Даница Живановић
Даница Живановић | |
|---|---|
 Даница Живановић у једној од својих улога | |
| Датум рођења | 27. јул 1904. |
| Место рођења | Бањалука, Аустроугарска |
| Датум смрти | 3 јун 1978. |
| Место смрти | Београд, СФРЈ |
Даница Живановић Денић (Бањалука, 27. јул 1904 — Београд 3. јун 1978) била је српска и југословенска балерина, педагог, костимограф и кореограф.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођена је у угледној српској породици у Бањалуци, од мајке Емилије, рођене Бурјан, пореклом Чехиње из Соколова и оца Данила, по занимњау предузетника. Због очевог занимања, често су мењали место пребивалишта. Боравили су, између осталог, на острву Мадеира, у Буенос Аиресу и у Риу де Женеиру.[1] Школовала се у Грацу, Трсту и Загребу, где је 1921. завршила гимназију.[2] Гимназију је у вишим разредима напустила, да би почела да се бави уметношћу, најпре сликарством, а убрзо затим балетом, коме се у потпуности посветила. Студирала је Балетску школу Хрватског народног казалишта. Упоредо са школовоњам, наступала је у ХНК до 1923. године. Након тога је радила у Народном позоришту у Београду (1923—1945). У Београду је студирала Глумачко-балетску школу код Јелене Пољакове (1926), након чега је постала соло играчица.[2] Често је одлазила на студије у иностранство или на гостовоања. Једно време је студирала у Паризу код Олге Прображенске.[1]
Бирана је за мис Београда и Југославије (1927).[3]
Играла је као соло играчица у Градском позоришту у Цириху као прва солисткиња[1] (1934/35), као и у Загребу (1935/36). Са Народним позориштем у Београду је гостовала у Атини, Софији и Франкфурту, а са загребачким у Берлину у државној опери (1936)[1]. Са групом играча у Народном позоришту је гостовала у Барселони у „Гран театру дел лицео” (1929) и Прагу.[2]
Са Гитом Нушић је основала дечје позориште „Рода”, прво дечје позориште у Београду. Основано је 1937. године, а са радом је започело јануара наредне године. Тамо је радила до октобра 1941.[4] У дечјем позоришту се бавила костимографијом, исто као и у Народном позоришту и на Коларчевом народном универзитету, где је са Љ. Колесниковим постављала карактерне игре.[2]
Године 1942. се удала за Миомира Денића, сценографа Народног позоришта у Београду.[3]
Држала је и приватну школу (1945—1947), након чега је прешла у државну службу, радећи као наставник и кореограф Совјетске балетске школе при амбасади Совјетског Савеза у Београду (1947—1948), затим као наставник балета и кореограф у Пионирском позоришту у Панчеву (1948—1949), као наставник класичног балета у Градској балетској школи (1949—1953), као кореограф, до оснивања балетског ансамбла Српског народног позоришта у Новом Саду где је 1948. поставила кореографију за комичну оперу „Еро с онога свијета” и стални кореограф у Позоришту „Бошко Буха” (1953—1956).[2]
Бавила се и превођењем литературе за децу.[3] С енглеског језика је превела романе „Леси се враћа кући”, Ерика Најта (1952) и „Гризли” Оливера Кервуда (1952)
Пензионисала се 1956. године.[2]
Добитник је Захвалнице Балетске школе „Лујо Давичо”.[3]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Јанковић & Николић 1942, стр. 83.
- ^ а б в г д ђ Шукуљевић-Марковић 2007, стр. 742.
- ^ а б в г Шукуљевић-Марковић 2007, стр. 743.
- ^ Мајданац 2011, стр. 127.
Литература
[уреди | уреди извор]- Шукуљевић-Марковић, Ксенија (2007). Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник, књига 3, Д-З. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-001-1.
- Мајданац, Боро (2011). Милан И., Арнаут, ур. Позориште у окупираној Србији, Позоришна политика у Србији 1941—1944. Београд: Алтера. ISBN 978-86-6007-071-7.
- Јанковић, Станоје; Николић, Јован, ур. (1. 11. 1942). „Биографије наших уметника” (PDF). Српска сцена. Београд: Српско народно позориште у Београду: 83.