Википедија

Пума

сисар из породице мачака
За друге употребе, погледајте страницу Пума (вишезначна одредница).

Пума или кугуар (лат. Puma concolor), сисар је из породице мачака, а може се наћи у Сјеверној, Средњој и Јужној Америци. Рeч „пума“ долази из кечуа језика. На америчком континенту важи за другу по тежини мачку, одмах након јагуара, а четврта на свету заједно са леопардом, одмах иза тигра, лава и јагуара, иако заправо припада групи мањих мачака.

Пума
Временски распон: 0.3–0 Ma
↓
средишњи Pleistocene – Holocene
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Mammalia
Ред:
Carnivora
Породица:
Felidae
Род:
Puma
Врста:
P. concolor
Биномно име
Puma concolor
(Linnaeus, 1771)[2]
Подврсте[3]

Puma concolor anthonyi
Puma concolor cabrerae
Puma concolor concolor
Puma concolor couguar
Puma concolor costaricensis
Puma concolor puma

Ареал распрострањења пуме
Синоними

Felis concolor

Именовање и етимологија

уреди

Реч cougar је позајмљена из португалског çuçuarana, преко француског; а првобитно је изведена из тупијског језика. Тренутни облик у Бразилу је suçuarana.[4] У 17. веку Џорџ Маркгрејв је пуму назвао cuguacu ara. Маркгрејвов приказ је 1648. умножио његов сарадник Вилем Писо. Назив cuguacu ara је затим усвојио Џон Реј 1693. године.[5] Године 1774, Жорж-Луј Леклерк де Буфон, гроф од Буфона, конвертовао је cuguacu ara у cuguar, што је касније измењено у „cougar” на енглеском.[6][7][8]

„Пума” је уобичајен назив који се користи у Латинској Америци и већем делу Европе. Израз пума се такође користи у Сједињеним Државама.[9][10][11][12] Прва употреба пуме на енглеском датира из 1777. године, а уведена је из шпанског, а пре тога из кечуанског језика у 16. веку, где значи „моћна“.[13]

У западним Сједињеним Државама и Канади назива се и „планински лав“, име које се први пут кориштено у писаној форми 1858. године.[14] Други називи укључују „пантер“, „сликар“ и „катамант“.[15][16] Рани шпански истраживачи Америке назвали су пуму gato montés (што значи „мачка планине”) и león (што значи „лав”).[15]

Пума држи Гинисов рекорд за животињу с највећим бројем имена, с више од 40 само на енглеском.[17]

Таксономија и еволуција

уреди
 
Јужноамеричка пума у Националном Парку Торес дел Пајн, у Чилеанском делу Патагоније

Felis concolor је било научно име које је Карл Лине 1771. године предложио за мачку са дугим репом из Бразилије.[18] Друга половина назива „concolor“ на латинском значи „уједначене боје“. Вилијам Јардине је ставио ову врсту је у род Пума 1834. године.[19] Овај род је део Felinae.[2] Пума је у најближем сродству са јагуарундијем и гепардом.[20][21]

Подврсте

уреди

Након Линеовог првог научног описа пуме, 32 зоолошка узорка пуме су описана и предложена као подврсте до касних 1980-их. Генетска анализа митохондријске ДНК пума указује на то да су многе од њих превише сличне да би биле препознате као различите на молекуларном нивоу, и да постоји само шест филогеографских група. Узорци пантера из Флориде показали су мале варијације микросателита, вероватно због парење животиња у блиском сродству.[21] Након овог истраживања, аутори Светских врста сисара су препознали следећих шест подврста 2005. године:[2]

  • P. c. concolor (Лине, 1771) укључује синониме бангси, инкарум, осгуди, соасоарана, сусуарана, содерстроми, сукуакуара и вавула
  • P. c. puma (Молина, 1782) укључује синониме araucanus, concolor, patagonica, pearsoni, и пума (Trouessart, 1904)
  • P. c. couguar (Кер, 1792) укључује arundivaga, aztecus, browni, californica, floridana, hippolestes, improcera, kaibabensis, mayensis, missoulensis, olympus, oregonensis, schorgeri, stanleyana, vancouverensis, и youngi
  • P. c. costaricensis (Меријам, 1901)
  • P. c. anthonyi (Нелсон и Голдман, 1931) укључује acrocodia, borbensis, capricornensis, concolor, greeni, и нигра
  • P. c. cabrerae (Покок, 1940) укључује hudsonii и пума по предлогу Марселија из 1922.

Године 2006, флоридски пантер се још увек сматрао засебном подврстом P. c. coryi у истреаживачким радовима.[22]

Према подацима из 2017. године, радна група за класификацију мачака Специјалистичке групе за мачке признаје само две подврсте као важеће:[23]

  • P. c. concolor у Јужној Америци, вероватно искључујући регион северозападно од Анда
  • P. c. couguar у Северној и Централној Америци и вероватно северозападној Јужној Америци

Еволуција

уреди

Верује се да је породица Felidae потекла из Азије пре око 11 милиона година. Таксономска истраживања фелида су и даље делимична, а већину онога што знамо о њиховој еволуционој историји заснива се на анализи митохондријалне ДНК.[24] Постоје значајни интервали поверења са предложеним датумима. У најновијој геномској студији Фелиде, заједнички предак данашњих родова Леопарда, Риса, Пума, Прионаилуруса и Фелиса мигрирао је преко Беринговог копненог моста у Америку пре 8,0 до 8,5 милиона година. Потом су се родови разишли тим редоследом.[24] Северноамеричке фелиде су затим напале Јужну Америку пре 2–4 милиона година као део Велике америчке размене, након формирања Панамске превлаке.[25]

Неке студије сугеришу да се лоза гепарда одвојила од лозе Пума у Америци и мигрирала назад у Азију и Африку,[26] [27] док друга истраживања сугеришу да су се гепарди разишли у самом Старом свету.[28] Висок ниво генетске сличности је пронађен међу северноамеричким популацијама пума, што сугерише да су сви они прилично скорашњи потомци мале групе предака. Кулвер и др. предлажу да је оригинална северноамеричка популација пуме истребљена током плеистоценског изумирања пре неких 10.000 година, када су нестали и други велики сисари, као што је Смилодон. Северну Америку су тада поново населиле јужноамеричке пуме.[27]

Фосил идентификован као пума ископан је у аргентинској провинцији Катамарка и датирао је од 17.002 до 16.573 године. Садржао је јаја паразитског црва Toxascaris leonina. Овај налаз указује да су пума и паразит постојали у Јужној Америци најмање од касног плеистоцена.[29] Најстарији фосилни остатак пуме ( Puma concolor ) у Јужној Америци (Аргентина) је фрагмент лобање из касног калабријског ( енсенадског ) доба.[30]

 
Лобања пуме и вилична кост
 
Предњи отисак шапе

Глава пуме је округла, а уши су испупчене. Њене моћне предње ноге, врат и вилица служе за хватање и држање великог плена. Има четири увлачне канџе на задњим шапама и пет на предњим шапама, од којих је једна испупчени прст попут палца код човека . Већа предња стопала и канџе су адаптације за хватање плена.[31]

Пуме су витки и окретни припадници Фелиде. Оне су четврта највећа врста мачака широм света;[32] одрасле су високе од 60 до 90 центиметара до рамена.[33] Одрасли мужјаци су високи око 2.4 метра од носа до врха репа, а женке у просеку 2.05 метра, са укупним распоном између 1.5 до 2.75 метра од носа до репа.[34][35] Од ове дужине, реп обично износи 63 до 95 центиметара.[36] Мужјаци обично имају 53 до 72 килограма. Женке обично теже између 34 до 48 килограма.[36] [37] Величина пуме је најмања близу екватора а већа према половима.[38] Највећа забележена пума, устрељена 1901. године, имала је 105.2 kg; тврдње да су постојале јединке од 125.2 килограма и 118 килограма су врло вероватно преувеличане.[39] Одрасли мужјак пуме у Северној Америци у просеку има 62 kg, док је просечна женка у истом региону у просеку око 42 kg.[40] У просеку, одрасли мужјаци пуме у Британској Колумбији теже 56.7 kg и одрасле женке 45.4 kg, премда је неколико мушких пума у Британској Колумбији тежило између 86.4 и 95.5 kg.[41]

У зависности од локалитета, пуме могу бити мање или веће од јагуара, али су мање мишићаве и не тако снажно грађене, те је у просеку њихова тежина мања. Док величина пуме има тенденцију да расте онолико колико се повећава удаљеност од екватора,[42] , јагуари су генерално мањи северно од реке Амазон у Јужној Америци и већи јужно од ње. На пример, док су јужноамерички јагуари релативно велики и могу да пређу 90 килограма,[43] северноамерички јагуари у мексичком резервату природе Chamela-Cuixmala теже око 50 килограма, отприлике исто као и женке пуме.[44]

Боја пуме је једноставна (стога латинска concolor [„једна боја“] у научном називу), али може значајно да варира међу јединкама, па чак и између браће и сестара. Длака је типично смеђа, али се креће од сребрносиве до црвенкасте са светлијим мрљама на доњем делу тела, укључујући вилице, браду и врат. Одојчад има мрље и рађа се са плавим очима и прстеновима на репу;[45] младунци су бледи, а тамне мрље остају на њиховим боковима.[46] Бела јединка уочена је у Националном парку Serra dos Órgãos у Рио де Жанеиру 2013. године када је снимљена камером, што указује да чисто беле јединке постоје унутар врсте, иако су изузетно ретке.[47][48]

Пума има велике шапе и пропорционално највеће задње ноге код мачака,[49] омогућавајући одличан скок у вис и снажне кратке спринтове. Може да скочи са земље и до 5.5 метара високо на дрво.[50]

Распрострањеност и станиште

уреди

Пума има најшири распон од свих дивљих копнених животиња у Америци, који се протеже на 110 степени географске ширине од Јукона у Канади до јужних Анда у Чилеу. Врста је истребљена из источне Северне Америке, осим са Флориде, али је могуће да поново насељавају свој ранији распон и изоловане популације су уочене источно од њихових савремених подручја у средњем западу САД и Канади.[51]

 
Слика пуме са камере у националном парку Сагуаро, Аризона

Пума живи у свим врстама шума, низијским и планинским пустињама и на отвореним подручјима са мало вегетације до надморске висине од 5800 метара. На планинама Санта Ана преферира стрме кањоне, стрмине, ободне стене и густе грмове.[52] У Мексику је забележен у Сијера де Сан Карлосу.[53] На полуострву Јукатан насељава секундарне и полулистопадне шуме у еколошком резервату Ел Еден.[54] У Ел Салвадору је снимљена у нижој планинској шуми у Националном парку Монтекристо и у речном басену у региону Моразан изнад 700m у 2019.[55] У Колумбији је примећена у плантажи палминог уља у близини приобалне шуме у басену Љанос и близу воде у долини реке Магдалене.[56] [57] У људском модификованом пејзажу централне Аргентине, насељава грмље са обилним покривачем вегетације и врстама плена.[58]

Понашање и екологија

уреди

Пуме су важна кључна врста у екосистемима западне хемисфере, повезујући бројне врсте у ланцу исхране. У свеобухватном прегледу литературе више од 160 студија о екологији пуме, показало се да еколошке интеракције са 485 других врста у екосистемима насељеним пумама укључују различите области интеракције, почевши од употребе других врста као извора хране и плена, ефеката страха на потенцијални плен, ефекти од остатака леша које пума остави за собом до конкурентских ефеката на друге врсте предатора у заједничком станишту. Најчешћа тема истраживања у литератури која се овде користи била је исхрана пуме и регулација њеног плена.[59]

Лов и исхрана

уреди
 
Фотографија пуме у планинама Санта Сусана северозападно од Лос Анђелеса

Пума је изразито месождер. Преферира велике сисаре као што су мазга, белорепан, лос, планинска коза и великорога овца. Опортунистички узима мањи плен као што су глодари, лагоморфи, мањи месождери, птице, па чак и домаће животиње, укључујући кућне љубимце.[60] Средња тежина плена кичмењака пуме расте са његовом телесном тежином и нижа је у областима ближе екватору. Истраживање спроведено у Северној Америци показало је да су 68% плена били копитари, посебно јелени. Само је флоридски пантер показао варијације, често преферирајући дивље свиње и армадиле.[61] Познато је да пуме хватају уведену популацију гемсбока у Новом Мексику. Једна појединачна пума је забележила улов од 29 гемсбока, што је чинило 58% њених забележених улова. Већина уловљених гемсбока била су новорођенчад, мада је познато да је међу уловљенима било и одраслих јединки.[62] На другим местима у југозападним Сједињеним Државама, забележено је да лове и дивље коње у Великом басену,[63] као и дивље магарце у пустињама Сонора и Мохаве.[64]

Истраживања у Националном парку Јелоустон су показала да су лос и јелен мазге били главни плен пуме; база плена се дели са вуковима из парка, са којима се пума надмеће за ресурсе.[65] Студија о зими лова од новембра до априла у Алберти показала је да копитари чине више од 99% исхране пуме. Уочено је урођено препознавање појединачног плена, јер су неке пуме ретко убијале овце, док су се друге у великој мери ослањале на врсту.[66]

 
Пума са уловом јелена

У подручју пуме у Централној и Јужној Америци, број јелена у исхрани опада. Пожељни су мали и средњи сисари, укључујући велике глодаре као што је капибара. У једном истраживању копитари су чинили само 35% плена, што је отприлике половина у Северној Америци. Конкуренција са већим јагуаром у Јужној Америци је могући разлог за лов на ситнији плен.[67] У Централној или Северној Америци, пума и јагуар деле исти плен, у зависности од његовог обиља.[68] Остале наведене врсте плена пуме укључују мишеве, бодљикаве прасиће, америчке даброве, ракуне, зечеве, гванаке, пекарије, викуње, нанде и дивље ћурке.[69] Птице и мали гмизавци су понекад плен на југу, али то се ретко бележи у Северној Америци.[67] Магеланови пингвини ( Spheniscus magellanicus ) чине већину плена у исхрани пуме у националним парковима Боскуес Петрификадос де Харамиљо у Патагонији и Националном парку Монте Леон.[70]

Иако способна за спринт, пума је предатор из заседе. Она уходи плеан из жбуња и са дрвећа, преко гребења и осталих покривених места, пре него што изврши снажан скок на леђа свом плену и уједом за врат га убија. Пума својим јаким угризом може да поломи врат мањем плену, обарајући га на земљу у замаху.[71] Улови се своде на једног крупног копитара једном у две недеље. Тај период се сужава за женке које одгајају младунце и може да буде једном у три дана када су младунци скоро сазрели, старости око 15 месеци.[72] Пума свој плен скрива на одабраном месту жбуњем и грањем и враћа му се да се храни кроз период од неколико дана. Пума обично није скупљач, међутим примећено је да су пуме у Калифорнији покупиле остатке јелена, који су за потребе истраживања били остављени на видном месту.[73]

Интеракције са другим грабљивицама

уреди
 
Млада пума у сукобу са којотима у националном уточишту за лосове, користећи ограду као заклон

Осим људи, ниједна врста не прети зрелим пумама у дивљини, иако долази до сукоба са другим грабљивицама или скупљачима. Од великих предатора у Националном парку Јелоустон – гризлија и црног медведа, сивог вука и пуме – чини се да доминира масивни гризли, који је често (иако не увек) у стању да отера чопор сивог вука, црног медведа или пуму од њиховог плена. Једно истраживање је показало да су гризли и амерички црни медведи дошли до 24% улова пуме у националним парковима Јелоустон и Глечер, узурпирајући 10% лешина ловине. Медведи су добили до 113%, а пуме су изгубиле до 26% дневних енергетских потреба од ових сусрета.[74] У Колораду и Калифорнији, откривено је да црни медведи посећују 48% и 77% улова. Уопштено говорећи, пуме су подређене црним медведима када је реч о убијању, а када су медведи најактивнији, мачке чешће узимају плен и проводе мање времена хранећи се сваким уловом. За разлику од неколико подређених предатора из других екосистема, изгледа да пуме не користе просторна или временска уточишта да би избегле конкуренцију.[75][76]

Сиви вук и пума се директније такмиче за плен, углавном зими. Чопор вукова може украсти пумин улов, а постоје и неки забележени случајеви да су вукови убијали пуме. Један извештај описује велики чопор од седам до 11 вукова који су убили женку пуме и њене младунце,[77] док је у оближњој долини Сун, у држави Ајдахо, пронађен мртав двогодишњи мужјак пуме, који је очигледно убијен од чопора вукова.[78] Супротно томе, сукобима један на један обично доминира мачка, а постоје различити извештаји у којима су вукови убијени из заседе,[79][80][81][82] укључујући и одрасле мушке примерке.[83] Вукови шире утичу на динамику популације пуме и распрострањеност тако што доминирају територијом и могућностима за плен, и ометају понашање мачака. Прелиминарно истраживање у Јелоустону је на пример показало расељавање пуме услед вукова.[84] Један истраживач из Орегона је приметио: „Када је около чопор, пумама није пријатно у близини њиховог улова или да ту узгајају мачиће [...] Много пута ће велика пума убити вука, али феномен чопора мења ситуацију.“[85] Обе врсте су способне да убију грабљивце средње величине, као што су рисови, канадски рисови, ждеравци и којоти, али и имају тенденцију да потисну њихов број[86]

Пума и јагуар деле преклапајућу територију у јужном делу свог подручја.[87] Јагуар тежи да узме већи плен тамо где се распони преклапају, смањујући и потенцијалну величину пуме и вероватноћу директне конкуренције између две мачке.[88] Пуме се чине бољим од јагуара у експлоатацији ширег плена и мањег плена.[89]

Друштвени простор и интеракције

уреди

Пума је углавном усамљена животиња. Само мајке и мачићи живе у групама, а одрасли се ретко састају. Иако су углавном усамљеници, пуме ће реципрочно делити плен и чини се да се организују у мале заједнице дефинисане територијама доминантних мужјака. Мачке у овим областима чешће се социјализују једна са другом него са странцима.[90]

У близини ранча за стоку у северном Мексику, пуме су показивале ноћну активност која се пре свега преклапала са активношћу телади.[91] У резервату природе у централном Мексику, активност пума је била вечерња и ноћна, преклапајући се у великој мери са активношћу оклопника са девет трака ( Dasypus novemcinctus ).[92] Пуме у планинском резервату природе Абра-Танчипа на југоистоку Мексика показивале су образац понашања где су биле активне и дању и ноћу.[93] Подаци од 12 година снимања камером на пацифичкој падини и Таламанка Кордиљери у Костарики показали су да су пуме катемералне (активне и током дана и током ноћи).[94] И пуме и јагуари у басену Кокскомб у Белизеу били су активни ноћу, али су избегавали једни друге.[95] У заштићеној шуми у централним Андима Колумбије, пуме су биле активне од касног поподнева до мало пре изласка сунца, а понекад и током поднева и раног поподнева.[96] У заштићеним областима пејзажа Мадиди – Тамбопата у Боливији и Перуу, пуме су биле активне током целог дана, али са тенденцијом ноћне активности која се преклапала са активношћу главних врста плена.[97] Током осмогодишње студије у модификованом пејзажу на југоистоку Бразила, мужјаци пуме су углавном били активни ноћу, али су женке биле активне и ноћу и дању.[98] Пуме су биле активне дању у бразилском Пантаналу, али су крепкуларне и ноћне у заштићеним подручјима у Церадо, Катинга и екотоним биомима.[99] Пуме у Атлантској шуми биле су активне током целог дана, али су показале врхунац активности током раних јутарњих сати у заштићеним подручјима и дневне и ноћне активности у мање заштићеним подручјима.[100] У централној Аргентини, пуме су биле активне дању и ноћу у заштићеним подручјима, али су биле активне одмах након заласка сунца и пре изласка сунца изван заштићених подручја.[101] Пуме су испољиле најистакнутији узорак ноћне активности у области сточарства у јужној Аргентини.[102]

Величине станишта и укупна заступљеност пуме зависе од терена, вегетације и обиља плена.[103] Истраживања сугеришу доњу границу од 25 km2 (9,7 sq mi) и горња граница од 1.300 km2 (500 sq mi) станишта за мужјаке.[104] Велико станиште мужјака креће се од 150 to 1.000 km2 (58 to 386 sq mi) са женским распонима упола те величине.[105] Једна женка у близини планине Сан Андрес пронађена је са великим распоном од 215 km2 (83 sq mi), што је неопходно због мањкавости плена.[106] Истраживања су показала распрострањеност пуме од 0,5 животиња до чак седам на 100 km2 (39 sq mi).[107]

Станишта мужјака укључују или се преклапају са женкама, бар тамо где су проучавани, али не и са онима других мужјака. Станишта женки се благо преклапају. Када се мужјаци сусретну, они вокализују и могу се упустити у насилни сукоб ако ниједан не одступи.[108]

Пуме комуницирају различитим вокализацијама. Агресивни звуци укључују режање, пљување, и сиктање. Током сезоне парења, женке завијају како би привукле мужјаке, а они одговарају сличним вокалом. Мајке и потомци одржавају контакт уз звиждуке, цвркуте и мјаукање.[109] [110]

Репродукција и животни циклус

уреди

Женке достижу полну зрелост у доби од 18 месеци до три године и у терању су око осам дана циклуса од 23 дана; период трудноће је отприлике 91 дан.[111] И одрасли мужјаци и женке могу се парити са више партнера, а легло женке може имати вишеструко очинство.[112] Копулација је кратка, али честа. Хронични стрес може довести до ниске стопе репродукције у заточеништву, као и на терену.

 
Младунче северноамеричке пуме у планинском резервату Санта Моника
 
Младунци

[113]

Трудноћа траје 82-103 дана.[114] Само женке су укључене у родитељство. Величина легла је између једног и шест младунаца, обично два. Пећине и друге нише које нуде заштиту користе се као јазбине. Младунци рођени слепи у почетку потпуно зависе од мајке и почињу да се одвајају око три месеца старости. Како расту, излазе у походе са својом мајком, прво посећују места где је улов, а после шест месеци почињу сами да лове ситан плен.[115] [114] Стопа преживљавања мачића је нешто виша од једног по леглу.[116]

Младунци остају са мајкама једну до две године.[117] Када женка поново достигне еструс, њено потомство мора да се разиђе или ће их мужјак убити. Мужјаци имају тенденцију да се шире даље од женки.[118] Једна студија је показала високу стопу смртности међу пумама које путују најдаље од свог домета, често због сукоба са другим пумама.[119] У области проучавања у Новом Мексику, мужјаци су се распршили даље од женки, прешли велика пространства која нису пумино станиште и вероватно су били најодговорнији за проток нуклеарних гена између станишта.[120]

Очекивани животни век у дивљини је 8 до 13 година и вероватно је у просеку 8 до 10 година; пријављено је да су ловци на острву Ванкувер убили женку стару најмање 18 година.[121] Пуме могу да живе и до 20 година у заточеништву. Узроци смрти у дивљини укључују инвалидитет и болести, сукобе са другим пумама, глад, несреће и, где је дозвољено, лов. Вирус мачје имунодефицијенције је добро прилагођен пуми.[122]

Конзервација

уреди

Пума је наведена као најмање забринута на Црвеној листи ИУЦН- а од 2008. Међутим, такође је наведен у ЦИТЕС конвенцији Апендиксу II. Лов је забрањен у Калифорнији, Костарики, Хондурасу, Никарагви, Гватемали, Панами, Венецуели, Колумбији, Француској Гвајани, Суринаму, Боливији, Бразилу, Чилеу, Парагвају, Уругвају и већем делу Аргентине. Лов је регулисан у Канади, Мексику, Перуу и Сједињеним Државама.[123] Успостављање коридора за дивље животиње и заштита довољних подручја распона су од кључне важности за одрживост популације пуме. Симулације истраживања показале су да се суочава са малим ризиком од изумирања у областима већим од 2.200 km2 (850 sq mi) . Између једне и четири нове јединке које улазе у популацију по деценији значајно повећавају постојаност, наглашавајући на тај начин важност коридора станишта.[124]

Популација пантера на Флориди добија заштиту према Закону о угроженим врстама.[125][126] Тексашки пројекат очувања планинског лава покренут је 2009. године и има за циљ подизање свести локалног становништва о статусу и еколошкој улози пуме и ублажавање сукоба између земљопоседника и пума.[127]

Пума је угрожена губитком станишта, фрагментацијом станишта и исцрпљивањем базе плена услед криволова . Лов је легалан у западним Сједињеним Државама. На Флориди густ саобраћај узрокује честе несреће са пумама. Аутопутеви су главна препрека расејању пума. Популације пуме у Калифорнији постају фрагментиране са повећањем људске популације и растом инфраструктуре у држави.[128]

Сукоб човека и дивљег света у близини 5 km2 (1,9 sq mi) станишта пуме је изражен у областима са средњом људском густином од 3.248/km2 (8.410/sq mi) и средња густина популације стоке од 53/km2 (140/sq mi) . Конфликт је генерално мањи у областима већим од 161 km (100 mi) удаљен од путева и 278 km (173 mi) и удаљен од насеља.[129]

Односи са људима

уреди

Напади на људе у Северној Америци

уреди
 
Знак упозорења планинског лава у Калифорнији, САД

Због све већег ширеља људске популације, расе пума се све више преклапају са подручјима насељеним људима.[130] Напади на људе су веома ретки, пошто је препознавање плена пуме урођено понашање и они генерално не препознају људе као плен.[131] У 10-годишњој студији у Новом Мексику о дивљим пумама које нису биле навикнуте на људе, животиње нису испољиле претеће понашање према истраживачима који су им се приближили (средња удаљеност = 18,5 м; 61 стопа) осим у 6% случајева;14⁄16 од тога биле су женке са младунцима.[132] Напади на људе, стоку и кућне љубимце могу се десити када се пума навикне на људе или је у стању тешке глади. Напади су најчешћи током касног пролећа и лета када младе пуме напуштају мајке и траже нову територију.[133]

Између 1890. и 1990. године у Северној Америци је било 53 пријављена, потврђена напада на људе, што је резултирало са 48 повреда без смртног исхода и 10 смрти људи (укупно је више од 53 јер су неки напади имали више од једне жртве).[134] До 2004. број се попео на 88 напада и 20 смртних случајева.[135]

Унутар Северне Америке, распрострањеност напада није уједначена. Густо насељена држава Калифорнија доживела је десетак напада од 1986. до 2004. (после само три од 1890. до 1985.), укључујући три смртна случаја.[136] У марту 2024, два брата у Калифорнији напао је мужјак пуме, а један је смртно рањен; то је био први фатални напад у историји савезне државе у последњих 20 година.[137][138] Држава Вашингтон била је место фаталног напада 2018. године, првог од 1924.[139] Слабо насељен Нови Мексико пријавио је напад 2008. године, први тамо од 1974.[140]

Као и код многих предатора, пума може напасти ако је сатерана у ћошак, ако човек који бежи стимулише њихов инстинкт за јурњавом, или ако се особа " прави мртва ". Мирно стајање може довести до тога да пума сматра особу лаким пленом.[141] Преувеличавање претње животињи кроз интензиван контакт очима, гласно викање и било коју другу радњу да би изгледала већа и претећа, може натерати животињу да се повуче. Узвраћање штаповима и камењем, или чак голим рукама, често је ефикасно у убеђивању пуме спремне за напад да се одвоји.[142][143]

Када пуме нападну, обично користе свој карактеристичан угриз за врат, покушавајући да позиционирају своје зубе између пршљенова и кичмене мождине . Повреде врата, главе и кичме су честе и понекад фаталне.[144] Деца су у највећем ризику од напада и најмања је вероватноћа да ће преживети сусрет. Детаљно истраживање напада пре 1991. године показало је да су 64% свих жртава – и скоро сви погинули – деца. Иста студија је показала да се највећи проценат напада догодио у Британској Колумбији, посебно на острву Ванкувер, где је популација пума веома густа.[145] Пре напада на људе, пуме показују аберантно понашање, као што је активност током дана, недостатак страха од људи и ухођење људи. Понекад је било инцидената да пуме - кућни љубимци нападну људе.[146] [147]

Истраживање на новим огрлицама за дивље животиње може смањити сукобе између људи и животиња предвиђањем када и где предаторске животиње лове. Ово може спасити животе људи, кућних љубимаца и стоке, као и животе ових великих сисара предатора који су важни за равнотежу екосистема.[148]

Напади на људе у Јужној Америци

уреди

Познато је да пуме на југу Јужне Америке изузетно нерадо нападају људе; по легенди су бранили људе од јагуара.[149] Природњаци из деветнаестог века Феликс де Азара[150] и Вилијам Хенри Хадсон[151] сматрали су да се напади на људе, чак и на децу или одрасле особе које спавају, нису дешавали. Хадсон је, позивајући се на анегдотске доказе ловаца, тврдио да су пуме позитивно спречене да нападају људе, чак и у самоодбрани. Напади на људе, иако изузетно ретки, су се дешавали.[152][153]

Рани, потврђени, нефатални случај догодио се у близини језера Виедма, у Патагонији, 1877. године када је женка напала аргентинског научника Франциска П. Морена; Морено је касније показао ожиљке Теодору Рузвелту. У овом случају, међутим, Морено је око врата и главе носио пончо од коже гванака као заштиту од хладноће;[154] у Патагонији гванако је главни плен пуме.[155] Још један потврђени случај догодио се 1997. у Националном парку Игуасу на североистоку Аргентине, када је 20-месечног сина ренџера убила женка пуме. Форензичком анализом пронађени су узорци длаке и влакана одеће детета у стомаку животиње. Коати је главни плен пуме у овој области. Упркос знаковима забране, туристи у парку ручно хране котије, што узрокује неприродно приближавање пума и људи. Ова пума је одгајана у заточеништву и пуштена у дивљину.[156] 13. марта 2012. године, Ерика Круз, 23-годишња пастирица, пронађена је мртва у планинској области у близини Росарио де Лерме, провинција Салта, на северозападу Аргентине.[157] Резови канџама, који су пресекли југуларну вену, указивали су на то да је нападач био мачка; диференцијална дијагноза је искључила друге могуће починиоце.[а] На жртви, која је чувала козе, није било трагова угриза.[158] Током 2019. у провинцији Кордоба, Аргентина, пума је тешко повредила старијег човека након што је покушао да одбрани свог пса од ње, док је у суседном Чилеу 28-годишња жена нападнута и убијена у Коралу, у региону Лос Риос, 2019. 20. октобар 2020.[159]

Фатални напади других месождера, као што су дивљи пси, могу се погрешно приписати пумама без одговарајућег форензичког истраживања.[160]

Напади на домаће животиње

уреди
Лов на пуме, неми филм из 1920-их који је креирало Министарство пољопривреде Сједињених Америчких Држава који објашњава поступке за успешан лов на пуме које угрожавају стоку

Током раних година сточарства, пуме су се сматрале изједначеним са вуковима у деструктивности. Према подацима у Тексасу 1990. године, 86 телади (0,0006% од 13,4 у Тексасу милиона говеда и телади), 253 козе од мохера, 302 јарета од мохера, 445 оваца (0,02% од 2 у Тексасу милиона оваца и јагњади) и 562 јагњади (0,04% од тексашких 1,2 милиона јагњади) потврђено је да су их те године убиле пуме.[161] [162] У Невади је 1992. године потврђено да су пуме убиле девет телади, једног коња, четири ждребета, пет коза, 318 оваца и 400 јагњади. У оба извештаја најчешће су нападане овце. Неки случајеви убијања довели су до смрти 20 оваца у једном нападу.[163] Угриз пуме се примењује на потиљак, главу или грло, а мачка наноси трагове убода својим канџама које се обично виде са стране и са доње стране плена, а понекад и сецкају плен док га држе. Којоти такође обично гризу гркљан, али рад пуме је генерално чист, док угризи које наносе којоти и пси остављају неравне ивице. Величина трагова убода зуба такође помаже у разликовању убистава које су направиле пуме од оних које су направиле мање грабљивице.[164]

Чини се да је лов који је имао за циљ да спречи ширење пуме је изазвао контраефекат, где су напади на стоку и сукоби између пуме и човека постали учесталији .У студији из 2013., најважнија назнака проблема с пумама био је поправни лов на пуме претходне године. Свака додатна пума у пејзажу повећала је притужбе на грабеж и људе и пуме за 5%, али свака убијена животиња током претходне године повећала је притужбе за 50%. Ефекат је имао однос доза-одговор са веома тешким (100% уклањање одраслих пума) поправним ловом, што је довело до 150-340% повећања стоке и сукоба међу људима.[165] Овај ефекат се приписује уклањању старијих пума које су научиле да избегавају људе и њиховој замени млађим мужјацима који другачије реагују на људе. Поправни лов омогућава млађим мужјацима да уђу на некадашње територије старијих животиња.[166][167] Напади пума на псе "су широко распрострањени, али се јављају на ниским фреквенцијама".[168]

У митологији

уреди

Грациозност и моћ пуме су биле широко цењене у културама домородачких народа Америке . Извештава се да је град Инка Куско осмишљен у облику пуме, а животиња је такође дала име и регијама Инка и људима. Народ Моче је често представљао пуму у својој керамици.[169] Бог неба и грома Инка, Виракоча, повезан је са животињом.[170]

У Северној Америци, описи пуме у митовима појавили су се у причама о језику хочак из Висконсина и Илиноиса[171] и Чејена, између осталих. За Апаче и Валапаје са југозапада Сједињених Америчких Држава, јаук пуме је био предзнак смрти.[172] Алгонквини и Оџибве верују да је пума живела у подземном свету и да је била зла, док је била света животиња међу Чирокијима.[173]

Напомене

уреди
  1. ^ There are no jaguars in the area; other felids were too small to kill humans.

Референце

уреди
  1. ^ Caso, A., Lopez-Gonzalez, C., Payan, E., Eizirik, E., de Oliveira, T., Leite-Pitman, R., Kelly, M., Valderrama, C. & Lucherini, M. (2008). „Puma concolor”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2008. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 22. 3. 2009. 
  2. ^ а б в Wozencraft, W.C. (2005). „Species Puma concolor”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 544—545. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  3. ^ Wozencraft 2005, стр. 545–554.
  4. ^ „Online Etymology Dictionary”. Douglas Harper. 2001. Приступљено 12. 8. 2006. 
    & corresponding entry for "Cougar"
  5. ^ „Words to the Wise”. Take Our Word for It (205): 2. Архивирано из оригинала 12. 8. 2012. г. Приступљено 31. 7. 2012. 
  6. ^ Harper, Douglas. „jaguar”. Online Etymology Dictionary. 
  7. ^ „cougar”. Merriam-Webster Dictionary Online. Архивирано из оригинала 9. 5. 2013. г. 
  8. ^ „cougar”. Oxford Dictionaries Online, Oxford University Press. 1989. Архивирано из оригинала 1. 6. 2013. г. 
  9. ^ Rau, J. R.; Jiménez, J. E. (2002). „Diet of puma (Puma concolor, Carnivora: Felidae) in coastal and Andean ranges of southern Chile”. Studies on Neotropical Fauna and Environment. 37 (3): 201—205. S2CID 84264487. doi:10.1076/snfe.37.3.201.8567. 
  10. ^ Scognamillo, D.; Maxit, I. E.; Sunquist, M.; Polisar, J. (2003). „Coexistence of jaguar (Panthera onca) and puma (Puma concolor) in a mosaic landscape in the Venezuelan llanos”. Journal of Zoology. 259 (3): 269—279. doi:10.1017/S0952836902003230. 
  11. ^ Holmes, B. R.; Laundré, J. W. (2006). „Use of open, edge and forest areas by pumas Puma concolor in winter: are pumas foraging optimally?” (PDF). Wildlife Biology. 12 (2): 201—210. doi:10.2981/0909-6396(2006)12[201:UOOEAF]2.0.CO;2. 
  12. ^ Dickson, B. G.; Roemer, G. W.; McRae, B. H.; Rundall, J. M. (2013). „Models of regional habitat quality and connectivity for pumas (Puma concolor) in the southwestern United States”. PLOS ONE. 8 (12): e81898. Bibcode:2013PLoSO...881898D. PMC 3867332  . PMID 24367495. doi:10.1371/journal.pone.0081898. 
  13. ^ „The Puma”. Projeto Puma. Архивирано из оригинала 6. 7. 2007. г. Приступљено 31. 7. 2012. 
  14. ^ Jackson, G. A. (1935). „George A. Jackson's Diary of 1858–1859”. Colorado Magazine. 6: 201—214. 
  15. ^ а б Tinsley, J. B. (1987). The Puma: Legendary Lion of the Americas. El Paso: Texas Western Press Publications. ISBN 0874042038. 
  16. ^ Murray Wrobel, ур. (2006). Elsevier's Dictionary of Mammals. Elsevier. стр. 179 second. ISBN 978-0-0804-8882-0. 
  17. ^ Folkard, C. (2004). The Guinness Book of World Records. Bt Bound. стр. 49. 
  18. ^ Linnaeus, C. (1771). „Felis concolor”. Mantissa plantarum altera (на језику: латински). Holmiae: Impensis Direct. Laurentii Salvii. стр. 522. 
  19. ^ Jardine, W. (1834). „Genus II. Puma”. Naturalists' library, Mammalia, volume 2. Edinburgh: Lizars, Stirling and Kenney. стр. 266—267. 
  20. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом Johnson2006.
  21. ^ а б Culver, M.; Johnson, W. E.; Pecon-Slattery, J.; O'Brien, S. J. (2000). „Genomic Ancestry of the American Puma”. Journal of Heredity. 91 (3): 186—97. PMID 10833043. doi:10.1093/jhered/91.3.186  . 
  22. ^ Conroy, M. J.; Beier, P.; Quigley, H.; Vaughan, M. R. (2006). „Improving The Use Of Science In Conservation: Lessons From The Florida Panther”. Journal of Wildlife Management. 70 (1): 1—7. doi:10.2193/0022-541X(2006)70[1:ITUOSI]2.0.CO;2. 
  23. ^ Kitchener, A. C.; Breitenmoser-Würsten, C.; Eizirik, E.; Gentry, A.; Werdelin, L.; Wilting, A.; Yamaguchi, N.; Abramov, A. V.; Christiansen, P.; Driscoll, C.; Duckworth, J. W.; Johnson, W.; Luo, S.-J.; Meijaard, E.; O'Donoghue, P.; Sanderson, J.; Seymour, K.; Bruford, M.; Groves, C.; Hoffmann, M.; Nowell, K.; Timmons, Z.; Tobe, S. (2017). „A revised taxonomy of the Felidae: The final report of the Cat Classification Task Force of the IUCN Cat Specialist Group” (PDF). Cat News (Special Issue 11): 33—34. 
  24. ^ а б Johnson, W. E.; Eizirik, E.; Pecon-Slattery, J.; Murphy, W. J.; Antunes, A.; Teeling, E.; O'Brien, S. J. (2006). „The Late Miocene radiation of modern Felidae: A genetic assessment”. Science. 311 (5757): 73—77. Bibcode:2006Sci...311...73J. PMID 16400146. doi:10.1126/science.1122277. Архивирано из оригинала 4. 10. 2020. г. Приступљено 12. 7. 2019. 
  25. ^ Culver, M.; Johnson, W. E.; Pecon-Slattery, J.; O'Brien, S. J. (2000). „Genomic Ancestry of the American Puma”. Journal of Heredity. 91 (3): 186—97. PMID 10833043. doi:10.1093/jhered/91.3.186  . 
  26. ^ Johnson, W. E.; Eizirik, E.; Pecon-Slattery, J.; Murphy, W. J.; Antunes, A.; Teeling, E.; O'Brien, S. J. (2006). „The Late Miocene radiation of modern Felidae: A genetic assessment”. Science. 311 (5757): 73—77. Bibcode:2006Sci...311...73J. PMID 16400146. doi:10.1126/science.1122277. Архивирано из оригинала 4. 10. 2020. г. Приступљено 12. 7. 2019. 
  27. ^ а б Culver, M.; Johnson, W. E.; Pecon-Slattery, J.; O'Brien, S. J. (2000). „Genomic Ancestry of the American Puma”. Journal of Heredity. 91 (3): 186—97. PMID 10833043. doi:10.1093/jhered/91.3.186  . 
  28. ^ Ross, B.; Barnes, I.; Phillips, M. J.; Martin, L D.; Harington, C. R.; Leonard, J. A.; Cooper, A. (2005). „Evolution of the extinct Sabretooths and the American cheetah-like cat”. Current Biology. 15 (15): R589—R590. Bibcode:2005CBio...15.R589B. PMID 16085477. doi:10.1016/j.cub.2005.07.052  . 
  29. ^ Petrigh, R. S.; Martínez, J. G.; Mondini, M.; Fugassa, M. H. (2019). „Ancient parasitic DNA reveals Toxascaris leonina presence in Final Pleistocene of South America”. Parasitology. 146 (10): 1284—1288. PMID 31196226. doi:10.1017/S0031182019000787  .  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  30. ^ Chimento, N.R.; Dondas, A. (2018). „First record of Puma concolor (Mammalia, Felidae) in the Early-Middle Pleistocene of South America”. Journal of Mammalian Evolution. 25 (3): 381—389. doi:10.1007/s10914-017-9385-x. 
  31. ^ „Cougar”. Hinterland Who's Who. Canadian Wildlife Service and Canadian Wildlife Federation. Архивирано из оригинала 18. 5. 2007. г. Приступљено 22. 5. 2007. 
  32. ^ Expanding Cougar Population.
  33. ^ Florida Panther Facts.
  34. ^ „Mountain Lion (Puma concolor)”. Texas Parks and Wildlife. Архивирано из оригинала 3. 4. 2007. г. Приступљено 30. 3. 2007. 
  35. ^ „Eastern Cougar Fact Sheet”. New York State Department of Environmental Conservat ion. Архивирано из оригинала 29. 12. 2007. г. Приступљено 30. 3. 2007. 
  36. ^ а б Shivaraju, A. (2003) Puma concolor Архивирано јун 6, 2009 на сајту Wayback Machine.
  37. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan” (PDF). IUCN/SSC Cat Specialist Group. IUCN, Gland, Switzerland. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 27. 7. 2007. 
  38. ^ Iriarte, J. A.; Franklin, W. L.; Johnson, W. E.; Redford, K. H. (1990). „Biogeographic variation of food habits and body size of the America puma”. Oecologia. 85 (2): 185—190. Bibcode:1990Oecol..85..185I. PMID 28312554. doi:10.1007/BF00319400. 
  39. ^ Hornocker, Maurice (2010). Cougar : ecology and conservation. Chicago [etc.] : University of Chicago Press. ISBN 978-0226353449. 
  40. ^ Beler, Paul. „puma”. Britannica. Архивирано из оригинала 6. 10. 2023. г. Приступљено 2. 10. 2023. 
  41. ^ Spalding, D. J. „Cougar in British Columbia”. British Columbia Fish and Wildlife Branch. Архивирано из оригинала 24. 8. 2011. г. Приступљено 5. 6. 2011. 
  42. ^ Iriarte, J. A.; Franklin, W. L.; Johnson, W. E.; Redford, K. H. (1990). „Biogeographic variation of food habits and body size of the America puma”. Oecologia. 85 (2): 185—190. Bibcode:1990Oecol..85..185I. PMID 28312554. doi:10.1007/BF00319400. 
  43. ^ Francis, Adama M.; Iserson, K. V. (2015). „Jaguar Attack on a Child: Case Report and Literature Review”. Western Journal of Emergency Medicine. 16 (2): 303—309. PMC 4380383  . PMID 25834674. doi:10.5811/westjem.2015.1.24043. 
  44. ^ Nuanaez R.; Miller, B.; Lindzey F. (2000). „Food habits of jaguars and pumas in Jalisco, Mexico”. Journal of Zoology. 252 (3): 373—379. doi:10.1111/j.1469-7998.2000.tb00632.x. Архивирано из оригинала 10. 8. 2016. г. Приступљено 20. 5. 2007. 
  45. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan” (PDF). IUCN/SSC Cat Specialist Group. IUCN, Gland, Switzerland. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 27. 7. 2007. 
  46. ^ „Eastern Cougar Fact Sheet”. New York State Department of Environmental Conservat ion. Архивирано из оригинала 29. 12. 2007. г. Приступљено 30. 3. 2007. 
  47. ^ „Quando o pardo é branco”. revistapesquisa.fapesp.br (на језику: португалски). Brazil. 2019. Архивирано из оригинала 7. 8. 2020. г. Приступљено 18. 8. 2020. 
  48. ^ Dell'amore, Christine (3. 12. 2020). „Extremely rare white cougar highlights a quirk of the species”. National Geographic. Архивирано из оригинала 1. 8. 2023. г. Приступљено 1. 8. 2023. 
  49. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan” (PDF). IUCN/SSC Cat Specialist Group. IUCN, Gland, Switzerland. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 27. 7. 2007. 
  50. ^ Nowak, R. M. (1999). Walker's Mammals of the World. 1. Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 818. ISBN 0-8018-5789-9. 
  51. ^ Morrison, C. D.; Boyce, M. S.; Nielsen, S. E. (2015). „Space-use, movement and dispersal of sub-adult cougars in a geographically isolated population”. PeerJ. 3: e1118. PMC 4540023  . PMID 26290786. doi:10.7717/peerj.1118  . 
  52. ^ Dickson, B.G.; Beier, P. (2007). „Quantifying the influence of topographic position on cougar (Puma concolor) movement in southern California, USA”. Journal of Zoology. 271 (3): 270—277. CiteSeerX 10.1.1.571.8947  . doi:10.1111/j.1469-7998.2006.00215.x. 
  53. ^ Caso, A.; Domínguez, E. F. (2018). „Confirmed presence of jaguar, ocelot and jaguarundi in the Sierra of San Carlos, Mexico”. Cat News (68): 31—32. 
  54. ^ Ávila-Nájera, D. M.; Chávez, C.; Pérez-Elizalde, S.; Guzmán-Plazola, R. A.; Mendoza, G. D.; Lazcano-Barrero, M. A. (2018). „Ecology of Puma concolor (Carnivora: Felidae) in a Mexican tropical forest: adaptation to environmental disturbances”. Revista de Biología Tropical. 66 (1): 78—90. doi:10.15517/rbt.v66i1.27862  . 
  55. ^ Morales-Rivas, A.; Álvarez, F. S.; Pocasangre-Orellana, X.; Girón, L.; Guerra, G. N.; Martínez, R.; Pablo Domínguez, J.; Leibl, F.; Heibl, C. (2020). „Big cats are still walking in El Salvador: first photographic records of Puma concolor (Linnaeus, 1771) and an overview of historical records in the country”. Check List. 16 (4): 563—570. doi:10.15560/16.3.563  . 
  56. ^ Olarte-González, G.; Escovar-Fadul, T.; Balaguera-Reina, S.A. (2015). „First record of Puma concolor Linneus, 1771 (Carnivora: Felidae) preying Odocoileus virginianus (Zimmermann, 1780) on a palm-oil plantation in the Meta department, Colombia”. Mammalogy Notes. 2 (1): 8—10. doi:10.47603/manovol2n1.8-10  . 
  57. ^ Boron, V.; Xofis, P.; Link, A.; Payan, E.; Tzanopoulos, J. (2020). „Conserving predators across agricultural landscapes in Colombia: habitat use and space partitioning by jaguars, pumas, ocelots and jaguarundis”. Oryx. 54 (4): 554—563. doi:10.1017/S0030605318000327  . 
  58. ^ Guerisoli, M. D. L. M.; Caruso, N.; Luengos Vidal, E. M.; Lucherini, M. (2019). „Habitat use and activity patterns of Puma concolor in a human-dominated landscape of central Argentina”. Journal of Mammalogy. 100 (1): 202—211. doi:10.1093/jmammal/gyz005  .  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  59. ^ LaBarge, L. R.; Evans, M. J.; Miller, J. R. B.; Cannataro, G.; Hunt, C.; Elbroch, L. M. (2022). „Pumas Puma concolor as ecological brokers: a review of their biotic relationships”. Mammal Review. 52 (3): 360—376. doi:10.1111/mam.12281  . 
  60. ^ Naughton, D. (2014). The Natural History of Canadian Mammals. University of Toronto Press. стр. 368—373. ISBN 978-1-4426-4483-0. 
  61. ^ Iriarte, J. A.; Franklin, W. L.; Johnson, W. E.; Redford, K. H. (1990). „Biogeographic variation of food habits and body size of the America puma”. Oecologia. 85 (2): 185—190. Bibcode:1990Oecol..85..185I. PMID 28312554. doi:10.1007/BF00319400. 
  62. ^ Kobilinsky, Dana (9. 3. 2023). „Rising oryx numbers may distress New Mexico ecosystem”. The Wildlife Society. Архивирано из оригинала 11. 3. 2023. г. Приступљено 12. 3. 2023. 
  63. ^ „JWM: Cougars prey on feral horses in the Great Basin”. 20. 8. 2021. Архивирано из оригинала 10. 5. 2023. г. Приступљено 10. 5. 2023. 
  64. ^ „Do cougars affect ecosystems by preying on feral donkeys?”. 10. 5. 2023. Архивирано из оригинала 10. 5. 2023. г. Приступљено 10. 5. 2023. 
  65. ^ „Wildlife: Wolves”. Yellowstone National Park. Архивирано из оригинала 20. 4. 2007. г. Приступљено 8. 4. 2007. 
  66. ^ Ross, R.; Jalkotzy, M. G.; Festa-Bianchet, M. (1993). „Cougar predation on bighorn sheep in southwestern Alberta during winter”. Canadian Journal of Zoology. 75 (5): 771—775. doi:10.1139/z97-098. 
  67. ^ а б Iriarte, J. A.; Franklin, W. L.; Johnson, W. E.; Redford, K. H. (1990). „Biogeographic variation of food habits and body size of the America puma”. Oecologia. 85 (2): 185—190. Bibcode:1990Oecol..85..185I. PMID 28312554. doi:10.1007/BF00319400. 
  68. ^ Gutiérrez-González, C. E.; López-González, C. A. (2017). „Jaguar interactions with pumas and prey at the northern edge of jaguars' range”. PeerJ. 5: e2886. PMC 5248577  . PMID 28133569. doi:10.7717/peerj.2886  . 
  69. ^ Whitaker, J. O. (1980). The Audubon Society Field Guide to North American Mammals. New York: Chanticleer Press. ISBN 0-394-50762-2. 
  70. ^ Martínez, J.I.Z.; Travaini, A.; Zapata, S.; Procopio, D.; Santillán, M.Á. (2012). „The ecological role of native and introduced species in the diet of the puma Puma concolor in southern Patagonia”. Oryx. 46 (1): 106—111. doi:10.1017/S0030605310001821  .  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  71. ^ „Cougar”. Hinterland Who's Who. Canadian Wildlife Service and Canadian Wildlife Federation. Архивирано из оригинала 18. 5. 2007. г. Приступљено 22. 5. 2007. 
  72. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan” (PDF). IUCN/SSC Cat Specialist Group. IUCN, Gland, Switzerland. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 27. 7. 2007. 
  73. ^ Bauer, J. W.; Logan, K. A.; Sweanor, L. L.; Boyce, W. M. (2005). „Scavenging behavior in Puma”. The Southwestern Naturalist. 50 (4): 466—471. doi:10.1894/0038-4909(2005)050[0466:SBIP]2.0.CO;2. 
  74. ^ COSEWIC. Canadian Wildlife Service (2002). „Assessment and Update Status Report on the Grizzly Bear (Ursus arctos)” (PDF). Environment Canada. Архивирано (PDF) из оригинала 9. 10. 2022. г. Приступљено 8. 4. 2007. 
  75. ^ Elbroch, L. M.; Lendrum, P. E.; Allen, M. L.; Wittmer, H. U. (2014). „Nowhere to hide: pumas, black bears, and competition refuges”. Behavioral Ecology. 26: 247—254. doi:10.1093/beheco/aru189  . 
  76. ^ ELboch, M. (1. 11. 2014). „Mountain Lions Versus Black Bears”. National Geographic. Архивирано из оригинала 25. 9. 2016. г. Приступљено 24. 9. 2016. 
  77. ^ „Park wolf pack kills mother cougar”. forwolves.org. Архивирано из оригинала 2. 11. 2013. г. Приступљено 12. 4. 2013. 
  78. ^ Kauffman, J. (2009). „Predators clash above Elkhorn”. Idaho Mountain Express. Архивирано из оригинала 7. 8. 2017. г. Приступљено 21. 8. 2013. 
  79. ^ „Wolf B4 Killed by Mountain Lion?”. forwolves.org. 25. 3. 1996. Архивирано из оригинала 2. 11. 2013. г. 
  80. ^ Gugliotta, G. (2003). „In Yellowstone, it's Carnivore Competition”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 23. 7. 2013. г. Приступљено 9. 4. 2007. 
  81. ^ „Autopsy Indicates Cougar Killed Wolf”. igorilla.com. 2000. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 22. 5. 2015. 
  82. ^ „Mountain lions kill collared wolves in Bitterroot”. missoulian.com. Архивирано из оригинала 17. 5. 2013. г. Приступљено 29. 5. 2012. 
  83. ^ „This lion doesn't run, instead kills, eats wolf”. National Geographic. 11. 12. 2013. Архивирано из оригинала 7. 10. 2019. г. Приступљено 7. 10. 2019. 
  84. ^ „Overview: Gray Wolves”. Greater Yellowstone Learning Center. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 9. 4. 2007. 
  85. ^ Cockle, Richard (2006). „Turf wars in Idaho's wilderness”. The Oregonian. Архивирано из оригинала 13. 12. 2007. г. Приступљено 9. 4. 2007. 
  86. ^ „Wildlife: Wolves”. Yellowstone National Park. Архивирано из оригинала 20. 4. 2007. г. Приступљено 8. 4. 2007. 
  87. ^ Hamdig, Paul. „Sympatric Jaguar and Puma”. Ecology Online Sweden. Архивирано из оригинала 16. 7. 2006. г. Приступљено 30. 8. 2006. 
  88. ^ Iriarte, J. A.; Franklin, W. L.; Johnson, W. E.; Redford, K. H. (1990). „Biogeographic variation of food habits and body size of the America puma”. Oecologia. 85 (2): 185—190. Bibcode:1990Oecol..85..185I. PMID 28312554. doi:10.1007/BF00319400. 
  89. ^ Nuanaez, R.; Miller, B.; Lindzey, F. (2000). „Food habits of jaguars and pumas in Jalisco, Mexico”. Journal of Zoology. 252 (3): 373—379. doi:10.1111/j.1469-7998.2000.tb00632.x. 
  90. ^ Elbroch, L. M.; Levy, M.; Lubell, M.; Quigley, H.; Caragiulo, A. (2017). „Adaptive social strategies in a solitary carnivore”. Science Advances. 3 (10): e1701218. Bibcode:2017SciA....3E1218E. PMC 5636203  . PMID 29026880. doi:10.1126/sciadv.1701218. 
  91. ^ Gutiérrez-González, C.E.; López-González, C.A. (2017). „Jaguar interactions with pumas and prey at the northern edge of jaguars' range”. PeerJ. 5: e2886. PMC 5248577  . PMID 28133569. doi:10.7717/peerj.2886  . 
  92. ^ Soria-Díaz, L.; Monroy-Vilchis, O.; Zarco-González, Z. (2016). „Activity pattern of puma (Puma concolor) and its main prey in central Mexico”. Animal Biology. 66: 13—20. doi:10.1163/15707563-00002487. Архивирано из оригинала 5. 5. 2024. г. Приступљено 24. 4. 2024. 
  93. ^ Hernández-Saintmartín, A.D.; Rosas-Rosas, O.C.; Palacio-Núñez, J.; Tarango-Arámbula, L.A.; Clemente-Sánchez, F.; Hoogesteijn, A.L. (2013). „Activity patterns of jaguar, puma and their potential prey in San Luis Potosí, Mexico”. Acta Zoológica Mexicana. 29 (3). Архивирано из оригинала 20. 4. 2024. г. Приступљено 20. 4. 2024. 
  94. ^ Botts, R.T.; Eppert, A.A.; Wiegman, T.J.; Rodriguez, A.; Blankenship, S.R.; Asselin, E.M.; Garley, W.M.; Wagner, A.P.; Ullrich, S.E. (2020). „Circadian activity patterns of mammalian predators and prey in Costa Rica”. Journal of Mammalogy. 101 (5): 1313—1331. PMC 7733402  . PMID 33343263. doi:10.1093/jmammal/gyaa103  . 
  95. ^ Harmsen, B.J.; Foster, R.J.; Silver, S.C.; Ostro, L.E.T.; Doncaster, C.P. (2009). „Spatial and temporal interactions of sympatric Jaguars (Panthera onca) and Pumas (Puma concolor) in a Neotropical forest”. Journal of Mammalogy. 90 (3): 612—620. doi:10.1644/08-MAMM-A-140R.1. 
  96. ^ Cepeda-Duque, J.C.; Gómez–Valencia, B.; Alvarez, S.; Gutiérrez–Sanabria, D.R.; Lizcano, D.J. (2021). „Daily activity pattern of pumas (Puma concolor) and their potential prey in a tropical cloud forest of Colombia”. Animal Biodiversity and Conservation. 44 (2): 267—278. doi:10.32800/abc.2021.44.0267  . 
  97. ^ Ayala, G.M.; Viscarra, M.E.; Sarmento, P.; Negrões, N.; Fonseca, C.; Wallace, R.B. (2021). „Activity patterns of jaguar and puma and their primary prey in the Greater Madidi-Tambopata Landscape (Bolivia, Peru)”. Mammalia. 85 (3): 208—219. doi:10.1515/mammalia-2020-0058. 
  98. ^ Azevedo, F.C.; Lemos, F.G.; Freitas-Junior, M.C.; Rocha, D.G.; Azevedo, F.C.C. (2018). „Puma activity patterns and temporal overlap with prey in a human-modified landscape at southeastern Brazil”. Journal of Zoology. 305 (4): 246—255. doi:10.1111/jzo.12558. 
  99. ^ Foster, V.C.; Sarmento, P.; Sollmann, R.; Tôrres, N.; Jácomo, A.T.; Negrões, N.; Fonseca, C.; Silveira, L. (2013). „Jaguar and Puma activity patterns and predator-prey interactions in four Brazilian Biomes”. Biotropica. 45 (3): 373—379. Bibcode:2013Biotr..45..373F. JSTOR 23525363. doi:10.1111/btp.12021. 
  100. ^ Paviolo, A.; Di Blanco, Y. E.; De Angelo, C.D.; Di Bitetti, M.S. (2009). „Protection affects the abundance and activity patterns of pumas in the Atlantic Forest”. Journal of Mammalogy. 90 (4): 926—934. doi:10.1644/08-MAMM-A-128.1  .  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  101. ^ Zanón-Martínez, J.I.; Kelly, M.J.; Mesa-Cruz, J.B.; Sarasola, J.H.; DeHart, C.; Travaini, A. (2016). „Density and activity patterns of pumas in hunted and non-hunted areas in central Argentina”. Wildlife Research. 43 (6): 449—460. doi:10.1071/WR16056.  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  102. ^ Guerisoli, M. D. L. M.; Caruso, N.; Luengos Vidal, E. M.; Lucherini, M. (2019). „Habitat use and activity patterns of Puma concolor in a human-dominated landscape of central Argentina”. Journal of Mammalogy. 100 (1): 202—211. doi:10.1093/jmammal/gyz005  .  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  103. ^ Cougar Discussion Group (1999). „Utah Cougar Management Plan (Draft)” (PDF). Utah Division of Wildlife Resources. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 6. 2007. г. Приступљено 2. 5. 2007. 
  104. ^ Cougar Discussion Group (1999). „Utah Cougar Management Plan (Draft)” (PDF). Utah Division of Wildlife Resources. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 6. 2007. г. Приступљено 2. 5. 2007. 
  105. ^ „Cougars in Canada (Just the Facts)”. Canadian Geographic Magazine. Архивирано из оригинала 20. 8. 2007. г. Приступљено 2. 4. 2007. 
  106. ^ Sweanor, L.; Logan, K. A.; Hornocker, M. G. (2000). „Cougar dispersal patterns, metapopulation dynamics, and conservation”. Conservation Biology. 14 (3): 798—808. Bibcode:2000ConBi..14..798S. doi:10.1046/j.1523-1739.2000.99079.x. 
  107. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan” (PDF). IUCN/SSC Cat Specialist Group. IUCN, Gland, Switzerland. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 27. 7. 2007. 
  108. ^ Hamilton, M.; Hundt, P.; Piorkowski, R. „Mountain Lions”. University of Wisconsin, Stevens Point. Архивирано из оригинала 13. 6. 2007. г. Приступљено 10. 5. 2007. 
  109. ^ Naughton, D. (2014). The Natural History of Canadian Mammals. University of Toronto Press. стр. 368—373. ISBN 978-1-4426-4483-0. 
  110. ^ Hornocker, M. G.; Negri, S. (2009). Cougar: ecology and conservation. University of Chicago Press. стр. 113—114. ISBN 978-0-226-35344-9. 
  111. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan” (PDF). IUCN/SSC Cat Specialist Group. IUCN, Gland, Switzerland. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 27. 7. 2007. 
  112. ^ Naughton, D. (2014). The Natural History of Canadian Mammals. University of Toronto Press. стр. 368—373. ISBN 978-1-4426-4483-0. 
  113. ^ Bonier, F.; Quigley, H.; Austad, S. (2004). „A technique for non-invasively detecting stress response in cougars”. Wildlife Society Bulletin. 32 (3): 711—717. doi:10.2193/0091-7648(2004)032[0711:ATFNDS]2.0.CO;2. 
  114. ^ а б Naughton, D. (2014). The Natural History of Canadian Mammals. University of Toronto Press. стр. 368—373. ISBN 978-1-4426-4483-0. 
  115. ^ Cougar Discussion Group (1999). „Utah Cougar Management Plan (Draft)” (PDF). Utah Division of Wildlife Resources. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 6. 2007. г. Приступљено 2. 5. 2007. 
  116. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan” (PDF). IUCN/SSC Cat Specialist Group. IUCN, Gland, Switzerland. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 27. 7. 2007. 
  117. ^ Naughton, D. (2014). The Natural History of Canadian Mammals. University of Toronto Press. стр. 368—373. ISBN 978-1-4426-4483-0. 
  118. ^ Hamilton, M.; Hundt, P.; Piorkowski, R. „Mountain Lions”. University of Wisconsin, Stevens Point. Архивирано из оригинала 13. 6. 2007. г. Приступљено 10. 5. 2007. 
  119. ^ Cougar Discussion Group (1999). „Utah Cougar Management Plan (Draft)” (PDF). Utah Division of Wildlife Resources. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 6. 2007. г. Приступљено 2. 5. 2007. 
  120. ^ Sweanor, L.; Logan, K. A.; Hornocker, M. G. (2000). „Cougar dispersal patterns, metapopulation dynamics, and conservation”. Conservation Biology. 14 (3): 798—808. Bibcode:2000ConBi..14..798S. doi:10.1046/j.1523-1739.2000.99079.x. 
  121. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan” (PDF). IUCN/SSC Cat Specialist Group. IUCN, Gland, Switzerland. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 27. 7. 2007. 
  122. ^ Biek, R.; Rodrigo, A. G.; Holley, D.; Drummond, A.; Anderson Jr., C. R.; Ross, H. A.; Poss, M. (2003). „Epidemiology, Genetic Diversity, and Evolution of Endemic Feline Immunodeficiency Virus in a Population of Wild Cougars”. Journal of Virology. 77 (17): 9578—9589. PMC 187433  . PMID 12915571. doi:10.1128/JVI.77.17.9578-9589.2003. 
  123. ^ Nowell, K.; Jackson, P. (1996). „Wild Cats. Status Survey and Conservation Action Plan” (PDF). IUCN/SSC Cat Specialist Group. IUCN, Gland, Switzerland. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2007. г. Приступљено 27. 7. 2007. 
  124. ^ Beier, P. (1993). „Determining minimum habitat areas and habitat corridors for Cougars”. Conservation Biology. 7 (1): 94—108. Bibcode:1993ConBi...7...94B. JSTOR 2386646. doi:10.1046/j.1523-1739.1993.07010094.x. 
  125. ^ „Eastern Cougar”. Endangered and Threatened Species of the Southeastern United States (The Red Book). U.S. Fish and Wildlife Service. 1991. Архивирано из оригинала 3. 4. 2007. г. Приступљено 20. 5. 2007. 
  126. ^ „Florida Panther”. Endangered and Threatened Species of the Southeastern United States (The Red Book). United States Fish and Wildlife Service. 1993. Архивирано из оригинала 4. 6. 2007. г. Приступљено 7. 6. 2007. 
  127. ^ „Texas Mountain Lion Conservation Project”. Balanced Ecology Inc. 2007—2013. Архивирано из оригинала 29. 7. 2020. г. Приступљено 18. 1. 2010. 
  128. ^ Ernest, H. B.; Vickers, T. W.; Morrison, S. A.; Buchalski, M. R.; Boyce, W. M. (2014). „Fractured genetic connectivity threatens a southern California Puma (Puma concolor) population”. PLOS ONE. 9 (10): e107985. Bibcode:2014PLoSO...9j7985E. PMC 4189954  . PMID 25295530. doi:10.1371/journal.pone.0107985  . 
  129. ^ Guerisoli, M. D. L. M.; Luengos Vidal, E.; Caruso, N.; Giordano, A. J.; Lucherini, M. (2021). „Puma–livestock conflicts in the Americas: A review of the evidence”. Mammal Review. 51 (2): 228—246. doi:10.1111/mam.12224. 
  130. ^ „Mountain lion caught on camera in Tesoro Viejo in Madera County”. ABC30 Fresno (на језику: енглески). 20. 11. 2023. Архивирано из оригинала 21. 11. 2023. г. Приступљено 21. 11. 2023. 
  131. ^ McKee, Denise (2003). „Cougar Attacks on Humans: A Case Report”. Wilderness and Environmental Medicine. 14 (3): 169—73. PMID 14518628. doi:10.1580/1080-6032(2003)14[169:CAOHAC]2.0.CO;2  . 
  132. ^ Sweanor, Linda L.; Logan, Kenneth A.; Hornocker, Maurice G. (2005). „Puma responses to close approaches by researchers”. Wildlife Society Bulletin. 33 (3): 905—913. doi:10.2193/0091-7648(2005)33[905:PRTCAB]2.0.CO;2  . 
  133. ^ „Safety Guide to Cougars”. Environmental Stewardship Division. Government of British Columbia, Ministry of Environment. 1991. Архивирано из оригинала 23. 8. 2007. г. Приступљено 28. 5. 2007. 
  134. ^ Beier, Paul (1991). „Cougar attacks on humans in the United States and Canada”. Wildlife Society Bulletin. Northern Arizona University. Архивирано из оригинала 22. 6. 2012. г. Приступљено 20. 5. 2007. 
  135. ^ „Confirmed mountain lion attacks in the United States and Canada 1890 – present”. Arizona Game and Fish Department. Архивирано из оригинала 18. 5. 2007. г. Приступљено 20. 5. 2007. 
  136. ^ „Mountain Lions in California”. California Department of Fish and Game. 2004. Архивирано из оригинала 30. 4. 2007. г. Приступљено 20. 5. 2007. 
  137. ^ Razek, Raja; Flynn, Jessica (25. 3. 2024). „First fatal mountain lion attack in California in 20 years leaves one man dead, brother injured, authorities say”. CTV News. Архивирано из оригинала 25. 3. 2024. г. Приступљено 25. 3. 2024. 
  138. ^ Dowd, Katie; Bartlett, Amanda. „Mountain lion kills man in Northern California for first time in 30 years”. SFGATE (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 3. 2024. г. Приступљено 28. 3. 2024. 
  139. ^ Fisher, Michelle (21. 5. 2018). „Victim in Deadly Washington State Cougar Attack Had Boston Ties”. CBS BOston. Архивирано из оригинала 23. 5. 2018. г. Приступљено 23. 5. 2018. 
  140. ^ New Mexico Department of Game and Fish: Search continues for mountain lion that killed Pinos Altos man, June 23, 2008; Wounded mountain lion captured, killed near Pinos Altos, June 25, 2008; Second mountain lion captured near Pinos Altos, July 1, 2008
  141. ^ Subramanian, Sushma (14. 4. 2009). „Should You Run or Freeze When You See a Mountain Lion?”. Scientific American. Архивирано из оригинала 19. 3. 2011. г. Приступљено 10. 3. 2012. 
  142. ^ McKee, Denise (2003). „Cougar Attacks on Humans: A Case Report”. Wilderness and Environmental Medicine. 14 (3): 169—73. PMID 14518628. doi:10.1580/1080-6032(2003)14[169:CAOHAC]2.0.CO;2  . 
  143. ^ „Safety Guide to Cougars”. Environmental Stewardship Division. Government of British Columbia, Ministry of Environment. 1991. Архивирано из оригинала 23. 8. 2007. г. Приступљено 28. 5. 2007. 
  144. ^ McKee, Denise (2003). „Cougar Attacks on Humans: A Case Report”. Wilderness and Environmental Medicine. 14 (3): 169—73. PMID 14518628. doi:10.1580/1080-6032(2003)14[169:CAOHAC]2.0.CO;2  . 
  145. ^ Beier, Paul (1991). „Cougar attacks on humans in the United States and Canada”. Wildlife Society Bulletin. Northern Arizona University. Архивирано из оригинала 22. 6. 2012. г. Приступљено 20. 5. 2007. 
  146. ^ „Neighbor saves Miami teen from cougar”. NBC News. Associated Press. 16. 11. 2008. Архивирано из оригинала 23. 9. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2012. 
  147. ^ „2-Year-Old Boy Hurt In Pet Cougar Attack”. The New York Times. 4. 6. 1995. Архивирано из оригинала 25. 6. 2017. г. 
  148. ^ Williams, Terrie M. (November 6, 2014) "As species decline, so does research funding" Архивирано новембар 9, 2014 на сајту Wayback Machine Los Angeles Times
  149. ^ Chébez, J. C.; Nigro, R. Á. „Aportes preliminaares para un plan de conservación y manejo del Puma (Puma concolor) en la República Argentina” (PDF) (на језику: шпански). Архивирано (PDF) из оригинала 26. 2. 2018. г. Приступљено 23. 2. 2018. 
  150. ^ Azara, F. d. (1838). The Natural History of the Quadrupeds of Paraguay and the River la Plata. Edinburgh, Scotland: Adam and Charles Black. стр. 207—208. Архивирано из оригинала 5. 5. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2020. „I have not heard that they have assaulted or attempted to assault man, nor dogs and boys, even when it encounters them asleep” 
  151. ^ Hudson, W. H. (1892). The Naturalist in La Plata. London: Chapman and Hall Ltd. стр. 31—49. Приступљено 15. 2. 2018. „This, however, is not a full statement of the facts; the puma will not even defend itself against man” 
  152. ^ Roosevelt, Theodore (1914). Through the Brazilian Wilderness. New York: Charles Scribner's Sons. стр. 27—8. Приступљено 15. 2. 2018. 
  153. ^ Young, S. P.; Goldman, E. A. (1964). The Puma: Mysterious American Cat . New York: Dover Publications Inc. стр. 99, 103—105. 
  154. ^ Roosevelt, Theodore (1914). Through the Brazilian Wilderness. New York: Charles Scribner's Sons. стр. 26—31. Приступљено 15. 2. 2018. 
  155. ^ Gelin, Maria L.; Branch, Lyn C.; Thornton, Daniel H.; Novaro, Andrés J.; Gould, Matthew J.; Caragiulo, Anthony (2017). „Response of pumas (Puma concolor) to migration of their primary prey in Patagonia”. PLOS ONE. 12 (12): e0188877. Bibcode:2017PLoSO..1288877G. PMC 5718558  . PMID 29211753. doi:10.1371/journal.pone.0188877  . 
  156. ^ Faletti, Dra. Alicia (2013). „Caso Ignacio Terán Luna”. Revista Química Viva (на језику: шпански). 12 (2). ISSN 1666-7948. Архивирано из оригинала 20. 2. 2018. г. Приступљено 16. 2. 2018. 
  157. ^ Redacción (2012). „Un puma mató a una pastora en Salta”. Diario Río Negro (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 30. 11. 2021. 
  158. ^ Portelli, C.M.; Eveling, C.R.; Lamas, J.; Mamaní, P.J. (2012). „Ataque fatal en humano, por puma (Puma concolor)”. Cuadernos de Medicina Forense (на језику: шпански). 18 (3–4): 139—142. doi:10.4321/S1135-76062012000300008  . Архивирано из оригинала 26. 2. 2018. г. Приступљено 26. 2. 2018. 
  159. ^ Contreras, E. (2020). „Expertos tras eventual ataque de un puma en Corral: 'Es inusual, no buscan enfrentar a los humanos'”. Radio Bío-Bío (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 1. 11. 2020. г. Приступљено 4. 12. 2020. 
  160. ^ Fonseca, G. M.; Palacios, R. (2013). „An Unusual Case of Predation: Dog Pack or Cougar Attack?”. Journal of Forensic Sciences. 58 (1): 224—227. PMID 22971181. doi:10.1111/j.1556-4029.2012.02281.x.  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  161. ^ „Cattle report 1990” (PDF). National Agricultural Statistics Service. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 6. 2011. г. Приступљено 11. 9. 2009. 
  162. ^ „Sheep and Goats report 1990” (PDF). National Agricultural Statistics Service. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 6. 2011. г. Приступљено 11. 9. 2009. 
  163. ^ „Mountain Lion Fact Sheet”. Abundant Wildlife Society of North America. Архивирано из оригинала 20. 7. 2012. г. Приступљено 10. 7. 2008. 
  164. ^ „Cougar Predation – Description”. Procedures for Evaluating Predation on Livestock and Wildlife. Архивирано из оригинала 11. 1. 2011. г. Приступљено 3. 8. 2008. 
  165. ^ Peebles, Kaylie A.; Wielgus, Robert B.; Maletzke, Benjamin T.; Swanson, Mark E. (новембар 2013). „Effects of Remedial Sport Hunting on Cougar Complaints and Livestock Depredations”. PLOS ONE. 8 (11): e79713. Bibcode:2013PLoSO...879713P. PMC 3834330  . PMID 24260291. doi:10.1371/journal.pone.0079713  . 
  166. ^ Beier, Paul (1991). „Cougar attacks on humans in the United States and Canada”. Wildlife Society Bulletin. 19 (4): 403—412. JSTOR 3782149. 
  167. ^ Torres SG; Mansfield TM; Foley JE; Lupo T; Brinkhaus A (1996). „Mountain lion and human activity in California: testing speculations”. Wildlife Society Bulletin. 24 (3): 451—460. JSTOR 3783326. 
  168. ^ Butler, James R. A.; Linnell, John D. C.; Morrant, Damian; Athreya, Vidya; Lescureux, Nicolas; McKeown, Adam (2014). „5: Dog eat dog, cat eat dog: social-ecological dimensions of dog predation by wild carnivores”. Ур.: Gompper, Matthew E. Free-ranging dogs and wildlife conservation. Oxford University Press. стр. 127. 
  169. ^ Berrin, Katherine & Larco Museum.
  170. ^ Tarmo, Kulmar. „On the role of Creation and Origin Myths in the Development of Inca State and Religion”. Electronic Journal of Folklore. Kait Realo (translator). Estonian Folklore Institute. Архивирано из оригинала 30. 6. 2007. г. Приступљено 22. 5. 2007. 
  171. ^ "Cougars"; Архивирано април 21, 2010 на сајту Wayback Machine.
  172. ^ „Living with Wildlife: Cougars” (PDF). USDA Wildlife Services. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 4. 2009. г. Приступљено 11. 4. 2009. 
  173. ^ Matthews, John; Matthews, Caitlín (2005). The Element Encyclopedia of Magical Creatures. HarperElement. стр. 364. ISBN 978-1-4351-1086-1. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пума&oldid=28929474”