Polis
Za britansku rock-grupu i marku naočala v. Police (razvrstavanje)
Polis (antgrč. πολις [pólis]) je grad odnosno grad-država helenskog sveta. Antička Grčka je bila pretežno brdovita zemlja, ispresecana rečnim dolinama i plodnim ravnicama. Ovakav reljef uslovio je njenu političku rascepkanost. Heleni nikada nisu stvorili jedinstvenu državu, već su živeli u polisima, nezavisnim gradovima-državama. Prvi polisi pojavili su se u VIII veku p.n.e i postali jezgra političkog i društvenog života Helade u potonjim vekovima. Među najznačajnije se ubrajaju Sparta, Atina i Korint, osnovan na Istamskoj prevlaci, koja Peloponez spaja sa srednjom Grčkom. Polisi su nastajali ujedinjavanjem seoskih zajednica ili manjih gradova oko jednog upravnog, privrednog i kulturnog središta. Obično je to bilo utvrđeno naselje koje se moglo lako braniti u slučaju rata. Građane jednog polisa su povezivali politički i ekonomski interesi, kao i zajednički kult. Svaki polis imao je svog boga zaštitnika, čiji se hram nalazio u srcu grada, na akropolju. Polis je obavezno imao trg, pijacu (agora) kao i gimnaziju. Teritorije helenskih gradova-država bile su po pravilu relativno male, obično omeđane planinskim vencima ili morem. Obuhvatale su grad, sa tvrđavom tj. akropoljem, i njegovu širu okolinu. Izuzetak su bile Sparta i Atina, čije su teritorije bile izuzetno velike.
U najstarije doba je sva vlast u polisima počivala u rukama aristokratije. Njena moć zasnivala se na velikim zemljišnjim posedima, koju su se nalazili u najplodnijim delovima gradske teritorije, i ogromnim stadima stoke. Ostali građani (seljaci, trgovci i zanatlije) nisu imali nikakvih političkih prava, niti su učestvovali u vođenju državnih poslova
Sami su Grci formiranje polisa nazivali sinoikizam (συνοικισμός), što doslovno znači "okupljanje". Sinoikizam je mogao imati jedan ili oba od sledeća dva oblika: to je mogla biti fizička sposobnost i koncentracija stanovništva u jednom gradu ili čin čisto političke unifikacije koja je stanovništvu dozvoljavala da nastavi da živi raštrkano. Klasičnu raspravu daje Tukidid, koji razlikuje dve vrste sinoikizma mnogo pažljivije nego neki od njegovih modernih kritičara. On pravilno zapaža da je Atika bila politički ujedinjena veoma rano, ali da nije bila fizički ujedinjena sve dok 431. godine st. e. Perikle, kao deo svoje vojne taktike, nije doveo brojno seosko stanovništvo iza gradskih zidina Atine. Jedan ekstremniji primer polisa koji nikada nije bio ujedinjen u fizičkom smislu jeste Sparta, koju su, kako Tukidid kaže na drugom mestu, "i dalje činila sela na stari grčki način". Tukidid sve vreme kao znak i garanciju civilizovanog polisnog života tretira čin svesne "arogancije", svojevrsnu tvrdnju o neranjivosti od napada i o nepotrebnosti zidina. Gradska istorija Sparte pokazuje da mikenska Sparta fizički ili psihološki nije bila tako sigurna kao njeni grčki i rimski naslednici. Administrativni centar mikenske Sparte verovatno je bio na Parnonskim planinama, na mestu gde je iskpopan Menelajon. Arhajska i klasična Sparta se, zatim, spustila u dolinu. Vizantijska Sparta je postala nesigurnija, pa se ponovo iselila iz doline i smestila se visoko, na mestu Mistre, na suprotnoj zapadnoj planini Tajgetu. Konačno, moderna Sparta je smeštena, ponovo mirno i samouvereno, na svom starom mestu u dolini reke Eurote.
Faktori koji su omogućili početke grčkog polisa predmet su intenzivne rasprave. Jedna teorija povezuje početke grčkog polisa sa prvim monumentalnim građevinama, obično sa hramovima kao što je veliko Herino svetilište na ostrvu Samosu iz ranog 8. veka. Koncentracija sredstava i napora potrebnih za podizanje takvih građevina pretpostavljaju formiranje samosvesnih polisnih jedinica, i možda su zapravo i ubrzali to formiranje. Međutim, nalaz iz Lefkandija otežava da se podizanje takvih monumentalnih građevina smatra dovoljnim razlogom za nastanak polisa, što je proces ili događaj koji još niko nije pokušao da smesti tako rano kao što je 1000. godina st. e. Druga, srodna, teorija kaže da je nastanak grčkog polisa signalizovan postavljanjem ruralnih svetilišta na rubove one teritorije koju je neka zajednica želela da označi kao svoju. U ovo se odlično uklapa dosta peloponeskih svetilišta; na primer, kompleks Herinog hrama postavljao je pretenziju, sa strane relativno udaljenog Argosa, na ravnicu koja se protezala između grada i hrama, a istu je funkciju imalo i korintsko svetilište na visoravni Perahora, takođe posvećeno Heri. Ipak, postoje teškoće. Izgleda da je Istamsko svetilište, za koje bi se na prvi pogled moglo reći da predstavlja još jedno korintsko ruralno svetilište, bilo podignuto već oko 900. godine, u protogeometrijskom periodu, a to je sasvim sigurno suviše rano za formiranje polisa. Ova se teorija ne može lako primeniti ni na ruralni hram boginje Afaje na sredini ostrva Egine. Svetilište je veoma udaljeno od grada Egine, ali Egina je ostrvo i nema nikakvog suseda protiv koga bi se postavile teritorijalne pretenzije. Najzad, teorija koja Atinu i Atiku u svemu mora tretirati kao izuzetak nije zadovoljavajuća: odnos Atine prema Eleusini (svetilištu na njenim zapadnim rubovima i jedinom mogućem kandidatu za "ruralno svetilište" u smislu ove teorije) veoma se razlikuje od već pomenutih peloponeskih slučajeva. Eleusina je bila mnogo više od obične "predstraže": postojala je tradicija da je ona nekada bila nezavisna država.
Treća teorija pokušava da problem početaka polisa objasni kroz praksu sahranjivanja. U 8. veku st. e. (kaže ova teorija) formalno sahranjivanje postalo je mnogo više dostupno, i ova "demokratizacija" sahranjivanja predstavlja dokaz za jedan fundamentalno nov stav prema društvu. Ova teorija pokušava da taj novi stav poveže sa razvojem polisa. Međutim, nema dovoljno arheoloških i istorijskih dokaza za ovo gledište (koje uključuje malo verovatnu hipotezu da je pretpostavljeni proces bio diskontinuiran i da se obrnuo za jedan kratak period u vremenu posle 8. veka). Štaviše, ova teorija ne može izdržati primedbu obratnu onoj koja se postavlja drugoj teoriji: dokazi koji potkrepljuju treću teoriju gotovo su isključivo atički, te bi ona, ako je tačna, objasnila Atinu i samo Atinu.
Četvrto, može se uzeti u obzir teorija čija je neizrečena premisa neka vrsta "geografskog determinizma". Možda je sam grčki pejzaž, sa svojim malim aluvijalnim dolinama, često okruženim odbranjivim planinskim vencima, nekako podstakao formiranje malih i ogorčenih polisa, koji neprestano idu u rat van svojih granica. Ovo gledište je privlačno, ali mu se lako može postaviti primedba da, kada su Grci otišli na otvorenije predele kao što su Italija, Sicilija i severna Afrika, oni su, kako se čini, svoja neprijateljstva poneli sa sobom. Ovo pak izaziva spekulacije o svojevrsnom "psihološkom determinizmu", pa se može postaviti pitanje, bez nade u odgovor, da li su Grci po prirodi bili partikularisti.
Peti faktor koji treba imati u vidu jeste uticaj samog kolonizatorskog pokreta. Politička struktura metropole, tj. grada koji je slao koloniju, ponekada je bila u samom začetku. Ali nova kolonija, kojoj je pretilo neprijateljski raspoloženo lokalno stanovništvo, morala je brzo da se organizuje ako je želela da predstavlja plodnu ćeliju helenstva na stranom tlu. Taj je napor, sa svoje strane, uticao na situaciju u metropoli, jer su grčke kolonije često održavale bliske religijske i socijalne veze sa svojim metropolama. Jedan natpis iz 4. veka st. e., na primer, svedoči o čvrstim vezama između Mileta i njegove kolonije Olbije u oblasti Crnog mora. Međutim, kao često u grčkoj istoriji, i ovde je opasno praviti generalizacije; ponekada su odnosi između metropole i kolonije, kao između Korinta i Korkire (Krfa), od samog početka bili loši. Ovome je srodan faktor feničanskog uticaja (srodan, jer su rani Feničani bili veliki kolonizatori, koji su sigurno često nailazili na grčke trgovce). Na feničanskoj obali nalazile su se zajednice koje su u mnogim pogledima slične ranim grčkim polisima. Može se reći da je feničanski uticaj, i semitski uticaj uopšte, na ranu Grčku veoma potcenjen.
Ovakve teorije su stimulativne i svaka od njih možda sadrži deo istine. Bolje je, međutim, zauzeti poziciju da je za samu generalizaciju još uvek rano; naročito je teorijskim rekonstrukcijama zasnovanim na arheologiji potrebno dosta prečišćavanja. Sve što se sa sigurnošću može reći jeste da su u otprilike istom periodu – naime, u 8. veku – neke oblasti, kao što su Korint i Megara, počeli da definišu svoje granice, da odriču autonomiju svojim konstitutivnim selima i da se uopšte ponašaju kao zasebne države. Politički sinoikizam Atike, do koga je došlo nešto ranije, završen je možda oko 900. godine. Iako je veoma primamljivo tražiti jedan jedini model koji bi objasnio ove procese do kojih je došlo u otprilike istom periodu, trebalo bi možda dopustiti mogućnost da su na različitim mestima praćene različite vrste razvitka, čak i na onim mestima koja se nalaze blizu jedno drugom. Na kraju krajeva, arhajska i klasična istorija moćne i imperijalne demokratske Atine, neugledne Megare koja je ipak kolonizovala Bizant, bogatog oligarhijskog Korinta i federalizovane Beotije međusobno se veoma razlikuju, iako su Atina, Megara, Korint i Beotija bili bliski susedi.
Možda se nalazimo na čvršćem terenu kada ispitujemo dokaze za pretpolisno udruživanje većih jedinica, koje je često imalo religijski karakter. Poreklo nekoliko takvih asocijacija nalazi se u mračnom dobu i njihovo je postojanje učesnicima sasvim sigurno obezbeđivalo neko osećanje lokalnog i partikularističkog identiteta. Jonjani u Maloj Aziji bili su okupljeni u konfederaciju dvanaest gradova, jonski Dodekapolis, koja je imala zajedničko mesto sastajanja; sličnih grupacija bilo je među dorskim Grcima u Anadoliji, pa čak i među Karijcima, delimično helenizovanim ne-Grcima, u istom regionu. Karakteristično je da je središnje mesto takvih organizacija bilo malo i beznačajno. Jedna slabo osvedočena, ali vrlo zanimljiva ranoarhajska liga bila je "Kalaurijska amfiktionija" (amfiktionija je bila religijski savez "onih koji žive okolo"). Kalaurija, malo ostrvo koje se sada zove Poros, nije po sebi bilo uopšte značajno, ali su među sedam članova lige bile Atina i Egina, dva velika grčka polisa. Međutim, najpoznatija i najtrajnija takva amfiktionija bila je ona koja je, u početku iz daljine, upravljala poslovima Delfijskog svetilišta u srednjoj Grčkoj. U ovom se svetilištu nalazilo najpoznatije, mada ne i najstarije, grčko proročište (najstarije je bilo u Dodoni); proročišta su predstavljala mehanizam kojim su na određena pitanja kao odgovori davane izjave nadahnute božanstvom. Konačno, treba pomenuti odvažno mišljenje da je i sam Lefkandi bio središte neke vrste religijske amfiktionije, mada bi, ukoliko je to tačno, to bio izuzetak od pravila da su religijski centri uglavnom bili beznačajna mesta, koliko god da su moćni bili članovi amfiktionije.