Jovan Ilić
Jovan Ilić (Resnik, 15.8. 1824 — Beograd, 12.3. 1901) je bio srpski književnik, ministar pravde i državni savetnik.
Rođen je 1824. godine u Resniku. Gimnaziju je učio u Kragujevcu, licej u Beogradu, a filozofiju u Eperješu i Beču. Još kao đak, Ilić se istakao u slobodoumnim i slovenofilskim omladinskim krugovima. Pobratim je Branka Radičevića, prijatelj Sime Milutinovića Sarajlije, aktivan je član kao član napredne omladine, a 1848. sa dobrovoljcima Stevana Petrovića Knićanina učestvovao u borbi protiv Mađara. Član je Liberalne stranke, borben na Svetoandrejskoj skupštini. Bio je pisar Državnog saveta (od 1847), korektor Srpskih novina, profesor u Negotinu, Šapcu i Beogradu, član Velikog suda (od 1859), ministar pravde (1869 — 1871. i državni savetnik (1873—1882). Umro je 1901. godine u Beogradu. Njegovi sinovi su književnik Dragutin Ilić i pesnik Vojislav Ilić.
Ilić je objavio tri zbirke lirskih pesama i romantično-idilični spev Pastiri. U rukopisu je ostavio zbirku Slijepac.
Prva zbirka njegovih pesama ispevana je u duhu pseudoklasične, poučne i bezlične lirike četrdesetih godina. U drugoj zbirci se oslobađa ranijih uticaja, prima Vukove ideje i piše sasvim u duhu narodne pesme. On toliko podražava i ton i oblik narodne pesme, da su mnoge njegove pesme ušle u narod i teško ih je razlikovati od narodnih. Naročito je s uspehom podražavao bosanske sevdalinke i dao je celu jednu zbirku istočnjačkih pesama Dahire.
Romantično-idilični spev „Pastiri“ ispevan je po jednoj narodnoj legendi, sasvim u narodnom duhu, prosto i neusiljeno.
Spada u pevane pesnike srpske književnosti, na čije stihove su komponovali Stevan Mokranjac (Pembe Ajša, Prva Rukovet), Stanislav Binički (Kad ja videh oči tvoje), Davorin Jenko (Dvori Davorovi), Vladimir Đorđević (Dilber-Ana).
Jovan Ilić najbolje predstavlja one srpske romantičarske pesnike koji su se trudili da u duhu i ruhu narodne poezije stvore umetničku poeziju. Od svih njih konačno je uspeo samo Njegoš, ali se i Ilić ipak odvaja od običnih podražavalaca. On je, sem toga, stvorio priličan broj dobrih orijentalskih pesama. Iako ne ide u red velikih pesnika, Ilić je jedan od onih koji su izgrađivali naš novi književni jezik i književnost na nacionalnim osnovama.
Živeći povučeno i skromno, na starinski tradicionalan način, u maloj kući na Dorćolu, koju je Antun Gustav Matoš sugestivno opisao, Ilić je sa svoja četiri sina, stvorio od svog doma mali književni centar u kome su se okupljali najistaknutiji predstavnici književnog, umetničkog i pozorišnog sveta (Stevan Sremac, Janko Veselinović, Antun Gustav Matoš, Toša Stanković i dr.)radi plodne izmene misli i prijateljskog razgovora.