Pasioni: Dallime mes rishikimesh
| [redaktim i pashqyrtuar] | [redaktim i pashqyrtuar] |
Eagleal (diskuto | kontribute) v gjuha shqipe (serbisht?) + permir teknik |
Armend (diskuto | kontribute) No edit summary |
||
| Rreshti 15: | Rreshti 15: | ||
== Pasioni fetar == |
== Pasioni fetar == |
||
'''Страст''' (грч. ''παθος'', лат. ''passio'', - страст, страдање, трпња) је веома јако [[осећање]] према некоме или нечему. Страст се разликује од [[афект]]а тиме што она не наступа као тренутно стање, него представља трајно усмерење читаве човекове душе.<ref name="Filozofijski rečnik">Strast, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.</ref> |
|||
За страст се често везује [[секс]]уална тематика, али она може бити и професионална, животна, итд. Вредновање неке страсти се врши према томе да ли је она усмерена на ниже или на више вредности, односно каква дела изазива.<ref name="Filozofijski rečnik"/> У многим филозофијама и религијама се побеђивање страсти сматра највећом [[врлина|врлином]]. |
|||
== Филозофско виђење == |
|||
[[Стоици]] су као идеал заговарали [[апатију|апатију]] или укидање страсти због њихове шкодљивости. Филозофија [[ренесанса|ренесансе]] је открила позитивну улогу афеката. [[Спиноза]] приговора оним филозофима који »страсти замишљају као пороке» и разликује страсти према томе да ли повећавају (радост) или смањују (жалост) моћ нашега деловања. Спиноза сматра да се нека страст може ограничити и уклонити само супротном и јачом страшћу. [[Кант]] разликује страсти и афекте, означујући »афект као воду која пробија насип а страст као велику реку која се у свом кориту све дубље пробија». |
|||
{{цитат3|Без страсти није ништа велико створено нити се без ње може створити.|[[Хегел]]}} |
|||
[[Ернст Блох]] међу "афектима ишчекивања" разликује негативне афекте ([[страх]], [[тескоба]]), који су успркос отпору »потпуно трпни«, и позитивне афекте као што је [[нада]]. За Блоха нада садржи »битно праву будућност« или битак који још није испуњен. |
|||
{{цитат3|Нада, тај анти-афект ишчекивања против страха и тескобе, је најљудскије од свих унутарњих узбуђења и доступна је само људима; она се уједно односи спрам најдаљег и најсветлијег [[хоризонт]]а. Она је у унутрашњости прохтева који субјект не само има, него се из њега, као неиспуњен, суштински састоји.<ref name="Filozofijski rečnik"/>|[[Ернст Блох]]}} |
|||
== Хришћанско виђење == |
|||
{{сређивање|Прилагодити енциклопедијски стил}} |
|||
Страсти су у '''теолошком смислу''', посебне слабости и лична својства људске природе која, кад се не држе у границама природе, могу унети грешно стање и могу довести до пропадљивости и [[смрт|смрти]]. Страсти најбоље откривају страствену црту и двој ност људске природе, односно показују да су природне способности, због изопачења слободне воље, постале извор [[грех|греха]] који отвара врата трулежности или пропадљивости. У људској природи постоје, наиме, не само природни афекти, него и наклоност према греху везана за те афекте. Ми познајемо афекте као "слабости", као неразумне тежње и грешна узбуђења. Бестрашће или чистота, отуд, јесу резултат човечне воље да држи афекте у границама "разума" природе, да слушањем Христа излечи страсне и неразумне нагоне воље. [[Исус Христос]] је примио афекте, претрпео је драговољно људска страдања (φθορα), али Он их је ослободио њиховог грешног карактера Својим безгрешним рођењем, Својим непорочним животом и Својим [[васкрсење|васкрсењем]]. Што се тиче природних афеката, Он је истоветан са нама, те отуда и Његова способност да страда ради нас. Међутим, Он је природним афектима одузео њихову грешну наклоност и тако у нашу природу унео непропадљивост да се "ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност" (1. Кор. 15, 53). Он је апсолутно слободан од греха благодарећи непромењивој сталности Његове слободне воље; страствену црту наше природе исправио је неизмењивошћу Своје слободне воље ([[Максим Исповедник]], Одговори Таласију 42). |
|||
== Referenca == |
|||
{{ref}} |
|||
== Shiko edhe == |
|||
*[[Бестрашће]] |
|||
== Lidhje të jashtme == |
|||
[[Kategoria:Emocione]] |
[[Kategoria:Emocione]] |
||
Versioni i datës 22 shkurt 2009 00:56
Pasioni (greq παθος, lat. passio, - vuajtje, vetmohim, durim) është një ndjenjë apo emocion shumë i theksuar ndaj ndonjë personi apo diçkaje. Pasioni ndryshon nga afekti sepse ai nuk është emocion që vepron në një moment të caktuar por është një veprimtari të cilin personi e ushtron me tërë qenien e vet me gjithë shpirt.[1]
Me pasionin shpesh lidhen tema seksuale por pasioni mund të jetë profesional jetësor etj. Vlerësimi i një pasioni bëhet sipas asaj se pasioni është i orientuar kah vlerat e larta apo të ulta, gjegjësisht sipas asaj se çfarë veprash proodhon.[1] Në filozofi ose në religjione të ndryshme kontrollimi i pasionit konsiderohet si virtyt.
Pikëpamja filozofike
Stoicizmi si ideal e konsideronte apatinë d.m.th eliminimin e pasionit për arsye të dëmeve që shkakton. Filozofia e renesansës e theksonte rolin pozitiv të afekteve. Spinoza mendonte se një pasion mund të zëvendësohet vetë me një pasion më të fortë.
Кanti Afekti është si uji që e çan pendën ndërsa pasioni është një lum i madh i cili futet thellë e më thellë në shtratin e tij
HegeliPa pasion nuk është krijuar asnjë gjë e madhe dhe as që mund të krijohet