Пређи на садржај

O tempora, o mores!

С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 18. децембар 2024. у 22:24; аутор: Асена (разговор | доприноси)
(разл) ← Старија измена | Тренутна верзија (разл) | Новија измена → (разл)
Цицерон избацује свој извештај као џентлмен, Џона Лича, из: Комична историја Рима Гилберта Абота и Бекета.

O tempora, o mores је латинска фраза која се дословно преводи као "О времена! О обичаји!", а први пут забележено да ју је изговорио Цицерон. Природнији, али ипак прилично буквални, превод је „Ох која времена! О какви обичаји!“;[1] уобичајен идиоматски превод на енглеском је „Срамота за ово доба и његове изгубљене принципе!“, настао од класицисте Чарлса Дјука Јонге.[2] Оригинална латинска фраза се често штампа као O tempora, o mores!, са додатком узвичника, који се не би користили у латиници писаној у Цицероново време.

Ову фразу је римски говорник Цицерон употребио у четири различита говора,[3] од којих је најранији био његов говор против Вереса 70. пре Христа. Најпознатији пример је, међутим, у другом параграфу његове Прве речи против Катилине, говора одржаног 63. пре Христа, када је Цицерон био конзул (римски шеф државе), осуђујући свог политичког непријатеља Катилину. У овом одломку, Цицерон га користи као израз свог гађења, да жали због жалосног стања Римске републике, у којој је грађанин могао ковати заверу против државе, а да по његовом мишљењу за то не буде адекватно кажњен.[4] Дотични одломак гласи:

O tempora, o mores! Senatus haec intellegit, Consul videt; hic tamen vivit. vivit? immo vero etiam in Senatum venit, fit publici consili particeps, notat et designat oculis ad caedem unum quemque nostrum!

О времена! О oбичаји! Сенат разуме ове ствари, Конзул их види; ипак овај човек још увек живи. Он живи? Заиста, долази чак и у Сенат, учествује у јавној расправи, бележи и маркира очима свакога од нас за клање!

Цицерон је фрустриран што, упркос свим доказима који су прикупљени против Катилине, који је планирао да збаци римску владу и убије самог Цицерона, и упркос чињеници да је Сенат дао свој senatus consultum ultimum, Катилина није ипак погубљен. Цицерон наставља да описује различита времена кроз римску историју у којима су конзули сматрали за сходно да погубе заверенике са мање доказа, у једном случају – случај када је бивши конзул Луције Опимије убио Гаја Грака – само на основу quasdam seditionum suspiciones: „пуке сумње у незадовољство“.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ottenheimer, I. & M. Latin-English Dictionary 1955
  2. ^ M. Tullius Cicero. The Orations of Marcus Tullius Cicero, literally translated by C. D. Yonge, B. A. London. Henry G. Bohn, York Street, Covent Garden. 1856.
  3. ^ In Verrem 2.4.56; in Catilinam 1.2; de Domo sua 137; pro Rege Deiotaro 31.
  4. ^ Susan O Shapiro (2005) O Tempora! O Mores! Cicero's Catlinarian Orations: A Student Edition with Historical Essays, note on Cat. 1.2.