Љубица Луковић
Љубица Луковић (Београд, 1858 — Ниш, 11. фебруар 1915) била је српска учитељица, преводилац и болничарка. Од 1905. била је председница Кола српских сестара.
Љубица Луковић | |
|---|---|
 Љубица Луковић | |
| Датум рођења | 1858. |
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 11. фебруар 1915. (56/57 год.) |
| Место смрти | Ниш, Србија |
Биографија
уредиРођена је у Панчеву 1856. године од оца Јефтимија Аврамовића, угледног филолога, професора и почасног члана Српског ученог друштва. Имала је брата Симу и сестре Милицу и Олгу.[1]
Похађала је Вишу женску школу у Београду. Потом је постала учитељица. Бавила се превођењем, посебно су занимљиви њени преводи „Гертруде” и „Антоанете” из француске књижевности. Писала је за часописе „Домаћица” и „Босанска вила”, под псеудонимом Etinecelle, саветујући девојкама да се школују и пажљиво бирају професију.[1]
Године 1875. постала је члан тек основаног Београдског женског друштва. Друштво је било под покровитељством краљице Наталије, а циљ друштва је био припрема за рад и самосталан живот девојака из различитих друштвених слојева. Почетком Српско-турских ратова друштво је основало болницу, сарађивало са Војном санитету и са Црвеним крстом,[1] а по завршетку рата Раденичку школу, Пазар, Ђачку трпезу, Дом старица. и покренули лист „Домаћица”.[2] Бавила се превођењем, са француског и немачког, посебно су занимљиви њени преводи „Гертруде” и „Антоанете” из француске књижевности. Писала је за часописе „Домаћица” и „Босанска вила”, под псеудонимом Etinecelle, саветујући девојкама да се школују и пажљиво бирају професију.[1]
Године 1877. се удала за Стевана Луковића,[1] официра, почасног генерала Дринске дивизијске области, начелника Инжињеријског одељења Министарства војног, командант Инжињерије, носиоца Таковског крста и Ордена Светог Саве. Живели су у складном браку, али нису имали деце.[1] Због његовог посла, често су се селили, а Љубица је свуда оснивала женске подружнице и радничке школе и учествовала у њиховом раду.[2]
Била је једна од потпредседница и главни контролор патриотско-хуманог Друштва „Кнегиња Љубица“, у Београду. Циљ овог друштва је био помагање цркава и манастира у Старој Србији и Македонији, који су се у то време налазили под турском влашћу.[2]
Постала је члан Кола српских сестара, неколико месеци пошто је основано, на јесен 1903. године, Председница друштва је била Савка Суботић, а Љубица је изабрана за другу председницу 1905. и од тада је руководила свим важнијим активностима друштва.[2] Бавила се прикупљање помоћи за Србе у Македонији и Старој Србији, помагала духовне центре и школе, повезивала се са српским културним друштвима у Босни и Херцеговини, Хрватској и Далмацији. Са потпредседницом Станиславом Сондермајер и уз помоћ Ивана, супруга Делфе Иванић, шефом Пресбироа, је 1906. покренула годишњи календар „Вардар”,[1] кроз чији је назив су исказани тежња и жеља за свесрпском уједињењу и ослобођењем од поробљивача.[2]
Од 1906. је похађала болничарски курс за даме, који је организовало Коло српских сестара. Са Делфом Ивановић је основала Четврту резервну болницу на Врачару, са 140 кревета и 1.500 болесника.[1] Коло је помогло још преко четрдесет болница.[2]
Када су почели да пристижу први рањеници из Балканских ратова, радила је као добровољна болничарка и непрекидно се налазила уз рањенике. Коло је организовало краће болничке курсеве у многим местима и слало помоћ у лековима и санитетском материјалу широм Србије.[2] Руководство војног санитета је октобра 1912 је остало задивљено по брзој реакцији Кола, када је на захтев начелника санитета Србије Коло организовало помоћ рањеницима дуж пруге Ниш-Београд. Она је током ноћи обавестила Одборе и већ ујутро су рањеници на стајалиштима дочекивани са топлим напицима, храном, преобуком и санитетским материјалом.[3] Након Балканских ратова Коло српских сестара је на њену иницијативу и руководство отварало школе и курсеве за домаћице у Старој Србији и Македонији.[2]
Слутећи нове ратне сукобе, пред Први светски рат, спалила је сву архиву Кола српских сестара, како ниједна од чланица не би страдала. По преласку српске Владе и целокупне државне управе из Београда у Ниш, са неколико чланица чланица Кола се прешла у Ниш.[2]
Крајем јануара 1915. године, са благајницом Катицом Ђорђевићком, упутила се из Ниша у Ваљево, како би испоручиле помоћ пристиглу од пријатеља Кола и Срба из Енглеске. Јануара 1915. године, у Ваљевским болницама је било смештено 14.068 оболелих од тифуса.[2] Остала је неколико дана и неговала рањенике, али се и сама заразила. По повратку је умрла у болници од епидемије пегавог тифуса 11. фебруара 1915. у Нишу, где је и сахрањена.[1]
У њену част
уредиНа свечаној академији „Кола“ 22. фебруара 1925, постхумно је одликована Медаљом „Флоренс Најтингејл“.[3]
Једна улица на Звездари у Београду носи њено име.
Види још
уредиРеференце
уредиЛитература
уреди- Лош, Татјана (23. 6. 2015). „Живот Љубице Луковић проткан хуманошћу и родољубљем”. http://www.novosti.rs. Београд: Компанија Новости. Приступљено 27. 8. 2016. Спољашња веза у
|work=(помоћ) - Савић Секулић, Маја (17. 8. 2014). Од београдске госпођице до (не)заборављеног јунака – Љубица Луковић. Пројекат Растко. Приступљено 27. 8. 2016.
- Викторовић, Мила (22. 9. 2013). „Слава Кола српских сестара”. http://www.spc.rs. Београд: Информативна служба Српске православне цркве. Архивирано из оригинала 07. 09. 2015. г. Приступљено 27. 8. 2016. Спољашња веза у
|work=(помоћ)
