Неорганска једињења

Неорганско једињење је типично хемијско једињење коме недостају C-H везе, или материјал који није органско једињење, мада разлика није прецизно дефинисана, нити је од посебног интереса.^[2]^[3]^[4] Неорганска једињења углавном не садрже угљеник. Неки од изузетака су угљен-моноксида, угљен-диоксида, угљене киселине и њених соли цијанида, карбоната, алотропских модификација угљеника (дијаманта, графита, фулерена) и неколико других.^[5]

Неорганска једињења чине већину Земљине коре, иако композиције дубоког плашта остају активна подручја истраживања.^[6] Традиционално се сматра да неорганска једињења настају у геолошким системима. Насупрот томе, органска једињења настају у биолошким сисемима. Међутим треба имати на уму да су многи минерали биолошког порекла.^[7]^[8]

Подела једињења

Данас, једињења се деле на органска и неорганска.^[9] Најстарија подела једињења заснива се на заједничким особинама. Тада су једињења подељена на супстанце сличне сирћету, назване киселине (lat. acidus - кисео),^[10]^[11] и оне сличне пепелу од дрвета, назване алкалије (lat. алкали - пепео биљака). Неорганска једињења се деле у 4 групе: оксиде, киселине, базе и соли.

Оксиди

Оксиди су једињења кисеоника са другим елементима. Готово сви елементи реагују са кисеоником. Реакција при којој настаје оксид назива се оксидација^[12]^[13] и она може бити тиха и бурна. Пример бурне оксидације је горење, а примери тихе оксидације су труљење лишћа и рђање гвожђа. Сагоревањем елемената на ваздуху се најчешће добијају оксиди. Оксиди се према саставу деле на оксиде метала и оксиде неметала, а према понашању у води на киселе (SO₂, SO₃, CO₂, N₂O₅, Cl₂O₇, N₂O₃, B₂O₃, P₄O₆, P₂O₅), базне (MgO, CaO, Na₂O, K₂O, NiO, FeO, Fe₂O₃), амфотерне (N₂O₃, Al₂O₃, ZnO) i неутралне (NO, N₂O, CO).

Оксиди неметала који у реакцији са водом дају киселине називају се анхидриди киселине (анхидрид - безводни), а оксиди метала који у реакцији са водом дају базе називају се анхидриди база. Неутрални оксиди су оксиди неметала који не реагују са водом. Амфотерни оксиди су оксиди који могу реаговати и кисело и базно.

Шеме реакција оксида

базни оксид + вода → база
базни оксид + киселина → со + вода (неутрализација)
базни оксид + кисео оксид → со
кисео оксид + вода → киселина
кисео оксид + база → со + вода
амфотерни оксид + киселина → со + вода
амфотерни оксид + база → со + вода

Имена оксида

Е₂О: елемент - субоксид (Cu₂О)
ЕО: елемент - моноксид (CO)
Е₂О₃: елемент - триоксид (N₂O₃)
ЕО₂: елемент - диоксид (SiО₂)
Е₂О₅: елемент - пентоксид (P₂O₅)
ЕО₃: елемент - триоксид (SО₃)
Е₂О₇: елемент - хептоксид (Cl₂O₇)
ЕО₄: елемент - тетроксид (OsО₄)

Киселине

Киселине су једињења која садрже водоник и киселински остатак. Број атома водоника у молекулу киселине одређује базност киселине, па киселине могу бити једнобазне, двобазне, тробазне и четворобазне. Према саставу, могу се поделити на кисеоничне и безкисеоничне. Назив киселине са мањим бројем атома кисеоника завршава се са -аста, а са већим бројем атома кисеоника са -на. Водоник се из киселине може издвојити у реакцији са већином метала - једино племенити метали не могу да га истисну из киселине (нпр. Ag, Au, Cu). Лакмус папир, индикатор, је у киселинама црвен, као и метил оранж, а фенолфталеин је безбојан.

Називи неких киселинских остатака:

SO₃ - сулфит
SO₄ - сулфат^[14]^[15]^[16]
NO₂ - нитрит
NO₃ - нитрат
PO₃ - фосфит
PO₄ - фосфат
CO₃ - карбонат
Cl - хлорид

Базе

Базе су једињења у чијем је саставу метал и хидроксидна група. Хидроксидна група (ОХ) је једновалентан, тако да атом метала везује онолико хидроксидних група колико је валентан. Базе које се добро растварају у води називају се алкалије. Растворне су базе прве групе, базе друге групе су растворније што су ниже у периодном систему и амонијум-хидроксид. Остале базе углавном нису растворне.
Добијање база:

растворне: метал + вода → база + водоник
базни оксид + вода → база
нерастворне: со + база → со + база

Референце

^ Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
^ Major textbooks on inorganic chemistry decline to define inorganic compounds: Holleman, A. F.; Wiberg, E. "Inorganic Chemistry" Academic Press: San Francisco. 2001. ISBN 978-0-12-352651-9.; Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. , Cotton, F. Albert; Wilkinson, Geoffrey (1988), Advanced Inorganic Chemistry (5th изд.), New York: Wiley-Interscience, ISBN 0-471-84997-9
^ J. J. Berzelius "Lehrbuch der Chemie," 1st ed., Arnoldischen Buchhandlung, Dresden and Leipzig. 1827. ISBN 978-1-148-99953-1.. Brief English commentary in English can be found in. Jorgensen, Bent Soren (1965). „More on Berzelius and the vital force”. Journal of Chemical Education. 42 (7): 394. doi:10.1021/ed042p394.
^ Dan Berger, Bluffton College, analysis of varying inappropriate definitions of the inorganic-organic distinction: Otherwise consistent linked material differing from current article in downplaying the carbon present vs carbon absent distinctive: [1]
^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.
^ Newman, D. K.; Banfield, J. F. (2002). „Geomicrobiology: How Molecular-Scale Interactions Underpin Biogeochemical Systems”. Science. 296 (5570): 1071—1077. PMID 12004119. S2CID 1235688. doi:10.1126/science.1010716.
^ Petrucci R.H., Harwood W.S. and Herring F.G. (2002): General Chemistry, 8th Ed. Prentice-Hall, New York. ISBN 978-0-13-014329-7.
^ Atkins P., De Paula J. (2006): Physical chemistry, 8th Ed. W. H. Freeman, San Francisco. ISBN 978-0-7167-8759-4
^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.
^ Petrucci, R. H.; Harwood, R. S.; Herring, F. G. (2002). General Chemistry: Principles and Modern Applications (8th изд.). Prentice Hall. стр. 146. ISBN 0-13-014329-4.
^ Otoxby, D. W.; Gillis, H. P.; Butler, L. J. (2015). Principles of Modern Chemistry (8th изд.). Brooks Cole. стр. 617. ISBN 978-1305079113.
^ Peter Atkins; Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th изд.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393.
^ Donald A. McQuarrie; John D. Simon (1997). Physical Chemistry: A Molecular Approach (1st изд.). University Science Books. ISBN 0935702997.
^ Pauling, Linus (1948). „The modern theory of valency”. Journal of the Chemical Society (Resumed). 17: 1461—1467. PMID 18893624. doi:10.1039/JR9480001461.
^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.
^ Inorganic and Theoretical Chemistry F.Sherwood Taylor 6th Edition (1942) William Heinemann

Литература

Arnold F. Holleman, Egon Wiberg (2007). Lehrbuch der Anorganischen Chemie. ISBN 978-3-11-017770-1. . 102. izd., de Gruyter, Berlin.
D. F. Shriver, P. W. Atkins]], C. H. Langford (1997). Anorganische Chemie (2nd изд.). ISBN 978-3-527-29250-9. . Wiley-VCH, Weinheim.
J. Huheey, E. Keiter, R. Keiter (2003). Anorganische Chemie – Prinzipien von Struktur und Reaktivität (3rd изд.). ISBN 978-3-11-017903-3. . Walter de Gruyter, Berlin – New York.
Lothar Kolditz (ur.) (1984). Anorganikum - Lehr- und Praktikumsbuch der anorganischen Chemie; mit einer Einführung in die physikalische Chemie. ISBN 978-3-326-00077-0. Deutscher Verlag der Wissenschaften, Berlin 1967, 12. izdanje 1989; Johann Ambrosius Barth Verlag, Leipzig-Berlin-Heidelberg, 13. izdanje 1993. prevod na ruski: Mir Verlag, Moskva. (njem.)
Lehn, J. M (1995). Supramolecular Chemistry: Concepts and Perspectives. Weinheim: VCH. ISBN 978-3-527-29311-7.
Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements. ISBN 978-0-08-037941-8. (2. izd.). Butterworth-Heinemann.
Elschenbroich, C.; Salzer, A. (1992). Organometallics: A Concise Introduction. ISBN 978-3-527-28164-0. (2. izd.). Weinheim: Wiley-VCH.
Wells, A.F (1984). Structural Inorganic Chemistry (5th изд.). Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-855370-0.
Ehrhard Uhlemann, Gerhard Röbisch: (1988). Fragen und Aufgaben zur Chemie. ISBN 978-3-326-00275-0. . 3. Auflage. VEB Deutscher Verlag der Wissenschaften. Berlin.
Капустинский А. Ф. Очерки по истории неорганической и физической химии в России. М.-Л., 1949
Жамбулова М. Ш. Развитие неорганической химии (Историко-методологический аспект). Алма-Ата, 1981.- 187 с.
Неорганическое материаловедение в СССР. Под ред. И. В. Тананаева — Киев: Наукова думка, 1983. — 720 с.
Популярная библиотека химических элементов. Т. 1,2. / Под ред. И. В. Петрянова-Соколова — М.: Наука, 1983. — 575 с., — 572 с.
Реми Г. Курс неорганической химии. Т. 1. М.: Изд-во иностранной литературы, 1963. — 920 с.
Реми Г. Курс неорганической химии. Т. 2. М.: Мир, 1974. — 775 с.
Шрайвер Э. Неорганическая химия. Т. 1,2. / Э. Шрайвер, П. Эткинс — М.: Мир, 2004. — 679 с., — 486 с.
Энциклопедия неорганических материалов / Под ред. И. М. Федорчен-ко. В 2-х т. — Киев: Укр. сов. энциклопедия, 1977. — 1652 с.
Аблесимов Н. Е. Синопсис химии: Справочно-учебное пособие по общей химии — Хабаровск: Изд-во ДВГУПС, 2005. — 84 с. — http://www.neablesimov.narod.ru/pub04c.html
Аблесимов Н. Е. Сколько химий на свете? ч. 1. // Химия и жизнь — XXI век. — 2009. — № 5. — С. 49-52.
Ахметов Н.С. (2001). Общая и неорганическая химия. Москва: Высшая школа, Издательский центр «Академия». ISBN 5-06-003363-5.
Stahl, P. Heinrich; Nakamo, Masahiro (2008). „Pharmaceutical Aspects of the Salt Form”. Ур.: Stahl, P. Heinrich; Warmth, Camille G. Handbook of Pharmaceutical Salts: Properties, Selection, and Use. Weinheim: Wiley-VCH. стр. 92—94. ISBN 978-3-906390-58-1.
Vogel G. C.; Drago, R. S. (1996). „The ECW Model”. Journal of Chemical Education. 73 (8): 701—707. Bibcode:1996JChEd..73..701V. doi:10.1021/ed073p701.
Laurence, C. and Gal, J-F. Lewis Basicity and Affinity Scales, Data and Measurement, (Wiley 2010) ISBN 978-0-470-74957-9. стр. 50-51.
Cramer, R. E.; Bopp, T. T. (1977). „Graphical display of the enthalpies of adduct formation for Lewis acids and bases”. Journal of Chemical Education. 54: 612—613. doi:10.1021/ed054p612.
Wyman, Jeffries; Tileston Edsall, John. „Chapter 9: Polybasic Acids, Bases, and Ampholytes, Including Proteins”. Biophysical Chemistry - Volume 1.
de Levie, Robert (1999). Aqueous Acid–Base Equilibria and Titrations. New York: Oxford University Press.
Jameson, Reginald F. (1978). „Assignment of the proton-association constants for 3-(3,4-dihydroxyphenyl)alanine (L-dopa)”. Journal of the Chemical Society, Dalton Transactions (на језику: енглески) (1): 43—45. doi:10.1039/DT9780000043.
Helfferich, Friedrich G. (1962-01-01). Ion Exchange (на језику: енглески). Courier Corporation. ISBN 9780486687841.
„Titration of Diprotic Acid”. dwb.unl.edu. Архивирано из оригинала 7. 2. 2016. г. Приступљено 2016-01-24.
Kotz, John C.; Treichel, Paul M.; Townsend, John; Treichel, David (2014-01-24). Chemistry & Chemical Reactivity (на језику: енглески). Cengage Learning. ISBN 9781305176461.
Lehninger, Albert L.; Nelson, David L.; Cox, Michael M. (2005-01-01). Lehninger Principles of Biochemistry (на језику: енглески). Macmillan. ISBN 9780716743392.
Ebbing, Darrell; Gammon, Steven D. (2016-01-01). General Chemistry (на језику: енглески) (11th изд.). Cengage Learning. ISBN 9781305887299.
„The Top 10 Industrial Chemicals - For Dummies”. dummies.com. Приступљено 2016-02-05.
„Sulfuric acid”. essentialchemicalindustry.org. Приступљено 2016-02-06.
McMillin, John R.; Tracy, Gene A.; Harvill, William A.; Credle, William S. Jr. (8. 12. 1981), Method of and apparatus for making and dispensing a carbonated beverage utilizing propellant carbon dioxide gas for carbonating, Приступљено 2016-02-06
Barrett, G. C.; Elmore, D. T. (јун 2012). 8 - Biological roles of amino acids and peptides - University Publishing Online. ISBN 9780521462921. doi:10.1017/CBO9781139163828. Архивирано из оригинала 2. 3. 2016. г.
Graham, Timur (2006). „Acid Buffering”. Acid Base Online Tutorial. University of Connecticut. Архивирано из оригинала 13. 2. 2016. г. Приступљено 2016-02-06.
Voet, Judith G.; Voet, Donald (2004). Biochemistry. New York: J. Wiley & Sons. стр. 496–500. ISBN 978-0-471-19350-0.
Zumdahl, Steven S. (1997). Chemistry (4th изд.). Boston: Houghton Mifflin. ISBN 9780669417944.
Phillips, John; Strozak, Victor; Wistrom, Cheryl (2000). Chemistry: Concepts and Applications. Glencoe McGraw-Hill. стр. 558. ISBN 978-0028282107. „Students often are confused when associating reduction with the gain of electrons.”
Robertson, William (2010). More Chemistry Basics. National Science Teachers Association. стр. 82. ISBN 978-1-936137-74-9.
Rodgers, Glen (2012). Descriptive Inorganic, Coordination, and Solid-State Chemistry. Brooks/Cole, Cengage Learning. стр. 330. ISBN 978-0-8400-6846-0.
Zumdahl, Steven; Zumdahl, Susan (2009). Chemistry. Houghton Mifflin. стр. 160. ISBN 978-0-547-05405-6.
Schüring, J. (2000). Redox: Fundamentals, Processes and Applications. Springer. ISBN 978-3-540-66528-1.

Спољашње везе

What is the difference between an inorganic and organic compound? MadSci Network: Chemistry, Nov. 30, 2000
Inorganic Chemistry^{[мртва веза]}
Listing of strengths of common acids and bases

[мелор-1] Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

[2] Major textbooks on inorganic chemistry decline to define inorganic compounds: Holleman, A. F.; Wiberg, E. "Inorganic Chemistry" Academic Press: San Francisco. 2001. ISBN 978-0-12-352651-9.; Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. , Cotton, F. Albert; Wilkinson, Geoffrey (1988), Advanced Inorganic Chemistry (5th изд.), New York: Wiley-Interscience, ISBN 0-471-84997-9

[3] J. J. Berzelius "Lehrbuch der Chemie," 1st ed., Arnoldischen Buchhandlung, Dresden and Leipzig. 1827. ISBN 978-1-148-99953-1.. Brief English commentary in English can be found in. Jorgensen, Bent Soren (1965). „More on Berzelius and the vital force”. Journal of Chemical Education. 42 (7): 394. doi:10.1021/ed042p394.

[4] Dan Berger, Bluffton College, analysis of varying inappropriate definitions of the inorganic-organic distinction: Otherwise consistent linked material differing from current article in downplaying the carbon present vs carbon absent distinctive: [1]

[ParkesNeorganskaHemija-5] Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga.

[Newman02-6] Newman, D. K.; Banfield, J. F. (2002). „Geomicrobiology: How Molecular-Scale Interactions Underpin Biogeochemical Systems”. Science. 296 (5570): 1071—1077. PMID 12004119. S2CID 1235688. doi:10.1126/science.1010716.

[7] Petrucci R.H., Harwood W.S. and Herring F.G. (2002): General Chemistry, 8th Ed. Prentice-Hall, New York. ISBN 978-0-13-014329-7.

[8] Atkins P., De Paula J. (2006): Physical chemistry, 8th Ed. W. H. Freeman, San Francisco. ISBN 978-0-7167-8759-4

[9] Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.

[10] Petrucci, R. H.; Harwood, R. S.; Herring, F. G. (2002). General Chemistry: Principles and Modern Applications (8th изд.). Prentice Hall. стр. 146. ISBN 0-13-014329-4.

[Oxtoby8th-11] Otoxby, D. W.; Gillis, H. P.; Butler, L. J. (2015). Principles of Modern Chemistry (8th изд.). Brooks Cole. стр. 617. ISBN 978-1305079113.

[Atkins7th-12] Peter Atkins; Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th изд.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393.

[McQuarrie1st-13] Donald A. McQuarrie; John D. Simon (1997). Physical Chemistry: A Molecular Approach (1st изд.). University Science Books. ISBN 0935702997.

[14] Pauling, Linus (1948). „The modern theory of valency”. Journal of the Chemical Society (Resumed). 17: 1461—1467. PMID 18893624. doi:10.1039/JR9480001461.

[greenwood-15] Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.

[16] Inorganic and Theoretical Chemistry F.Sherwood Taylor 6th Edition (1942) William Heinemann

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

Нормативна контрола
Међународне	FAST
Државне	Шпанија Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Јапан Чешка
Остале	Енциклопедија Британика IdRef