Пређи на садржај

Католичка црква

Уреди везе
Извор: Wikipedija
Дио серије чланака на тему

Хришћанство

Цхристиан цросс
Кршћанство

Исус Христос
Рођење · Крштење · Учење
Смрт · Ускрснуће

Основе
Апостоли · Еванђеље · Црква

Хисторија
Рано кршћанство · Оци · Сабори
Иконоклазам · Шизма · Крижари
Реформација · Екуменизам

Традиције

Теологија
Стварање · Пад · Гријех · Суд
Спасење · Царство · Христологија
Тројство (Отац, Син, Свети дух)

Библија
Стари завјет · Нови завјет
Књиге · Канон · Апокрифи

Ова кутијица: погледај • разговор • уреди

Католичка црква (лат. Еццлесиа Цатхолица), позната и као Римокатоличка црква (лат. Еццлесиа Цатхолица Романа), највећа је хришћанска црква на свијету, са 1.181.000.000 крштених, према подацима из 2009. године.[1][2]

Католичка црква је једна од најстаријих институција у свијету.[3] Утврђена је у 1. вијеку на територији Римског царства. Врховни поглавар Католичке цркве, папа, налази се на челу Свете столице и државе-града Ватикана у Риму и традиционално се сматра насљедником Светог апостола Петра.

Назив

Често се ради означавања Цркве, на чијем челу се налази римски бискуп — папа, сусрећу два термина — Католичка црква и Римокатоличка црква. Ова два појма могу се користити као синоними, али могу имати и различито значење, зависно од контекста у коме се користе.

Према Катехизису Католичке цркве, њен службени назив је Католичка црква. Она обухвата све вјернике који се налазе под духовним ауторитетом папе. Католичка црква се, према унутрашњој организацији, састоји од 23 засебне цркве. Свака од њих има своје посебно организационо устројство и литургијску традицију.

Засебне цркве унутар Католичке цркве су: Западна црква и 22 источне католичке цркве. Појам Римокатоличка црква, када се жели истакнути као различит појам од појма Католичка црква, најчешће се користи ради означавања само Западне цркве. За Западну цркву се понекад користе и термини Латинска црква или Римска црква.

Историја

Главни чланак: Историја Католичке цркве
Базилика Светог Петра у Ватикану.

Католичка црква сматра сву историју древне Цркве, која је постојала до Великог раскола (1054), као своју историју.

Историјски развој Католичке цркве се може подијелити на главне периоде:

  • Патристички;
  • Средњовјековни или схоластички;
  • Противреформаторски;
  • Реакције против модернизма;
  • Консолидовања ултрамонтанизма;
  • Антиекуменизма;
  • „Aggoirnamento“.

Рана историја

Главни чланци: Рано хришћанство и Црквени оци

Класични оци Латинске цркве су:

  • Амвросије Милански (339—397),
  • Јероним Стридонски (350—420), који је превео Библију на латински језик (превод познат под називом Вулгата) и написао спис О чувеним мужевима;
  • Августин из Тагасте, епископ ипонски (354—430), који је написао Исповести (између 397—401), О Тројици, О Држави Божијој, De doctrina Christiana, итд.;
  • папа Григорије Велики (+604), који је оставио Римски патерик (познат и као Дијалози, због чега је сам папа у Источној цркви добио надимак Дијалог/Двојеслов/Сабеседник), Моралиа ин Јоб (тумачење на књигу Јова) и Regula pastoralis (Пастирска упутства);
  • Западна патристика се закључује са Исидором Севиљским (+636).

У оце Латинске цркве укључују се и други познати писци:

Статуа Светог Петра у Ватикану.
  • Иринеј, епископ лионски (+ око 202), пореклом из Мале Азије, ученик Светог Поликарпа Смирнског, који познаваше Светог Апостола Јована (у Адверсус хаересес он прави списак епископа Рима, претпостављајући да је Свети Апостол Петар био први), писац дела Откривење и одбацивање лажне гносе, написаног против гностичких јереси;
  • Иполит Римски, пострадао мученички 235. године, написао је Аиостолску Традицију;
  • Тертулијан Картагински (од 155. па до 220), први хришћански латински писац, аутор многих полемичких и апологетских списа: Apologeticum, Против јереси (око 200), Цонтрас Праxеас, Цонтра Мационум, Де анима;
  • Минуције Феликс из Нумидије (Оцтавиус);
  • Кипријан Картагински (+258), мученик и угледни епископ Цркве у Африци, писац многих пастирских писама и дела 0 јединсву Цркве;
  • Лактанције, који је написао Божанске установе (304-314);
  • егзегета Руфин Аквилејски (+410);
  • Иларије Поатијески (око 315-367), аутор дела 0 Тројици ;
  • Папа Лав I (+461), који је допринео формирању халкидонске христолошке догме (451).

У овом периоду држи се и Картагински Сабор (411), под папом Инокентијем I, који је осудио пелагијанство.

Развој теорије понтификалне моћи

После ове епохе, једна од главних брига католицизма била је да историјским и теолошким доказима формулише теорију понтификалне моћи, универзалне јурисдикције епископа Рима. Док папа Григорије Велики (590—604) ствара концепцију о папској власти, тј. теократско учење, папа Андријан (772—795) позива се на историјску погрешку по којој је цар Константин предао папи Силвестру део франачке државе; отуда и појава понтификове (папине) државе. У римској катедрали, 800. године, Карло Велики прима царску круну из руке папе Лава Ш. Ово је био поступак од историјске важности: њиме се установљује „хришћанско западно царство“. Доцније, папе ће стално понављати овај гест. Да би доказали „универзални примат“ Римске цркве, папа Никола I (858—867) измишља апокрифну колекцију древних папских одлука (Лажне декреталије), издатих половином 9. вијека. У таквој атмосфери јавља се Фотијева „шизма“ (Фотије, око 820—895, кога 863. папа није признао као патријарха константинопољског). Помјесни сабор (867) осуђује папу, а Други помјесни сабор (869—870), под утицајем цара Василија Македонца, осуђује Фотија.

Велика шизма

Главни чланак: Велика шизма

У таквој атмосфери 1052. године патријарх Михаило Керуларије започиње нападе против цркава латинског обреда у Цариграду. Дана 16. јула 1054, папски легати на челу са кардиналом Хумбертом, пошто нису примљени од патријарха, у име папе Лава IX (мртвог већ неколико мјесеци), на олтар Свете Софије полажу булу екскомуницирања против патријарха Михаила. Са своје стране, патријарх екскомуницира папске делегате. На крају, папа Григорије VI (1073—1085), бивши кардиналђакон Хилдебранд, који уводи систем конклаве кардинала-бискупа за избор папе, објављује „Дицтатус папае рарае“, декрете којима дефинитивно намеће теорију папске власти, укључивши право папе да збацује поглаваре држава. Тиме се завршава једно од великих поглавља католицизма.

Доба након Велике шизме

Почетком другог миленијума католицизам улази у своју схоластичку епоху, у којој се теологија своди на рационализам вере и систематизовање доктрине по методама филозофије. У овом периоду значајни оци Латинске цркве јесу: Анселмо Кентерберијски (1033—1109), назван „оцем схоластике“, који теологију сматра за fides querens intellectum и формулише онтолошки доказ да би доказао егзистенцију Бога (у Proslogium), аутор расправе Cur Deus Noto?; Абелард (1097—1142), аутор колекције Summae Sententiorum, Sic et Non Петар Ломбард, професор и епископ париски (+1160), који 1150. године објављује четири књиге изрека, једно од класичних представљања католичке доктрине у средњем веку; Бернард Клервовски (1091—1153) и Тома Аквински (1225—1274), италијански доминиканац, професор на париском универзитету, оснивач схоластике, канонизован као doctorus angelicus. Албертов ученик (1206—1280), тумач Аристотела, Тома од 1266. до 1272. издаје Summa theologica, најграндиозније схоластичко представљање хришћанства, користећи се концептуалном структуром Аристотелове филозофије. I поред тога што ће против томистичког интелектуализма устати теолози фрањевачке школе, августиновске и плотиновске инспирације — као Бонавентура (1221—1274), Јован Дунс Скот (1266—1308) и Гиљом ди Окам (1275—1347) — схоластичка томистичка метода наметнуће се као обавезна по цијелом католицизму, средњовјековном и савременом.

Концили

Главни чланак: Концили Римокатоличке цркве

Историја католицизма обиљежена је у овом периоду низом екуменских концила који обзнањују не само дисциплинске каноне него и декрете доктринарног карактера. Тако Четврти латерански концил (1215), на коме је доминирао папа Иноћентије II (који 1209. започиње крсташки рат против катара), изјашњава се за доктрину „трансубстанцијације“ у погледу Тајне Евхаристије и за „analogia ontis“ што се тиче сличности твари и Творца. Сазван је да би се ставио крај папској шизми (1378—1417) — три папе су се свађале око папске тијаре: Григорије IX у Риму, Бенедикт XII у Авињону и Јован XXII у Пизи — сабор у Констанци (1414—1417) осуђује 1415. чешког реформатора Јана Хуса (1369—1415) и намеће „концилијаризам“, изабравши новог папу, Мартина V (1417—1431). Теорију о супериорности сабора над папом нарочито је подржавао чувени галикански теолог Пјер Даили (1350—1420) и Жан Жерсон (1363—1429). Сабор у Ферари-Флоренци (1438—1445), под притиском византијског цара Јована Палеолога, покушава да оствари сједињење Православне са Латинском Црквом, али не успијева; међутим, ипак прокламује доктрину о „Седам тајни“. Вриједно је забиљежити у овом периоду заштиту вјере силом канонског права. Збирке канонских текстова круже са нормативном вриједношћу: Грацијанов декрет 1140), „Liber xtra“ Григорија IX (1234), „Liber sextus“ Бонифација VIII (1298), Клементине објављене 1317 (све су биле преписане у „Codex juris canonici“, промулгиране од папе Бенедикта XV 1917).

Инквизиција

Главни чланак: Инквизиција
Спаљивање људи које је Црква прогласила јеретицима.

Инквизиција (лат. инqуиситио — ислеђивање) је била установа, током средњег вијека у Римокатоличкој цркви чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава људе које је Црква сматрала јеретицима. Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX (1227—1241). Најзлогласнија је била тзв. Шпанска инквизиција.

Протестантска реформа

Главни чланак: Протестантска реформа

Протестантска реформа затиче средњовјековни католицизам у пуној кризи. У сучељавању са протестантизмом, католицизам посеже за свим средствима да би одржао диктатуру папе и Римске курије. Дана 15. јуна 1520, папа Лав Х објављује булу „Exeurge Domino“ којом осуђује доктрину Мартина Лутера (1483—1546), августинског калуђера, професора егзегезе са универзитета у Витенбергу, који је 31. октобра 1517. објавио 95 теза против индулгенција, запаливши тако протесте против злоупотреба католицизма. Под утицајем великог хуманисте Еразма Ротердамског (1446—1536), Лутер - који је имао сусрет у Аугсбургу (октобар 1518) са доминиканцем Томасом де Вио Кајетаном (1459—1534), чувеним коментатором Томе Аквинског, као и Филипом Меланхтоном (1497—1560), који је сачинио „Аугсбуршко исповедање“ (1530) које је и Лутер прихватио — продужује борбу за реформу Римокатоличке цркве. Године 1540. папа Павле III потврђује „Исусову компанију“ — организацију језуита коју је 1491. године основао шпански официр Игнације Лојола — и повјерава јој дужност да се у име католика бори против протестантске јереси. Тиме почиње такозвана „контрареформа“. Ради ловљења јеретика већ је постојала инквизиција, суд основан 1236. године од папе Григорија IX и повјерен реду браће проповједника (доминиканаца), који је основао Доминик де Гузман (1170—1221).

Сукоби са протестантима

Међутим, најжешћи сукоб са новим протестантским доктринама одвија се на Тридентском сабору, сазиваном у три наврата: 1545—1549, 1551—1552. и 1562—1563. под Павлом III. (+1549) и Јулијем III. Сабор преузима сва велика поглавља догматике (Писмо и Традиција, вера и дела, Седам тајни, „транссубстанцијација“, Евхаристија као жртва, хиротонија као тајна, узвишеност папе над сабором итд.), којима даје схоластичку, класичну формулацију. Папске тезе су строго брањене и чуване. Тридентски католицизам, који је у ствари антипротестантски католицизам пренет у концепцију томизма, постаје обавезан; године 1564. формира се Конгрегација кардинала задужених да бдију над исправним тумачењем саборских аката, док 1566. године папа Пио V. штампа познати „Катихизис Тридентског сабора“. Један од језуитских теолога који се одлучно супротстављао реформацији у то вријеме био је Роберт Белармин (1542—1621). Године 1622. папа Григорије XV ствара конгрегацију „De Propaganda fide“, најважнији мисионарски организам, који у жижи има невернике (ифидели), али и хришћане дисиденте, шизматике. (Ову је конгрегацију реорганизовао папа Павао VI под именом „Congregatio pro Gentium Evangelisatione“, конституцијом „Regimini Ecclesiae“, 15. јула 1967).

Нововековни изазови

Папа Пио IX благосиља своје трупе последњи пут пре освајања Рима 1870 од стране гарибалдинаца; да избјегне људске жртве је изобијесио бијелу заставу

Ако је током 18. вијека католицизам суочен са јансенизмом (теолошки покрет који је негирао слободну вољу; основао га је почетком 17. вијека Корнелиус Јансениус, епископ од Yпрес-а), у 19. вијеку католицизам се сучељава са кризом модернизма, изазваном сукобом између вјере и научног модерног духа. Иако су познати писци и теолози настојали да Црква држи корак са идејама епохе (Lammenitas 1782—1854. и Lacordaire 1802—1861), ипак 1864. године папа Пио IX (1846—1878) издаје енциклику „Quanta Cura“ коју додаје „Sillabus“, списак савремених осуђених јереси. Исти папа 1854. године предлаже као догмат вјере учење о безгрешном зачећу Дјеве Марије, а 1870 - за вријеме концила, догму о папинској непогрешивости у случају, да научава "еx цатхедра".

Први ватикански концил

Главни чланак: Први ватикански концил

Други ватикански концил

Главни чланак: Други ватикански концил
Отварање Другог ватиканског концила.

Организација

Умировљени папа Бенедикт XVI
Садашњи папа Фрањо за вријеме канонизације својих претходника Ивана XXIII и Ивана Павла II 27 априла 2014

Највишу власт у Католичкој цркви врши папа. Савјетодавни органи папе су Колегијум кардинала и Синод бискупа.

Административни апарат Католичке цркве се назива Римска курија, у чији састав улазе конгрегације, судови и друге институције. Бискупска катедра папе заједно с Римском куријом чине Свету столицу, која се налази у независној држави Ватикан. Света столица је субјект међународног права.

Структура

Католичка црква се састоји из Латинске цркве и источних католичких цркава, које исповиједају један од источних литургијских обреда и имају статус Sui iuris (свог права). Такав статус се огледа у томе што те цркве имају сопствену јерархијску структуру и канонско право, али се налазе у јединству с папом. Највеће источне католичке цркве предводе патријарси или врховни архиепископи. Источни патријарси и врховни архиепископи су равни кардиналима-бискупима латинског обреда и налазе се у католичкој јерархији одмах послије папе.

Католичка црква се састоји из 23 засебне цркве — Западне цркве и 22 источне католичке цркве. На челу Западне цркве и цијеле Католичке цркве се налази римски бискуп — папа. Он има над Црквом апсолутну власт. При управљању Црквом помажу му надлештва Римске курије. Исту власт имају и сви бискупи сазвани на екуменском сабору.

Основна територијална јединица је бискупија (које се код источних католичких цркава називају епархије), на челу које стоји бискуп. Бискуп у својој бискупији има углавном сву власт, ограничену једино црквеним правом и папском влашћу. Неке важније бискупије носе историјски назив надбискупије. У источним католичким црквама постоје и егзархати. Бискупијама су равне такође и друге организационе јединице:

  • апостолски викаријат;
  • апостолска префектура;
  • апостолска администратура;
  • војни ординаријат;
  • територијална прелатура;
  • територијална опатија.

Неколико бискупија (и надбискупија) могу чинити метрополију или црквену провинцију. Центар метрополије обавезно се подудара с центром надбискупије, тако да је сваки метрополит у Католичкој цркви обавезно и надбискуп. У неким земљама, метрополије су обједињене у црквене регионе. Бискупи већине земаља су обједињени у бискупске конференције, које имају надлежности у вези са организацијом црквеног живота у земљи.

Бискупије се састоје из жупа, на чијем челу се налазе жупници, потчињени бискупу. Жупнику могу помагати други свештеници који се називају викарним. Некада се жупе даље обједињују у деканате.

Посебну улогу у Католичкој цркви имају монашки редови и конгрегације, а такође и друштва апостолског живота. Ти институти имају сопствене статуте (које потврђује папа), њихова територијална организација не поклапа се увијек с црквеним бискупским устројством. Мјесне јединице монашких редова и конгрегација су некада потчињене надлежном бискупу, а некада непосредно папи. Неки редови и конгрегације имају јединственог поглавара (генерала монашког реда) и јасну јерархијску структуру.

Свештенство

Свештеници, односно припадници клира, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (свештеници који служе по храмовима) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена: ђаконски, презвитерски и бискупски.

Црквенослужитељи (служитељи Цркве који нису посвећени у чин светом тајном свештенства) имају два степена — аколити и чтеци — и не припадају свештенству. До Другог ватиканског концила у саставу свештенства су се налазили и црквенослужитељи.

Сав клир се дијели на више чинове (лат. ординес маиорес) — бискупе, презвитере, ђаконе и подђаконе, и мале чинове (лат. ординес минорес) — остиаријусе, појце, чтеце, екзорцисте и аколите.

Целибат је обавезан за свештенике и бискупе латинског обреда, тј. у Римокатоличкој цркви. У 20. вијеку је васпостављен институт сталног ђаконата; за сталне ђаконе целибат није обавезан, али ожењени ђакони не могу постати свештеници. У источним обредима, целибат је обавезан само за епископе (бискупе).

Наук

Црква и одређивање наука

Према науку Католичке цркве Црква је заједница коју је основао Исус као божанску творевину коју води Дух Свети. Та Црква у овом свијету у пунини постоји само у организацији званој Католичка црква, тј. у организацији окупљеној око Петровог насљедника папе јер је Исус управо на њему изградио Цркву (успореди Мт 16:18-19) и њему је као једином пастиру повјерио бригу над цијелим својим стадом (успореди Ив 21:15-17). Ипак, Католичка црква признаје већину добара Кристове цркве и другим црквама, посебно православнима, те је свјесна да се у њој самој због људске несавршености та добра често не очитују како би требало.

Једно од добара које Црква има је сигурност божанског водства, тј. сигурност да ће она вјерно и непогрешиво баштинити што је примила од Исуса. Та баштина назива се традиција и свако аргументирање наука позива се на њу. Папа и ту има кључну улогу јер је сигурност могућа управо ради њега који је једини гарант те сигурности (успореди Лк 22:31-32). Ипак, традицију преноси цјелокупна Црква.

Један од најважнијих дијелова традиције, ако не и најважнији, је Свето писмо. Свето писмо није изван традиције него је дио ње, јер га је у раним временима кршћанства управо она написала и дефинирала. Свето Писмо је Божја ријеч коју су написали људи вођени Духом Светим. Састоји се од Старог и Новог завјета. Стари завјет је Жидовска Библија, а Нови завјет је скуп списа о Исусу и апостолима.

Данашњи наук Католичке цркве дефиниран је на 21 Екуменском сабору. То су засједања свих бискупа уз одобрење и потврду папе. Због горе наведеног, закључци Сабора су незаблудиви. Закључци се могу преиспитивати, али, по науку, сватко тко истински проучи материју доћи ће до истог закључка.

Основни наук

Најважније истине тако дефинираног наука сажете су још на првим саборима, Ницејском и Цариградском, у Ницејско-цариградском вјеровању. Још и прије сабора постојало је Апостолско вјеровање које по традицији сеже из времена апостола, и нешто сажетије износи практички исти наук. Вјеровања су структурно подијељена на три дијела, свако о једној божанској особи.

По вјеровању, један је Бог који се састоји од три божанске особе: Оца, Сина и Духа Светога. Бог, тј. све три особе, је вјечан и почело је свега (филозофски битак). Божанске особе јесу у вјечном односу љубави. Бог Отац свемогући је створитељ.

Бог Син вјечна је Божја Ријеч по којој је све створено. Ради спасења људи, палих у гријех, та Ријеч је постала човјеком Исусом који је Крист (Помазаник Божји, обећан Жидовима у Старом завјету). Он је стога прави Бог и прави Човјек. Исус се утјеловио по Духу Светому од Дјевице Марије, дакле без биолошког оца (али не и без земаљског оца, који му је св. Јосип). Умро је ради нашега гријеха, тако очитујући бескрајну Божју љубав према човјеку. Трећи дан по смрти је ускрснуо и тако побиједио смрт као посљедицу гријеха. По његовој смрти и ускрснућу сви ћемо ускрснути и то тијелом и духом. Унаточ дојму да католичка вјера научава дуализам духа и тијела, то није тако, темељни наук познаје јединство духа и тијела. Тјелесност је људима нужна за цјелокупно постојање и за односе у љубави с другима, из чега произлазе и католички сакраменти и литургија.

Након ускрснућа Крист је узашао на небо. Очекује се његов други долазак у слави када ће судити свима и преобразити свијет. Ово посљедње тумачи се на различите начине, од дословног доласка на облаку попраћеног разним грозотама, до алегорија. Католички наук из тога извлачи теолошку истину да је коначно прочишћење свакога и свега могуће само кроз особу Исуса Криста који је једина Истина и да се то неминовно мора догодити, што повлачи пропаст оних који нису у истини и вјечно блаженство оних који јесу. Битан је наук да спасење долази само по Исусу Кристу и ни по коме другоме (успореди Дј 4:12), па и они који га нису упознали, ако се спасе, спашени су по њему.

Дух Свети трећа је божанска особа која уздржава овај свијет и надахњује свакога од нас. Сва добра која имамо и све што радимо континуирано добивамо од Духа Светога. У дијелу вјеровања о Духу је и вјеровање у Цркву о којему је већ било говора, јер је она плод његовог трајног водства.

Касније доношење наука

Наук је детаљније дефиниран на каснијим Екуменским саборима. Не може се уводити нови наук него само дефинирати оно што у традицији већ у бити постоји, те се на јаснији или сувременији начин то изнијети. Једина објава, из које црпимо сав наук, је објава Исуса Криста која кроз традицију коју води Дух Свети говори и нама данас.

Битан је и наук о сакраментима. То су видљиви знаци невидљивог божјег дјеловања. По науку, ако је извршен прописани видљиви облик, сакрамети заиста дјелују, тј. заиста се догађа невидљиво Божје дјеловање. Наук да Црква може означавати стварно Божје дјеловање у свијету постоји одувијек те сви сакраменти своје утемељење имају у Исусовом дјеловању. Ипак, конкретан опис сакрамената, нужности за ваљаност и њихова теологија мијењали су се кроз стољећа.

Једна од познатијих догми Католичке цркве је догма о Папиној незаблудивости дефинирана на Првом ватиканском сабору 1870. Каже да је сам папа незаблудив када на јасно дефиниран начин износи наук у име Цркве, што је истина која постоји у традицији и Светом писму од почетка. Ту могућност је након 1870. папа искористио само једном када је 1950. дефинирао догму о узнесењу Блажене Дјевице Марије на небо.

Богоштовље

Католици се клањају Богу и штују свеце према црквеним прописима, али и на приватан начин који је у складу с католичким науком.

Комуникација човјека с Богом назива се молитва. Она се изражава на различите начине, јавно и приватно. Молитва је широк појам, обухваћа јавна богослужја, приватно понављање молитвених текстова, разматрање вјерских тема, разговор с Богом, али у коначници и цијели човјеков живот треба бити однос с Богом, дакле молитва.

Посебно мјесто у црквеном богослужју има литургија. То је углавном јавно слављење Бога цијеле Цркве по точно одређеним прописима. Обухваћа сакраменте и уобичајено славље уз сакраменте (дакле и мису) и још нека важна богослужја (нпр. спровод и обреди великог петка). Литургија је нужан дио црквеног дјеловања.

Распрострањеност

Католичанство је превладавајућа вјероисповијед у већини Еуропе (поглавито јужне и средње), Латинској Америци и Филипинима, те великим дијеловима Сјеверне Америке, субсахарске Африке. Процјењује се да у свијету има прближно 1,2 милијарде католика.

Католичка црква има своје управне јединице по цијелом свијету. У традиционално католичким земљама и у земљама стабилне вјерске слободе, што обухваћа већину свијета, то су бискупије. У мисијским земљама прије успоставе бискупија организирају се апостолски викаријати и префектуре. Посебна ситуација је у Кини гдје су у прошлости установљене бискупије, али због забрана кинеских власти не функционирају.

Повезано

Извори

  1. ↑ „Папски годишњак, 19.02.2011”. Архивирано из оригинала на датум 2012-02-02. Приступљено 2012-06-24. 
  2. ↑ „Нумбер оф Цатхолицс он тхе Рисе”. Зенит Неwс Агенцy. 27. 4. 2010.. Архивирано из оригинала на датум 2010-07-27. Приступљено 2. 5. 2010. 
  3. ↑ О'Цоллинс, п. в (префаце).

Литература

  • Асци, Доналд П. (2002) Тхе Цоњугал Ацт ас Персонал Ацт. А Студy оф тхе Цатхолиц Цонцепт оф тхе Цоњугал Ацт ин тхе Лигхт оф Цхристиан антхропологy, Сан Францисцо: Игнатиус Пресс. ИСБН 0-89870-844-3.
  • Аyер, Јосепх Цуллен (1941). А Соурце Боок фор Анциент Цхурцх Хисторy. Мундус Публисхинг. ИСБН 978-1-84830-134-4.
  • „Цанон 42”. 1983 Цоде оф Цанон Лаw. Ватицан. Приступљено 9 Марцх 2008. 
  • „Цатецхисм оф тхе Цатхолиц Цхурцх”. Либрериа Едитрице Ватицана. 1994. Приступљено 1 Маy 2011. 
  • Баррy, Рев. Мсгр. Јохн Ф (2001). Оне Фаитх, Оне Лорд: А Студy оф Басиц Цатхолиц Белиеф. Герард Ф. Баумбацх, Ед.D. ИСБН 0-8215-2207-8.
  • Сусан Wисе Бауер (2010). Тхе Хисторy оф Медиевал Wорлд: Фром тхе Цонверсион оф Цонстантине то тхе Фирст Црусаде. Нортон. ИСБН 978-0-393-05975-5.
  • Баумгартнер, Фредериц Ј. (2003). Бехинд Лоцкед Доорс: А Хисторy оф тхе Папал Елецтионс. Палграве Мацмиллан. ИСБН 0-312-29463-8.
  • Бетхелл, Леслие (1984). Тхе Цамбридге хисторy оф Латин Америца. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 0-521-23225-2.
  • Бокенкоттер, Тхомас (2004). А Цонцисе Хисторy оф тхе Цатхолиц Цхурцх. Доубледаy. ИСБН 0-385-50584-1.
  • Бунсон, Маттхеw (2008). Оур Сундаy Виситор'с Цатхолиц Алманац. Оур Сундаy Виситор Публисхинг. ИСБН 1-59276-441-X.
  • Франк Бруни; Буркетт, Елинор (2002). А Госпел оф Схаме: Цхилдрен, Сеxуал Абусе анд тхе Цатхолиц Цхурцх. Харпер Перенниал. п. 336. ИСБН 978-0-06-052232-2.
  • Оwен Цхадwицк (1995). А Хисторy оф Цхристианитy. Барнес & Нобле. ИСБН 0-7607-7332-7.
  • Цларке, Граеме (2005), "Тхирд-Центурy Цхристианитy", ин Боwман, Алан К., Петер Гарнсеy анд Аверил Цамерон. Тхе Цамбридге Анциент Хисторy 2нд ед., волуме 12: Тхе Црисис оф Емпире, А.D. 193–337, Цамбридге Университy Пресс, пп. 589–671, ИСБН 978-0-521-30199-2.
  • Цоллинс, Мицхаел; Прице, Матхеw А. (1999). Тхе Сторy оф Цхристианитy. Дорлинг Киндерслеy. ИСБН 0-7513-0467-0.
  • Цориден, Јамес А; Греен, Тхомас Ј; Хеинтсцхел, Доналд Е. (1985). Тхе Цоде оф Цанон Лаw: А Теxт анд Цомментарy, Студy Едитион. Паулист Пресс. ИСБН 978-0-8091-2837-2.
  • Давидсон, Ивор (2005). Тхе Биртх оф тхе Цхурцх. Монарцх. ИСБН 1-85424-658-5.
  • Деррицк, Цхристопхер (1967). Тримминг тхе Арк: Цатхолиц Аттитудес анд тхе Цулт оф Цханге. Неw Yорк: П.Ј. Кеннедy & Сонс. ИСБН 978-0-09-096850-3.
  • Еамон Дуффy (1997). Саинтс анд Синнерс, а Хисторy оф тхе Попес. Yале Университy Пресс. ИСБН 0-300-07332-1.
  • Енриqуе Дуссел (1981). А Хисторy оф тхе Цхурцх ин Латин Америца. Wм. Б. Еердманс. ИСБН 0-8028-2131-6.
  • Фахлбусцх, Ерwин (2007). Тхе Енцyцлопедиа оф Цхристианитy. Wм. Б. Еердманс. ИСБН 0-8028-2415-3.
  • Фроехле, Брyан; Марy Гаутиер (2003). Глобал Цатхолицисм, Портраит оф а Wорлд Цхурцх. Орбис боокс; Центер фор Апплиед Ресеарцх ин тхе Апостолате, Георгетоwн Университy. ИСБН 1-57075-375-X.
  • Гале Гроуп. (2002) Неw Цатхолиц Енцyцлопедиа, 15 вол, wитх аннуал супплементс; хигхлy детаилед цовераге
  • Адриан Хастингс (2004). Тхе Цхурцх ин Африца 1450–1950. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 0-19-826399-6.
  • Херринг, Георге (2006). Ан Интродуцтион то тхе Хисторy оф Цхристианитy. Цонтинуум Интернатионал. ИСБН 0-8264-6737-7.
  • Јохн Паул II, (2006) Хе Гаве Тхем тхе Лаw оф Лифе ас Тхеир Инхеританце, ин:Ман анд Wоман Хе цреатед Тхем. А Тхеологy оф тхе Бодy, трансл. M. Wалдстеин, Бостон: Паулине Боокс анд Медиа, пп. 617–663 ИСБН 0-8198-7421-3
  • Косцхорке, Клаус; Лудwиг, Фриедер; Делгадо, Мариано (2007). А Хисторy оф Цхристианитy ин Асиа, Африца, анд Латин Америца, 1450–1990. Wм Б Еердманс Публисхинг Цо. ИСБН 978-0-8028-2889-7.
  • Петер Креефт (2001). Цатхолиц Цхристианитy. Игнатиус Пресс. ИСБН 0-89870-798-6.
  • Латоуретте, бy Кеннетх Сцотт. Цхристианитy ин а Револутионарy Аге: А Хисторy оф Цхристианитy ин тхе 19тх анд 20тх центуриес (5 вол. 1969); детаилед цовераге оф Цатхолицисм ин еверy мајор цоунтрy
  • Јохн Х. Леитх (1963). Цреедс оф тхе Цхурцхес. Алдине Публисхинг Цо. ИСБН 0-664-24057-7.
  • Диармаид МацЦуллоцх (2010). Цхристианитy: Тхе Фирст Тхрее Тхоусанд Yеарс. Викинг. ИСБН 978-0-670-02126-0. оригиналлy публисхед 2009 бy Аллен Лане, ас А Хисторy оф Цхристианитy
  • МацЦуллоцх, Диармаид (2003). Тхе Реформатион. Викинг. ИСБН 0-670-03296-4.
  • Рамсаy МацМуллен (1984), Цхристианизинг тхе Роман Емпире: (А.D. 100–400). Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс, ИСБН 978-0-585-38120-6
  • Мартхалер, Берард (1994). Интродуцинг тхе Цатецхисм оф тхе Цатхолиц Цхурцх, Традитионал Тхемес анд Цонтемпорарy Иссуес. Паулист Пресс. ИСБН 0-8091-3495-0.
  • МцБриен, Рицхард анд Харолд Аттридге, едс. (1995) Тхе ХарперЦоллинс Енцyцлопедиа оф Цатхолицисм. ХарперЦоллинс. ИСБН 978-0-06-065338-5.
  • Јохн МцМаннерс, ед. Тхе Оxфорд Иллустратед Хисторy оф Цхристианитy. (Оxфорд Университy Пресс 1990). ИСБН 0-19-822928-3.
  • Едwард Норман (2007). Тхе Роман Цатхолиц Цхурцх, Ан Иллустратед Хисторy. Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-520-25251-6.
  • Гералд О'Цоллинс; Фарругиа, Мариа (2003). Цатхолицисм: Тхе Сторy оф Цатхолиц Цхристианитy Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-925995-3.
  • Перреау-Сауссине, Емиле (2012). Цатхолицисм анд Демоцрацy: Ан Ессаy ин тхе Хисторy оф Политицал Тхоугхт. ИСБН 978-0-691-15394-0.
  • Пхаyер, Мицхаел (2000). Тхе Цатхолиц Цхурцх анд тхе Холоцауст, 1930–1965. Индиана Университy Пресс. ИСБН 0-253-33725-9.
  • Поллард, Јохн Францис (2005). Монеy анд тхе Рисе оф тхе Модерн Папацy, 1850–1950. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-81204-7.
  • Рходес, Антхонy (1973). Тхе Ватицан ин тхе Аге оф тхе Дицтаторс (1922–1945). Холт, Ринехарт анд Wинстон. ИСБН 0-03-007736-2.
  • Јонатхан Рилеy-Смитх (1997). Тхе Фирст Црусадерс. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-511-00308-0.
  • Сцхрецк, Алан (1999). Тхе Ессентиал Цатхолиц Цатецхисм.Сервант Публицатионс. ИСБН 1-56955-128-6.
  • Сцхwаллер, Јохн Фредерицк. (2011) Тхе хисторy оф тхе Цатхолиц Цхурцх ин Латин Америца: фром цонqуест то револутион анд беyонд (НYУ Пресс)
  • Смитх, Јанет, ед. (1993) Wхy "Хуманае Витае" Wас Ригхт, Сан Францисцо: Игнатиус Пресс.
  • Смитх, Јанет (1991) "Хуманае Витае", а Генератион Латер, Wасхингтон D.C.: Цатхолиц Университy оф Америца Пресс,
  • Стеwарт, Цyнтхиа. (2008) Тхе Цатхолиц Цхурцх: А Бриеф Популар Хисторy 337 пагес
  • Ватицан, Централ Статистицс Оффице (2007). Аннуарио Понтифицио (Понтифицал Yеарбоок). Либрериа Едитрице Ватицана. ИСБН 978-88-209-7908-9.
  • Јохн Видмар (2005). Тхе Цатхолиц Цхурцх Тхроугх тхе Агес. Паулист Пресс. ИСБН 0-8091-4234-1.
  • Wилкен, Роберт (2004). "Цхристианитy". ин Хитцхцоцк, Сусан Тyлер; Еспосито, Јохн. Геограпхy оф Религион. Натионал Геограпхиц Социетy. ИСБН 0-7922-7317-6.
  • Тхомас Wоодс (2005). Хоw тхе Цатхолиц Цхурцх Буилт Wестерн Цивилизатион. Регнерy Публисхинг, Инц. ИСБН 0-89526-038-7.

Вањске везе

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Katolička_crkva&oldid=42272342”