Joakim Vujić
Joakim Vujić (9.9.1772., Baja - 8.11. (jk) 20.11. 1847. Beograd), ubraja se u red najplodnijih srpskih književnika, autor je preko četrdeset različitih dela.
Joakim Vujić se rodio 9.9.1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre. Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava.[1] Ovde je redovito posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“.
Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7.7.1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali. O tome je pribeležio: „Meni onda, kazuje, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju - ja bi se onda sam bio dao prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove, tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti“.
Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića.
Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje - stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.
Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je — priča Vujić — u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice.
U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman "Aleksis i Nadina", a takođe i moralnu pripovetku "Robinson mlađi".
Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga "Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka" koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12.9. 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Odeševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.
21.8.1813. Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi.
Dana 24.8.1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: "Kreštalica" (nem. "Der Papagoy") od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su "Novine serbske iz carstvujušče Vijene" Dimitrija Davidovića.
Posle toga sledile su predstave u Baji, Segedinu, Novom Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i Aradu. Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića.
Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo "Inkle i Jarika" u tri čina.
U jesen 1823. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji.
Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831—1832 napisao i svoju autobiografiju.
Vreme između 1835—1839 proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu, gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger.[2] Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po Moldaviji, bio je i u Odesi, a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.
Vujićev putopis „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu“ (Beograd 1845.) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni.[3]
Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.
Umro je 8.11.1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.
- U Vujiću vidimo vrednog, voljnog i nestalnog čoveka koji ni na tren nije poželeo da bude zauzima visoke činovničke položaje. Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o pravopisu. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik. U književnom poletu svoga doba imao je i čemernih trenutaka, međuti, ni Vujić nije praštao svojim protivnicima.[4]
- Fernando i Jarika, jedna javnaja igra u trima djejstvijima, Budim 1805. godine,
- Ljubovna zavist črez jedne cipele, jedna veselaja igra u jednom djejstviju, Budim 1807. godine,
- Nagraždenije i nakazanije, jedna seoska igra u dva djejstvija, Budim 1809. godine,
- Kreštalica, jedno javno pozorište u tri djejstvija, Budim 1914. godine,
- Serpski vožd Georgij Petrovič, inače rečeni Crni ili Otjatije Beograda od Turaka. Jedno iroičesko pozorište u četiri djejstvija, Novi Sad 1843. godine,
- Šnajderski kalfa, jedna vesela s pesmama igra u dva djejstvija, Beograd 1960. godine. Nabrežnoje pravo, dramatičeskoje pozorje, Beograd 1965. godine,
- Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, jedna volšebna igra u tri djejstvija, Kragujevac 1983. godine.[5]
- Španjoli u Peruviji ili Rolova smert, 1812,
- Nabrežnoje pravo, 1812,
- Žertva smerti, 1812,
- Sibinjska šuma, 1820,
- Negri ili Ljubov ko sočolovjekom svojim, 1821,
- Preduvjerenije sverhu sostojanija i roždenija, 1826,
- Dobrodeljni derviš ili Zveketuša kapa, 1826,
- Sestra iz Budima ili Šnajderski kalfa, 1826,
- Paunika Jagodinka, 1832,
- La Pejruz ili Velikodušije jedne divje, 1834,
- Ljubovna zavist črez jedne cipele, 1805,
- Stari vojak, 1816,
- Kartaš, 1821,
- Devojački lov 1826,
- Obručenije ili Djetska dolžnost sverhu ljubve, 1826,
- Svake dobre vešči jesu tri, 1826,
- Siroma stihotvorac, 1826,
- Seliko i Beriza ili Ljubav izmeždu Negri, 1826,
- Siroma tamburdžija, 1826,
- Serbska princeza Anđelija, 1837,
- Djevica iz Marijenburga, 1826,
- Znajemi vampir, 1812.[5]
- Knjaževsko-srpski teatar
- JoakimFest
- JoakimInterFest
- Statueta Joakim Vujić
- Prsten sa likom Joakima Vujića
- ↑ http://joakimvujic.com/news.php#joakim Arhivirano 2010-02-13 na Wayback Machine-u Joakim Vujić (1772–1847) Knjaževsko-srpski teatar
- ↑ http://www.joakimvujic.com/about_cir.php Arhivirano 2008-10-22 na Wayback Machine-u Knjaževsko-srpski teatar
- ↑ Prof. Borivoje S Stojković, Beograd, Enciklopedija Jugoslavije JLZ Zagreb 1971. str.550
- ↑ http://www.rastko.rs/drama/aujes-joakim.html
- ↑ 5,0 5,1 Prof. Alojz Ujes Pozorišno stvaranje i trajanje Joakima Vujića 1805-1985, Kragujevac 1985. godine.
- Knjaževsko-srpski teatar
- Rastko
- Joakim Vujić na sajtu IMDb
