Извор странице Куновичка битка

{{Инфокутија Војни сукоб
| битка = Куновичка битка 1444.
| део = [[Дуга војна|Дуге војне]] и [[Варнински крсташки рат|Варнинског крсташког рата]]
| слика = Suva Planina pogled iz Luznice.jpg
| величина_слике = 300п
| опис_слике = Поглед на Суву планину из Лужнице
| датум = [[2. јануар|2.]] или [[5. јануара]] [[1444]].
| локација = [[Suva planina|Куновица-Сува планина]],<br /> између данашњег [[Ниш]]а и [[Пирот]]а<br /> {{Coord|43|10|49|N|22|10|34|E|display=title}}
| узрок = Први пад деспотовине 
| територија = Повратак деспотовине са 24 града
| резултат = [[Српска деспотовина|Обнова Српске деспотовине]]
| страна1 = [[Датотека:Despot of Serbia.png|25п]] [[Српска деспотовина]]
| страна2 = {{застава|Османско царство|1299}}
| заповедник1 = <center> деспот [[Ђурађ Бранковић]]<br /> <center> [[Ђурађ Мрњавчевић]]<br /><center> [[Петар Ковачевић]]|  
| заповедник2 = <center> султан [[Мурат II]]<br /><center> [[Назим-паша]]<br /><center> [[Турахан-бег]]|
| јачина1 = 8.000-10.000 војника
| јачина2 = 30.000-45.000 војника
| губици1 = незнатни
| губици2 = непознато
}}
'''Куновичка битка''' може се сматрати једном од највећих победа Срба против Турака у [[Средњи вијек|средњем веку]]. Одиграла се недалеко од Ниша у зиму [[1444]]. године између српске војске и Турака у близини данашње железничке станице Црвена Река, планине Куновице (Суве планине) током похода који су предводили [[краљевина Угарска (1000—1918)|угарско]]-[[Пољска|пољски]] краљ [[Владислав III Јагелонац|Владислав]] и српски [[Ђурађ Бранковић|деспот Ђурађ Бранковић]]. Ова победа се сматра непосредним узроком обнове [[Српска деспотовина|српске деспотовине]].

== Прилике пре битке ==

{{main|Дуга војна}}

Стална [[експанзија]] Турака и ширење ислама [[Балканско полуострво|Балканом]], све више је угрожавало хришћанске земље, што је достигло врхунац походом на [[Пад Смедерева (1439)|Србију априла 1439. год]]. који је био покренут због одбијања деспота, да узме учешћа у турском походу и омогући несметан пролаз пошто је сумњичен за везе са Угарском<ref name="веза1">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 72.</ref>. Једини градови који су се у почетку одупрли били су Смедерево на северу и Ново Брдо на југу. Смедерево су бранили деспотов син [[Гргур Бранковић|Гргур]] и [[Тома Кантакузин]]<ref name="веза1" />. После тешких борби током тромесечне опсаде и изостанка угарске помоћи, Смедерево је пало [[18. август]]а. Од српских области остала је слободна само Зета, која није била на путу тренутних освајања. Угарска помоћ је изостала због политичких неприлика, тако да је угарска војска са положаја [[Сланкамен]]а и [[Тител]]а гледала опсаду Смедерева<ref name="веза2">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 73.</ref>. После смрти угарског [[Алберт II Немачки|краља Алберта II]] је дошло до метежа, да би на његово место дошао млади пољски краљ Владислав III .

== Прилике у Турској ==
Турска царство и поред сталног напредовања и за време султана '''[[Мурат II|Мурата другог]]''', у Европи је претрпело пораз у [[Трансилванија|Ердељу]], у [[Влашка|Влашкој]], марта 1442.<ref name="веза3">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 76.</ref>, који је истовремено пратио и пораз од [[Карамана]] у Малој Азији, што је представљало тежак ударац. Већ 1442. у јулу Турци брзо шаљу изасланика да склопи мир са Угарском. У овом тренутку Турској је једино ишла на руку политичка нестабилност у ослабљеној '''[[Византијско царство|Византији]]''' са Цариградом и околином, и грађански рат који ју је проузроковао због династичких борби.

Велике муке задавали су им '''[[Хоспиталци|Јовановци]]''' са острва [[Родос]] који су позивали хришћанске земље и папу на борбу против муслимана, огорчено се борећи против Турака и Египатских муслимана.

== Прилике у Угарској ==
После распада [[Српско царство|српског царства]], Срби нису више представљали претњу по Угарску. Након [[Косовска битка|Косовске битке]], и погибије [[Лазар Хребељановић|кнеза Лазара]] њихови упади су постајали све чешћи<ref name="веза4">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ I. Срби између Турака и Мађара pp. 5-6.</ref>. Да би обезбедили своје јужне границе од још веће претње, коју су представљали Турци. Угри су [[Стефан Лазаревић|деспоту Стефану]] учинили територијалне уступке, дајући му [[Историја Београда у средњем веку|Београд]], [[Мачва|Мачву]] и друге поседе како би тиме створили јак бедем против турске најезде
<ref name="веза5">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ II. Мађарска превласт у Босни и Србији pp. 36.</ref>.[[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарска]] је у великој мери помагала сукобе властеле у [[Босна у средњем веку|Босни]], не мешајући се значајније у сукоб деспота и његовог сестрића [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]] који су и онако ослабљену Србију својим сукобима доводили у још тежи положај<ref name="веза6">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ II. Мађарска превласт у Босни и Србији pp. 29-31.</ref>
<ref name="веза7">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ II. Мађарска превласт у Босни и Србији pp. 35 и 36.</ref>
. Након измирења, недуго по смрти [[Стефан Лазаревић|деспота Стефана]] наследио га је сестрић [[Ђурађ Бранковић|Ђурађ који]] је морао према уговору са Угарском да врати све посед које је Стефан добио укључујући и [[Историја Београда у средњем веку|Београд]]<ref name="веза8">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/IV. Опорављена Србија pp. 57 и 58.</ref>. Али их је експанзија Турака натерала да промене мишљење.

Угарски [[Жигмунд Луксембуршки|краљ Жигмунд]] даровао је деспоту више градова у Угарској, желећи да га тиме обавеже на ближу сарадњу<ref name="веза9">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ V. Деспот Ђурађ Бранковић pp. 68.</ref>. По паду [[Тврђава Ново Брдо|Новог Брда]] и [[Голубачки Град|Голупца]], у муњевитој акцији султана [[Мурат II|Мурата II]], деспотовина је била приморана да ступи у двоструки вазални однос према Турцима и Угарској. Једини начин за одржавање равнотеже између Турака и Угара било удаја деспотових кћери у Угарској и Турској. Прва је удата [[Катарина Бранковић|Катарина]] 1433. год. за грофа [[Улрих II Цељски|Улриха Цељског]], брата Угарске краљице [[Вараве]] , који је иначе био син моћног [[Херман II Цељски|ХерманаII]]<ref name="веза9" />.[[Мара Бранковић|Мара]] је дата по свој прилици, у пролеће 1434. султану Мурату. Оба брака била су чисто политичке природе<ref name="веза9" />. У зиму, 9. децембра умро је угарски [[Жигмунд Луксембуршки|краљ Жигмунд]].који је пола века моћно и често пресудно утицао на судбину Србије<ref name="веза10">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ V. Деспот Ђурађ Бранковић pp. 70.</ref>. Краља Жигмунда је наследио његов зет, аустријски војвода [[Албрехт Хабзбуршки]]<ref name="веза11">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ V. Деспот Ђурађ Бранковић pp. 71.</ref>. Ова промена дала је Турцима повода да се одлуче на крупније кораке. Они су знали да ће у Угарској доћи до извесних размирица, пошто нови краљ није био прихваћен од свих кругова у земљи, па су хтели да искористе те њихове унутрашње сукобе<ref name="веза11" />. Стога су одлучили да нападну Угарску као главну силу која им је могла правити сметње. Тиме су хтели да реше и питање Србије знајући да деспот у души подржава хришћане и да је био у вези са Мађарима<ref name="веза1" />. Након овога уследио је [[Пад Смедерева (1439)|први пад деспотовине]]. Краљ Алберт имао је много проблема са незадовољном властелом, што је био главни узрок пасивног држања до тада надмоћне Угарске
<ref name="веза13">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ V. Деспот Ђурађ Бранковић pp. 72.</ref>. Мало после српске катастрофе умро је, сасвим изненада, и краљ Албрехт. На престолу га је после много трзавица наследио [[Владислав III Јагелонац|Владислав III]]<ref name="веза2" />.

Након прве победе угарског заповедника [[Јанош Хуњади|Јанка Хуњадија (Сибињанин Јанко)]] код [[Трансилванија|Ердеља]] и његове друге победе септембра на '''Јалосници''' у Влашкој где је побеђен румелијски беглербег Шехабедил који је водио 80.000 људи<ref name="веза3" />. Хришћанске државе стекле су уверење да неприлике у турској треба искористити да се до краја прошире успеси. Султанову понуду на мир деспот је успео да спречи.

== Припреме за битку ==
Крајем фебруар 1443. на Угарском сабору у [[Будим]]у и уз подршку властеле, и неких пољских великаша, као и деспота Ђурђа одлучено је да се крене у поход<ref name="веза15">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 77.</ref>. Највећи заговорник, покровитељ похода био је управо [[Ђурађ Бранковић|српски деспот]] који је поднео највеће трошкове сакупљања, опремања војске које је самостално финансирао и обезбедио готово преко половине војске са простора Србије<ref name="веза16">РТВ Банкер, Ниш, Тв емисија ''Сведоци и сведочанства''/ Интервју проф. Драгољуб Симоновић</ref>.

== Однос и састав снага ==
[[Ђурађ Бранковић|Деспот Ђурађ]] није штедео средства, за опремање целокупне војске<ref name="веза16" />. Хришћанска војска је бројала према неким проценама око 25.000 ратника, којој се касније придружио влашки војвода [[Vlad Cepeš III|Влад Цепеш]]<ref name="веза15" />. Хришћанска војска већином је била сачињена од пољске коњице, делом угарске, а највећим делом српске војске. У укупним снагама од око 25.000 војника српске јединице под директном командом деспота Ђурђа износиле су између 8.000 и 10.000 пешака и нешто коњаника којима се придружио сребренички војвода [[Петар Ковачевић]] са између 500 и 600 коњаника<ref name="веза15" />.

== Почетни план похода ==
Крајем јуна 1443. дата је наредба хришћанској војсци да се упути према Београду, а и сам Угарски краљ кренуо је ка југу у септембру<ref name="веза15" />. Са њим су ишли деспот и Хуњади. Хришћанска добро увежбана војска од 12.000 коњаника, коју је водио Хуњади, поразила је 3. новембра Турке у пољу, [[Битка код Ниша (1443)|испред ниша]], омевши прикупљање турских снага<ref name="веза15" />. Овај пораз изазвао је пометњу у турским редовима као и у позадини њихових снага. Последица је била онеспособљавање Турака да пруже значајнији отпор за дуже време и било какво напредовање. Почетком децембра [[1443]]. године [[Софија]] је пала у хришћанске руке, а продирање се наставило и даље<ref name="веза15" />. Међутим пред добро утврђеним кланцима Средње горе морало се стати због тога што су Турци код [[Златице]] спремали снажан отпор. Постоји мишљење да су се хришћани сукобили са Турцима код [[Момине клисуре]] преко које су хришћани хтели да заобиђу изузетно јаке турске положаје у [[Трајановим вратима]].

== Повлачење ==
Због јаке зиме која је настала, отежаног снабдевања и великог отпора хришћанско напредовање је стало и прекинуло даљу офанзиву<ref name="веза17">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије pp. 78.</ref>. Приликом повлачења хришћана, Турци су покушавали да им нанесу што више губитака, али су код [[Мелештице]] и Куновице, претрпели поразе, нарочито тежак и готово потпун пораз код Куновице, од српске војске која је чувала одступницу другим хришћанским снагама<ref name="веза17" />. Препуштена сама себи српска војска потукла је до ногу вишеструко и бројчано надмоћнијег непријатеља, по месечини, планинском кршу, стрмим литицама, снегу и леду Куновице<ref name="веза16" />. И успела да надљудским напорима уништи турску потеру пре доласка појачања.

== Битка ==
Угарски краљ Владислав, 1443. год крајем фебруара, скупивши војску кренуо је на југ у поход против Турака, а с њим је кренуо такође деспот [[Ђурађ Бранковић]] како би заједничким снагама сузбили све већу претњу, не само по Балкан већ и по читав хришћански свет, оличену у Турској најезди. Прешавши преко Дунава упутили су се преко Србије ка [[Бугарска|Бугарској]], и тако стигли близу места Пловдива где је турски цар Мурат други приспео и затекао их у брдима, не дајући им да дођу до [[Пловдив]]а. У даљем напредовању хришћанска војска је успорено напредовала преко планине. Ову планину називају [[Златица]], а други је називају Железна Врата. Када су били зашли између брда у једну долину, ту су их сусрели царски јаничари, како би их спречили да дођу до Пловдива, јер је тамо чиста равница. Када је краљ Владислав видео да неће моћи да прође, наредио је да се кола повуку назад, јер се нису могла окренути. Вративши се без штете, [[Јагелонци|краљ Владислав]] је назад кренуо ка месту Софији, како је већ била јесен, а он није могао ту остати преко зиме, спаливши место, кренуо је назад према Србији<ref name="веза18">Јаничарове успомене или Турска хроника / Константин Михаиловић из Островице ; предговор, превод и напомене Ђорђе Живановић-Београд : Просвета, 1966 COBISS. 524885398/ XXI ГЛАВА Како је краљ Владислав с деспотом кренуо на Мурата pp. 114-115.</ref>.

Када је приспео у место [[Пиротски Град|Пирот]], до краља Владислава су допрле вести да је турски цар приспео у Софију, која је била спаљена. Тада је наредио деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском. Он је тако ишао очекујући битку; кад су приспели до планине зване '''Куновица''', краљ Владислав је већ био одмакао од те планине, допрле су до деспота вести да Турци с веома великом силом иду за њим; вративши се тада деспот против Турака, очекујући их, обавестио је краља: "''Ови Турци с великом силом за нама крећу, па зато све пешаке'' ''крај кола остави а сам са читавом војском к мени похитај''". Али пре но што је краљ приспео већ је била почела битка с Турцима (која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени, а њихови највиши заповедници једни побијени, други похватани). Један царски војсковођа, који је с њима био уместо цара, ту је убијен и све до данашњега дана стоји знак на његовом гробу у селу [[Тамњаница]]. Одатле српски [[деспот]], победивши непријатеља, без икаквих губитака са војском кренуо дубље кроз Србију и приспо на поље Добригић, желећи одатле са безбеднијег положаја, и погоднијег за даље праћење ситуације, да заједно са [[Пољско-Угарским краљем]] преко зиме остане, како би на лето, опет са још већим снагама кренули против ослабљеног непријатеља<ref name="веза19">Јаничарове успомене или Турска хроника / Константин Михаиловић из Островице; предговор, превод и напомене Ђорђе Живановић-Београд : Просвета, 1966 COBISS. 524885398/ XXI ГЛАВА Како је краљ Владислав с деспотом кренуо на Мурата pp. 115.</ref>.

Недуго затим, у табору хришћана појавили су се турски изасланици, тражећи од деспота да цару преда заробљенике, и све оне заповеднике који су били заробљени, а он ће заузврат, деспоту вратити Смедерево са свима градовима и читаву земљу српску, а исто тако и оба сина његова, [[Гргур Бранковић|Гргура]] и [[Стевана]]. Тамо је био заробљен и један турски великаш по имену Карамбег, па је за овога цар дао 1500 златника<ref name="веза19" />. Посаветовавши се с деспотом и другом господом, краљ Владислав прими од њега овакав предлог и цар је послао једнога великаша Балтаоглуа, те је овај по царевој наредби предао Смедерево деспоту и све градове; доведена су и оба слепа сина. Деспот Ђурађ, повративши све своје градове, а тиме и целу деспотовину, одмарао се онде с краљем и са читавом војском четири недеље, припремајући повлачење ка северу<ref name="веза20">Јаничарове успомене или Турска хроника / Константин Михаиловић из Островице; предговор, превод и напомене Ђорђе Живановић-Београд : Просвета, 1966 COBISS. 524885398/ XXI ГЛАВА Како је краљ Владислав с деспотом кренуо на Мурата pp. 116.</ref>. Деспот се залагао да војска бар преко зиме остане у Србији. Одатле, пошто је завршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова. Он се обавезао да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100.000 дуката новчане потпоре. Хтео је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморени и истрошени, и са духом најамника, који су после уговореног посла хтели одмора, нису никако пристајали на то<ref name="веза21">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VI. Први пад Србије стp. 78.</ref>. Затим се краљ са војним снагама, крајем јануара [[1444]]. у пратњи деспота повукао преко Дунава назад ка Угарској, после још једног успешног похода. Потом је деспот Ђурађ посредством своје [[Мара Бранковић|ћерке]], удате за турског султана, начинио са Турцима примирје на 10 година. Па је тако овај поход завршен уз испуњење главног српског циља поновне, обнове деспотовине<ref name="веза22">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VII. Разлаз између деспота и Мађара pp. 82.</ref>. Турци су овај пораз приписивали издаји тесалског заповедника [[Турахан-бег|Турхан-паше]], за кога су сматрали да је сарађивао са деспотом<ref name="веза17" />.

== Последице битке ==
[[Датотека:Serbian despotate 1455 1459-sr.png|мини|Србија после Куновичке битке]]

Победа српске војске у '''Куновичкој бици''' међу малобројним историчарима и познаваоцима догађаја потврђује главни утисак је, да је ова величанствена победа, пресудна за обнову деспотовине 1444. продужила век српске [[стефан Томашевић Котроманић|средњовековне државе до лета 1459]]. Ова победа дала је на самопоуздање хришћанској војсци, и повратила наду да се успешно поход може наставити<ref name="веза16" />. Али мир који је склопљен био је од веће користи Турцима, неголи хришћанима чије је брзо напредовање са овим миром заустављено.[[Историја Србије у Османском царству|Сегединским]] миром деспоту су враћена [[24 града]] међу којима су [[Тврђава Ново Брдо|Ново Брдо]], [[Голубачки Град|Голубац]], [[Град цара Лазара|Крушевац]], [[Смедеревска тврђава|Смедерево]] и други<ref name="веза22" />. Хришћанске земље покушале су да свале кривицу на деспота, зато што је заустављен један величанствен поход, због деспотове нестрпљивости и похлепе, која није била оправдана, али се касније показала оправданом, јер је деспот настојао да Србија не би поново постала крваво поприште угарско-турских сукоба<ref name="веза23">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VII. Разлаз између деспота и Мађара pp. 83.</ref>. Исте 1444. под притиском папе сукоби су настављени без учешћа Србије, па је тако она поштеђена, а 10. септембра [[Битка код Варне|код Варне]] католичка војска је страховито поражена. Том приликом је погинуо краљ [[Јагелонци|Владислав трећи]] , а Јанко Хуњади је једва успео да се спаси. Овај поход није успео да отвори пут преко Бугарске до [[Цариград]]а, тиме се оправдала српска уздржаност<ref name="веза24">[[Владимир Ћоровић]], [[Историја Срба (књига Владимира Ћоровића)|Илустрована историја Срба, трећа књига]] ([[2006]]) [[Београд]] {{ISBN|978-86-331-2522-2}} (НК), COBISS.SR-ID 127450636/ VII. Разлаз између деспота и Мађара pp. 84.</ref>. Овај пораз је показао да је Куновичка битка, и победа српске војске у њој представљала највећу победу хришћанске војске у оба похода. Због тога је Куновица постала чувена и славна: о њој су и у позније доба певали дубровачки песници, [[Иван Гундулић|Гундулић]] и Палмотић, и величали победу и славу српског оружја<ref name="веза16" />.

== Место битке ==
Као место на коме се одиграла битка према сведочењима историчара узима се подручје [[Suva planina|Суве планине]] у средњем веку зване Куновица, недалеко од Ниша у близини железничке [[Црвена Река|станице Црвена Река]]. Данас постоји велико интересовање у Пољској, за обележавање ове победе као највеће хришћанске победе у походу. Српском народу, дуго времена у песмама овог краја задржала се успомена на славну победу деспота у овој бици. Важно је напоменути да се планина Куновица око које је било забуне, [[Suva planina|налази у Србији]], а не Босни, јер је дошло до поистовећивања са истоименом планином у Босни<ref name="веза16" />.

== Види још ==
* [[Историја Србије у средњем веку]]
* [[Маричка битка]]
* [[Косовска битка]]
* [[Битка код Ниша (1443)|Битка код Ниша]]
* [[Битка код Златице]]
* [[Пад Смедерева (1439)|Пад деспотовине]]

== Референце ==
{{reflist}}

== Литература ==
* [[Константин Михаиловић|Константин Михаиловић/Јаничарове успомене]]
* '''Проф. Драгољуб Симоновић'''
* Владимир Ћоровић, ''Историја Срба''

== Спољашње везе ==
* {{sr}} [http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_7_l.html „Разлаз између деспота и Мађара“ на сајту ''Владимир Ћоровић :Историја српског народа']
* {{sr}} [http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_6_l.html „Први пад деспотовине“ на сајту ''Владимир Ћоровић :Историја српског народа']
* {{sr}} [http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_4_l.html „Опорављена Србија“ на сајту ''Владимир Ћоровић :Историја српског народа']
* {{sr}} [http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_8_l.html „Пад Србије“ на сајту ''Владимир Ћоровић :Историја српског народа']
* {{sr}} [http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_5_l.html „Деспот Ђурађ Бранковић“ на сајту ''Владимир Ћоровић :Историја српског народа']
* {{sr}} [http://istorijanisa.wikidot.com/nis-u-srednjem-veku „ Историјска веза Ниша и Куновице“ на сајту ''Историја Ниша']
{{Ратови и битке које су водили Срби}}
{{Нормативна контрола}}

[[Категорија:Српске битке у средњем веку]]
[[Категорија:Српска деспотовина]]
[[Категорија:1444.]]
[[Категорија:Битке крсташких ратова]]
[[Категорија:Српске битке]]
[[Категорија:Историја Ниша]]
[[Категорија:Историја Пирота]]