Википедија

Istorija Argentine

Istoriju Argentine istoričari dele na četiri glavna perioda: prekolumbovo vreme ili rana istorija do šesnaestog veka, kolonijalni period (1516—1810), rat za nezavisnost i rano postkolonijalističko doba (1810—1880) i istorija moderne Argentine (od 1880).

Huan Domingo Peron

Prekolumbovska era

uredi
Pećina Kueva de las Manos u provinciji Santa Kruz stara je preko 10.000 godina, i predstavlja jedan od najstarijih dokaza o urođeničkim kulturama u Americi.

Najraniji tragovi ljudskog prisustva na području današnje Argentine potiču iz vremena paleolita, pored njih pronađeni su i tragovi iz vremena mezolita i neolita.[1] Do dolaska Evropljana, Argentina je bila relativno retko naseljeno područje sa brojnim kulturama koje su imale različite vidove društvenog organizovanja.[2] Ove kulture možemo podeliti na tri glavne grupe:[3]

Kolonijalno doba

uredi
Prva slika Buenos Ajresa iz 1628 koju je izradio holandskih slikar Aldus Verthont.

Prvi Evropljani su na ovo područje stigli 1502. tokom putovanja Ameriga Vespučija. Španski moreplovci Huan Dijaz de Solis i Sebastijan Kabot posetili su oblast današnje Argentine 1516. i 1526. godine.[5] Pedro de Mendoza je 1536. osnovao malu naseobinu Buenos Ajres, koja je napuštena 1541.[6]

Kolonizacija je nastavljena iz Paragvaja – osnivanjem Guvernorata Rio de la Plata – Perua i Čile.[7] Fransisko de Agire je 1533. godine osnovao grad Santijago del Estero. Londres je osnovan 1558; Mendoza 1561; San Huan 1562; San Migel de Tukuman 1565.[8] Huan de Garaj je 1573. godine osnovao Santa Fe a iste godine je Heronimo Luis de Kabrera osnovao Kordobu.[9] Garaj je kasnije otišao na jug da bi 1580. ponovo izgradio Buenos Ajres.[10] San Luis je osnovan 1596. godine.[8]

Buenos Ajres je 1776. postao glavni grad Vicekraljevstva Rio de la Plata,[11] nastalog na delu bivšeg Vicekraljevstva Peru. Nakon dobijanja statusa glavnog grada, postao je važan trgovački centar. Tokom 1806. i 1807. godine Britanci su dva puta pokušali da izvrše invaziju na oblast oko reke La Plate.[12] Otpor je pružen pod vođstvom Francuza Santijaga de Linijea, što mu je kasnije omogućilo da dobije titulu vicekralja.

Područje većeg dela današnje Argentine tokom kolonijalnog razdoblja bilo je nastanjeno španskim imigrantima i njihovim potomcima kreolima, mesticima, domorocima i potomcima afričkih robova. Trećina ondašnjeg stanovništva bila je nastanjena u Buenos Ajresu i drugim gradovima, dok su ostali živeli u pampama, kao gauči. Domoroci su živeli u drugim delovima zemlje uglavnom u Patagoniji i Gran Čaku.

Vesti o svrgavanju španskog kralja Ferdinanda VII tokom Španskog rata za nezavisnost izazvala je veliku zabrinutost u vicekraljevstvu.[13] Nakon Majske revolucije 1810. godine u Buenos Ajresu je zbačen sa vlasti vicekralj Baltazar Idalgo de Sisneros a vlast je preuzela prva nezavisna vlada Argentine tzv. Primera hunta (šp. Primera Junta).

Stvaranje nacije

uredi
Hose de San Martin, Oslobodilac Argentine, Čilea i Perua

Tokom naredne decenije rat za nezavisnost se razbuktao u bivšem vicekraljevstvu, njegovi delovi su se podelili između patriota i rojalista. Gradovi današnje Argentine su podržali otcepljenje posle 1811. Paragvaj se otcepio od Španije 1811. a od Argentine 1842. Gornji Peru je imao nedefinisan status zbog rojalista iz Vicekraljevstva Peru sve dok nije proglasio nezavisnost kao Bolivija 1824. Na istočnu obalu reke Urugvaj je izvršena invazija od strane Brazilsko-portugalskog carstva 1817. da bi nakon Argentinsko-brazilskog rata, sporazumom u Montevideu 1828. bila proglašena nezavisna država Urugvaj.

Međusobni sukobi su doveli do političke nestabilnosti među patriotama. Tokom samo četiri godine Primera huntu je zamenila Hunta grande, zatim Prvi Trijumvirat, pa Drugi Trijumvirat i prvi Vrhovni upravnik. Godine 1813. sazvana je Skupština radi proglašenja nezavisnosti ali to nije učinjeno zbog političkih nesuglasica. Nakon toga izbio je građanski rat u Argentini između provincija okupljenih u Federalnu Ligu i Vrhovnog Upraviteljstva. Do 1816. Ujedinjene provincije Južne Amerike su bile izložene velikim unutrašnjim i spoljašnjim pretnjama. U julu 1816. Kongres je proglasio nezavisnost i imenovao Huana Martina de Pejredona za Vrhovnog upravnika. Za vojne pohode bio je zadužen Hose de San Martin, koji je predvodio vojsku preko Anda i 1817. porazio rojaliste u Čileu. Nakon te pobede preuzeo je kontrolu nad čileanskom mornaricom i pomoću nje porazio je rojaliste u Limi. Vojni pohodi San Martina su se nadovezali na one koje je preduzeo Simon Bolivar u Velikoj Kolumbiji, i doveli su do pobede suverenista u Borbi za nezavisnost Latinske Amerike.

Bitka za Sepedu iz 1820, koja je vođena između centralista i federalista označila je kraj centralne vlasti. Novi ustav je stupio na snagu 1826. tokom Rata sa Brazilom, kada je Bernardo Rivadavija izabran za prvog Predsednika Argentine. Uskoro su ovaj ustav odbacile provincijske vlasti jer je bio centralistički, a Rivadavija je ubrzo nakon toga podneo ostavku. Nakon toga provincije su se okupile u Argentinsku Konfederaciju. Ova konfederacija provincija je bila veoma labava i nije imala zajedničkog šefa države. Umesto toga neka važna ovlašćenja je dobijao guverner provincije Buenos Ajres, kao što je otplata duga i spoljni poslovi. Guverner Huan Manuel de Rosas je vladao od 1829. do 1832, i od 1835. do 1852. Tokom svog prvog mandata sklopio je tzv. federalni pakt i zahvaljujući kom je porazio Unitarističku ligu. Nakon 1835. doneo je (šp. Suma del poder público). Suočio se sa Argentinskim građanskim ratom i konstantnom ratnom opasnošću koja se ogledala u blokadi Rio de la Plate od strane Francuske od 1838. do 1840, Ratu Konfederacija, englesko – francuskoj blokadi Rio de la Plate od 1845. do 1850, i ustanku u provinciju Korijentes. Tokom svih ovih sukoba Rosas nije pretrpeo ni jedan poraz i uspeo je da spreči gubljenje državne teritorije. Međutim zbog odbijanja da donese ustav koji će zameniti Federalni pakt, guverner provincije Entre Rios Husto Hose de Urkiza je zatražio samostalnost ove teritorije. U bici kod Kaserosa, de Urkiza je porazio Rosasa, i prisilio ga da ode u egzil. Nakon toga sklopljen je Sporazum u San Nikolasu 1853. na osnovu kog je donet argentinski ustav. Nakon otcepljenja Države Buenos Ajres od Konfederacije, i njenog kasnijeg priključenja, Bartolome Mitre je 1862. izabran za predsednika Argentine. Nacionalno jedinstvo je još više ojačalo tokom Paragvajskog rata,[14] tokom kog je poginulo vie od 300.000 ljudi, dok je Paragvaj razrušen.[15] Nakon 1875. usledio je talas stranih investicija i velika imigracija iz Evrope. Ovi događaji su doprineli razvoju privrede, prvenstveno poljoprivrede, i osnaživanju argentinskog društva. General Hulio Argentino Roka je tokom 1870-ih u vojnim pohodima uspostavio vlast Argentine nad južnim Pampasom i Patagonijom, potčinivši preostalo urođeničko stanovništvo.[16][17]

Moderna istorija

uredi
Huan Peron sa suprugom, Evom.

U razdoblju između 1880. i 1929. broj stanovnika Argentine se povećao petostruko, dok je društveni proizvod uvećan za 1.500 procenata. Rast broja stanovnika je ostvaren najviše zahvaljujući velikoj imigraciji, dok je ekonomski rast bio podstaknut britanskim i francuskim investicijama, i izvozom poljoprivrednih proizvoda. Zahvaljujući ovim rezultatima Argentina se svrstala među deset najjačih svetskih privreda.[18] Konzervativna elita je dominirala političkom scenom Argentine sve do 1912. kada je predsednik Roke Saenz Penja doneo tzv. Saenz Penjin zakon po kom je uvedeno pravo glasa za sve muškarce, kao i tajno glasanje. Ovo je omogućilo centristima okupljenim oko Radikalne građanske unije (šp. Unión Cívica Radical) da pobede na prvim slobodnim izborima 1916. godine. Predsednik Ipolito Irigojen je uveo društvene i privredne reforme i proširio vidove pomoći porodičnim gazdinstvima i malim privrednicima. Zbačen je sa vlasti pučem iz 1930, kada na upravljanje Argentinom ponovo preuzimaju konzervativci. Nove vlasti su potpisale trgovinski Sporazum Roka – Ransiman sa Britanskom imperijom. Argentina je tokom Prvog svetskog rata i većeg dela Drugog svetskog rata bila neutralna, što joj je omogućilo da snabdeva Saveznike hranom.[18] General Huan Peron je 1946. izabran za predsednika, čime je stvoren populistički pokret poznat kao peronizam. Njegova supruga Eva je bila omiljena u narodu i imala je glavnu političku ulogu sve do svoje smrti 1952. Svoj uticaj u društvu je ostvarivala pomoću Fondacije Eva Peron (šp. Fundación Eva Perón) i Ženske peronističke partije (šp. Partido Peronista Femenino),[19] ona je uticala i na sticanje prava glasa za žene, što je ostvareno 1947. godine.

Tokom Peronove vladavine došlo je do znatnog porasta plata i uslova života, podsticano je delovanje sindikata, strateške privredne grane su nacionalizovane, razvijana je industrija kojom bi bili zamenjeni uvozni proizvodi a razvoj poljoprivrede je postao prioritet.[20] Međutim, u istom periodu došlo je do porasta inflacije, koja je 1951. dostigla 50 procenata, dok je peso izgubio 70% svoje vrednosti od 1948. do 1950.[21] Spoljna politika je postala više izolacionistička jer je došlo do zaoštravanja odnosa sa SAD, pojačana je cenzura i represija[22] a veliki broj opozicionara je zatvoren i mučen.[23]

Razvijajući kult ličnosti Peron je smenio brojne uticajne i sposobne savetnike da bi se okružio poslušnicima. Smenjen je pučem 1955. u tzv. Slobodarskoj revoluciji (šp. Revolución Libertadora). Nakon toga otišao je u egzil u Španiju.

Arturo Frondizi (desno) i njegov glavni ekonomski svetnik, Rogelio Frigerio.

Nakon pokušaja deperonizacije i lustracije peronista, na izborima 1958. pobedio je Arturo Frondizi. Deo Peronovih pristalica je podržavao Frondizija koji je sprovodio politiku podsticanja investicija u energetiku i industriju. Zahvaljujući tome Argentina je uspela da u spoljnotrgovinskoj razmeni ostvari suficit. Na izborima 1963. izabran je Arturo Ilija koji je nastavio politiku razvoja. Uprkos napretku zemlje, njegovi pokušaji da uključi peroniste u političke procese su završeni preuzimanjem vlasti od strane vojske u puču 1966. godine. Iako represivan, novi režim je nastavio sa da podstiče razvoj domaće privrede i investirao je rekordne sume novca u javne radove. Privreda je snažno rasla a broj siromašnih je do 1975. smanjen na sedam posto. Represija vojne hunte je dovela do eskalacije političkog nasilja i Peron, iako u egzilu, je vešto kooptirao sa studentskim i radničkim protestima što je na kraju primoralo vojnu huntu da raspiše slobodne izbore 1973. i dozvoli njegov povratak iz Španije. Huan Peron je 1973. stupio na dužnost a umro je u julu 1974. Na mestu predsednika nasledila ga je njegova treća supruga Izabela koju je on postavio za potpredsednika. Ona je izabrana kao kompromisno rešenje između zavađenih peronističkih frakcija. Sukob koji je usledio između levičarskih i desničarskih ekstremista, doveo je do krvoprolića, finansijskog haosa i puča u martu 1976.

Vlast je preuzela vojnu hunta pod imenom Nacionalni reorganizacioni proces (šp. Proceso de Reorganización Nacional). Ona je pojačala borbu protiv ekstremnih levičara kao što je Narodna revolucionarna armija (šp. Ejército Revolucionario del Pueblo) i Montenerosa (šp. Monteneros) koji su od 1970. vršili ubistva i otmice.[24]

Ubrzo se represija prenela i na opoziciju pa je tokom tzv. Prljavog rata (šp. Guerra Sucia) nestalo na hiljade disidenata. Represiju je potpomagala CIA u Operaciji Kondor jer je veliki broj vojnih glavešina obučavan u Fort Beningu u Školi Amerika (engl. School of the Americas).[25] Iako je ovaj režim u početku doneo izvesnu stabilnost i organizovao veliki broj javnih radova, zamrzavanje plata i deregulacija finansijskog tržišta doveli su do velikog pada životnog standarda i rekordnog spoljnog duga.[18] Deindustrijalizacija, kolaps pesa, nezapamćena korupcija, javno nezadovoljstvo zbog Prljavog rata i na kraju poraz od Ujedinjenog Kraljevstva u Folklandskom ratu 1982, doveli su do pada režima i slobodnih izbora 1983.

Reference

uredi
  1. ^ Abad de Santillán 1971, str. 17.
  2. ^ a b Edwards 2008, str. 12.
  3. ^ Abad de Santillán 1971, str. 18–19.
  4. ^ Edwards 2008, str. 13.
  5. ^ Crow 1992, str. 128.
  6. ^ Crow 1992, str. 129–132.
  7. ^ Abad de Santillán 1971, str. 96–140.
  8. ^ a b Crow 1992, str. 353.
  9. ^ Crow 1992, str. 134.
  10. ^ Crow 1992, str. 135.
  11. ^ Crow 1992, str. 347.
  12. ^ Crow 1992, str. 421.
  13. ^ Abad de Santillán 1971, str. 194ff.
  14. ^ U.S. Library of Congress, Country Studies: The War of the Triple Alliance.
  15. ^ Rubinstein 2004, str. 94.
  16. ^ Carlos A. Floria and César A. García Belsunce (1971). Historia de los Argentinos. ISBN 978-84-599-5081-7. . I and II.
  17. ^ „Argentina Desert War 1879–1880”. Onwar.com. 27. 11. 2003. Arhivirano iz originala 12. 01. 2011. g. Pristupljeno 25. 4. 2010. 
  18. ^ a b v Lewis 1990.
  19. ^ Barnes, John (1978). Evita, First Lady: A Biography of Eva Perón. New York: Grove Press. 
  20. ^ „Perón” (na jeziku: Spanish). Todo Argentina. Pristupljeno 25. 4. 2010. 
  21. ^ „INDEC (precios)”. Arhivirano iz originala 18. 11. 2008. g. Pristupljeno 25. 4. 2010. 
  22. ^ Foster, Lockhart & Lockhart 1998, str. 62
  23. ^ Feitlowitz, Marguerite (2002). A Lexicon of Terror: Argentina and the Legacies of Torture. Oxford University Press. 
  24. ^ Nancy Scheper-Hughes. Child Survival: Anthropological Perspectives on the Treatment and Maltreatment of Children. ISBN 978-1-55608-029-6. 
  25. ^ Andersen, Martin (1993). Dossier Secreto. Westview Press. . 1993.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Аргентине&oldid=28913310”