Исус Христос је назив за Исуса из Назарета (умро око 30. г. н. е), који је био путујући јеврејски пророк из Галилеје у северном Израелу. Проповедао је неумитну интервенцију јеврејског Бога у људским пословима, када ће Бог успоставити своје краљевство на земљи. Лично име Исус је грчка верзија јеврејског имена Јошуа ("онај који спасава"). "Месија" значи "миропомазани", при чему је миропомазање било део обреда Божјег крунисања јеврејских краљева. „Христос“ (грч. Χριστός, Christos) је превод хебрејске речи meshiach („месија“). Почевши од посланица апостола Павла из педесетих и шездесетих година првог века нове ере, дужи назив за Исуса Христа, Ιησούς ο Χριστός (или Jesus the Christ), замењује се краћим називом Ιησούς Χριστός (или Jesus Christ). Титула "син Божји" постала је Исусова популарна квалификација која је подједнако изражавала његову и функцију и природу.
Историјски контекст
Јевреји су били етничка група састављена од разних племена која су углавном живела у Израелу, али су се у заједницама такође населила око Средоземног басена. Колективно су била позната као народ Израиљев. Овај је народ са својим суседима делио многе верске елементе, али се од њих разликовао својим особеним законима о исхрани, обичајем обрезања и поштовањем Шабата (дан одмора на сваких седам дана). Друга велика разлика је у томе што им је, иако су признавали разна божанства у васиони, било допуштено да жртве приносе само свом Богу. То се радило у храмном комплексу у Јерусалиму.
Током векова Јевреји су доживели инвазију Асираца (722. г. п. н. е), уништење Јеусалима и Храма од стране Вавилонаца (587. г. п. н. е), грчку окупацију (167. г. п. н. е), а на крају и римску. Када је римски генерал Помпеј (106-48. г. п. н. е) освојио Исток, укључујући и Израел (63. г. п. н. е), поставио је краљеве намеснике који су имали одговорност да одржавају мир, да спроводе римску политику и да сакупљају порез. Ирод Велики је именован за Краља Јевреја (владао од 37. до 4. г. п. н. е) и, премда је обновио храмни комплекс у Јерусалиму, многи су га мрзели због његовог односа са Римом.
Традиционално, књиге јеврејских пророка (пророчанства) су кривицу за ове догађаје сваљивале на грехе народа, понајвише на идолопоклонство (обожавање других богова). Међутим, ови су пророци такође пружали и поруку наде, познату као Јеврејска теологија обнове. Они су тврдили да ће се у неком будућем тренутку Бог још један последњи пут умешати у историју да би обновио народ Израиљев и да ће подићи месију који ће предводити Божју војску против тлачитеља народа израиљског.
До првог века нове ере, било је много јеврејских група (секти) које су одржавале израиљске традиције, али су се оне разликовале по начину живота и ставу према Риму и биле су озлоглашене по својим међусобним расправама. У Израелу се појавило неколико различитих самозваних месија, од којих су сви призивали интервенцију Бога против римских власти. Ови људи су узбуђивали народне масе током верских празника у Јерусалиму, призивајући Бога да уништи Римљане и да успостави своје царство. Рим би одговорио тако што би ухапсио и погубио и вођу и његове следбенике. Уобичајен начин погубљења било је распеће, римска казна за издају, пошто је проповедање царства које није римско угрожавало благостање и стабилност Римског царства.
Следбеници Исуса из Назарета су постали још једна јеврејска секта међу многима у то време. Током двадесетих година првог века нове ере, Исус је саопштио поруку: "Покајте се, јер се приближи Царство небеско" (Марко 1: 15). Ова тврдња је представљена као "блага вест" - отуда је термин јеванђеље (од грч. ευαγγέλιον), као и англосаксонски термин gospel.
Датуми везани за Исуса
Само два јеванђеља, по Матеју и по Луки, дају причу о рођењу, односно детаље везане за Исусово рођење. Ови датуми су проблематични. Матеј је тврдио да је Исус рођен отприлике две године пре смрти Ирода Великог (4. г. п. н. е), док је Лука тврдио да је Исус рођен током намесништва Квирина из Сирије (6. г. н. е). И један и други наводе да је његова мајка Марија зачела од духа Божјег, што је за последицу имало девичанско рођење.
Сви писци јеванђеља смештају Исусово проповедништво и смрт у време владавине римског прокуратора Понтија Пилата. Знамо да је Пилат владао од 26. до 36. године н. е. Према општем консензусу, смрт се десила између 30. и 33. године н. е.
Исусово проповедништво у јеванђељима
Исусово проповедништво је започело након што га је крстио човек по имену Јован Крститељ. Крштење је напросто подразумевало погружавање. Јован је симболично користио обред са водом након што би се неко покајао за своје грехе. Обред крштења је био један од најранијих хришћанских обреда и постао је део увођења верника у заједницу.
Марко (најраније јеванђеље, око 70. г. н. е) представио је Исуса као харизматичног истеривача демона, као путујућег проповедника за кога се веровало да је од Бога добио посебне дарове, те да дела кроз дух Божји, попут пророка израиљских. Марков Исус је путовао кроз мале градове и села Галилеје, носећи поруку да се неизоставно морају обистинити предсказања пророка о доласку последњих дана. Према Марку, Исус је подучавао кроз параболе, у којима је користио свакодневне појмове и детаље како би подучавао на примерима. Позвао је дванаест ученика да му чине најужи круг, као симбол обнове дванаест племена Израиљевих.
Почевши од Марка, јеванђеља казују да су се јеврејске вође (углавном фарисеји, писари и, на крају, садукеји који су били надлежни за Храм) противиле Исусовим учењима од самог почетка његовог проповедништва. Исус је са својим ученицима путовао за Јерусалим да би тамо прославио празник Пасхе. Затим је Исус отишао на Храмну гору и растурио тезге продаваца животиња и мењача новца. Према Марку, управо је овај догађај довео до Исусове смрти. Након што су прославили пасхални оброк (који ће постати хришћански обред Последње вечере), Исус је са својим ученицима отишао на Маслинову Гору да се моли. Марко наводи да је на овом месту Јуда, један од његових ученика, издао Исуса јеврејским властима, па су га оне ухапсиле.
Јеванђеља наводе низ јутарњих и вечерњих судских процеса пред различитим групама (пред Санхедрином, врховном јерусалимском скупштином, пред првосвештеником), па је Исус осуђен за богохуљење. Исус је по овој оптужби био невин, али су писци јеванђеља знали како је Исус умро, па су употребили богохуљење као приповедачко средство за изручење Исуса Римљанима.
Исус је погубљен једног петка послеподне. У суботу је био Шабат, који је почео при заласку сунца у петак, па жене нису могле да посете гробницу и да заврше погребне обреде до недеље ујутру. Тада су Исусови следбеници изнели тврдњу да је његово тело нестало, а да га је из мртвих подигао Бог. Као последица тога, изнета је тврдња да се Исус телом вазнео на небо.
Исус из Назарета као месија
Сва четворица јеванђелиста су морали да се позабаве неким проблемима у својим тврдњама да је Исус из Назарета био обећани месија из јеврејских светих списа. Није се радило само о томе да је Исус умро, него је умро распет на крсту, као издајник Рима, а неумитни долазак Царства Небеског на земљу што га је Исус проповедао није се обистинио. Међу заједницама његових следбеника појавила су се два одговора. У 53. и 54. поглављу пророка Исаије имамо опис једног "праведног слуге" кога муче, који пати, умире и који се потом узноси на небо да се смести уз Бога на Божјем престолу. У историјском контексту пророка Исаије, слуга који пати је означавао израиљски народ. Рани су хришћани сада изнели тврдњу да је Исус из Назарета тај слуга који пати.
За проблематичну чињеницу да се Царство небеско није обистинило док је Исус био на земљи одговор је пронађен у виду једне друге хришћанске иновације. Мисли се на појам parousia, или Други долазак. Исус, који је сада на небесима, вратиће се у неком тренутку у будућности и тада ће преостали елементи Божје владавине постати видљиви на земљи. Ово убеђење задржава кључни значај у хришћанству, а детаљи о Другом доласку су наведени у "Откривењу Јовановом", које је написао Јован Богослов.
Исусови следбеници су његову поруку раширили по градовима Римског царства. Изненађујуће је то што су и нејевреји показали вољу да се прикључе. У почетку, покренута је расправа о томе да ли они треба да се најпре преобрате у јудаизам (обрезање, закони о исхрани и поштовање Шабата). Одлука је донета 49. године н. е. и то против овог захтева. Међутим, морали су да поштују јеврејске законе о инцесту, да не једу месо у коме има крви и да престану са идолопоклонством, односно слављењем традиционалних богова Римског царства. Проповедање против традиционалне римске религије је касније, до краја првог века нове ере, довело до прогона хришћана.
Након што му се у визији јавио Исус (сада на небу), Павле, фарисеј, прикључио се покрету и почео да проповеда "благу вест" у различитим градовима Источног римског царства. У оквиру историјског контекста Павлових заједница, међутим, ово није била нова религија. Био је то искривљени јудаизам. Павле је основао заједнице сачињене од два сталежа - Јевреја и нејевреја, али су и један и други сталеж веровали у испуњење есхатолошких учења пророка. Већина савета у његовим посланицама је била упућена Исусовим следбеницима и тицала се тога како треба живети у међувремену, док се Исус не врати на земљу. Павле је очекивао да ће његово поколење бити последња генерација старог поретка до преображаја света које је имало да се деси кроз Христа.
Поштовање Исуса као Бога
У Павловим заједницама налазимо најранија сведочанства о томе да је Исус из Назарета сада био поштован заједно са израиљским Богом (обожаван је као неко ко са Богом дели Божји престо). Ово обожавање се састојало од молитви и химни Исусу, крштавања у његово име, истеривања демона у његово име и комеморације његове смрти тако што су се људи састајали сваке недеље у знак сећања на Последњу вечеру. Како је Павле казао, „свако колено треба да се савије“ пред Исусом, што је вековни обред поштовања бога.
У Павловој посланици Римљанима по први пут се помиње оно што ће сачињавати разумевање Исусове смрти као искупљења. Искупљење се односило на жртвени обред којим се особа поправљала или се искупљивала за кршење неке од Божјих заповести. У петој глави Посланице Римљанима он је применио аналогију "првог и последњег човека". Адам, први човек, учинио је грех и казна му је била смрт за потомство. Исус је као последњи човек умро и донео вечни живот. Ово је постало објашњење за смрт Исуса из Назарета - Исус није напросто умро за наше грехе, него за казну за наше грехе, за физичку смрт. Добити спасење кроз веру (лојалност) у Исуса значило је да ће се, када се Исус буде вратио, његови следбеници преобразити у духовна тела (која више нису од крви и меса) и да ће заједно са Христом владати на земљи (1 Коринћанима 15). Када је прва генерација заиста изумрла, овај појам је прилагођен идеји да, иако ћемо ипак наставити да умиремо, верници ће моћи да уживају у загробном животу у рају.
Средином другог века нове ере, хришћанске вође (већином епископи), које ће касније добити назив "Црквени оци", почеле су да пишу апологије римским царевима и другима у одбрану хришћанства. Као образовани људи који су се разумели у различите филозофске правце, користили су филозофске појмове васељене и филозофску терминологију да би Исусова гледишта усагласили са филозофским тезама. Отуда се Исус из Назарета од јеврејског чудотворца уздигао до извора свеколике моћи у васиони.
Извори за Исусов живот и проповедништво
Немамо савремене изворе за Исусов живот и проповедништво; нико у то време није ништа записао. Насупрот популарном веровању, јеванђеља нису написали Исусови ученици. Заправо, јеванђеља су постојала око сто година пре него што су им каснији хришћани приписали имена и ауторе. Непосредна позадина за дешавања описана у јеванђељима био је Јеврејски устанак против Рима (66-73. г. н. е) који се завршио уништењем Јерусалима и Храма. Кривица за ово је на крају колективно сваљена на Јевреје као казна за то што што су одбацили идеју о Исусу као месији. Писци јеванђеља су правили разлику између својих Јевреја и побуњеника тако што су Исусову смрт приказали као последицу верских различитости у односу на јеврејске вође. То што је, код њих, римски судија (магистрат) Исуса прогласио невиним значило је по импликацији да његови следбеници нису криви за издају.
Најранији хришћански извори о Исусу налазе се у делима Флавија Јосифа (од 36. до око 100. г. н. е), јеврејског генерала који је учествовао у Устанку. Прешао је на супротну страну и касније се преселио у Рим и написао неколико томова своје историје Јевреја. Ова дела су сачували хришћани и она су исприповедала причу о смрти Јована Крститеља (на различит начин у односу на Маркову верзију) и о погубљењу Јакова, Исусовог брата, 62. године нове ере. Ту је такође и контроверзни пасус под називом Флавијево сведочанство (Testimonium Flavianum). Флавијево сведочанство признаје Исуса као Христа, али његова контроверзност остаје с обзиром на то да се нигде другде у Флавијевим списима Исус не помиње поново. Научници расправљају о томе да ли је овај одељак додао неки каснији хришћанин.
Први римски извори долазе из каснијих списа. Плиније Млађи (гувернер Битиније на обалама Црног мора) писао је о хришћанским суђењима око 110. г. н. е. Историчар Тацит (писао око 110. г. н. е, након кога је писао Светоније око 120 г. н. е) исприповедао је причу о Нероновом (владао од 54. до 68. г.н.е) прогону хришћана у Риму након великог пожара 64. г. н. е.
Хришћанство као законита религија
Негде око триста година Рим је прогонио хришћане због тога што љуте богове. Године 312. нове ере Константин I (владао од 306. до 337. године н. е) борио се против других претендената на титулу владара Западног римског царства. Победио је у Бици код Милвијског моста у Риму, па је заслуге за ову победу приписао хришћанском Богу. Хришћанство је сада, на основу Миланског едикта из 323. г. н. е, постало законита религија, па више није било прогона хришћана.
Током свег овог времена, није било никаквог централног ауторитета какав ће касније бити папа у Ватикану који би одређивао стандардна веровања и обреде; заједнице су дословно следиле учења својих вођа (сада епископа) и наставиле су да се међусобно препиру. Када се Константин Велики преобратио, одлучио се за учења Црквених отаца која ће на крају постати стандардна хришћанска богословија.
Око 325. године хришћанске заједнице су се препирале - понекад насилно - на тему односа између Исуса и израиљског Бога. Константин је сазвао екуменски сабор у Никеји у данашњој Турској како би се ово питање решило. Резултат овог састанка била је још једна иновација, никејски Символ вере, у који су сви хришћани имали да верују. Наслеђе из јудаизма је задржано, тако да је израиљски Бог био највећи бог, али га је сада требало поштовати заједно са Исусом као идентичном суштином Бога и заједно са духом Божјим (Светим духом); овај појам је постао познат као Свето тројство.
Последњи проблематични елемент је решен на Сабору у Халкидону 451. године н. е. Овај елемент се односио на то да ли је Исусова природа људска или божанска. Након низа расправа, поглавари су се састали да донесу одлуку по овом питању и објавиле су да Исус има две природе истовремено - људску и божанску. Ове две природе се никада међусобно не мешају; оне остају јединствени и одвојени елементи Исуса из Назарета.
Модерно хришћанство
Године 1053, хришћанске цркве у Источном и Западном римском царству су се поделиле по основу разлика у доктринама. Источне цркве се колективно називају православним заједницама. Византијски цар у Константинопољу (Цариграду) је био врховни поглавар ових заједница све до муслиманског освајања 1453. године што су га извршили Турци Османлије.
У Западној Европи средњовековном црквом је доминирао Ватикан, на чијем челу је стајао католички папа у Риму. Године 1519, један августински калуђер по имену Мартин Лутер је одбацио многе обреде и веровања овог система, па је створио оно што се зове Протестантска реформација. Лутер се усредсредио само на веру као пут до спасења појединца.
Током периода колонијалне експанзије, хришћански мисионари су учења својих различитих заједница однели у Кину и Јапан, у Африку и у Америку. Данас, хришћанство је једна од највећих религија на свету са око 1,3 милијарди следбеника. Иако живимо у секуларном свету, наш календар ипак остаје пресудно обојен хришћанским празницима који евоцирају догађаје из Исусовог живота.
