Википедија

Краљевина Албанија (1939—1943)

(преусмерено са Албанија под италијанском окупацијом (1939–1943))
За друге употребе, погледајте страницу Краљевина Албанија.

Краљевина Албанија (алб. Mbretëria Shqiptare, итал. Regno albanese), позната и као Велика Албанија,[1][2] је, између 1939. и 1943. године, била протекторат Краљевине Италије.

Краљевина Албанија
Mbretëria Shqiptare (албански)
Regno albanese (италијански)
Химна
Химна застави
Краљевина Албанија 1942. године
Краљевина Албанија 1942. године
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Земља  Краљевина Италија
Престоница Тирана
Друштво
Службени језик албански, италијански
Религија ислам, католицизам, православље
Политика
Облик државе уставна монархија,
протекторат Краљевине Италије
 — Краљ Виторио Емануеле III
 — Премијер Шефкет Верлаци
Историја
Историјско доба савремено доба
 — Оснивање 1939.
 — Укидање 1943. (4 год.)
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 28.742,3 km²
Становништво 1.084.159 (1940)
Валута албански лек (1939–1941)
италијанска лира (1941–1943)
Земље претходнице и наследнице
Албаније
Претходнице: Наследнице:
Краљевина Албанија (1928—1939) Краљевина Албанија (1943—1944)
Краљевина Албанија у оквиру Краљевине Италије 1939. године

Према службеном тумачењу италијанских окупатора, Албанија је учествовала у унији Албаније и Италије, коју су званично водили италијански краљ Виторио Емануеле III и његова влада. Албанију је водио италијански гувернер, послије италијанске инвазије на Албанију, од 1939. до 1943. За то вријеме, Албанија је престала да постоји као независна држава и постала је аутономни дио Италијанске империје вођене владиним званичницима, који су имали за циљ да Албанија постане дио Велике Италије асимилујући Албанце и насељавајући Албанију досељеницима са Апенинског полуострва, желећи је постепено претворити у италијанску земљу.[3]

Италијански окупатори су се у својим иредентистичким тежњама позивали на Лондонски споразум из 1915. године, према којем је Антанта обећала Италији средњу и јужну Албанију као награду за борбу на страни Атанте.[4] Када су италијански војници, јуна 1917. године, преузели контролу над великим деловима Албаније, Италија је формално прогласила протекторат над средњом и јужном Албанијом. Међутим, Италијани су били приморани да повуку своје војнике из Албаније у септембру 1920.[4] Италијани су били бијесни због малих добитака које је Италија добила мировним преговорима, сматрајући да је Лондонски споразум прекршен. Италијански фашисти су тврдили да су Албанци етнички повезани са Италијанима преко Итала, Илира и Римљана, као и због великог утицаја који су на Албанију извршили Римско царство и Млетачка република. Овим су оправдавали наводно италијанско право да посједују Албанију.[5] Италија је покушала да оправда анексију Албаније и тиме што је неколико стотина хиљада Албанаца већ било апсорбовано у италијанско друштво у јужној Италији, па је прикључење Албаније, према италијанским тврдњама, било "разумно због уједињења Албанаца у једну државу".[6]

Италија је подржала албански иредентизам усмјерен ка подручјима суседних држава насељеним претежно албанским становништвом, посебно ка Косову и Метохији, западној Македонији и источној Црној Гори у Југославији, као и ка Епиру у Грчкој (односно ка пограничном подручју Чамерије).[7] Након окупације Краљевине Југославије од стране Сила осовине, Италија је свом протекторату Албанији прикључила и делове Југославије.

Историја

уреди

Италијански утицај и циљеви у Албанији

уреди
 
Италијански војници у Валони, Албанија током Другог светског рата. Тробојна застава Италије са грбом династије Савој окачена је уз албанску заставу на балкону италијанског седишта.

Пре директне интервенције у Првом светском рату, Италија је окупирала Валону у Албанији у децембру 1914.[8] По уласку у рат, Италија је проширила окупацију на регион јужне Албаније почетком јесени 1916.[8] Италијанске снаге 1916. године регрутовале су албанске нерегуларне припаднике да служе уз њих.[8] Италија је, уз дозволу савезничке команде, окупирала Северни Епир 23. августа 1916. године, присиљавајући грчку војску да одатле повуче своје окупационе снаге.[8] У јуну 1917. Италија је прогласила централну и јужну Албанију протекторатом Италије, док је Северна Албанија додељена државама Србији и Црној Гори.[8] До 31. октобра 1918, француске и италијанске снаге протерале су аустроугарску војску из Албаније.[8] Након завршетка Првог светског рата, Италија је повукла своје војне снаге из Албаније 2. септембра 1920. као резултат страног притиска и пораза у Валонском рату.[8]

Италијански фашистички режим је политички и економски продирао и доминирао Албанијом током Зогове владавине и планирао је анексију Албаније годинама уназад.[9] Албанија је постала. дефакто протекторат Италије након потписивања уговора из Тиране 1926. и 1927. године.[10][11][12] Током Зогове владавине, албанска економија је зависила од вишеструких финансијских зајмова узетих од Италије почев од 1931. године.[13]

У августу 1933. године, Мусолини је поставио Зогу строге захтеве у замену за континуирану подршку Италије Албанији, укључујући захтеве да су сва нова именовања на водећа места у албанској влади морала да имају „италијанско образовање“, да ће италијански стручњаци у будућности бити у свим албанским владиним министарствима, да ће Италија преузети контролу над албанском војском - укључујући и њена утврђења, да британске официре који су обучавали албанску жандармерију замене италијански официри, да Албанија мора да поништи све своје постојеће комерцијалне уговоре са другим земљама и да не склапа нове споразуме без одобрења италијанске владе и да Албанија потпише комерцијалну конвенцију која би Италију учинила главним трговинским партнером.[14] У 1934. години, када Албанија није испоручила Италији заказану исплату једног зајма, италијански ратни бродови стигли су до обала Албаније да би застрашили Албанију да се потчини италијанским циљевима у региону. Међутим, Британци су се успротивили италијанским акцијама и под притиском, Италија је одустала и тврдила да је поморска вежба била само „пријатељска посета".[13]

Дана 25. августа 1937. године, италијански министар спољних послова гроф Ћано написао је у свом дневнику о односима Италије са Албанијом следеће: "Морамо тамо створити стабилне центре италијанског утицаја. Ко зна шта нас чека будућности? Морамо бити спремни да приграбимо могућности које ће се указати. Овај пут се нећемо повући, као што смо то учинили 1920. На југу [Италије] смо апсорбовали неколико стотина хиљада Албанаца. Зашто се исто не би догодило и на другој страни улаза на Јадран".[6] Дана 26. марта 1938, Ћано је у свом дневнику упоредио анексију Албаније са анексијом Аустрије од стране Немачке непосредно пре тога: "Извештај Ђакомонија о ситуацији у Албанији. Наш продор постаје све интензивнији и редовнији. Програм који сам пратио након посете изводи се без проблема. Питам се да ли нам општа ситуација - посебно аншлус [са Аустријом] - не дозвољава да направимо корак напред ка потпунијој доминацији ове земље, која ће бити наша." Неколико дана касније 4. априла написао је: "Морамо постепено наглашавати протекторатни елемент наших односа са Албанијом".[15]

Инвазија и успостављање италијанског режима

уреди
 
Шефкет Верлаци, премијер Албаније од 1939. дo 1941.

" Косовари су 850.000 Албанаца, снажних тела, чврстог духа и одушевљени идејом уједињења са својом домовином. Изгледа да се Срби плаше њих. Данас мора... хлороформ Југословена. Али касније се на Косову мора усвојити политика од дубоког интереса. Ово ће помоћи да се на Балкану одржи иредентистички проблем који ће поларизовати пажњу самих Албанаца и бити нож у леђа Југославији..."

Галеацо Ћано, Муссолинијев зет, италијански министар спољних послова, говорећи о претензијама Албанаца према Косову као значајним за циљеве Италије.[16]

Упркос дугогодишњој заштити Албаније и савезништву са Италијом, италијанске трупе су 7. априла 1939. напале Албанију,[17] пет месеци пре почетка Другог светског рата. Албански оружани отпор показао се неефикасним против Италијана и, након кратке одбране, земља је била окупирана. Дана 9. априла 1939. албански краљ Зог I побегао је у Грчку.[18] Иако је Албанија била фактички италијански протекторат од 1927. године,[12][19][20] италијански политички лидер, Бенито Мусолини је желео да директном контролом над земљом повећа свој и италијански престиж, пружи одговор на немачку анексију Аустрије и окупацију Чехословачке, и да има чврсту контролу над Албанијом због размештања великих снага италијанске војске за будуће операције против Југославије и Грчке.

Албанија је била италијански протекторат потчињен италијанским интересима, по узору на немачки Протекторат Чешке и Моравске. Виторио Емануеле III проглашен је албанским краљем, стварајући персоналну унију са Италијом, а у Тирани га је представљао вицекраљ. Створена је царинска унија, а Рим је преузео албанску спољну политику. Албанске оружане снаге претворене су у италијанску војску, италијански саветници постављени су на свим нивоима албанске администрације, а земља је била фасцинирана успостављањем Албанске фашистичке странке и њених пратећих организација, по узору на италијански прототип. Албанска фашистичка партија била је огранак Националне фашистичке партије Италије, чланови Албанске фашистичке странке положили су заклетву да ће извршавати наредбе Дучеа од фашизма, Мусолинија.[21] Италијански држављани почели су да се насељавају у Албанији као колонисти и да поседују земљу како би је могли постепено претварати у италијанско тло.[3]

Док је Виторио Емануеле владао као краљ, Шефкет Верлаци је био премијер. Верлаци је контролисао свакодневне активности италијанског протектората. Дана 3. децембра 1941. године, Верлација је на месту премијера заменио Мустафа Мерлика-Круја.[22] Природни ресурси земље такође су били под директном контролом Италије. Сви нафтни ресурси у Албанији постали су власништво италијанске државне нафтне компаније.[23]

Албанија је била културно и историјски важна за националистичке циљеве италијанских фашиста, јер је територија Албаније дуго била део Римског царства, чак и пре него што су Римљани припојили северну Италију. Касније, током високог средњег века нека обална подручја (попут Драча) била су под утицајем и влашћу италијанских сила, углавном Напуљског краљевства и Млетачке републике дуги низ година (види Млетачка Албанија). Италијански фашистички режим легитимисао је свој захтев за Албанијом кроз студије којима су прогласили расни афинитет Албанаца и Италијана, посебно у односу на Југословене.[24] Италијански фашисти тврдили су да су Албанци преко етничког наслеђа повезани са Италијанима због везе са праисторијским италиотским, илирским и римским становништвом, и да су утицаји које су Римско и Млетачко царство имали над Албанијом оправдавали право Италије да је поседује.[5]

Италија је такође покушала да легитимише и стекне јавну подршку за своју власт над Албанијом подржавајући албански иредентизам, усмерен пема Косову, претежно насељеном албанским становништвом у Краљевини Југославији и Епиру у Грчкој, посебно у пограничној области Чамерији, насељеној албанским Чамима.[7] Тако је фашистичка италијанска публикација под називом „Геополитика“ тврдила да је становништво грчке регије Епир-Акарнанија припадало Албанији, јер је насељено динарском расом, и формирало је „јединствени географски систем“ са јадранском зоном.[5] Упркос напорима италијанског потпредседника Франческа Ђакомонија, да подстакне побуне и створи пету колону, и повољних извештаја које је послао италијанском министру спољних послова грофу Ћану, догађаји су показали да међу самим Албанцима има мало ентузијазма: након италијанске инвазије на Грчку, већина Албанаца је дезертирала или пребегла.[25]

Албанија у рату

уреди
Види још: Историја Албаније у Другом светском рату и Вулнетари
 
Грчка контраофанзива (13. новембар 1940-7. април 1941) током Грчко-италијанског рата.

Стратешки, контрола над Албанијом дала је Италији важну обалу на Балкану: не само да је довршила италијанску контролу над Отрантским вратима и улазом у Јадранско море, већ би се могла користити и за инвазију на Југославију (у тандему са другим положајем преко Венеције) или на Грчку.[19]

Корпоративни савет Албанске фашистичке партије, квазидржавне организације, издао је директиву 16. јуна 1940, убрзо након италијанске објаве рата Британији и Француској, у којој се наводи да „Краљевина Албанија сматра да ратује са свим народима против којих је Италија у рату - тренутно или у будућности."[26]

Октобра 1940, током Грчко-италијанског рата, Албанија је служила као поприште неуспешне инвазије италијанског диктатора Мусолинија на Грчку. Мусолини је планирао да нападне Грчку и друге земље попут Југославије на том подручју како би Италији дао територијалну контролу над већином обале Средоземног мора, као део фашистичког циља да створе Наше море у којем ће Италија доминирају Медитераном. Али албанска војска под командом пуковника (каснијег генерала) Пренка Первиција[27] напустила је Италијане у борби, што је проузроковало велику пометњу у њиховим линија. Албанска војска за коју се веровало да је узрок издаје уклоњена је са фронта. Пуковник Первици и његови подређени били су изоловани у планинама изнад Пуке и Скадра на северу.[28] Ово је била прва акција побуне против италијанске окупације.

 
Албански пасош издат 1940.

Али, убрзо након италијанске инвазије, Грци су извршили контранапад и знатан део Албаније био је у грчким рукама (укључујући градове Ђирокастру и Корчу). У априлу 1941. Грчка је капитулирала након немачке инвазије. Читава Албанија се вратила под италијанску контролу, која је такође проширена на већи део Грчке, коју су заједно окупирале Италија, Немачка и Бугарска. Италијански планови за припајање Чамерије Албанији одбачени су због снажног противљења и етничког сукоба између Албанаца и Грка, као и противљења Цинцара да се регион албанизује.[29]

После пада Југославије и Грчке у априлу 1941. године, италијанска влада започела је преговоре са Немачком, Бугарском и новооснованом државом клијентом, Хрватском, о дефинисању њихових граница. У априлу је Мусолини позвао на проширење граница Албаније - укључујући прикључење Црне Горе Албанији која би имала аутономну владу у Албанији и проширење границе Албаније на исток, мада не до реке Вардар као што су неки предлагали - позивајући се да ће Охрид бити препуштено словенским Македонцима, без обзира да ли ће Вардарска Македонија постати независна држава или ће бити припојена Бугарској.[30] Међутим, италијанска влада је током априла променила своје ставове о граници, касније подржавајући анексију Охрида, док је територију која је лежала директно изван Охрида (укључујући свето родно место Светог Климента) дала словенским Македонцима.[30] Након периода преговора, нове балканске границе, укључујући нове границе Албаније, проглашене су краљевским декретом 7. јуна 1941.[30]

Након италијанске капитулације у септембру 1943, земљу су окупирали Немци до краја рата.

Прогон

уреди

Око 200 албанских Јевреја и 400 јеврејских избеглица боравило је у Албанији пре Другог светског рата. Албански Јевреји су генерално били заштићени, али су се суочили са одређеним ограничењима. Страни Јевреји смештени су у концентрационе логоре. Јеврејско становништво Косова прошло је доста лошије јер су их италијанске власти предале Немцима где су убијени или послати у логоре у Албанији. Други су одведени у албанске градове где их је локално становништво штитило.[31]

Косовски Албанци сарађивали су са силама Осовине које су им обећале Велику Албанију.[32] Ово је виђено као боља алтернатива репресивним мерама којима су били изложени током међуратног периода.[33] У јуну 1942. премијер Мустафа Круја изјавио је да ће Срби бити послати у концентрационе логоре или бити убијени.[34] Између 70.000 и 100.000 косовских Срба пребачено је у концентрационе логоре у Приштини и Косовској Митровици или прогнано у саму Србију, како би албанизовали покрајину.[33] Током окупације становништво је било подвргнуто присилном раду, мучењу, уништавању приватног власништва, уништавању и оштећивању културно-историјских зграда и гробља.[35] Протеривање Срба показало се проблематичним, јер су обављали важне функције у региону и водили већину предузећа, млинова, кожарске и комуналне службе, а били су одговорни за већину корисне пољопривредне производње.[36] Према српским изворима, процењује се да су Вулнетари и друге паравојне формације убиле до 10.000 Срба на Косову.[37][38]

Економија

уреди
 
Албанија током Другог светског рата

Након окупације Албаније и успостављања нове владе, економије Албаније и Италије биле су повезане царинском унијом што је резултирало уклањањем већине трговинских ограничења.[21] Преко царинске уније успостављен је италијански царински систем у Албанији.[21] Због очекиваних економских губитака у Албанији због промене царинске политике, италијанска влада је Албанији сваке године обезбеђивала 15 милиона албанских лека као надокнаду .[21] У Албанији су се примењивали италијански царински закони и само је Италија могла да закључује уговоре са трећим странама.[21] Италијанском капиталу је било дозвољено да доминира албанском економијом.[21] Као резултат, италијанским компанијама је било дозвољено да држе монополе у експлоатацији албанских природних ресурса.[21]

Током 1944. број компанија и индустријских предузећа порастао је на 430, док их је у 1938. било 244 а 1922. само 71. Степен концентрације радника у индустријској производњи у 1938. удвостручио се у односу на 1928. У то време, албанска економија имала је трговинске односе са 21 државом, али најразвијенији су прво били са Италијом, а затим Југославијом, Француском, Немачком, Грчком итд.

Земља је ушла у капиталистички економски развој много касније од осталих европских земаља. Упркос присуству неких страних (углавном италијанских) инвестиција, Албанија на почетку Другог светског рата није кренула ка индустријском развоју. Пољопривреда, која је запошљавала преко 87% радне снаге, била је главни сектор привреде и доприносила је 92,4% националног дохотка, а главни производи били су пшеница, кукуруз и раж. Пољопривреда је користила примитивне алате попут дрвених плугова, ђубрива нису била уопште позната, а припрема земљишта за садњу је била лоша. Степен продуктивности и ниво организације и механизације пољопривреде у овом периоду били су врло ниски.

Административна подела

уреди

Италијани су усвојили постојећи албански систем префектура (итал. prefetture). У складу са административном структуром остатка Италије, оне су се такође звале провинције (итал. provincia). Међутим, за разлику од Италије, задржана је албанска подпрефектура (итал. sotto prefetture). У почетку је било 10 префектура.[39][40] Оне су биле подељене на 30 подпрефектура и 23 општина (итал. municipalità).[41] Сваком префектуром управљао је префект који се налазио у истоименом граду. Године 1941, након распада Југославије, додате су три нове префектуре: Косово, Метохија и Дебар, са 5 подпрефектура.[42]

 
Административна подела Албаније, 1941.
Префектура Подпрефектуре Општине
Берат Фјерi
Лушње
Балш
Скрапар		 Берат
Фјерi
Лушње
Пишкопеја Бурел
Зерћан		 Пишкопеја
Бурел
Драч Каваја
Кроја
Шијак		 Драч
Каваја
Шијак
Кроја
Елбасан Либражд
Грамш		 Елбасан
Ђирокастра Чамерија
Делвина
Курвелеш
Либохова
Пермет
Тепелена
Саранда		 Ђирокастра
Пермет
Тепелена
Саранда
Делвина
Корча Билишта
Колоња
Лесковик
Поградец		 /
Кукеш Љума
Ђаковска Малесија		 Кукеш
Скадар Љеш
Дукађин
Велика Малесија
Мирдита
Пука		 Скадар
Валона Химара Валона
Тирана / Тирана
Дебар Ростуша
Тетово		 Дебар
Призрен
Метохија Ђаковица Пећ
Косово Ораховац
Сува Река		 Приштина

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ Micheletta, Luca (2007), Questioni storiche: Italy, Greater Albania and Kosovo 1939-1943, Universita degli studi di Roma La Sapienza, стр. 521—542 
  2. ^ Papa Pandelejmoni, Enriketa (2012), Doing politics in Albania doing World War II: The case of Mustafa Merlika Kruja fascist collaboration, Založba ZRC, ZRC SAZU, стр. 67—83 
  3. ^ а б Lemkin, Raphael; Power, Samantha (2008), Axis Rule in Occupied Europe, The Lawbook Exchange, Ltd., стр. 99—107, ISBN 978-1-58477-901-8 
  4. ^ а б Thomas 2001, стр. 17.
  5. ^ а б в Rodogno 2006, стр. 106 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFRodogno2006 (help)
  6. ^ а б Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. стр. 389.
  7. ^ а б Fischer, Bernd Jürgen (1999), Albania at War, 1939-1945, C. Hurst & Co. Publishers, стр. 70—73, ISBN 978-1-85065-531-2 
  8. ^ а б в г д ђ е Nigel Thomas. Armies in the Balkans 1914–18. Osprey Publishing. 2001. стр. 17.
  9. ^ Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. стр. 378, 389.
  10. ^ Kallis 2000, стр. 132 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFKallis2000 (help)
  11. ^ Steiner 2005, стр. 499 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFSteiner2005 (help)
  12. ^ а б Domenico, Roy Palmer (2002). Remaking Italy in the twentieth century. Lanham, Maryland, USA: Rowman & Littlefield Publishers, Inc. стр. 74. 
  13. ^ а б Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. стр. 378.
  14. ^ Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. стр. 351.
  15. ^ Owen Pearson. Albania in the twentieth century: a history, Volume 3. London, England, UK; New York, New York, USA: I.B. Taurus Publishers. 2004. стр. 396.
  16. ^ Zolo, Danilo. Invoking humanity: war, law, and global order. London, UK/New York, NY: Continuum International Publishing Group. 2002. стр. 24..
  17. ^ Keegan, John; Churchill, Winston (1986). The Second World War (Six Volume Boxed Set). Boston: Mariner Books. стр. 314. ISBN 0-395-41685-X. 
  18. ^ Zabecki, David T. (1999). World War II in Europe: an encyclopedia. New York: Garland Pub. стр. 1353. ISBN 0-8240-7029-1. 
  19. ^ а б Kallis, Aristotle A. (2000), Fascist ideology: territory and expansionism in Italy and Germany, 1922–1945, Routledge, стр. 132, ISBN 9780415216128 
  20. ^ Steiner, Zara S. (2005), The lights that failed: European international history, 1919–1933, Oxford University Press, стр. 499, ISBN 9780198221142 
  21. ^ а б в г д ђ е Lemkin, Raphaël (2005). Axis Rule in Occupied Europe. Slark, New Jersey, USA: The Lawbook Exchange, Ltd. стр. 102. 
  22. ^ Pearson, Owen (2006). Albania in the Twentieth Century, A History : Volume II: Albania in Occupation and War, 1939–45. London: I. B. Tauris. стр. 167. ISBN 1-84511-104-4. 
  23. ^ Pearson, Owen (27. 01. 2006). Albania in Occupation and War: From Fascism to Communism 1940-1945. ISBN 9781845111045. 
  24. ^ Kallis, Aristotle A. (2000), Fascist ideology: territory and expansionism in Italy and Germany, 1922–1945, Routledge, стр. 132—133, ISBN 9780415216128 
  25. ^ Fischer, Bernd Jürgen (1999), Albania at War, 1939–1945, C. Hurst & Co. Publishers, стр. 73—79, ISBN 978-1-85065-531-2 
  26. ^ Angelo Piero Sereni, "The Legal Status of Albania", The American Political Science Review 35 2 (1941): 317.
  27. ^ Pieter Hidri, General Prenk Pervizi, Tirana, Toena, 2002.
  28. ^ Julian Amery, The sons of the Eagle, London, 1946, s. 302–306
  29. ^ Rodogno, Davide (2006). Fascism's European empire: Italian occupation during the Second World War. Cambridge University Press. стр. 108. ISBN 0-521-84515-7. 
  30. ^ а б в Rodogno 2006, стр. 79 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFRodogno2006 (help)
  31. ^ Bazyler, Michael J.; Boyd, Kathryn Lee; Nelson, Kristen L. (2019). Searching for Justice After the Holocaust: Fulfilling the Terezin Declaration and Immovable Property Restitution. Oxford University Press. стр. 1—2. ISBN 978-0-19092-306-8. 
  32. ^ Denitch, Bogdan Denis (1996). Ethnic Nationalism: The Tragic Death of Yugoslavia. University of Minnesota Press. стр. 118. ISBN 978-0-81662-947-3. 
  33. ^ а б Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005. Indiana University Press. стр. 114. ISBN 978-0-25334-656-8. 
  34. ^ Pinos, Jaume Castan (2018). Kosovo and the Collateral Effects of Humanitarian Intervention. Routledge. стр. 33. ISBN 978-1-35137-476-7. 
  35. ^ Antonijević, Nenad (2009). Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, документа (PDF). Muzej žrtava genocida. стр. 9. ISBN 9788690632992. 
  36. ^ Fischer, Bernd Jürgen (1999). Albania at War, 1939-1945. Hurst. стр. 238. ISBN 978-1-85065-531-2. 
  37. ^ Bataković, Dušan T. (1998). Kosovo: la spirale de la haine: les faits, les acteurs, l'histoire (на језику: француски). L'AGE D'HOMME. стр. 43. ISBN 9782825111321. Приступљено 21. 8. 2012. „On estime que la milice volontaire albanaise Vulnetari (env. 5 000 hommes), assistee per diverses formations paramilitaires, assassina en quatre ans quelque 10 000 Serbs.” 
  38. ^ Antonijević, Nenad. Arhivska građa o ljudskim gubicima na Kosovu i Metohiji u Drugome svetskom ratu. стр. 479. „Najrealnije procene, na osnovu dostupnih arhivskih izvora, ukazuju da je u toku Drugoga svetskog rata na Kosovu i Metohiji život izgubilo oko 10 hiljada Crnogoraca i Srba, među kojima su većina stradali kao žrtve terora i zločina albanskih kvislinga.” 
  39. ^ Great Britain, War Office; Italy OR 5301 (1943)
  40. ^ Great Britain, War Office; Albania OR 5824 (1943)
  41. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 29. 10. 2014. г. Приступљено 2014-10-29. 
  42. ^ Rodogno 2006, стр. 293 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFRodogno2006 (help)

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Краљевина_Албанија_(1939—1943)&oldid=28825723”