Извор странице Мањи крсташки походи у XIV веку

{{bez_inlajn_referenci}}
{{чишћење
| разлог = Додавање викивеза, пребацивање у перфекат| датум = }}
'''Мањи крсташки походи у XIV веку''' су почели још 1299 Арвадском крсташким походом, а завршили 1390. године неуспешном опсадом Туниса.
Мањи крсташки походи у XIV веку су:
* [[Арвадском крсташким поход]] (1299—1303)
* [[Крсташки поход против Србије]] (1316—1320)
* [[Измирски крташки походи]] (1343—1351)
* [[Крсташки поход против Млетачке републике]] (1356—1358)
* [[Александријски крташки поход]] (1365)
* [[Савојски крсташки поход]] (1366—1367)
* [[Крсташки поход против Бугарске]] (1365—1371)
* [[Норички крсташки поход]] (1382—1383)
* [[Опсада Туниса (1390)]]

[[Датотека:JacquesdeMolay.jpg|мини|десно|Жак де Моле]]

== Арвадски крсташки поход ==
=== Рат Илканата против Мемлука ===
Године 1299. велики мајстор Темплара [[Жак де Моле]] је почео крсташки рат против Мемлука. Циљ тог похода био је освајање тврђава Тортозе у Светој земљи, али обећана помоћ од монголског [[Илканат]]а није стигла. После неког времена Монголи су напали Сирију, али су неколико пута поражени, због тога што су им Мемлуци пресекли сваку везу са базом.{{чињеница|date=01. 2017. }}

=== Рат Карсташа против Мамлука и пораз ===
После пропасти тог плана 1300. године је 16 крсташких бродова су под командом јерусалимског краља Хенрија II и његовог брата Алмерика напали Сирију и Египат, али су поражени па су се Мемлуци искрцали на Кипру. Последња нада Крсташа било је Монголско појачање, али оно није стигло. То се поновило и 1301. и 1302. године, али у септембру 1302. године Мемлуци су почели освајања и већ у зиму освојили су град Арвад.

=== Кипарски грађански рат и крај рата ===
Хенри се због тога са Жаком и Алмериком повукао на Кипар. Жак се спремао за напад, али 1303. године спречио га је сукоб око браће око власти над Кипром. Он је подржавао Алмерика, а то подржавање довело је до Алмерикове победе 1306. године, када је Хенри морао да напусти острво. Упрзо потом Жак је покушао да спроведе нови крсташки рат, а подржавао га је папа Климент V.

[[Датотека:Chronicon Pictum I Karoly Robert.jpg|мини|лево|Карло Роберт]]
[[Датотека:Papa Ioannes Vicesimus Secundus.jpg|мини|десно|Папа Јован XXII]]

== Крсташки поход против Србије ==
После српске анексије Срема, који је припадао Угарској, а [[Краљевина Угарска (1000—1918)|угарски]] краљ Карло Роберт је објавио рат српском краљу Стефану Урошу II Милутину. У савез против Србије, поред Угарске са [[Краљевина Далмација и Хрватска (1102–1526)|Далмацијом и Хрватском]], ушло је и [[Напуљско краљевство]]. Овај крсташки рат подржавао је [[папа Јован XXII]].{{чињеница|date=01. 2017. }}

=== Хрватски напад ===
После тога Хрватска је напала Србију. Њима су се супротставили браћа Бранивојевићи, владари Стона. До 10. априла 1318. године Младен II Шубић, бан Хрватске и Далмације је освојио Хум. После тога у рат са Младеном ушао је и сам Милутин. У овом рату српска победа је била потпуна, а Младена су 1319. године спасли Дубровчани, који су посредовали за мир. Младен је чак морао дати свог рођеног брата омишког кнеза Гргура за таоца.
[[Датотека:Filippo-dangio.jpg|мини|десно|Филип II Тарентски]]

=== Напуљски напад ===
Пред крај 1318. године против Милутина је устао капетан-маршал Албаније, војвода Тарента, напуљски принц и титуларни латински цар у егзилу Филип II Тарентски. Њему су се придружили албански племићи под вођством браће Мусакија. Папа Јован XXII је бодрио Филипа, па је 1319. године наговорио још неке албанске племиће Павла Матаранга, Виљема Аријанта, Владислава Гоному и браћу Блиниште, али то није помогло па је Филип био приморан да склопи мир.

=== Угарски напад ===
Године 1319. [[Карло Роберт]] је, освојивши [[Срем]], напао Милутина у Мачви и околини Београда. После освајања Срема војска се поделила у две групе. Једна је лако освојила [[Београд]] и спалила га, али није могла да освоји [[Космај]], а друга је продрла у Србију до Колубаре, али није успела да освоји Рудник.

=== Крај рата ===
Карло је тражио од папе да позове Католике на борбу против Србије. Звао је у помоћ бохемијског краља Јована Слепог, пољског краља [[Владислав I Кратки|Владислава I Пјаста]] и краљеве немачке [[Лудвиг IV, цар Светог римског царства|Лудвига IV Баварског]] и [[Фридрих Лепи|Фридриха I Хабзбурга]], али нико од њих се није одазвао, па је 1320. године склопљен општи мир.

== Измирски крсташки походи ==
[[Датотека:Dauphin Humbert II.jpg|мини|лево|Умерто II де Вијен]]
[[Датотека:Elie de Ville Neuve.jpg|мини|десно|Елион де Вилнев]]
[[Датотека:SMOM 27. GM Dieudonné de Gozon Stich.jpg|мини|десно|Диедоне де Гонзо]]

=== Почетак рата ===
Византијски цар [[Андроник III Палеолог]] је звао папу Јована у помоћ против Турака, а Јован му је послао флоту у којој је било само 4 галије. [[Папа Бенедикт XII]] је поводом тога 1340. године позвао Млечане да сузбију Турке. Млечанима су се придружили [[Хоспиталци]] и бискуп [[Енрике де Асти]]. Енрике је проповедао о крсташком рату па су му се придружили: краљ Кипра Хуго IV од Кипра и гроф Вијена Умберто II де Вијен. 2. новембра 1342. године све је било спремно да се крене у крсташки поход, али он је почео тек 30. септембра следеће године.{{чињеница|date=01. 2017. }}

=== Први поход ===
Године 1343. Византија је тражила помоћ од Млечана да би се изборила против Турака Селџука и ајдинског емира Умира и Јована Кантакузина. Велика селџучка флота чамаца је избила на ушће Вардара и опсела Солун. Папа је да би разбио опсаду Солуна послао млетачку, хоспиталску и кипарску флоту, која је у бици код Халкидика уништила селџучку. Том победом Хришћани су одсекли остатак Селџука од главног дела војске. Српски краљ [[Стефан Душан]] се у то време налазио близу Зихне, па је у помоћ Хришћанима послао свог војводу [[Прељуб]]а, који је са собом повео коњанике у тешким оклопима. Код Стефанијане, 3 000 Селџука су се повукли на један брежуљак пун грмља и ту су се сакрили. Кад су српски коњаници сишли са коња и почели да се пењу са великом муком уз брежуљак, Селџуци су јурнули низ брежуљак отели Србима коње и отишли у Тракију да помогну Кантакузину. Крсташи су 28. октобра 1344. године напали Смирну и освојили луку и градску тврђаву, али не акропољ. Турци су угрожавали те крсташке поседе.

=== Други поход ===
У новембру 1345. године Крсташи су под вођством Умерта II де Вијена. У фебруару 1346. године Крсташи освајају град Митилену и утврдио га, али рат се окренуо против Млечана. Крсташима се на крају придружила и [[Република Ђенова]]. Крсташи су ту помоћ платили предавањем Митилене Ђенови.

=== Мир ===
Године 1346. папа је почео преговоре о миру да би прекинуо Селџучку опсаду Смирне. Папа је стално сало финансијску и војну помоћ граду. Преговори су се успешно завршили у септембру 1351. године склапањем мира.

== Крсташки поход против Млетачке републике ==
[[Датотека:Albrecht Zweite Österreich.jpg|мини|лево|Албрехт II Аустријски]]

=== Млетачко-угарски рат се претвара у поход против Млетачке републике ===
Пошто млетачки преговори за мир са Угарском нису успели, па су у марту 1356. Угари су кренули у офанзиву и освојили Клис и Сплит. Онда се угарска војска скупила у Загребу и кренула ка Венецији. Придружоли су им се горички гроф Албрехт III, аквилејски патријарх Никола Луксембуршки и аустријски војвода Албрехт II Аустријски. Тако се тај поход претворио у крсташки рат.{{чињеница|date=01. 2017. }}

=== Стање у Млецима ===
Крсташи су опсели Тревизо. Уплашени далматински млетачки поглавари почели су да признају угарску врховну власт. Усред тога [[Ђовани Долфин]], млетачки гувернер војске се тешко разболео, а после смрти дужда [[Ђовани Градениго|Ђованија Граденигоа]] 13. августа 1356. године за дужда је изабран сам Ђовани Долфин, због својих дипломатских способности и зато што је био одличан војсковођа.
[[Датотека:HAZU 72 17 lipnja 2008.jpg|мини|десно|Задарски мир]]

=== Млетачки пораз и Задарски мир ===
Ђовани Долфин је покушао да миром спаси Тревизо, али није успео, па је почео да скупља војску. Успео је скупи једва око 500 људи, али је 25. августа освојио острво Сан Секондо. У лето 1357. године Угари су освојили Сплит и Шибеник, а онда је после угарског освајања Задра из 17. децембра, у фебруару 1358. године дошло је до тешког млетачког пораза код Нервеза. У цркви Светог Фрање Асишког у Задру после неколико дана преговора 18. фебруара дошло је до мира чиме се Ђовани одрекако свих својих области од Кварнера до Драча. Дубровник је тиме постао угарски вазал.

[[Датотека:Alexandrian Crusade.jpg|100пpx|мини|десно|Александријки крсташки поход]]
[[Датотека:Pierre 1er de Lusignan.jpg|мини|лево|Пјер I од Кипра]]

== Александријски крстшки поход ==
[[Датотека:Rhodos431.JPG|мини|десно|Роже де Пин]]
[[Датотека:Rhodos434.JPG|мини|лево|Рамон Беренже]]
[[Датотека:Doge Marco Cornaro portrait.JPG|мини|десно|Марко Корнаро]]

=== Почетак рата ===
[[Папа Урбан V]] је 1362. године сазвао крсташки поход против Мемлука у Александрији. За вођу крсташког похода изабран је [[Пјер I од Кипра]]. За превоз Крсташа ангажовани су 165 бродова Млечана и Ђеновљана. Пјеру су се у рату против муслимана придружили [[Хоспиталци]]. 9. октобра 1365. године Крсташи су се искрцали у Александрију.{{чињеница|date=01. 2017. }}

=== Битка код Александрије ===
После искрцавања Крсташи су почели покољ и пљачку. Многи браниоци су у паници напустили град. После ове победе Александрија је престала да буде трговачки центар, а њено место је заузо [[град]] [[Фамагуста|Фамагусту]]. 12. септембра Крсташи су напустили град. Ова победа изазвала је запрепашћење цалог хришћањског света.

[[Датотека:Ludwik d'Anjou.jpg|мини|лево|Лајош I Анжујски]]

== Савојски крсташки поход и крсташки поход против Бугарске ==
=== Почетак рата и Савојски крсташки поход ===
Византијски цар [[Јован V Палеолог]] је 1363. године позвао у помоћ Душановог сина и наследника [[Стефан Урош V|Уроша]], стога му је упутио у Сер царевој мајци, а Душановој удовици [[Јелена (супруга Стефана Душана)|Јелени]] васељенског патријарха [[Калист I Цариградски|Калиста]], али Калист је умро брзо после тога. Јелена је то пренела Урошу, а Урош, угарском краљу [[Лајош I Анжујски|Лајошу]]. Лајош је ово пренео [[Папа Урбан V|папи Урбану V]]. Папа се сложио и доиста 1365. послао у рат Амедеја VI Савојског, али Крсташи су више нападали Бугаре него Турке. У овом рату Турцима је само одузето [[Галипоље]] и околина Цариграда. Ти поседи су предати Византији. Ове победе су биле једине Крсташке победе над Турцима у целом XIV веку. Рат се завршио годину дана после почетка 1367. године. Јован је чак да би добио помоћ запада у октобру 1369. године примио [[католицизам]], али помоћ није стигла.{{чињеница|date=01. 2017. }}

=== Крсташки поход против Бугарке ===
Године 1365. године Крсташи су освојили Видин и заробили цара [[Јован Страцимир|Јована Страцимира]]. Јован је послат у заробљеништву у замак у Босиљеву. Око 1370. године Бугари су у савезу са влашким војводом Владиславом преотели Угарима Видин. Тада је страцимир враћен у Бугарску да би сузбијао свог оца бугарског цара [[Јован Александар|Јована Александра]]. Године 1371. Страцимир осваја Софију. Рат са тако завршио.

[[Датотека:Henry le Despenser 2.jpg|мини|десно|Хенри од Норича]]

== Норички крсташки поход ==
=== Повод за рат ===
Од [[1379]] — [[1382]]. [[Филип II Смели]] је водио [[рат]] против Енглеза у Белгији. У октобру у [[Бургињон]]у је скупио 10.000 обучених [[pešadija|пашадинаца]] са [[самострел]]има. Прешли су реку Лису и освојили [[град]] [[Комен]]. у следећој борби код Розенбеке 27. новембра 1382. године, француски [[краљ]] [[Шарл VI Луди|Шарл VI]] је улетео у борбу прса у прса и однео победу. [[Победа (планина)|Победа]] код Розенбеке није ништа значила. Због финансијске кризе морао је да подигне [[порез]]е што је изазвало побуне у [[Париз]]у, [[Руан]]у и [[Ремс]]у… Још неколико Фландријских градова су опљачкани, а остали су се предали.{{чињеница|date=01. 2017. }}

=== Ток рата ===
Наорички крсташки рат била је експедиција која је почела 21. децембра 1382. године и коју је предводио [[бискуп]] [[Хенри од Норича]]. Циљ овог похода био је помоћ граду Генту у борби против моћног присталице [[Авињонско папство|авињонског]] [[Антипапа Климента VII|антипапе Климента VII]], [[Луј II Фландријски|Луја II Фландријског]]. [[Хенри]]ја је подржавао [[папа Урбан VI]]. Експедиција је била добро финансирана, али недисциплинована и имала је лошег вођу. Након мале победе Крсташи су у септембру 1383. године потпуно поражени на опсади Ипра што је натерало Хенрија да се повуче. После повратка у Енглеску изгубио је положај у парламенту, а сву његову имовину присвојио је енглески краљ [[Ричард II Плантагенет]].

== Опсада Туниса ==
Опсада Туниса се водила од [[20. јул]]а до [[20. септембар|20. септембра]] [[1390]]. године. Већ [[1383]]. године [[Каталонци]] су у савезу са Ђеновшком, [[Пиза]]нском републиком и Сицилијанским [[монархија|краљевством]] заузели острво Дјербу, што је [[1388]]. године покренуло побуну у Тунису, након чега је [[калиф]] Ифрикије, Ахмед II, престао да тргује са [[хришћани]]ма. Хришћанима је ишло на руку ти што су [[Арапи]] били заражени кугом, али ипак су [[Хафсиди]] били моћнији, али [[царство]] је било у опадању. На крају француско-ђеновљаншка [[флота]] помагана од [[Енглези|Енглеза]] под вођством [[Луј II, војвода од Бурбона|Луја II Бурбонског]] пљачкала је Тунис и 20. јула опсела град. Арапи су крваво бранили град и на крају су морли да плате хришћанима да се повуку, али већ [[1392]]. године Каталонци су изгубили Дјербу.
[[Датотека:Louis II de Bourbon.jpg|мини|лево|Луј II Барубон]]

== Литература ==
* {{Cite book| ref=harv| last=Demurger| first = Alain| title = Jacques de Molay| publisher = Payot|year=2007|isbn=978-2-228-90235-9}}
* Barber, Malcolm: ''The Trial of the Templars''. Cambridge University Press. {{page|year=1978|isbn=978-0-521-45727-9 |pages=}}
* Barber, Malcolm: ''The New Knighthood. A History Of The Order Of The Temple''. Cambridge University Press. {{page|year=1995|isbn=978-0-521-55872-3 |pages=}}
* Jackson, Peter: ''Mongols and the West: 1221—1410''. Longman. {{page|year=2005|isbn=978-0-582-36896-5 |pages=}}
* {{Cite book| ref=harv| last=Fine| first = John Van Antwerp|authorlink= Џон ван Антверп Фајн| title = The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest| url = http://books.google.com/books?id=QDFVUDmAIqIC|year=1994| publisher = University of Michigan Press|isbn=978-0-472-08260-5}}
* Group of authors, „History of Serbian people I—III“, Belgrade 1994.
* [[Кенет Мејер Сетон|Kenneth Meyer Setton]]. 1976. ''The Papacy and the Levant, 1204—1571'', vol. I. Philadelphia: American Philosophical Society. pp. 184—223.
* Jo van Steenbergen: ''The Alexandrian Crusade (1365) and the Mamluk Sources: Reassessment of the kitab al-ilmam of an-Nuwayri al-Iskandarani'' [https://web.archive.org/web/20061018024447/http://www.deremilitari.org/resources/pdfs/steenbergen.pdf (PDF; 1,31 MB)], 2003.
* Cox, Eugene L. (1967). ''The Green Count of Savoy: Amadeus VI and Transalpine Savoy in the Fourteenth Century''. Princeton, New Jersey: Princeton University Press.
* [[Норман Хоуслеи|Housley, Norman]]. (1984). „King Louis the Great of Hungary and the Crusades, 1342-82“. ''[[The Slavonic and East European Review]]'', 62:2, 192—208.
* A. P. R. Coulborn. ''The Economic and Political Preliminaries of the Crusade of Henry Despenser, Bishop of Norwich, in 1383'', University of London Ph.D. thesis (1931, unpublished).
* [[Азиз Атија|Aziz S. Atiya]]: ''The Crusade in the Later Middle Ages'', Londres, 1938.
* Joseph Delaville Le Roulx: ''La France en Orient au XIVe siècle. Expéditions du maréchal Boucicaut'', París, 1886.
* Harry W. Hazard: ''Moslem North Africa, 1049−1394'', en: Kenneth M. Setton ''et al''. (ed.): ''A History of the Crusades'', Madison 1969−1989, vol III. pp. 457−485.
* Rainer Lanz: ''[https://web.archive.org/web/20070221071516/http://www.dissertationen.unizh.ch/2006/lanz/diss.pdf Ritterideal und Kriegsrealität im Spätmittelalter. Das Herzogtum Burgund und Frankreich]'', Zúrich. {{page|year=2006|isbn=978-0-306-80304-8|pages=171−187}}
* Léon Mirot: ''Une expédition française en Tunisie au XIVe siècle. Le siège de Mahdia (1390)'', „Revue des études historiques“ 97 (1931). pp. 357.−406

{{нормативна контрола}}

[[Категорија:Крсташки ратови]]