Пређи на садржај

Патријарх српски

С Википедије, слободне енциклопедије
Патријарх српски
Грб Српске православне цркве
Застава патријарха српског
На функцији
Патријарх српски Порфирије
од 18. фебруара 2021.
ОсловљавањеЊегова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
Типврховни поглавар цркве
СкраћеницаЊегова светост
РезиденцијаКраља Петра бр. 5, Београд,  Србија
СедиштеАрхиепископија београдско-карловачка
Дужина мандатадоживотни
ФункцијаПатријарх српски
ПретходникПатријарх српски Иринеј
(2010—2020)
Основано1346.
ОснивачЈоаникије II
Плата169.740 српских динара месечно 2022. године[н. 1][1]
Веб-сајтwww.spc.rs
Свети Сава, први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве

Патријарх српски (пуна титула „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”) врховни је поглавар Српске православне цркве.

Предсједник је Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора. Патријарх има сва права и дужности епархијског архијереја у својој Архиепископији београдско-карловачкој и њом управља уз помоћ својих викарних епископа.

Од 18. фебруара 2021. патријарх српски је Порфирије (46. по реду).

Титуле

[уреди | уреди извор]

Титула првог патријарха самосталне српске цркве Јоаникија II није сасвим сигурна. У предговору Душановог законика назива се он „преосвећеним патријархом кир Јоаникијем”, дакле без праве и потпуне титуле. У писму папе Инокентија IV које је било упућено патријарху Јоаникију из Авињона, крајем 1354, пише: патријарху Србије (Joanichio Patriarchae serviae). Прва титула је могуће, гласила: "патријарх Србима — српски (Србљем). Ширењем српске цркве на грчке области и титула је проширена и Јоаникије је назван патријархом „Србљем и Грком”.[2]

Након уједињења обласних српских цркава 1920 било је неколико званичних верзија титуле српског патријарха.

Прва је била Српски Патријарх Православне Цркве Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[3] Уследила је: Димитрије, Божјом вољом први српски Патријарх обновљене Српске Патријаршије, Архиепископ Пећски и Карловачки и Митрополит Београдски.[4] Архиепископ Београдски, Патријарх Српски, Димитрије.[5] Димитрије, Први Патријарх Српски, Архиепископ Пећски и Митрополит Београдско-Карловачки.[6] Од 1922. до данас је оваква титула: Архиепископ Пећски, Митрополит Београдско-Карловачки и Патријарх Српски[7] Разлика је само што је временом изостављено слово с код пећски, па је у данашњој титули пећки, како је било и 1940. године.[8]

Избор

[уреди | уреди извор]

Избор патријарха српског се врши на засједању Светог архијерејског сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три мјесеца од дана када се патријаршки престо упразни. Бира се између активних епархијских архијереја који управљају епархијом најмање пет година.

Патријарх српски се бира када је присутно најмање двије трећине чланова, под предсједништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жријебом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином. Одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само једним гласом.[9]

Раније је патријарха српског бирао Изборни сабор Српске православне цркве којег су поред архијереја сачињавала и поједина свештена и световна лица.

Дјелокруг

[уреди | уреди извор]

Патријарх, као врховни поглавар Српске православне цркве, сем права која му дају канони и црквени прописи, има још и ова:[10]

  • представља Српску православну цркву пред осталим аутокефалним црквама;
  • представља Српску православну цркву на црквеним, државним и народним свечаностима;
  • одржава јединство у јерархији Српске православне цркве;
  • посвећује по црквеним прописима, лично или преко овлашћених архијереја, лица изабрана за епархијске и викарне епископе;
  • освећује свето миро за цијелу Српску православну цркву;
  • даје одсуство епархијским архијерејима изван њихових епархија;
  • носи, као нарочито црквено одличје, бијелу панакамилавку с крстом и панагију свих српских светитеља, даровану од стране државе првом српском патријарху обновљене Српске патријаршије, која остаје као насљеђе свих патријараха;
  • првенствује при богослужењу, и ословљава се са „Свјатјејши” и „Светости”;
  • помиње се на архијерејским литургијама од архијереја у цијелој Српској православној цркви;
  • даје црквена одликовања и одличја, по уредби коју прописује Свети архијерејски сабор;
  • поставља декретом службенике по Уставу;
  • управља црквама и мисијским подручјима у иностранству, гдје нема организоване српске православне епархије.

О Српској патријаршији

[уреди | уреди извор]
Зграда Патријаршије у Београду
Саборна црква у Београду

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Услед турских освајања, са померањем државног тежишта ка северу, померају се и црквени центри. У 15. веку се спомињу Београдска и смедеревска митрополија. Манастирски центри такође се померају на север. Манастири које су градили кнез Лазар и његови наследници налазе се сви у Поморављу и Подунављу. Из овог времена сачувано је мало историјске грађе на основу које би могли пратити подробније последице турских освајања на српску цркву. Уочљиво је само да су многи средњовековни српски манастири запустели или им се чак губи траг.

Након турског освајања Београда (1521) и победе и бици на Мохачу (1526) долази до значајних промена. У то време, под вођством смедеревског митрополита Павла започиње борба за обнову Српске патријаршије са средиштем у Пећи. Током наредних година, Павле је постигао низ привремених успеха, поставши накратко архиепископ пећки и патријарх српски. Иако је његов покрет на крају доживео неуспех (1541), тежња ка обнови Српске патријаршије није напуштена.

Прилика за обнову се појавила нешто касније, у време када је знатан утицај на турском двору имао везир (и потоњи велики везир) Мехмед-паша Соколовић (1555—1579), који је био српског порекла. У таквим околностима Макарије, брат Мехмед-пашин, добио је берат којим га је султан потврдио за првог патријарха обновљене Српске патријаршије са средиштем у Пећи (1557—1571; умро 1574). Обновљена српска црква под турском влашћу добила је иста права и повластице које је турски султан дао Васељенској патријаршији.

Раздобље које следи обележено је борбама са Турцима, било је ту и периода кратких примирја, која су искоришћена за обнову и изградњу порушених храмова, али би затим увек уследила турска одмазда која је бивала све страшнија. Тако је 11.септембра 1766. године султан издао берат којим се: „… Од сада укида и само име Пећке патријаршије, с тим да се ни под којим условом не дозвољава њена обнова, па чак ни подношење молбе у том погледу”. Био је ово прави насилни акт над једном аутокефалном црквом. До обнове патријаршије долази тек 1920. године после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Патријарх Српске православне цркве носи титулу: архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.

Списак српских патријарха

[уреди | уреди извор]
Манастир Пећка патријаршија
Мала црква Светог Саве и Храм Светог Саве у Београду
од до Патријарх
1. 1346 1354 Јоаникије II архиепископ 1338—1346
2. 1354 1375 Сава IV
3. 1375 1379 Јефрем
4. 1379 1389 Спиридон
1389 1390 Јефрем поновни избор
5. 1390 1396 Данило III
6. 1396 1406 Сава V
7. 1406 1407 Данило IV
8. 1407 1419 Кирило I
9. 1420 1435 Никон
10. 1446 1446 Теофан
11. 1446 1453 Никодим II
12. 1453 1463 Арсеније II
1463 1526 Патријаршија укинута
1526 1541 Павле I покушај обнове
1541 1557 Патријаршија укинута
13. 1557 1571 Макарије
14. 1571 1575 Антоније
15. 1575 1586 Герасим
16. 1587 1587 Саватије
17. Никанор I из поменика
18. 1589 1591 Јеротеј
19. 1591 1592 Филип
20. 1592 1614 Јован
21. 1614 1647 Пајсије I
22. 1648 1655 Гаврило I
23. 1655 1674 Максим I
24. 1674 1690 Арсеније III
25. 1691 1710 Калиник I
26. 1711 1712 Атанасије I
27. 1712 1725 Мојсије I
28. 1725 1737 Арсеније IV
29. 1739 1746 Јоаникије III
30. 1747 1752 Атанасије II
31. 1752 1752 Гаврило II
32. 1752 1758 Гаврило III
33. 1758 1758 Викентије I
34. 1758 1758 Пајсије II
35. 1758 1758 Гаврило IV
36. 1758 1763 Кирило II
37. 1763 1765 Василије I
38. 1765 1766 Калиник II
1766 1920 Патријаршија укинута
39. 1920 1930 Димитрије
40. 1930 1937 Варнава
41. 1938 1950 Гаврило V
42. 1950 1958 Викентије
43. 1958 1990 Герман
44. 1990 2009 Павле
45. 2010 2020 Иринеј
46. 2021 Порфирије

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Плата српског патријарха финанцирана је из средстава СПЦ која већински настају из буџета Србије.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Извор: www.bujanovacke.co.rs | Колико зарађује Владика Пахомије
  2. ^ „Гласник” СПЦ, број 7 од 1920
  3. ^ „Гласник” СПЦ, број 10 од 1920
  4. ^ „Гласник” СПЦ, број 11 од 1920
  5. ^ „Гласник” СПЦ, број 9 од 1921, стр.131.
  6. ^ „Гласник” СПЦ, број 24 од 1921
  7. ^ „Гласник” СПЦ, број 19 од 1922
  8. ^ „Гласник” СПЦ, број 1. и 2. од 1940
  9. ^ Чланови 42. и 43. Устава Српске православне цркве („Гласник” СПЦ, број 6/05)
  10. ^ Члан 55. Устава Српске православне цркве (1957)

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Патријарх_српски&oldid=28371194”