Небојша Глоговац: Глумачка локомотива која је покривала широк спектар ликова

Љубитељи филма и позоришта звали су га Симке, Каја, Живац, Иван, Вјеко Краљ и Голуб, а за колеге и пријатеље био је и остао - Глоги.

Коврџаве косе и набораног лица, на коме су се смењивали мио осмех и намргођен поглед, Небојша Глоговац je за живота у српској кинематографији и позоришту оставио неизбрисив траг, покривајући широк спектар ликова.

Играо је очајног оца, ментално оболелу особу, мафијашког боса и полицајца, а није се либио ни да уђе у улогу вође колаборационистичког четничког покрета из Другог светског рата или хрватског геј десничара и трансвестита.

„Нисам сигуран у то што тврдим, али ми се чинило да је могао да се зноји када хоће - хајде Глоги, зноји се и он се зноји", говори редитељ Радивоје Раша Андрић за ББЦ на српском, који је у више наврата радио са прослављеним глумцем.

Поред велике глумачке умешности, духовитих ситуација са снимања и дружења, Глоговца ће памтити и по „згужваном лицу" због чега су га, како каже, звали шар пеј по кинеској раси паса наборане коже.

„Притисне прсте на чело, а палац на браду и цело лице му се згужва - то је било толико смешно када уради", смеје се Андрић и сада.

У богатој каријери играо је у више десетина филмова, серија и позоришних представа.

Главне и запажене улоге остварио је у филмовима Убиство с предумишљајем, До коске, Спаситељ, Небеска удица, Нормални људи, Муње, Кад порастем бићу Кенгур, Клопка, Устав републике Хрватске, Јужни ветар и другима.

Властити печат је оставио и у позоришту глумећи у многим награђиваним представама, између осталих, У потпалубљу, Златно руно, Разбијени крчаг, Хамлет и Хадерфилд, на којој је радио са британском редитељком Алекс Чизхолм.

Памтиће га, каже, као „једног од највећих глумаца његове генерације", али и као „изузетно шармантну и дивну особу, са топлим и опаким смислом за хумор".

„Сећам се да је веома волео своју породицу, као и пиће, пушење и да се забавља колико је могао", говори Чизхолм за ББЦ на српском.

Небојша Глоговац је преминуо у 49. години, 9. фебруара 2018. у Београду, после кратке и тешке болести.

Од певања у цркви до споредне улоге у 'Бољем животу' и студирања глуме

Први јавни наступ Глоговац је имао као дете из свег гласа певајући и рецитујући песмице у цркви у Панчеву, да би већ почетком 1980-их, са 12 година, упловио у глумачке воде као члан Дечје драмске групе Радио-телевизије Београда.

То му је омогућило да као школарац дебитује на телевизији у серији Приче из Непричаве, раме уз раме са великаном југословенског глумишта Зораном Радмиловићем.

Неколико година касније, као тинејџер, појавио се и у једној од најпопуларнијих југословенских серија Бољи живот, одигравши епизодну улогу школског друга Бобе Попадића, кога је тумачио Драган Бјелогрлић.

Глумом се аматерски бавио и у Панчеву као члан Атељеа младих где је први пут стао и на „даске које живот значе" у представи Мушица коју је режирао његов колега Миленко Заблаћански 1989.

Наредне године је уписао Факултет драмских уметност (ФДУ) у Београду, напустивши студије психологије после неколико семестара.

Нашао се, како многи сматрају, у изузетно јакој класи професора Владимира Јевтовића са Сергејем Трифуновићем, Наташом Нинковић, Војином Ћетковићем и Нелом Михаиловић.

Иако је о овој класи слушао код куће, а неретко и посећивао колоквијуме и испите које им је његов отац Владимир држао, професоров син, такође глумац, Иван Јевтовић каже да је први званични сусрет са старијим колегом имао на импровизованом фудбалском терену у дворишту факултета на јесен 1992.

Глоговац је тада био трећа година, млађи Иван Јевтовић бруцош, а резултат - егал.

Каже да се „врло дoбро сећа" Глоговчеве „невероватне упорности", особине која ће га красити и током каријере.

За разлику од осталих, додаје, био је „од почетка до краја константан и у нападима, одбрани, маркирању и свему".

„А што се факултета тиче, био је врло ефикасан и предан, али и дискретан - није имао потребе да истрчава.

„На колоквијумима и испитима је постепено градио занат, односно преузимао од професора", говори Иван Јевтовић за ББЦ на српском.

'Знаш како се постаје прави шампион? Изађеш на терен кад је најтеже и победиш'

Први наредни, професионални сусрет Јевтовић и Глоговац су имали лета 1996. у представи У потпалубљу, рађеној по истоименом роману Владимира Арсенијевића који је две године раније добио НИН-ову награду за ово дело.

Глоговац је до тада већ имао „невероватан низ" виђенијих улога у представама Велика пљачка, Тамна је ноћ, Лажни цар Шћепан мали и Буре барута које су игране, како у његовом матичном Југословенском драмском позоришту, тако и на другим београдским сценама.

На позив редитеља представе У потпалубљу Никите Миливојевића, Јевтовић је ускочио у улогу Вање коју је до одласка у манастир глумио Растко Лупуловић, док је лик Владимира тумачио Глоговац.

Дочекао га је речима „хајде мали да видим да л' можеш".

„Био је врло захтеван, али не зато што има неки анимозитет, проблем или препреку него зато што је то била једна од његових константи.

„Он је увек себи постављао изазове и био је врло стриктан у томе да истера до краја, и оправдано је то захтевао и од колега", сматра Јевтовић.

Упоредо са позоришним кренули су и филмски ангажмани, па је до те 1996. Глоговац имао и прву главну улогу у остварењу Горчина Стојановића - Убиство с предумишљајем.

До краја деценије је снимио још неколико филмова, између осталих, и До коске, Спаситељ, Буре барута и Рањена земља.

„Низао је фантастичне улоге, радио је велике пројекте, сви живи су били свесни о каквом се моћном глумцу ради", наглашава Јевтовић.

А онда је 2000, неколико месеци после НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, снимљена Небеска удица где су се двојица колега поново састали.

Филм прати судбину групе момака из краја који током бомбардовања Београда утеху проналазе играјући баскет, претходно средивши руинирани терен испред зграде.

У овом остварењу Љубише Самарџића и српском кандидату за Оскара те године, Глоговац је играо главну мушку улогу, бившег репрезентативца Кају, а Јевтовић његовог друга Турчу.

„Небојша као прва локомотива...

„Увек је био локомотива, у сваком пројекту", сматра Јевтовић.

Наглашава да је „имао велику част" да поред колективних, одигра и неколико „дуо сцена са Глогијем".

Било је, додаје, као ономад у позоришту, изазовно и „нека врста креативног револверашког двобоја - да видим шта имаш".

Заједничке, интимније сцене су имали и у наредном филму Нормални људи, који је, додаје, такође био „мајсторија".

Погледајте видео: Милан Марић: „Три највећа изазова када сам глумио Чедомира Јовановића"

'Улазак у ум и тело' Ивана из Хадерсфилда

Глоговац је током богате каријере наступао у десетинама позоришних представа, а једну од најистакнутијих улога имао је у Хадерсфилду, где је тумачио лик Ивана, бившег џудисте и пацијента психијатријских установа.

Представу, по сценарију Угљеше Шајтинца, режирала је британска редитељка Алекс Чизхолм, која српског глумца памти и као „природног и инстиктивног" са огромном харизмом „на сцени и ван ње".

Она каже да је то и навело многе у позоришту да помисле да ће заиграти у улози главног лика Рашка, кога је напослетку тумачио Горан Шушљик, али се Глоговац ипак одлучио за „наизглед споредну улогу" Ивана.

„Када сам први пут села да попричам са њим рекао је како му је та улога била интересантнија, већи изазов и да је више требало да истражује", говори Чизхолм.

Одмах се, додаје, видело да је могао да „закорачи у ум и тело" лику, али када би представа почела и он постао Иван, играо би је „без свесног избор".

„Касније ми је рекао да не зна како је извео ту улогу, није свесно деловао."

Представа је премијерно изведена почетком 2005. године у Југословенском драмском позоришту, уз „најнеобичније искуство" које је Чизхолм имала у послу.

Каже да никада пре „није видела већу везу између глумаца, приче и публике".

„Небојшин наступ у улози Ивана дао је публици нешто што им је преко потребно, а да то не знају - наду у искупљење и катарзу", додаје.

Представа је 2007. екранизована, а Чизхолм је на премијери филма последњи пут видела прослављеног глумца.

Глоговац је само за ову улогу добио више признања, попут награде Зорана Радмиловића у Зајечару и Стеријину награду за глумачко остварење у Новом Саду.

Поред Хадерсфилда, Глоговац је до краја живота, између осталог, играо и у представама Метаморфозе, Сумњиво лице, Разбијени крчаг и Хамлет.

Глоги

Ћорав води слепог

Радивоје Раша Андрић је режирао два филма у којима је Глоговац имао запажене улоге - Муње и Кад порастем бићу кенгур, претходно се уверивши у његове способности и вештине на другим пројектима где је радио као асистент или помоћник режије.

„Био је одличан глумац који је, чак и неке глупе реплике које су шупље звучале написано или кад их ја прочитам док радим на сценарију, говорио тако да не звуче шупље", наглашава редитељ.

Каже да је снимање оба његова филма текло глатко и да су се на сетовима стално смејали и забављали.

Забележена је и покоја анегдота, додуше, по приказивању.

Тако је на премијери Муња у Сава центру марта 2001. Андрић морао да изведе Глоговца на бину по мрклом мраку како би се са остатком екипе поклонио публици када их светла обасјају.

„Имао је велику диоптрију, а ја имам кокошје слепило и онда ме је пред излазак држао за руку да га водим да се не изгуби у мраку.

„То нам је било смешно пошто сам га после стално на пројекцијама по Србији држао за руку и тако ћорав водио слепог", препричава редитељ осмехујући се.

Поред ових догодовштина у вези са послом, Андрићу ће заувек остати у сећању и утакмица између СР Југославије и Хрватске августа 1999. на Маракани, данашњем стадиону „Рајко Митићу", коју је гледао са Глоговцем, иначе великим навијачем Црвене звезде.

Усред овог квалификационог меча за Европско фудбалско првенство 2000. нестала је струја, а Андрић тврди да је на трибинама узвикивано име научника Николе Тесле.

„Сећам се колико смо умирали од смеха, какав је дух народа који исте секунде када је нестало струје и утакмица прекинута почео да скандира његово име."

Глумачка супер машина

Небојша Глоговац је током каријере тумачио велики број ликова различитих нарави, темперамента, особина, навика, погледа на свет и менталног склопа.

„Поред неизоставног талента, имао је и невероватну, дискретну, али манијачку упорност", тврди његов колега Иван Јевтовић, глумац Атељеа 212 и професор глуме.

Сећа се и испита колегине класе на сцени једног од београдских позоришта где је Глоговац као студент друге године приказао властито умеће играјући са колегама дела Антона Чехова, Фјодора Достојевског и Вилијема Шекспира.

„И сад се јежим кад помислим на то - фантастичан распон комичног, драмског, гротескног, трагичног дејства.

„Четири, пет боја што је један вансеријски квалитет где се већ на другој години глуме види да ће његовим глумачким хабитусом све бити покривено", присећа се Јевтовић.

Каже да је учитавао све најбоље од професора, али и колега, без обзира на старосну доб, „стављајући то у свој глумачки мозаик".

„Тако да се ради о једном сјајном таленту који је много радио, добро се развијао и био нешто што би се звала глумачка супер машина", додаје глумац.

Јевтовић истиче да му је једино жао што се на неки начин оглушио о савет и питање његовог оца Владимира које је често постављао њему и колегама - кад се регенеришете и кад је пауза.

Небојша је, каже, никада није имао или је била недовољна.

„Имамо част да видимо шта је све урадио и да се дивимо том делу, али ми је наравно жао што није ту са нама и криво ми је што немамо прилике да свих ових година од како није ту видимо шта би још могао да уради да је мало чешће паузирао", наводи Јевтовић.

Бонвиван спреман да са млађим колегама подели знање

Глоговац је био својеврсни бонвиван и хедониста - уживао је у вожњи мотором, играјући бекгемон (врста игре на плочи) и дружењу са пријатељима.

Са друге стране за себе је говорио и да је кампањац „који ствари решава у финишу - али на време", аскета и да „често боље функционише у хаосу, него у савршеном реду".

Раша Андрић каже да је био „пун живота, врло духовит и стално у некој акцији", али и изузетно начитан, те је са њим могао да разговара како о филму и књижевности, тако и о музици.

Био је, додаје, и изузетно забаван, али не и напоран како поједини глумци, посебно у групи, умеју да буду, после чега се дружење претвори у „такмичење ко ће да буде у центру пажње".

„Глоги није био у том фазону да се такмичи и то је било најбоље у том његовом приступу животу ван филма", наглашава Андрић.

Често се могао видети и у кафићима и позоришним клубовима.

И управо је слика Небојше Глоговца како седи за столом бифеа Југословенског драмског позоришта дочекала његовог млађег колегу Миодрага Драгичевића првог јутра када је дошао на посао.

„То никад нећу заборавити, кад сам ушао у позориште и угледао њега, није имао пробу, већ је дошао да попије кафу и прочита новине Спортски журнал", говори 28-годишњи глумац за ББЦ на српском.

Заједно су имали прилике да глуме у телевизијској серији Пет редитеља Балше Ђога, где је искусни Глоговац уделио неколико корисних савета Драгичевићу које овај и данас користи у послу.

„Давао ми је добре индикације и тиме доста утицао да научим како се, на пример, глумац припрема и понаша пред кадар.

„Вероватно је и другим колегама са којима је радио давао савете, јер добар колега не држи за себе, него дели то знање", додаје.

Искусни Глоговац је утицао на многе младе глумце, па и на самог Драгичевића.

Он сматра да је старији колега „поставио стандард који новије генерације гледају да не спусте, већ да буду у равни са том линијом".

Миодраг Драгичевић је и први лауреат награде „Небојша Глоговац" коју ЈДП додељује „за изузетну уметничку креацију", од 2021. године.

„То ми је био ветар у леђа и показатељ да сам радио добро и да сам градио добре улоге.

„И онда када добијете награду која носи његово име, то је стварно подстрек, подстицај и снага за све даље пројекте", закључује Драгичевић.

Посвета уместо закључка

На пролеће ове године на биоскопским платнима требало би да се појави и наставак култног Андрићевог филма, сада под називом Муње опет.

Ту су двадесет година старији Поп, Маре, Гојко Сиса, Ката, Лола, а биће и полицајац, обећава редитељ.

„Тешко ми је и да размишљам, нисам се баш навикао на идеју да га више нема.

„Али Глоги постоји у филму на један специфичан начин и филм је посвећен њему", закључује редитељ.

Погледајте видео: „Quo vadis, Aida": Филм о Сребреници изазива контроверзе

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]