Ljubica Luković
Ljubica Luković (Beograd, 1858 — Niš, 11. februar 1915) bila je srpska učiteljica, prevodilac i bolničarka. Od 1905. bila je predsednica Kola srpskih sestara.
Ljubica Luković | |
|---|---|
 Ljubica Luković | |
| Datum rođenja | 1858. |
| Mesto rođenja | Beograd, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 11. februar 1915. (56/57 god.) |
| Mesto smrti | Niš, Srbija |
Biografija
urediRođena je u Pančevu 1856. godine od oca Jeftimija Avramovića, uglednog filologa, profesora i počasnog člana Srpskog učenog društva. Imala je brata Simu i sestre Milicu i Olgu.[1]
Pohađala je Višu žensku školu u Beogradu. Potom je postala učiteljica. Bavila se prevođenjem, posebno su zanimljivi njeni prevodi „Gertrude” i „Antoanete” iz francuske književnosti. Pisala je za časopise „Domaćica” i „Bosanska vila”, pod pseudonimom Etinecelle, savetujući devojkama da se školuju i pažljivo biraju profesiju.[1]
Godine 1875. postala je član tek osnovanog Beogradskog ženskog društva. Društvo je bilo pod pokroviteljstvom kraljice Natalije, a cilj društva je bio priprema za rad i samostalan život devojaka iz različitih društvenih slojeva. Početkom Srpsko-turskih ratova društvo je osnovalo bolnicu, sarađivalo sa Vojnom sanitetu i sa Crvenim krstom,[1] a po završetku rata Radeničku školu, Pazar, Đačku trpezu, Dom starica. i pokrenuli list „Domaćica”.[2] Bavila se prevođenjem, sa francuskog i nemačkog, posebno su zanimljivi njeni prevodi „Gertrude” i „Antoanete” iz francuske književnosti. Pisala je za časopise „Domaćica” i „Bosanska vila”, pod pseudonimom Etinecelle, savetujući devojkama da se školuju i pažljivo biraju profesiju.[1]
Godine 1877. se udala za Stevana Lukovića,[1] oficira, počasnog generala Drinske divizijske oblasti, načelnika Inžinjerijskog odeljenja Ministarstva vojnog, komandant Inžinjerije, nosioca Takovskog krsta i Ordena Svetog Save. Živeli su u skladnom braku, ali nisu imali dece.[1] Zbog njegovog posla, često su se selili, a Ljubica je svuda osnivala ženske podružnice i radničke škole i učestvovala u njihovom radu.[2]
Bila je jedna od potpredsednica i glavni kontrolor patriotsko-humanog Društva „Kneginja Ljubica“, u Beogradu. Cilj ovog društva je bio pomaganje crkava i manastira u Staroj Srbiji i Makedoniji, koji su se u to vreme nalazili pod turskom vlašću.[2]
Postala je član Kola srpskih sestara, nekoliko meseci pošto je osnovano, na jesen 1903. godine, Predsednica društva je bila Savka Subotić, a Ljubica je izabrana za drugu predsednicu 1905. i od tada je rukovodila svim važnijim aktivnostima društva.[2] Bavila se prikupljanje pomoći za Srbe u Makedoniji i Staroj Srbiji, pomagala duhovne centre i škole, povezivala se sa srpskim kulturnim društvima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Dalmaciji. Sa potpredsednicom Stanislavom Sondermajer i uz pomoć Ivana, supruga Delfe Ivanić, šefom Presbiroa, je 1906. pokrenula godišnji kalendar „Vardar”,[1] kroz čiji je naziv su iskazani težnja i želja za svesrpskom ujedinjenju i oslobođenjem od porobljivača.[2]
Od 1906. je pohađala bolničarski kurs za dame, koji je organizovalo Kolo srpskih sestara. Sa Delfom Ivanović je osnovala Četvrtu rezervnu bolnicu na Vračaru, sa 140 kreveta i 1.500 bolesnika.[1] Kolo je pomoglo još preko četrdeset bolnica.[2]
Kada su počeli da pristižu prvi ranjenici iz Balkanskih ratova, radila je kao dobrovoljna bolničarka i neprekidno se nalazila uz ranjenike. Kolo je organizovalo kraće bolničke kurseve u mnogim mestima i slalo pomoć u lekovima i sanitetskom materijalu širom Srbije.[2] Rukovodstvo vojnog saniteta je oktobra 1912 je ostalo zadivljeno po brzoj reakciji Kola, kada je na zahtev načelnika saniteta Srbije Kolo organizovalo pomoć ranjenicima duž pruge Niš-Beograd. Ona je tokom noći obavestila Odbore i već ujutro su ranjenici na stajalištima dočekivani sa toplim napicima, hranom, preobukom i sanitetskim materijalom.[3] Nakon Balkanskih ratova Kolo srpskih sestara je na njenu inicijativu i rukovodstvo otvaralo škole i kurseve za domaćice u Staroj Srbiji i Makedoniji.[2]
Sluteći nove ratne sukobe, pred Prvi svetski rat, spalila je svu arhivu Kola srpskih sestara, kako nijedna od članica ne bi stradala. Po prelasku srpske Vlade i celokupne državne uprave iz Beograda u Niš, sa nekoliko članica članica Kola se prešla u Niš.[2]
Krajem januara 1915. godine, sa blagajnicom Katicom Đorđevićkom, uputila se iz Niša u Valjevo, kako bi isporučile pomoć pristiglu od prijatelja Kola i Srba iz Engleske. Januara 1915. godine, u Valjevskim bolnicama je bilo smešteno 14.068 obolelih od tifusa.[2] Ostala je nekoliko dana i negovala ranjenike, ali se i sama zarazila. Po povratku je umrla u bolnici od epidemije pegavog tifusa 11. februara 1915. u Nišu, gde je i sahranjena.[1]
U njenu čast
urediNa svečanoj akademiji „Kola“ 22. februara 1925, posthumno je odlikovana Medaljom „Florens Najtingejl“.[3]
Jedna ulica na Zvezdari u Beogradu nosi njeno ime.
Vidi još
urediReference
urediLiteratura
uredi- Loš, Tatjana (23. 6. 2015). „Život Ljubice Luković protkan humanošću i rodoljubljem”. http://www.novosti.rs. Beograd: Kompanija Novosti. Pristupljeno 27. 8. 2016. Spoljašnja veza u
|work=(pomoć) - Savić Sekulić, Maja (17. 8. 2014). Od beogradske gospođice do (ne)zaboravljenog junaka – Ljubica Luković. Projekat Rastko. Pristupljeno 27. 8. 2016.
- Viktorović, Mila (22. 9. 2013). „Slava Kola srpskih sestara”. http://www.spc.rs. Beograd: Informativna služba Srpske pravoslavne crkve. Arhivirano iz originala 07. 09. 2015. g. Pristupljeno 27. 8. 2016. Spoljašnja veza u
|work=(pomoć)
