Програм Аполло

Свемирски програм Аполло био је трећи свемирски програм са људском посадом Америчке цивилне Националне аеронаутичке и свемирске агенције, (НАСА). Програм је заслужан за слање првих људи на Мјесец. Након програма Мерцурy који је послао прве американце у свемир, програм Аполло је као своју претходницу оформио програм Гемини - први амерички програм са двочланом посадом чији је циљ био развој технологија потребних за слање људи на Мјесец. Програм Аполло као НАСА-ин трећи свемирски програм са људском посадом био је до тада највећи и најскупљи свемирски програм те је између осталог укључивао велик број мисија без посаде с пробним задацима те укупно 11 мисија са људском посадом. Од тих 11 мисија с посадом њих укупно девет је послало људе до мјесеца, од чега је шест мисија слетило на саму површину мјесеца. Двије мисије (Аполло 7 и 9) су обавиле задатак провјере свемирског брода и опреме у орбити око Земље, Аполло 8 је први послао људе у орбиту око Мјесеца. Мисија Аполло 10 је у својству генералне пробе за слијетање провела испитивање лунарног модула у орбити око Мјесеца, док је у коначници шест мисија (Аполло 11, 12, 14, 15, 16 и 17) успјешно слетјело на Мјесец те вратило посаду на Земљу. Изнимно, лет Аполла 13 који се требао спустити на Мјесец је због експлозије сервисног модула готово завршио хаваријом, али се посада ипак успјешно вратила на Земљу без слијетања на мјесец. У овом програму укупно 26 људи је дошло до Мјесеца, од којих је 12 људи слетило на мјесец. Они су извршили разне површинске експерименте на мјесечевој површини који су укључивали механику тла, сеизмичка испитивања, испитивања површинске температуре, магнетског поља и соларних вјетрова.

Након почетних мисија без људске посаде, Аполло 7, у којој је тестиран Заповједни модул те Аполло 9, који је тестирао мјесечев модул за слијетање на мјесец, биле су мисије које су обављале задатке у орбити око Земље. Наредне мисије Аполло 8 и Аполло 10 тестирале су различите компоненте летјелице у орбити око Мјесеца, те су снимили фотографије мјесечеве површине. Мисије Аполо 11 и Аполло 12 биле су прве мисије са успјешним слијетањем на Мјесец. Аполло 13 није успио слетјети на мјесечеву површину због проблема на уређајима, те је постао највећа акција спашавања из свемира у повијести свемирских истраживања.

Укупни трошак Аполло програма коштало је Сједињене Америчке Државе преко 19 милијарди $ што је било 34% прорачуна америчке Националне аеронаутичке и свемирске агенције.

Почеци

Амерички предсједник Дwигхт Давид Еисенхоwер био је идејни зачетник идеје о Аполло програму који је требао бити наставак пројекта летова у земаљску орбиту. Но међутим, 1961., доласком на власт америчког предсједника Јохна Фитзгералда Кеннедyја Аполло програм је преоријентиран према осмишљавању свемирске летјелице с људском посадом која има задаћу слијетања на Мјесец. Ту своју замисао Јохн Ф. Кеннедy објавио је 25. свибња 1961. године у своме обраћању америчком Конгресу:

"...вјерујем да се ова нација самој себи треба обвезати да постигне циљ којим би прије краја овог десетљећа довела човјека на Мјесец и вратила га сигурно назад на Земљу. Ни један пројект у свемиру у овом раздобљу неће бити тако импресиван за човјечанство те важнији у дугорочном истраживању свемира; и ниједан неће бити тако тежак и скуп за остварити..." (Конгрес Сједињених Америчких Држава 25. свибња 1961.) Шаблон:Звук

Гледајући одлуку америчког предсједника у контексту времена, Аполло програм је био великим дијелом мотивиран и геополитичким разлозима, а све у свијетлу Хладног рата и утрке у освајању свемира вођеном између Совјетског Савеза и САД-а.

Од идеје до реализације

Након што је био познат циљ цјелокупног пројекта знанственици НАСА-е добили су задатак да идеју преточе у практично рјешење. То није био нимало лак задатак јер један од увјета је био одвести човјека на Мјесец и вратити га назад без ризика по његов живот што је била врло захтјевна задаћа за тадашњу свемирску технологију.

Размотрена су четири могућа плана:

Директно успињање: Овим планом је било предвиђано упућивање свемирског брода изравно према Мјесецу на који би слетио и вратио се истим погоном. Овај план је је захтијевао пуно већу ракету него иједну произведену у то вријеме.
Сусрет у Земљиној орбити: Овај план захтијевао би лансирање двије Сатурн V ракете од којих би једна садржавала летјелицу за Мјесец, а једна гориво. Летјелица за Мјесец би у орбити била напуњена горивом за Мјесец, те би цјелокупна била упућена на Мјесец и вратила се назад.
Сусрет на мјесечевој површини: Овај план би захтијевао слање на Мјесец два свемирска брода. Један брод би носио моторе покретаче те би пристао на Мјесец. Исти би био праћен од заповједног брода па би на мјесечевој површини покретачи били пребачени на заповједно возило којим би се астронаути онда вратили на Земљу.
Сусрет у мјесечевој орбити: Овај план, који је био усвојен 1962., приписује се Јохну Хоуболту, користио је технику сусрета у мјесечевој орбити. Према томе плану свемирска летјелица би била модуларна, сачињена од заповједног модула, сервисног модула и мјесечевог модула. Сервисни модул би садржавао суставе за одржавање живота за посаду која се треба састојати од три астронаута. Кружење око Мјесеца и слијетање на површину требало је према плану трајати пет дана, а мјесечев модул би се с два астронаута, са сврхом слијетања на Мјесец, требао одвојити од остатка летјелице, те након обављеног задатка вратити назад у орбиту гдје би се поновно спојио с остатком летјелице. У успоредби с другим плановима само би мали дио свемирског брода требао слетјети на Мјесец па би се тиме на минимум смањила тежина за повратни лет с Мјесеца, а тиме и снага мотора и количина горива на том дијелу летјелице. На мјесечевом модулу би слиједом тога постојао дио који би након завршетка мисије био лансиран назад у орбиту те би се припојио остатку летјелице.

Цјелокупна мисија била би изведена с једном ракетом Сатурн V. Једина мана коју су истицали критичари плана је била у опасностима које су произлазиле из релативно много спајања и одвајања дијелова летјелице.

Летјелица

Аполло је био тродјелни свемирски брод који се састојао од:

заповједног модула којем је сврха била служити као настамба за астронауте, те за управљање свемирским летом.
сервисног модула који је служио за погон летјелице и као логистичка подршка цјелокупној летјелици и астронаутима.
мјесечевог модула који је служио да двојицу астронаута спусти на мјесечеву површину те их врати у мјесечеву орбиту.

Мисије Аполло без људске посаде

Прије стварног почетка свемирског програма Аполло извршено је много тестирања погонских ракета и лансирних рампи, што је био предувјет да се уђе у реализацију самог пројекта. Стварним временом почетка реализације програма могла би се сматрати 1966. година када су почела тестирања погонских ракета које ће касније Аполло одвести у свемир као и тестирања саставних компоненти саме свемирске летјелице.

Мисије без људске посаде биле су слиједеће:

АС–201 – Прво лансирање ракете Сатурн ИБ и прве верзије заповједног модула. Лансирање извршено 26. вељаче 1966.
АС–203 – Истраживање утјецаја бестежинског стања на танкове с горивом ракете Сатурн-ИВБ. Лансирање извршено 5. српња 1966.
АС–202 – Суборбитални тестни лет заповједног и сервисног модула. Лансирање извршено 25. коловоза 1966.
Аполло 4 – Прво лансирање ракете Сатурн V. Лансирање извршено 9. студеног 1967..
Аполло 5 – Тестирање мјесечевог модула лансираног на ракети Сатурн ИБ у земљину орбиту . Лансирање извршено 22. сијечња 1968.
Аполло 6 – Покушај лансирања Заповједног модула у мјесечеву орбиту ракетом Сатурн V. Лансирање извршено 4. травња 1968.

Мисије Аполло с људском посадом

Свеукупно је било једанаест мисија са људском посадом. Од њих су девет биле до мјесеца, а њих је шест завршило спуштањем људи на мјесец

Аполло 7

Главни чланак: Аполло 7

Посада: Wаллy Сцхирра (заповједник), Донн Еиселе и Wалт Цуннингхам.

Свемирска летјелица Аполло 7 лансирана је успјешно из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy поред Цапе Цанаверала на Флориди 11. листопада 1968. Летјелица је стављена у орбиту од 227.8 x 283.4 километра (или 123 x 153 наутичке миље).

Примарни циљ Аполла 7 било је тестирање погонских мотора, заповједног и сервисног модула као и тестирање посаде приликом ручног управљања летјелицом. Након једанаест дана лета заповједни модул је прошао бројне тестове, а сви сустави на летјелици функционирали су онако како је било предвиђено. Погонски сустав заповједног модула који ће имати задаћу избацивања заповједног модула у мјесечеву орбиту функционирао је према плану.

Мисија је обишла земљину орбиту 163 пута те из орбите послала прве живе телевизијске снимке из свемира које су могли проматрати милијуни људи широм свијета. Летјелица је нормално изишла из орбите, ушла у земљину атмосферу те се спустила у Атлански оцеан у близини Бермудског оточја са само 2 километра одступања од мјеста гдје је било предвиђено мјесто спуштања.

Аполло 8

Главни чланак: Аполло 8

Посада: Франк Борман (заповједник), Јамес А. Ловелл Јр. и Wиллиам А. Андерс

**Аполло 8 на ракети Сатурн при узлијетању**

Аполло 8 је био други лет с људском посадом у програму и прва мисија у повијести с људском посадом која је ушла у орбиту око мјесеца. Летјелица је успјешно лансирана 21. просинца 1968. из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy.

Приликом лансирања први пута је с људском посадом кориштена ракета Сатурн V која ће касније бити окосница свих летова на Мјесец. Задатак ове мисије био је постићи оперативно искуство посаде у управљању летјелицом, тестирати суставе заповједног модула, тестирати комуникацијске суставе, те тестирати суставе за одржавање живота у орбити око Мјесеца. Посада је фотографирала мјесечеву површину и то с ближе и даље стране Мјесеца, тако добијајући топографске податке и друге знанствено важне информације о Мјесецу важне за будуће Аполло мисије. Приликом ове мисије астронаути Франк Борман, Wиллиам А. Андерс и Јамес А. Ловелл Јр. били су први људи који су видјели Мјесец с даље, Земљи невидљиве стране.

Летјелица је тежила од 28.817 килограма што је била тежина заповједног и сервисног модула, укључујући потиснике и потрошна средства на летјелици. Летјелица и посада успјешно су слетјели на Земљу након нешто више од шест дана лета.

Аполло 9

Главни чланак: Аполло 9

Посада: Јамес МцДивитт (заповједник), Давид Сцотт и Русселл Сцхwеицкарт.

Летјелица Аполло 9 лансирана је из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy 3. ожујка 1969. Ово је био први лет у свемир мјесечевог модула с посадом са задатком оспособљавања мјесечевог модула (званог Паук) за операције на Мјесецу. Приликом лета у земљиној орбити који је трајао десет дана мјесечев модул био је од остатка летјелице одвојен приближно 70 сати при чему је тестирано раздвајање од заповједног модула, самостални лет мјесечевог модула и пристајање уз заповједни модул. Као резултат неповољног времена у планираном пристанишном подручју, Аполло 9 је завршио је раније орбитирање те се успјешно вратио на Земљу.

Аполло 10

Главни чланак: Аполло 10

Посада: Тхомас Стаффорд (заповједник), Јохн W. Yоунг и Еугене Андреw Цернан.

Ова Аполло мисија била је друга мисија којој је задатак био упутити се у орбиту око Мјесеца с цјелокупном летјелицом која се овај пут састојала од свих саставних дијелова: заповједног модула, сервисног модула (којег су звали Цхарлие Броwн) и мјесечевог модула (којег су звали Сноопy). Летјелица Аполло 10 лансирана је успјешно из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy 18. свибња 1969.

Примарни задаци ове мисије били су оспособљавање и тестирање посаде, уређаја и летјелице за пружање подршке летјелици и посади која ће у слиједећој мисији извршити задатак слијетања на Мјесец, као и тестирање самог мјесечевог модула у увјетима мјесечеве орбите и околиша. Може се рећи да је ова мисија била генерална проба за стварно слијетање на Мјесец у мисији Аполло 11.

22. свибња 1969. Тхомас Стаффорд и Еугене Андреw Цернан ушли су у мјесечев модул те активирали потиснике како би га одвојили од заповједног модула што је успјешно учињено па се мјесечев модул нашао у мјесечевој орбити што је омогућило да се приближе Мјесецу на до тада најближу точку од 8,9 км изнад површине. Сви сустави на мјесечевог модула тијеком самосталног лета били тестирани укључујући комуникацијске уређаје, погон, контролне уређаје и радар.

Мјесечев и заповједни модул спојили су се 23. свибња након 8 сати раздвојености и 31 орбите око Мјесеца. Сви сустави на летјелици функционирали су добро изузев сустава за аутоматско навођење мјесечевог модула.

Посада је тијеком лета начинила детаљне фотографије те упутила изравне телевизијске снимке мјесечеве површине које су виђене диљем свијета. Заповједни модул из ове мисије налази се у Музеју знаности у Лондону.

Аполло 11

Главни чланак: Аполло 11

Посада: Неил Армстронг (заповједник), Мицхаел Цоллинс и Бузз Алдрин.

Летјелица Аполло 11 лансирана је успјешно из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy 16. српња 1969. Ова мисија је била најславнија мисија програма Аполло која је прва имала задатак слетјети на површину Мјесеца, након извршеног задатка узлетјети и сигурно вратити људску посаду назад на Земљу.

Летјелица је након 76 сати од лансирања ушла у Мјесечеву орбиту. Након одмора Неил Армстронг и Бузз Алдрин ушли су у мјесечев модул како би га припремили за пут према и слијетање на мјесечеву површину. Након припрема мјесечев модул с два астронаута одвојио се од заповједног и сервисног модула те кренуо према Мјесецу. Мјесечев модул слетио је на површину Мјесеца, на подручје Мора мира, 20. српња 1969. у 20,17 УТЦ. Слетјевши, астронаути су појели свој први оброк на Мјесецу те одлучили започети операције на површини прије него је то планирано. Тијеком искрцавања на површину 21. српња у 2,56 УТЦ мјесечев модул је с површине Мјесеца слао живу телевизијску снимку.

Шаблон:Звук Шаблон:Видео Неил Армстронг је у тим повијесним тренуцима изговорио чувену реченицу "ово је мали корак за човјека али дивовски скок за човјечанство". Бузз Алдрин се недуго након тога такођер појавио те пјешице прешао преко Мјесечеве површине. Том је приликом скупљено преко 23 килограма материјала с површине Мјесеца које је касније било предмет анализа на Земљи. Након завршеног задатка посада је у 17,54 УТЦ ушла у мјесечев модул те се успјешно одвојила од површине Мјесеца. Шаблон:Звук

Након успјешног успона и уласка у мјесечеву орбиту мјесечев модул је пристао уз заповједни и сервисни модул те је цјелокупна летјелица усмјерена ка Земљи. Дана 24. српња летјелица је успјешно слетјела на Земљу на атол Јохнстон у близини Хаваја гдје их је покупио амерички ратни брод. Овим успјехом Аполла 11 циљ који је био зацртан програмом Аполло био је постигнут. Цјелокупне Сједињене Америчке Државе посаду Аполла 11 дочекале су као хероје.

Аполло 12

Главни чланак: Аполло 12

Посада: Пете Цонрад (заповједник), Рицхард Ф. Гордон, Јр. и Алан Беан.

Аполло 12 је имао задаћу да се посвети знанственом истраживању Мјесеца скупљајући узорке унутар пола километра од мјеста слијетања мјесечевог модула. Летјелица Аполло 12 лансирана је успјешно из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy 14. студеног 1969. Након што је летјелица ушла у мјесечеву орбиту астронаути Пете Цонрад и Алан Беан ушли су у мјесечев модул који се убрзо одвојио од заповједног модула у којем је остао Рицхард Ф. Гордон, Јр.

Дана 19. студеног 1969. Мјесечев модул слетио је око 120 километара (75 миља) југоисточно од кратера Лансберг. Тијеком двију шетњи по Мјесецу које су укупно трајале 7 сати и 45 минута астронаути су скупљали узорке с мјесечева тла као и геолошки важне узорке добијене бушењем тла. Астронаути су такођер у алуминијску фолију ухватили узорке соларног вјетра, те снимили много фотографија мјесечеве површине.

Након лета назад летјелица је успјешно слетјела на Земљу дана 24. студеног 1969. у 20,58 УТЦ.

Аполло 13

Главни чланак: Аполло 13

Посада: Јамес А. Ловелл (заповједник), Јохн L. Сwигерт и Фред W. Хаисе

Аполло 13 је била прва мисија на којој су се појавили одређени проблеми који су, на срећу по астронауте, успјешно преброђени, но мисија није испунила задани задатак. Летјелица Аполло 13 лансирана је успјешно из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy 11. травња 1970. Требала је бити упућена са Земље према мјесечевој регији Фра Мауро.

Тијеком првих 46 сати лета летјелица је била у добром стању. Но девет сати касније спремник с кисиком на сервисном модулу је експодирао што је прекинуло доток зрака, електричне енергије, свјетла и воде у летјелицу, све то на удаљености од 321.869 километара од Земље. Заповједник Јамес Ловелл замијетио је истјецање плинова у свемир а у летјелици се почело тешко дисати, па је заповијеђена промјена плана и окретање летјелице према Земљи. Како је сустав за навигацију такођер био у квару посада се морала оријентирати према Сунцу, а уједно се морала бринути како би очувала залихе кисика и хране за пут према назад. Унутрашњост летјелице се охладила па се посада повукла у мјесечев модул, те је читава композиција након окрета око мјесеца убрзана дјеловањем мјесечеве гравитације кренула натраг према земљи, те су при уласку у земљину атмосферу одбачени сервисни и мјесечев модул. Прије тога се посада вратила у заповједни модул који је једини био предвиђен за повратак на земљу.

Након свих насталих проблема овако осакаћена летјелица је ипак успјела превалити пут па се посада успјешно дана 17. травња 1970. у 18:07 УТЦ спустила у Тихи оцеан скоро четири дана након експлозије.

Аполло 14

Главни чланак: Аполло 14

Посада: Алан Схепард (заповједник) Стуарт Рооса и Едгар Митцхелл Шаблон:Видео

Летјелица Аполло 14 лансирана је успјешно из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy 31. сијечња 1971. Планирано мјесто за пристајање на мјесечевој површини била је регија Фра Мауро која је била предвиђена за слијетање и у претходној мисији Аполла. Та мјесечева регија одабрана је из разлога што су на њој највидљивија разна геолошка обликовања мјесечеве површине позната као Фра Мауро формације. Само мјесто слијетања било је врло близу оног мјеста које је било предвиђено за слијетање Аполла 13.

Летјелица је на површину Мјесеца пристала 5. вељаче 1971. У мјесечевом модулу су били заповједник Алан Схепард и астронаут Едгар Митцхелл који су на Мјесецу извршили разне површинске експерименте што им је било олакшано увођењем транспортера опреме који је био новост у односу на мисију Аполло 13. Астронаути су на Мјесецу провели укупно 9 сати и 21 минуту. Занимљивост је да нетом након што је завршио своју мјесечеву шетњу, заповједник Алан Схепард био прва особа која је на мјесечевој површини ударила лоптицу за голф.

Након успјешног успињања у мјесечеву орбиту мјесечев модул се спојио са заповједним модулом. Летјелица је усмјерена ка Земљи те се на њу успјешно спустила 9. вељаче 1971.

Аполло 15

Главни чланак: Аполло 15

Посада: Давид Сцотт (заповједник), Алфред Wорден и Јамес Ирwин.

Летјелица Аполло 15 лансирана је успјешно из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy 26. српња 1971. Аполло 15 је био мисија која је прва имала могућност да на Мјесецу врши разна испитивања у дужем временском периоду због своје побољшане и напредније опреме и инструмената али и због количине опреме која је понешена на Мјесец. У функцију је први пута стављено 40.000.000 $ вриједно возило за кретање по Мјесецу које је могло досећи брзину од 16 км/х површином Мјесеца. Аполло 15 је била прва у низу од три напредније мисије које су планиране Аполло програмом.

Мјесечев модул Аполла 15 је на Мјесец слетио 30. српња 1971. Примарни знанствени циљеви ове мисије били су проматрање мјесечеве површине, узимање узорака с површине и њихов преглед као о проматрање површинских обличја на унапријед одабраном подручју Хадлеy-Апенинске регије. Посада је обавила три шетње по Мјесецу укупног трајања 18 сати и 33 минуте. Први пута је тијеком узлијетања мјесечевог модула с површине Мјесеца одаслана директна телевизијска снимка узлијетања те је снимљена шетња коју је Јамес Ирwин обавио у свемирском простору. Летјелица се успјешно спустила на Земљу 7. коловоза 1971. у близини Хаваја.

Аполло 16

Главни чланак: Аполло 16

Посада: Јохн W. Yоунг (заповједник), Тхомас К. Маттинглy и Цхарлес Дуке Јр..

Шаблон:Видео

Летјелица Аполло 16 лансирана је успјешно из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy 16. травња 1972. Посада је успјешно летјелицу довела на Мјесец те је тијеком боравка на њему обавила пуно занимљивих експеримената и узела много узорака тла. Нарочито су били занимљиви узорци тла с руба једног кратера који је настао ударом метеора.

На мјесечевој површини су Јохн W. Yоунг и Цхарлес Дуке Јр. обавили три шетње у укупном трајању од 20 сати и 17 минута. Свеукупно њих двојица су на Мјесецу провели 71 сат. Након обављеног задатка мјесечев модул успјешно се одвојио од мјесечеве површине и спојио са заповједним модулом. Кад се летјелица нашла у орбити око мјесеца посада је открила квар на мотору заповједног модула. Стога је заповједни модул отпуштен, а наставак пута је прошао без њега. Летјелица је на Земљу успјешно слетјела 27. травња 1972. у близини Ускршњег отока у Тихом Оцеану.

Аполло 17

Главни чланак: Аполло 17

Посада: Еугене Цернан (заповједник), Роналд Еванс и Харрисон Сцхмитт.

Шаблон:Видео

Прва фаза интензивног људског истраживања Мјесеца завршила је с мисијом Аполло 17. Многа знанствена питања у вези Мјесеца била су одговорена тијеком интензивног истраживања које су учиниле мисије Аполло. Ова мисија имала је задаћу само продубити досадашња сазнања и опажања.

Летјелица Аполло 17 лансирана је успјешно из Свемирског центра Јохн Ф. Кеннедy 7. просинца 1972. Темељни циљ мисије био је узети и истражити узорке стијења с узвишења те извршити геолошка истраживања узорака.

Заповједник Еугене Цернан и астронаут Харрисон Сцхмитт, који је био професионални геолог, обавили су три шетње по Мјесецу у укупном трајању од 22 сата и 2 минута. Екипа је осим површинских истраживања и опажања обавила и цијели низ орбиталних опажања и снимања. Тијеком једне вожње мјесечево возило доживјело је први судар и оштећења.

Након завршених истраживања мјесечев модул успјешно је узлетио с мјесечеве површине те се, спојивши се с остатком летјелице, упутио према Земљи. Летјелица је на Земљу успјешно слетјела 19. просинца 1972.

Отказане мисије Аполло

Након мисије Аполло 17 отказане су још три мисије и то: Аполло 18, Аполло 19 и Аполло 20 и то због смањења прорачуна намијењеног даљњем истраживању Мјесеца.

Оспоравања и теорија завјере

Главни чланак: Теорије завјере о слијетању на Мјесец

У вези програма Аполло постоје теорије завјере према којима је НАСА лажирала слијетања на Мјесец како би побједила Русе у свемирској утрци.

Значење програма Аполло за даљи развој свемирске техонологије

Како су након мисије Аполло 17 драстично смањена новчана средства намијењена даљем истраживању Мјесеца произведене ракете Сатурн V искориштене су за остваривање свемирског програма Скyлаб, а остали примјерци ракете постали су музејски излошци.

Слиједећа генерација свемирских бродова названих Орион, коју НАСА тренутачно развија као замјену за Спаце Схуттлеове, увелике је инспирирана летјелицама Аполло. Чак ће се за погон горњег ступња ракете-носача користи ракетни мотор Ј-2X, редизајнирана верзија мотора Ј-2 који се користио на ракетама Сатурн. Једна од битних разлика је што ће се летјелице Орион приземљивати на копну за разлику од Аполла који се приземљивао на мору. Надаље, разлика ће бити и у томе што ће мјесечев модул на Ориону бити посебно лансиран са Земље те ће се у земљиној орбити спојити с остатком летјелице, на Мјесец ће слетјети у поларној регији а не као Аполло у екваторијалном дијелу Мјесеца, а умјесто да један астронаут остане у летјелици у орбити око мјесеца док се остали спуштају на мјесец, комплетна посада ће се спустити на мјесец док ће летјелица Орион беспилотно кружити у орбити око мјесеца.

Аполло програм стимулирао је развој многих подручја технологије. Рачунало које је било намијењено навођењу мисија Аполло касније је искориштено у развоју нуклеарних пројектила Минутеман, а такођер и као зачетак истраживања и развоја микропроцесора. Рачуналом управљани строј који је израђивао компоненте за летјелице Аполло нашао је своју примјену при прецизној изради компоненти у разним подручјима технологије.

Фотографије и телевизијске снимке које су мисије Аполло послале на Земљу, увелике су промијениле поимање Земље и Мјесеца код човјечанства које је схватило колико је наша планета мала и крхка у свемиру и колико је њезино очување битно и пресудно за нашу будућност. Снимке су довеле до размаха знанствено-фантастичне литературе и филма те код многих знанственика и умјетника отвориле простор нових спознаја које ће једном у будућности довести до човјекових нових корака у свемир и колонизације нових свјетова.

Вањске везе