Prijeđi na sadržaj

The Silmarillion

Izvor: Wikipedija
Silmarilion
Izdanje iz 1977. godine
AutorDž. R. R. Tolkin
Originalni
naziv
The Silmarillion
Prevod na srpskiDubravka Popadić-Grbenarović
DržavaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
ŽanrEpska fantastika
Vrsta delaMitopoetika
IzdavačIzdavačka kuća Stilos art
Vreme i mesto nastankaUjedinjeno Kraljevstvo, oko 1917. do 1953.
Datum izdanjaNa engleskom 1977.
Na srpskom 1993.
Vrsta koricaTvrdi i meki povez.
Broj stranica466
ISBN0-04-823139-8

Silmarilion (engl. The Silmarillion) je kolekcija radova Dž. R. R. Tolkina, koju je nakon njegove smrti priredio i izdao njegov sin Kristofer Tolkin 1977. godine, uz pomoć Gaja Keja,[1] koji je kasnije postao poznat pisac fantastike. "Silmarilion", zajedno sa drugim Tolkinovim delima, formira obimnu, ali nedovršenu priču koja opisuje univerzum Srednje zemlje, u kome se odvijaju priče iz "Hobita" i "Gospodara prstenova".[2]

Nakon uspeha "Hobita", a pre izdavanja "Gospodara prstenova", Tolkinovi izdavači su zahtevali knjigu koja prethodi priči iz "Hobita", pa im je Tolkin poslao ranu skicu "Silmariliona". Zbog nerazumevanja, izdavači su odbacili ovaj tekst pre nego što su ga do kraja pročitali. Posle tog neuspeha, Tolkin je počeo da radi na tekstu "Dugo očekivana zabava", koji je po njegovim rečima prvo poglavlje "priče o Hobitima", a kasnije i "Gospodara prstenova".

"Silmarilion" je podeljen u pet delova. Prvi deo, "Ainulindale", govori o stvaranju Ee, sveta u kome je smeštena Srednja zemlja. "Valakventa" je drugi deo koji daje opis Valara, Majara i drugih natprirodnih elemenata Ee. Sledeći odeljak, "Kventa Silmarilion", prema kome je i celokupnom delu dat naziv, govori o događajima koji su se desili pre i tokom Prvog doba, uključujući i ratove Noldora protiv Morgota za povratak svetih dragulja Silmarila. Četvrti deo, "Akalabet" opisuje istoriju i pad ostrvskog kraljevstva Numenor i njegovog stanovništva. Ovaj događaj je smešten u Drugo doba Sunca. Poslednji deo, "O Prstenovima moći i Trećem dobu", je kratak sažetak istorije Trećeg doba, zaključno sa događajima opisanim u "Gospodaru prstenova".

Pet delova je prvobitno pisano zasebno, ali je stariji Tolkin imao zamisao i želju da budu izdati kao jedna celina.[1] Nakon njegove smrti, Kristofer je sabrao sva očeva ranija dela i popunio knjigu. U nekoliko navrata bilo je potrebno smisliti potpuno nov materijal, kako bi se otklonile protivrečnosti.

Opšte crte

[uredi | uredi kod]
Prednja korica srpskog izdanja Silmariliona iz 2006. godine.

Radnja "Silmariliona", kao i drugih Tolkinovih dela o Srednjoj zemlji, smeštena je negde u Zemljinoj prošlosti.[3] Da bi se ta ideja održala, "Silmarilion" je, u okviru konteksta legendi i hronologije Tolkinove kosmologije, prevod tri Bilbova zapisa Prevodi sa vilenjačkog, koje je pisao dok je boravio u Rivendelu.[4]

Značajna poglavlja knjige:

U unutrašnjosti knjige postoji zapis ispisan tengvarom. U prevodu znači: "Priče o Prvom dobu kada Morgot obitavaše u Srednjoj zemlji i Vilenjaci vodiše rat sa njim za povratak Silmarila kojem treba dodati pad Numenora i istoriju Prstenova moći i Trećeg doba gde se ove priče završavaju."

Sinopsis

[uredi | uredi kod]

Ainulindale i Valakventa

[uredi | uredi kod]
Glavni članci: Ainulindale i Valakventa

Prvi odeljak Silmariliona, Ainulindale (qua. Muzika Ainura[5]), jeste mit o nastanku sveta. Iluvatar (qua. Otac svega) je prvo stvorio Ainure, grupu večnih duhova ili demijurga, nazvavši ih "izdankom svoje misli". Iluvatar ih je sve okupio i predstavio im muzičku temu, prema kojoj im je dao da stvaraju Veliku Muziku. Melkor, Ainu kome je Iluvatar dao "najveću moć i znanje", udaljio se od harmonije i počeo stvarati svoju muziku. Neki Ainuri su mu se pridružili, dok su drugi ostali uz Iluvatara, prouzrokujući neslaganje u muzici. Ovo se desilo tri puta, ali Eru Iluvatar je svaki put uspešno nađačavao svog podređenog novom muzičkom temom. Iluvatar je tada zaustavio muziku i pokazao im je Ardu i njene stanovnike. Vizija je nestala posle nekog vremena i Iluvatar je ponudio Ainurima šansu da uđu u Ardu i da upravljaju tim svetom.

Mnogi Ainuri su prešli u Ardu gde su uzeli fizičku formu, time se vezujući za svet. Viši Ainuri postali su Valarima, dok su niži postali Majarima. Valari su nastojali da pripreme svet za dolazak stanovnika, "dece Iluvatara" (Ljudi i Vilenjaka), dok je Melkor, želeći Ardu za sebe, stalno uništavao njihov rad, sve dok, kroz stalno uništavanje i stvaranje, svet nije poprimio oblik.

Valakventa (qua. Kazivanje o Valarima i Majarima[5]) opisuje Melkora i svakog od četrnaest Valara u detaljima, kao i nekoliko Majara. Takođe govori o tome kako je Melkor zaveo mnogo Majara (uključujući Saurona i Balroge) i privoleo ih u svoju službu.

Kventa Silmarilion

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Kventa Silmarilion

Kventa Silmarilion (qua. Istorija Slimarila[5]), koja predstavlja najveći deo knjige, je niz međusobno povezanih priča, smeštenih u Prvo doba, koje oblikuju tragičnu sagu tri dragulja Silmarila.

Valari su pokušali da svet urede za Vilenjake i Ljude, ali je Melkor konstantno uništavao njihov rad. Stoga su se povukli u Aman, kontinent zapadno od Srednje zemlje, gde su osnovali svoj dom koji su nazvali Valinor. Kada su se Vilenjaci probudili, Valari su odlučili da se bore protiv Melkora kako bi Vilenjaci bili bezbedni. Porazili su i zarobili Melkora, a potom pozvali Vilenjake da im se pridruže u Amanu. Mnogi Vilenjaci su pošli u Aman, neki su posustajali usput, dok preostali, nazvani Avarima, nisu ni pošli. Tri plemena koji su pošla su Vanjari, Noldori i Teleri.

U Amanu, noldorski Vilenjak Feanor je napravio Silmarile, dragulje koji su sijali svetlošću Dva Drveta Valinora. Silmarili su osvetljavali Aman pre nego što su Mesec i Sunce bili stvoreni. Melkor je pobegao u Srednju zemlju, pritom uništivši Dva Drveta, ubivši Feanorovog oca i ukravši Silmarile. Feanor i njegovi sinovi zakleli su se da će se osvetiti Melkoru, koga je Feanor tada nazvao Morgotom (qua. mračni neprijatelj (sveta)), kao i svakome ko im uskrati pravo na Silmarile. Ne osvrćući se na savet Valara, krenuli su u poteru protiv Morgota u Srednju zemlju. Kako bi prešli u Srednju zemlju, napavši i ubivši mnoge Telere, ukrali su njihove brodove.

Odmah po dolasku u Srednju zemlju Morgot je napao vilenjačko kraljevstvo Dorijat, ali je njegov napad odbijen. Ova bitka je prva od pet bitaka (kasnije nazvanih Ratom Dragulja) Morgota protiv Vilenjaka, kasnije uz pomoć Patuljaka i Ljudi. Noldori su pod vođstvom Feanora stigli u Srednju zemlju i napali Morgota. Feanor je u svom išitrenom napadu poginuo, ali Noldori su izvojevali pobedu, a Morgot se zatvorio u svojoj tvrđavi Angband. Posle mirnog perioda Morgot je napao Noldore, ali je ponovo poražen i njegova tvrđava je držana pod opsadom. Gotovo četiri stotine godina kasnije, Morgot je u iznenadnom napadu probio opsadu i potisnuo Noldore.

Čovek po imenu Beren preživljava tu bitku i dospeva u Dorijat, gde se zaljubljuje u Vilu Lutijenu, kraljevu ćerku. Kralj je nastojao da spreči njihov brak, tako što je dao, kako se njemu činilo, neostvariv uslov: da se povrati jedan Silmaril od Morgota. Lutijena je pošla za Berenom da ga ispune. Sauron, moćni Morgotov sluga, ih je usput zarobio, ali su oni uspeli da pobegnu i uđu u Angband, gde su ukrali jedan Silmaril iz Morgotove krune. Beren ga je doneo kralju i tada je ostvareno prvo spajanje Ljudi i Vilenjaka.

Noldori, videvši da smrtnik i Vila mogu da se infiltriraju u Angband, švatili su da Morgot nije nepobediv. Napali su ga ponovo, ovaj put sa velikom vojskom, sačinjenom od Vilenjaka, Patuljaka i Ljudi. Ali Morgot ih je prevario, pošto je prethodno tajno zamračio srca Ljudi iz Maidrosove vojske. Na kraju je vojska Vilenjaka u potpunosti poražena, delimično i zbog izdaje Ljudi. Ipak, mnogi Ljudi su ostali verni Noldorima i kasnije su bili počastvovani.

Najveće počasti su dobili braća Hurin i Huor, od kuće Hadora. Morgot je zarobio Hurina i prokleo čitav njegovu porodicu. Hurinov sin Turin Turambar je usled tog prokletstva počinio mnoga dela, uzvišena i strašna, od kojih je najveće bilo ubistvo zmaja Glaurunga, najvećeg od Morgotovih slugu u to vreme.

Huorov sin Tuor je bio umešan u sudbinu skrivenog noldorskog kraljevstva Gondolin. Venčao se sa Idrilom, ćerkom Turgona, gospodara Gondolina, što je bilo drugo spajanje Vilenjaka i Ljudi. Nakon pada Gondolina, Tuor je spasao mnoge njegove žitelje od uništenja. Sin Tuora i Idrile, Earendil Polu-vilenjak se oženio Elvingom, potomkom Berena i Lutijene. Uz pomoć Elvinge i Silmarila koji je ona nosila, Earendil je uspeo da pronađe put za Aman i zatražio je, u ime Vilenjaka i Ljudi, pomoć Valara u ratu protiv Morgota. Uslišivši njegovu molbu, Valari su napali Morgota i u Ratu Besnih, nakon koga je Belerijand nestao pod morem, potpuno uništili Angband. Morgot je prognan iz okvira Arde i Prvo doba Sunca je okončano.

Earendil i Elvinga, kao i njihova deca, blizanci Elrond i Elros su, kao Polu-vilenjaci, potomci besmrtnih Vilenjaka i smrtnih Ljudi, dobili mogućnost da odaberu kom rodu će pripasti. Elrond je odabrao da pripada Vilenjacima, dok je njegov brat izabrao ljude. Elros je postao i prvi kralj Numenora.

Akalabet

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: Akalabet

Akalabet ("Srušen"[5]) govori o istoriji i padu ostrvskog kraljevstva Numenor, nastanjenom Dunedainima. Posle poraza Morgota, Valari su dali ostrvo trima kućama Edaina koji su pomagali Vilenjacima u ratu protiv njega. Naklonošću Valara, Dunedainima je data mudrost i duži život veći od bilo koje smrtne rase, time postavši sličniji Visokim Vilenjacima iz Amana. Zaista je Numenor bio bliži Amanu nego Srednjoj zemlji, ali njihova moć je bila u sreći i prihvatanju svoje smrtnosti. Za pad Numenora u velikoj meri je bio odgovoran Sauron (nekada glavni zapovednik Morgota), koji se pojavio tokom Drugog doba i pokušao da pokori Srednju zemlju.

Numenorejci su krenuli na Saurona, koji je video da ih ne može pobediti silom i dozvolio im je da ga odvedu kao zarobljenika u Numenor. Tamo je obmanuo njihovog kralja Ar-Farazona. Stalno mu je govorio da ide da traži besmrtnost koji su mu Valari uskratili, i time je sadio mržnju Numenorejaca prema Valarima i Vilenjacima na zapadu. Zbog toga su sva moć i znanje Numenorejaca bile usmerene ka traženju besmrtnosti, ali ih je to slabilo, smanjujući njihov životni vek sličan onome običnih ljudi. Sauron je požurivao kralja da započne rat sa Valarima i da se mole njegovom starom gospodaru Melkoru, za koga je rekao da bi im mogao darovati žarko željenu besmrtnost. Ar-Farazon je sagradio flotu i zaplovio prema Amanu. Valari i Vilenjaci u Amanu su u očajanju prizvali Iluvatara za pomoć, jer su se plašili da ni u svoj svojoj snazi ipak neće nađačati Numenorejce. Kada se Ar-Farazon iskrcao na obalu, Iluvatar je uništio njegovu flotu i potopio i sam Numenor u znak odmazde zbog pobune protiv pravične vladavine Valara. Stvorio je veliki talas, nikada viđen do tada, koji je uništio i potopio ostrvo Numenor, ubijajući skoro sve stanovništvo i menjajući oblik Srednje zemlje. Preživeli su samo oni Dunedaini koji su pre toga zaplovili na istok.

Međutim, Sauron, koji je bio besmrtni Majar, izbegao je smrt i pobegao u Srednju zemlju. Oni Numenorejci koji su ostali verni Valarima su bili pošteđeni i izbačeni na obale Srednje zemlje. U Srednjoj zemlji su osnovali kraljevstva Gondor i Arnor. Među preživelima su bili Elendil, njihov vođa, i njegova dva sina Izildur i Anarion. Elendil je postao gospodarem severnog kraljevstva Arnor. Izildur, koji će u predstojećem ratu odseći Jedinstveni Prsten sa Sauronove ruke, i njegov brat Anarion su postali gospodari Gondora. Iako je njihova moć bila manja nego moć Numenora, bila je velika u Srednjoj zemlji među divljim Ljudima.

O Prstenovima moći i Trećem dobu

[uredi | uredi kod]
Glavni članak: O Prstenovima moći i Trećem dobu

Zaključni deo knjige govori o događajima koji su spomenuti u Gospodaru prstenova. Sastoji se od dvadesetak stranica koje opisuju događaje iz Drugog i Trećeg doba u Srednjoj zemlji. U Drugom dobu, Sauron se pojavio kao glavna sila u Srednjoj zemlji i Prstenovi moći su iskovali Vilenjaci predvođeni Kelebrimborom. Sauron je tajno iskovao svoj prsten u nameri da njime kontroliše vlasnike ostalih prstenova, što je dovelo do rata između naroda Srednje zemlje i Saurona, Rata poslednje Alijanse, u kome su se Vilenjaci i preostali Numenorejci ujedinili kako bi porazili Saurona, čime je završeno Drugo doba. U Trećem dobu Jedinstveni Prsten je pripao Izilduru, koga su ubili Orci u Anduinu i od tada je Prsten izgubljen. Takođe je dat kratak opis događaja koji su se desili u knjizi Gospodar prstenova, o slabljenju Gondora i ponovnom pojavljivanju Saurona, o Belom savetu, Sarumanovoj izdaji, o Sauronovom konačnom uništenju i o uništenju Prstena.

Ideja i stvaranje

[uredi | uredi kod]

Razvoj teksta

[uredi | uredi kod]

Tolkin je prvi put počeo da radi na pričama koje će postati Silmarilionom 1914. godine[6], nameravajući da od njih stvori englesku mitologiju, koja će objasniti postanak engleske kulture i istorije.[7] Veći deo je napisan kada se Tolkin vraćao iz Francuske tokom Prvog svetskog rata zbog bolovanja ili kada je bio u bolnici zbog povreda.[8] Završio je prvu priču, Pad Gondolina, krajem 1916. godine.[9]

U tom periodu, nazvao je kolekciju priča o nastanku Knjiga Izgubljenih priča (engl. The Book of Lost Tales),[4] koje su postale prvim dvema knjigama Istorije Srednje zemlje (engl. The History of Middle-earth). Priče u Knjizi Izgubljenih priča su ispričane u prvom licu kroz mornara Eriola koji je pronašao ostrvo Tol Ereseju, gde su mu Vilenjaci ispričali svoju istoriju.[10] Međutim Tolkin, nikada nije završio Knjige Izgubljenih Priča, jer ih je ostavio da bi napisao dva speva: "Priča o oslobođenju od ropstva" i Priča o deci Hurinovoj".[4]

Kristofer Tolkin je u predgovoru Silmariliona iz 1977. rekao sledeće o najranijim verzijama:

Zaista, iako se tada nije zvao Silmarilion, postojao je još pre pola stoleća; i u izbledelim sveskama koje se protežu čak do 1917. godine mogu se pročitati najranije verzije, često ispisane olovkom na brzinu, centralnih priča ove mitologije. Ali on nikada nije objavljen (mada su neki nagoveštaji njegovog sadržaja mogli da se napabirče iz Gospodara prstenova), i tokom celog svog dugog života moj otac ga nikada nije napustio, niti prestao čak ni u svojim poslednjim godinama da radi na njemu.

Prva kompletna verzija Silmariliona je bila Skica Mitologije (engl. Sketč of the Mythology) napisana 1926. godine.[11] Imala je 28 strane koji su imali namenu da objasne pozadinsku priču o Turinu, Tolkinovom prijatelju R. V. Rejnoldsu, kojem je poslao nekoliko priča.[11] Iz ove skice je Tolkin razvio obimniju i narativniju verziju Silmariliona, pod radnim nazivom Kventa Noldorinva (engl. Quenta Noldorinwa).[12] Kventa Noldorinva je bila poslednja celišodna verzija Silmariliona koju je Tolkin napisao u obliku pogodnom za izdavanje.[12]

1937. godine, ohrabren uspehom Hobita, Tolkin je predao nekompletnu, ali mnogo razvijeniju verziju "Silmariliona", pod nazivom Kventa Silmarilion (engl. Quenta Silmarillion) svojim izdavačima Alenu i Ulvinu[4], ali su odbacili njegov rad zato što je bio preopskuran i prema njihovim rečima "previše keltski."[13] Izdavači su umesto toga rekli Tolkinu da napiše nastavak Hobita.[13] Tolkin je počeo da prepravlja Silmarilion, ali je svoju punu pažnju posvetio nastavku, koji će kasnije dobiti ime "Gospodar prstenova".[14] Ponovo je započeo da radi na "Silmarilionu" posle završetka Gospodara Prstenova[15] i veoma je želeo da te dve knjige objavi zajedno.[16] Ali kada je postalo jasno da to neće biti moguće Tolkin je punu pažnju usmerio na pripremanje Gospodara prstenova za izdavanje.[17]

Nakon objavljivanja trećeg toma "Gospodara prstenova" Tolkin je nastavio svoj rad na "Silmarilionu". Ali nije se više bavio pripovedačkim delovima teksta, već teološkim i filozofskim delovima. Nakon nekog vremena imao je sumnje u izvorne aspekte, vratio se najranijim verzijama priče i činilo se da treba da reši ove probleme kako bi završio finalnu verziju "Silmariliona".[15] Tokom tog vremena napisao je najviše o prirodi zla Arde, poreklu Orkova, o običajima Vilenjaka, prirodi i značaju Vilenjačkog ponovnog rođenja, o "ravnom" svetu i o priči o stvaranju Sunca i Meseca.[15] U svakom slučaju, sa jednim ili dva izuzetka, on je uneo male promene u naraciji tokom preostalih godina svog života.[15]

Posthumna objava

[uredi | uredi kod]
Dizajn korica ilustrovanog izdanja je uradio Ted Nejsmit (ISBN 0-618-39111-8)

Nekoliko godina nakon očeve smrti, Kristofer Tolkin počinje da sastavlja celovitu priču "Silmariliona". Kristoferova namera, kako se čini, bila je da koristi poslednje spise svoga oca i da koliko god može, sačuva izvornu zamisao knjige[18], ali i poklapanje sa "Gospodarem prstenova",[18] premda je priznao da nije mogao sve da sačuva i uklopi.[1] Kako je objašnjeno u "Istoriji Srednje zemlje", Kristofer je koristio mnoge izvore za naraciju u knjizi, oslanjajući se na izvore iz "Gospodara prstenova" kad god je to bilo moguće. Na kraju je uspeo da nađe "Knjigu izgubljenih priča" (engl. Book of Lost Tales) iz 1917. godine, kojom je dopunio naraciju koju je njegov otac planirao da piše, ali nikada nije započeo. U jednom od kasnijih poglavlja Kventa Silmariliona, "O slomu Dorijata", u kome tekst nije menjan još od ranih tridesetih, morao je da rekonstruiše naraciju ispočetka.[19] Krajnji rezultat, koji uključuje mape, indekse, rodoslove i prvi indeks vilenjačkih reči, izdat je 1977. godine.

Zbog Kristoferovog opširnog objašnjenja (u Istoriji Srednje zemlje) o tome kako je radio i završavao sva objavljena dela, oko većeg dela sadržaja Silmariliona je vođena rasprava među čitaocima. Kristoferov zadatak da prikuplja i obrađuje tekstove je priznat kao težak zbog stanja u kojem je njegov otac ostavio tekstove i zbog činjenice da svi tekstovi nisu bili u posedu porodice Tolkin. Kristofer otkriva u kasnijim tomovima "Istorije Srednje zemlje" da neke ideje odstupaju od objavljene verzije. On navodi da bi, da je imao više vremena i da su mu bili dostupni svi tekstovi, možda proizveo znatno drugačije delo. Ali bio je pod velikim pritiskom i stalno požurivan od strane čitalaca svoga oca da što pre sastavi materijal koji se može objaviti. Neki tvrde da su neki delovi Slimariliona više proizvod sina nego oca, i zbog toga se o njegovom mestu u kanonu Srednje zemlje često diskutuje.

U oktobru 1996. Kristofer Tolkin je angažovao ilustratora Teda Nejsmita da oslika scene iz knjige za prvo ilustrovano izdanje Silmariliona. Izdato je 1998., a pratila ga je druga edicija 2004., u kome su se našle prepravke, kao i dodatni Nejsmitovi radovi.

Tokom osamdesetih i devedesetih godina, Kristofer Tolkin je izdao većinu očevih tekstova kao serijal od 12 tomova nazvanih "Istorijom Srednje zemlje" (engl. The History of Middle-earth). Kao dopunu izvornog materijala i ranijih skica nekih delova Gospodara prstenova, ove knjige velikim delom proširuju originalno izdanje Silmariliona i u mnogim slučajevima odstupaju od njega. Mnoge tekstove Tolkin je hteo da pregleda ili započne, ali je samo pisao beleške i neki novi tekstovi su pronađeni nakon izdavanja Silmariliona. Ove knjige svedoče koliko je Silmarilion zapravo nedovršen u kasnijim poglavljima.

Uticaji

[uredi | uredi kod]

"Silmarilion" je kompleksno delo u kome se primećuju uticaji mnogih izvora. Veliki uticaj na njega je imao finski ep Kalevala, naročito priča o Kulervu. Uticaji iz grčke mitologije su takođe prisutni. Ostrvo Numenor, na primer, podseća na Atlantidu.[20] Tolkin čak pozajmljuje ime Atlantida i prerađuje ga u Atalante, vilenjačko ime za Numenor,[21] time nagovštavajući da se njegova mitologija samo nadovezuje na istoriju i mitologiju stvarnog sveta.[22]

Grčka mitologija je takođe prisutna u opisu Valara, koji pozajmljuju mnoge osobine od olimpskih bogova.[23] Valari, baš kao i olimpski bogovi, žive u svetu smrtnika, ali ne zajedno sa njima već na drugom kontinentu.[24] Međutim, u opisu Valara se vide i elementi nordijske mitologije. Nekoliko Valara imaju karakteristike koje su slične Aeisirima, bogovima Asgarda.[25] Tor, na primer, najjači od svih bogova, može se prepoznati u Oromeu, koji se bori protiv Melkorovih stvorenja i u Tulkasu, fizički najjačem Valaru.[26] Manve, vođa Valara, ima sličnosti sa Odinom, Svih-ocem.[26] Tolkin je takođe napisao da je zamislio Majara Olorina (Gandalf) kao odinskog lutalicu.[27]

Uticaj Biblije se u "Silmarilionu" primećuje u konfliktu između Melkora i Iluvatara, paralela između Boga i Đavola.[28] Osim toga, Silmarilion govori o nastanku i padu Vilenjaka, kao što Knjiga postanja, govori o nastanku i padu čoveka.[29] Kao i sva Tolkinova dela, "Silmarilion" ostavlja mesta i za kasniju hrišćansku istoriju, čak u jednoj verziji Tolkinovih tekstova Finrod, lik u "Silmarilionu", govori o neizbežnoj inkarnaciji Iluvatara (Boga) kako bi spasao čovečanstvo.[30]

Uticaj keltskih legendi je prikazan u izgnanstvu noldorskih Vilenjaka, koje pozajmljuje elemente iz legende o Plemenima boginje Danu (irs. Tuatha Dé Danann).[31] Velški uticaj je prisutan u sindarinskom jeziku, kome je Tolkin dao "lingivstički duh veoma nalik (iako ne identičan) britanskom-velškom jeziku ... jer liči kao da više odgovara "keltskom" tipu legendi i pripovetkama koje su ispričali njegovi govornici."[32]

Kritika

[uredi | uredi kod]

Onovremene kritike "Silmariliona" su bile prilično negativne. "Silmarilion" je kritikovan zbog toga što je preozbiljan, zato što mu nedostaju poneki lepi i smešni trenuci koji se mogu naći u "Gospodaru prstenova", a naročito u "Hobitu".[33][34][35] Časopis "Tajm" je žalio zbog toga što u knjizi nije bilo nijednog sveobuhvatnog zadatka i nijednog lika u kome bi se čitaoci mogli prepoznati.[33] Druge kritike su bile upućene arhaičnom jeziku, teškom za čitanje[36][37][38], kao i teškoći pamćenja velikog broja imena.[36][39]

Uprkos ovim kritikama, neki kritičari su uzdizali ovo Tolkinovo delo. Njujork Tajms Buk Rejvju je priznao da je najviše uzbudljiv ekscentričan heroizam Tolkinovog pokušaja.[34] Tajm je opisao Silmarilion kao "veličanstveno delo koje je veoma dugo i tako snažno živelo u piščevoj zamisli da nijedan čitalac ne ostaje ravnodušan".[33] Horn Buk Magazin je čak u svojoj recenziji hvalio "izuzetan skup legendi zamišljen sa imaginativnom moću i ispričan predivnim jezikom".[40]

Neki kritičari su međutim imali samo negativne kritike. Njujork Rejvju of Buk je naveo da je Silmarilion "jedna prazna naduvena napast", "književna manifestacija nikakve veličine" i čak je tvrdio da je glavni razlog zbog "ogromne prodaje" "Tolkinov kult" stvorene popularnosti Hobita i Gospodara prstenova.[36] Skul Lajbrerj Džurnal je napisao da je Silmarilion "mrtvorođeni postskript" Tolkinovih ranijih dela.[35] Piter Konard iz Nju Stejtsmena je otišao toliko daleko da je rekao da "Tolkin u stvari ne ume da piše."[41]

Muzika inspirisana Silmarilionom

[uredi | uredi kod]

Uticajni nemački pauer metal bend Blind Guardian je 1998. izdao konceptualni album pod nazivom Nightfall in Middle Earth, koji je zasnovan na Silmarilionu. Album ne sadrži samo pesme već i neke narativne delove iz priče.

Italijanski bend Ainur snimio je tri albuma ispirisana pričama iz Silmariliona: From Ancient Times 2006. i Čildren of Hurin 2007. Treći album je izdat u septembru 2009. pod nazivom Lay of Leithian i govori o priči o Berenu i Lutijeni.

Progresivni rok bend Marillion originalno su se zvali Silmarillion, ali su skratili ime da bi izbegli konflikt zbog autorskih prava.[42]

Povezano

[uredi | uredi kod]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 Silmarillion 1977, Foreword
  2. ↑ Tolkien, J.R.R. (1994). Čristopher Tolkien. ur. "The Lays of Beleriand". str. 433-4. ISBN 0-345-38818-6. 
  3. ↑ Carpenter 1981, #165, 211
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 Tolkien, J. R. R. (1984), Christopher Tolkien, ur., The Book of Lost Tales, Part One, Boston: Houghton Mifflin, Foreword, ISBN 0-395-35439-0 
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 Silmarillion 1977, Index of Names
  6. ↑ Carpenter 1981, #115
  7. ↑ Carpenter 1981, #131, 180
  8. ↑ Carpenter 1981, #165, 180, 282
  9. ↑ Carpenter 1981, #163, 165
  10. ↑ Tolkien, J. R. R. (1984), Christopher Tolkien, ur., The Book of Lost Tales, Part One, Boston: Houghton Mifflin, Čapter I, "The Cottage of Lost Play", ISBN 0-395-35439-0 
  11. ↑ 11,0 11,1 Tolkien, J. R. R. (1985), Christopher Tolkien, ur., The Lays of Beleriand, Boston: Houghton Mifflin, Čapter I, "The Lay of the Čildren of Húrin", ISBN 0-395-39429-5 
  12. ↑ 12,0 12,1 Tolkien, J. R. R. (1986), Christopher Tolkien, ur., The Shaping of Middle-earth, Boston: Houghton Mifflin, Preface, ISBN 0-395-42501-8 
  13. ↑ 13,0 13,1 Carpenter 1981, #19
  14. ↑ Tolkien, J. R. R. (1987), Christopher Tolkien, ur., The Lost Road and Other Writings, Boston: Houghton Mifflin, Part II, Čapter VI, "Quenta Silmarillion", ISBN 0-395-45519-7 
  15. ↑ 15,0 15,1 15,2 15,3 Tolkien, J. R. R. (1993), Christopher Tolkien, ur., Morgoth's Ring, Boston: Houghton Mifflin, Foreword, ISBN 0-395-68092-1 
  16. ↑ Carpenter 1981, #124
  17. ↑ Carpenter 1981, #133
  18. ↑ 18,0 18,1 Tolkien, J. R. R. (1980), Christopher Tolkien, ur., Unfinished Tales, Boston: Houghton Mifflin, Introduction, ISBN 0-395-29917-9 
  19. ↑ Tolkien, J. R. R. (1994), Christopher Tolkien, ur., The War of the Jewels, Boston: Houghton Mifflin, Part Three, Čapter V "The Tale of Years", ISBN 0-395-71041-3 
  20. ↑ Carpenter 1981, #154, 227
  21. ↑ Silmarillion 1977, p. 281
  22. ↑ Tolkien, J. R. R. (1954), The Fellowship of the Ring, The Lord of the Rings, Boston: Houghton Mifflin (izdano 1987), "Note on the Šire Records", ISBN 0-395-08254-4 
  23. ↑ Purtill, Ričard L. (2003). J. R. R. Tolkien: Myth, Morality, and Religion. San Francisco. str. 52, 131. ISBN 0-89870-948-2. 
  24. ↑ Stanton, Mičael (2001). Hobbits, Elves, and Wizards: Exploring the Wonders and Worlds of J. R. R. Tolkien's The Lord of the Rings. New York. str. 18. ISBN 1-4039-6025-9. 
  25. ↑ Garth, John (2003). Tolkien and the Great War: The Threšold of Middle-earth. New York. str. 86. 
  26. ↑ 26,0 26,1 Čance 2004: str. 169
  27. ↑ Carpenter 1981, #107
  28. ↑ Čance 2001: str. 192
  29. ↑ Bramlett, Perry (2003). I Am in Fact a Hobbit: An Introduction to the Life and Works of J. R. R. Tolkien. Macon, Georgia. str. 86. ISBN 0-86554-851-X. 
  30. ↑ Morgoth's Ring, Athrabeth Finrod Ah Andreth, pp. 322, 335
  31. ↑ Fimi, Dimitra (August 2006). „"Mad" Elves and "Elusive Beauty": Some Celtic Strands of Tolkien's Mythology”. str. 6-8. Arhivirano iz originala na datum 2012-07-15. Pristupljeno 1. 9. 2007. 
  32. ↑ Carpenter 1981, #144
  33. ↑ 33,0 33,1 33,2 Foote, Timothy (24. 10. 1977.), „Middle-Earth Genesis”, Time 110: 121, arhivirano iz originala na datum 2013-08-23, pristupljeno 2014-02-21 
  34. ↑ 34,0 34,1 Gardner, John (23. 10. 1977.), „The World of Tolkien”, The New York Times Book Review 
  35. ↑ 35,0 35,1 Hurwitz, K. Sue (December 1977), Sčool Library Journal 24 (4): 66 
  36. ↑ 36,0 36,1 36,2 Adams, Robert M. (24 November 1977), „The Hobbit Habit”, The New York Review of Books 24 (19): 22 
  37. ↑ Brookhiser, Ričard (9. 12. 1977.), „Kicking the Hobbit”, National Review 29 (48): 1439–1440 
  38. ↑ Jefferson, Margo (24. 10. 1977.), Newsweek 90: 114 
  39. ↑ Yamamoto, Judith T. (1. 8. 1977.), Library Journal 102 (14): 1680, ISSN 0363-0277 
  40. ↑ Cosgrave, M. S. (April 1978), The Horn Book Magazine 54: 196 
  41. ↑ Conrad, Peter (23. 9. 1977.), The New Statesman 94: 408 
  42. ↑ „progfreaks.com”. Pristupljeno 20. 12. 2010. 

Literatura

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=The_Silmarillion&oldid=42253330