек појављивао у инкарнацији која је неочекивана - нема рогове, реп и свињску њушку, напротив, увек има неку саблажњиву и збуњујућу лепоту", наводи Кадијевић, подсећајући да је овај мотив представио и на његовом филму Свето место из 1990.

Са друге стране, редитељ је „снимак кликтања" који „долази из огња самог пакла" и представља „оглашавање самог сатане", пронашао уз помоћ колега из музичке секције, а заправо је реч о „индијској птици, која живи у ненасељеним просторима".

„Тај звук толико страшно да је довољан да произведе потпуно непредвиђене утиске и сигурно је да страва филма 50 одсто зависи од слика, а 50 одсто од звука кога нико не може да се ослободи."

'Понос и поштовање његовог учинка'

Kошмарни снови и страх који годинама не јењава углавном су нешто што Лептирица оставља у аманет гледаоцима, но постоје и они који су је другачије доживели.

Један од њих је и Дејан Огњановић, писац и критичар из Ниша, који је рођен исте године када је филм премијерно приказан, али се са њим сусрео знатно касније као већ „искусан гледалац иностраних класика и посвећеник хорор филма".

Стога је реакција била - „понос и поштовање његовог учинка".

„Још тада ми је било јасно колико се он, иако ниског буџета и у понечему можда помало сиров, могао равноправно носити с најбољим хорорима које су тада правиле далеко искусније кинематографије", говори Огњановић за ББЦ на српском.

Каже да је Лептирица утицала на његов рад „у смислу буђења интересовања за дубље проницање у потенцијале" овог жанра „укорењене у овдашње тло, у српски фолклор, веровања, обичаје и амбијенте, пре свега руралне".

Тако његов други роман „Заводник" из 2014. представља „самосвестан покушај" да се оно што је Кадијевић урадио у Лептирици на неки начин „модернизује и смести у садашње време", у амбијент који „за тим временом, у духовном и менталном смислу, поприлично заостаје".

„Утолико пре ми је било логично, чак неизбежно, да управо Kадијевић напише поговор за друго издање тог романа у издању Орфелина, што ми је, наравно, и велика част", додаје уредник у овој издавачкој кући.

Ипак, Огњановић истиче да ни он „није запазио нарочит утицај" Лептирице на српску хорор књижевност, па и на домаћи филм.

„Њих претежно стварају аутори који су сувише оптерећени урбаним амбијентом и западњачким, да не кажем америчким хорором, и којима су Kадијевићева метафизика и светоназор страни", оцењује писац и критичар.

Међутим, наводи да је у последње време било покушаја неколико млађих редитеља да направе римејк или наставак филма, али се за сада није одмакло „даље од фазе сценарија".

Реакције публике, пријатеља и СПЦ на филм

Лептирица је премијерно приказана на Радио-телевизији Београд у првој половини априла 1973.

Готово истовремено су уследиле реакције, превасходно публике, међу њима и Кадијевићевих пријатеља, али и штампе и филмске критике.

„Десило се нешто што уопште нисам очекивао, филм је имао такав ефекат на гледалачки амбијент да се једно време ни о чему другом није ни говорило", каже редитељ.

Сећа се да је тих дана, било да се нашао на пијаци или у аутобусу, слушао људе како се ишчуђавају или саблажњавају над оним што су видели.

Неки су ишли и корак даље, попут појединих родитеља који су наводно одводили децу код главне глумице Мирјане Николић да је додирну и увере се да је „једна млада, нормална девојка, а не вампирица".

А било је примера, каже Кадијевић, да су се нека деца толико била потресла гледајући филм да су их водили на преглед код психијатра.

„Било је озбиљних примедби да је моја фантастика била врло агресивна и да је прешла у свест народних маса, а чак је изазивала и подозрење мојих добрих пријатеља који су веровали да ме познају и нису се могли начудити откуд то код мене", истиче овај деведесетогодишњи уметник.

Један од њих је био и Добрица Ћосић - писац, политичар и први председник Савезне Републике Југославије, државне заједнице Србије и Црне Горе, који му се годинама касније по овом питању детаљније поверио.

„Рекао ми је: 'Знаш, ја сам гледао многе филмове и заборавио их, а Лептирицу сам одавно гледао и никад је нисам, нити је могу заборавити'", присећа се Кадијевић.

Филмска критика је такође различито реаговала.

Неки су говорили да је то „преседан за југословенску кинематографију, нешто што никад нисмо имали и да је на светском нивоу", док су се други питали „ко то пушта да се праве такве ствари и шта ће нам страх кога смо се нагледали у прошлости".

Реакције су пристизале и из других делова Југославије, али и света, а огласила се и Српска православна црква (СПЦ).

„Једно писмо је дошло из Патријаршије СПЦ која је обазриво критички говорила о том филму дајући упозорење да ту постоји једна компонента сатанизма, што наши медији не би требало да практикују.

„Није било неке љутње и осуде али је ствар са те стране била примљена са подозрењем", наглашава Кадијевић.

Вечна инспирација за маске, зубе и друге специјалне ефекте

Академски вајар и мајстор за специјалне ефекте Мирослав Лакобрија, са Лептирицом се први пут упознао већ у предшколском узрасту и један је од оних којима се нарочито допала њена маска, односно дуги, оштри и крволочни зуби, налик вампирским.

Каже да је Лептирица на њега оставила „језив утисак", те када би видео мољца у кући, помислио би на филм.

Утицај овог дела југословенске кинематографије се готово одмах одразио и на његов будући, професионални позив тако што је током ручка почео да од средине хлеба „обликује вампирске очњаке и ставља их на зубе".

„Укућани би ме гледали са чуђењем - шта ја то радим", говори Лакобрија за ББЦ на српском.

Лептирица му је, додаје. „одувек била и инспирација".

„Био је то један од филмова који ме је и заинтересовао за израду маски и специјалних ефеката како би демистификовао та страшна створења која се појављују у филму."

Деведесетих је хлеб заменио пластелином, а онда временом „научио да сам себе претвара у монструма", што је искористио да сними његов кратки хорор филм Пацијент са пријатељем.

То је био, каже, први филм страве и ужаса где је „употребио властите вештине и трикове специјалних ефеката".

Лакобрија истиче да је Кадијевићев филм веома значајан и за Фестивал српског филма фантастике, чији је он директор.

„Сви ми из тима фестивала у њему проналазимо највећу инспирацију и веру да српски хорор филм, пошто има тако јаке корене у Лептирици, никада неће моћи да престане да се грана, шири, цвета и напредује.

„То се из године у годину потврђује, јер је све више младих аутора заинтересовано за тај жанр и продукцијски ти филмови сваке године делују све боље и боље", објашњава он.

Лептирица је, додаје, успела да створи хорор жанр код нас, а уз то и прошири мит о српском вампиру Сави Савановићу, који је касније послужио као инспирација многим књижевницима и филмаџијама.

„Сад у ово време мислим да заслужује добар римејк, да оде у праве руке редитеља који познаје хорор границе", закључује Лакобрија.

Има ли утицаја на млађе филмаџије?

Иако делује да је овдашња кинематографија последњих деценија у потпуности занемарила хорор, интересовање за овај жанр постоји и даље, па и међу студентима Факултета драмских уметности (ФДУ).

Василије Вујчић тренутно пише сценарио за дугометражни играни филм о „ловцу на вампире који се заљуби у једну од вампирица коју треба да убије".

Директну инспирацију је пронашао управо у Лептирици.

„Оно што ми највише значи код тог филма је приступ у режији и начин на који се третира глума и дијалог у измештеним, фантастичним ситуацијама - нешто што ретко виђамо у домаћем филму", говори двадесетдвогодишњи студент монтаже на ФДУ-у.

Каже да вампире углавном везујемо за западну кинематографију и литературу, иако су „одавно присутни у нашем културном наслеђу".

Због тога је, сматра Вујчић, изузетно тешко ту хорор жанровску одредницу уклопити у „домаће окружење тако да делује као нешто аутентично а не деривативно"

„Лептирица је вероватно најбоља референца за тако нешто", додаје.

Вујчић је ово остварење први пут гледао у раним разредима средње школе, када је почео да се интересује за филмове страве и ужаса.

„Међутим гледајући је сам схватио да то није класичан жанровски хорор попут филмова какве сам до тада гледао.

„Није ме уплашио, али ми се јако допао и након тога сам погледао још неколико Kадијевићевих филмова, попут Празника и Светог места, који су ми се такође свидели", закључује Вујчић.

'Издржала је тест времена'

Прошло је пола века од првог емитовања Лептирице, а прича о њој још не бледи.

Писац и критичар Дејан Огњановић сматра да је несумњиво издржала тест времена.

Каже да често пионирски филм у неком жанру буде „засењен каснијима и онда делује превазиђено", док код Лептирице то није случај.

„Иако је рађена за телевизију, она је осмишљена и режирана филмски, и начин на који користи све елементе филмског израза у сврху изазивања страве и шока, био је и остао модеран и ефектан", објашњава Нишлија.

Подсећа и да је Лептирица недавно добила немачко издање, као и америчко на блу-реј диску, на коме је интервју са Кадијевићем који је водио Огњановић и есеј где је значај филма ставио у контекст.

Поводом 50. рођендана Лептирице, Кадијевић каже да, иако овај филм не „поставља на прво место у његовом опусу, те да има остварења које више цени код себе", радо га се сећа.

„Све што сам написао је мој покушај да своју смрт учиним могућом, ја имам право да умрем зато што знам да иза мене остаје нешто што неће проћи", додаје редитељ, цитирајући оно што је, како каже, чешки писац Франца Кафку рекао за себе.

„То сам постигао и то је крај."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]