Pasioni
Pasioni (greq παθος, lat. passio, - vuajtje, vetmohim, durim) është një ndjenjë apo emocion shumë i theksuar ndaj ndonjë personi apo diçkaje. Pasioni ndryshon nga afekti sepse ai nuk është emocion që vepron në një moment të caktuar por është një veprimtari të cilin personi e ushtron me tërë qenien e vet me gjithë shpirt.[1]
Me pasionin shpesh lidhen tema seksuale por pasioni mund të jetë profesional jetësor etj. Vlerësimi i një pasioni bëhet sipas asaj se pasioni është i orientuar kah vlerat e larta apo të ulta, gjegjësisht sipas asaj se çfarë veprash proodhon.[1] Në filozofi ose në religjione të ndryshme kontrollimi i pasionit konsiderohet si virtyt.
Pikëpamja filozofike
Stoicizmi si ideal e konsideronte apatinë d.m.th eliminimin e pasionit për arsye të dëmeve që shkakton. Filozofia e renesansës e theksonte rolin pozitiv të afekteve. Spinoza mendonte se një pasion mund të zëvendësohet vetë me një pasion më të fortë.
Кanti Afekti është si uji që e çan pendën ndërsa pasioni është një lum i madh i cili futet thellë e më thellë në shtratin e tij
HegeliPa pasion nuk është krijuar asnjë gjë e madhe dhe as që mund të krijohet
Pasioni fetar
Страст (грч. παθος, лат. passio, - страст, страдање, трпња) је веома јако осећање према некоме или нечему. Страст се разликује од афекта тиме што она не наступа као тренутно стање, него представља трајно усмерење читаве човекове душе.[1]
За страст се често везује сексуална тематика, али она може бити и професионална, животна, итд. Вредновање неке страсти се врши према томе да ли је она усмерена на ниже или на више вредности, односно каква дела изазива.[1] У многим филозофијама и религијама се побеђивање страсти сматра највећом врлином.
Филозофско виђење
Стоици су као идеал заговарали апатију или укидање страсти због њихове шкодљивости. Филозофија ренесансе је открила позитивну улогу афеката. Спиноза приговора оним филозофима који »страсти замишљају као пороке» и разликује страсти према томе да ли повећавају (радост) или смањују (жалост) моћ нашега деловања. Спиноза сматра да се нека страст може ограничити и уклонити само супротном и јачом страшћу. Кант разликује страсти и афекте, означујући »афект као воду која пробија насип а страст као велику реку која се у свом кориту све дубље пробија».
Ернст Блох међу "афектима ишчекивања" разликује негативне афекте (страх, тескоба), који су успркос отпору »потпуно трпни«, и позитивне афекте као што је нада. За Блоха нада садржи »битно праву будућност« или битак који још није испуњен.
Хришћанско виђење
Stampa:Сређивање Страсти су у теолошком смислу, посебне слабости и лична својства људске природе која, кад се не држе у границама природе, могу унети грешно стање и могу довести до пропадљивости и смрти. Страсти најбоље откривају страствену црту и двој ност људске природе, односно показују да су природне способности, због изопачења слободне воље, постале извор греха који отвара врата трулежности или пропадљивости. У људској природи постоје, наиме, не само природни афекти, него и наклоност према греху везана за те афекте. Ми познајемо афекте као "слабости", као неразумне тежње и грешна узбуђења. Бестрашће или чистота, отуд, јесу резултат човечне воље да држи афекте у границама "разума" природе, да слушањем Христа излечи страсне и неразумне нагоне воље. Исус Христос је примио афекте, претрпео је драговољно људска страдања (φθορα), али Он их је ослободио њиховог грешног карактера Својим безгрешним рођењем, Својим непорочним животом и Својим васкрсењем. Што се тиче природних афеката, Он је истоветан са нама, те отуда и Његова способност да страда ради нас. Међутим, Он је природним афектима одузео њихову грешну наклоност и тако у нашу природу унео непропадљивост да се "ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност" (1. Кор. 15, 53). Он је апсолутно слободан од греха благодарећи непромењивој сталности Његове слободне воље; страствену црту наше природе исправио је неизмењивошћу Своје слободне воље (Максим Исповедник, Одговори Таласију 42).