Put u um Pere Mitića: Zašto je beogradski davitelj počeo da davi

Ime: Pera Mitić

Godina: 48

Težina: 120 kilograma

Visina: 190 centimetara

Broj žrtava: Šest, da znamo

Velika potraga beogradske policije za daviteljem Mitićem je u toku, svi gotovo danonoćno pretražuju ulice, ali ništa do sada nije urodilo plodom.

Jednostavno, ne mogu nigde da ga nađu.

Zato na poziv nadležnih pišem analizu Mitićevog psihološkog profila, ne bi li ona inspektoru Ognjenu Strahinjiću i ostatku policije možda pomogla da ga razumeju, i tako uhvate.

Ključ objašnjenja zašto je počeo da davi žene se krije u odgovoru na pitanja ko je i kakav je.

„U njemu se vidi verodostojan profil ubice", kaže Milena Milićević sa Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja u Beogradu u razgovoru za BBC na srpskom.

„Vidi se njegov razvoj i detinjstvo, pozadina nastanka psihološkog profila i obrazaca ponašanja, zatim promena mentalnog stanja i okidači zbog kojih je izvršio ubistva."

Ne, Pera Mitić nije pravi davitelj.

On je glavni lik kultnog filma iz doba Jugoslavije „Davitelj protiv davitelja" i glumi ga Taško Načić.

Film reditelja Slobodana Šijana i scenariste Nebojše Pajkića je 2024. godine napunio četiri decenije.

Mitćevu majku igra Rahela Ferari, Nikola Simić je inspektor Strahinjić, Sonja Savić novinarka Sofija Mačkić, dok nekadašnji član VIS Idola Srđan Šaper ima ulogu muzičara Spiridona Kopicla.

Ako niste gledali film sigurno ste čuli pesmu iz filma „Bejbi, bejbi", koja se često pripisuje Idolima.

Četrdeset godina kasnije, idemo malo u nekadašnju prestonicu SFRJ, sa velikim izgledima da, kako kažu u filmu, postane metropola.

Time je, ističu filmu, ne čini 2.000.000 stanovnika i nekoliko stotina hiljada automobila, već hronika zločina, a upravo je te 1984, posle manijaka i pljačkaša, Beograd dobio i prvog davitelja.

Idemo na put u um Pere Mitića.

Uzroci

Kada je policija prvi put ušla u dom Mitića, imala je šta i da vidi.

Telo starije žene, identifikovane kao Mitićeve majke, pronađeno uz klavir.

Na zidovima brojne ikone, a pored i dva-tri pruta.

U izjavama komšija se jasno moglo čuti da je Mitića majka često fizički kažnjavala i zlostavljala, pre svega udarcima štapom po dlanovima i klečanjem na nekakvim ljuskama i kukuruzu.

Govorila mu je „slušaj pesmu božiju, barabo" i da „uči jevanđelje, umesto što se smuca napolju".

Otac se ne pominje, ne znamo šta je sa njim.

„Njegovo ponašanje se zaista u velikoj meri oslanja na zlostavljački odnos sa majkom, koja ga je autoritativno kontrolisala i ponižavala", smatra Milićević.

„Kazne su kod njega izazvale konstatan strah, ogorčenje i potisnut bes."

Mitić zbog toga, objašnjava, nema nimalo samopoštovanja i užasno se plaši majke.

„Strah od majčinog kažnjavanja nije od fizičke kazne - krupan je, jak, verovatno ima i veći prag bola - već od majčinog odbacivanja.

„On jedino postoji kroz njeno odobravanje", ističe Milićević.

To se vidi i kroz njihove razgovore.

Iako ima 48 godina i 120 kilograma, majka ga kupa, a on joj se obraća sa „mamice".

„Tretiran je celog života kao dete, zbog čega nema identitet i zavistan je od majke i njenog odobravanja i ne može samostalno da funkcioniše."

Konsultovao sam i Dobrivoja Radovanovića, kriminologa i psihologa, koji smatra da je Mitić zbog majke i sistema vaspitanja „ostao fiksiran na momenat iz detinjstva".

Zbog toga često reaguje kao dete, ističe.

„Fizičko kažnjavanje deteta, objedinjeno sa ponižavanjem, može dovesti do rušenja slike o sebi koje dete mora da formira", kaže Radovanović.

„Ako vi stalno rušite tu sliku, od njega možete napraviti... Pa, serijskog ubicu".

Ipak, ne treba zanemariti ni vreme u kom Mitić živi.

„Njegova psihotičnost nastaje kao posledica unutrašnjeg rascepa između deprivirajuće porodične sredine i novog doba, oličenog u rok i pank muzici, sa kojim je van kuće imao susrete", smatra Aleksandar Jugović sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (FASPER) Univerziteta u Beogradu.

Okidač

Prvu žrtvu Mitić je zadavio posle obilaska jednog od ugostiteljskih objekata u kojima je, šetajući od stola do stola, prodavao karanfile.

Odmah mi je bilo čudno, čim sam čuo za slučaj - ko u današnje vreme još voli karanfile?

Nikada mi nisu bili dragi.

Prema izjavama svedoka koji se te večeri bili u lokalu, Mitić je prišao jednom paru i ponudio devojci cveće, na šta je muškarac pristao, ali ga je ona grubo odbila.

„Mrzim cveće... Muškarci misle da njime mogu sve rešiti", rekla je.

„Cveće ulepšava život. Evo, ne tražim novac, ovo je moj poklon", odgovorio je Mitić.

Međutim, ona je povišenim glasom uzvratila da neće cveće, a „pogotovu ne karanfile", kada ih je sa stola gurnula na pod.

Te večeri, Mitić ju je zadavio.

Karanfil je simbol majčinske ljubavi, a Mitić je umesto ljubavi od majke dobio strah, zbog čega sve žene koje bace ili ne vole karanfil i ponize ga, kod njega stvaraju mržnju, smatra Jugović.

„Ubijajući žene koje grubo odbijaju da kupe karanfil, Mitić nesvesno ubija i zlostavljača - majku.

„U njegovoj glavi, loši su svi koji odbiju ljubav koju simbolizuje karanfil... Na neki način, Pera Mitić čezne za ljubavlju", ističe profesor socijalne patologije.

Psiholog Radovanović kaže da je mržnja prema majci „skrivena", zbog čega se „ispoljava samo u nekim trenucima", pre svega, gubitka kontrole i besa.

Karanfili su bili jedan od simbola radničkog pokreta i praznika rada, zbog čega su masovno poklanjani ženama za 8. mart, Međunarodni dan ženа.

Međutim, u vreme Mitićevog zločina su već izašli iz mode, pa ih retko ko želi, ali on ne može da objasni majci zašto ih nije prodao.

„Kada odbiju da kupe karanfile, za Mitića je to lično odbacivanje i lični neuspeh", smatra Milićević.

„Krivi ih za bol i ponižavanje koje trpi, pa na njima iskazuje bes koji bi možda hteo da načini majci."

Druga žrtva, operska pevačica, takođe je odbila njegove karanfile, rekavši da „mrzi njihov smrad".

U policijskim izveštajima se navodi i da je Mitić pre i posle izvršenja zločina uvek govorio isto:

„Ko ne voli karanfile, ne zaslužuje da živi".

O filmu

„Davitelj protiv davitelja" je pre 40 godina bio prilično šokantan za javnost i mnogima se nije svideo.

Ipak, tokom godina je film stekao kultni status i mesto među 100 srpskih igranih filmova proglašenih za kulturno dobro od velikog značaja (1911-1999), koje je sastavila Jugoslovenska kinoteka.

Nazivan je „komedijom strave i užasa".

Jasan je, na primer, uticaj Hičkokovog „Psiha", jednog od najboljih horor filmova svih vremena - i u liku Pere Mitića, koji podseća na Normana Bejtsa, i u muzici.

Ali je u isto vreme inspektor Ognjen Strahinjić aluzija na inspektora Kluzoa iz „Pink Panter" filmova.

Rep grupa Konza Šnostra snimila je 2012. pesmu „Sledeću davimo u petak", inspirisanu filmom.

Film je svakako najpoznatiji po Tašku Načiću, čija je uloga tako dobra da je „nemoguće ikoga drugog zamisliti kao davitelja", navodi se u knjizi „U brdima, horori: Srpski film strave" Dejana Ognjanovića.

„Taško je bio divan čovek, vrlo simpatičan, sa divnom porodicom koja ga je vrlo volela", kaže Srđan Šaper, koji je u Davitelju igrao Spiridona Kopicla, za BBC na srpskom.

„Sećam se da smo tokom snimanja proslavili njegov rođendan, njegova žena i ćerka su donele tortu."

Nekadašnji član VIS Idola, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih bendova, koji se danas bavi biznisom, iznenadio se „neočekivanim uspehom filma", čiji se status „godinama gradio".

„To snimanje je bilo vrlo komplikovano i naporno, jer se dešavalo uglavnom noću", priseća se.

„Šijan i direktor fotografije Milorad Glušica su veoma pedantni, pa je sve išlo prilično sporo, ali imao sam 23 godine, tako da mi nije tako teško palo."

Snimajući „Davitelja" shvatio je, kako kaže, koliko je komplikovano biti glumac i „naučio da maksimalno poštuje sve što oni rade".

„Imao sam prednost da sam bio naturščik, pa sam se vadio na to, ali nisu bili strogi.

„Šijan je voleo da dođe do perfektnog kadra, a meni je, kao svakom natruščiku, uvek prvi kadar bio najbolji - posle je bilo sve gore i gore - tako da su se trudili da sve snime bez mnogo dublova."

U međuvremenu je, dodaje, u životu radio razne stvari, ali ga je obeležio film od pre 40 godina.

„I dalje me zaustavljaju sa pitanjem da li sam ja 'onaj naš poznati glumac iz Davitelja', iako sam posle imao samo još jednu manju ulogu", smeje se Šaper.

„Onda me pitaju šta danas radim, a ja im kažem 'ništa, već četrdestak godina čekam novu ulogu', a oni me teše - 'dobro, ima nade, samo polako'."

Ubistva

Nije poznato kada je, gde i na koji način Mitić zadavio treću žrtvu, čije je telo pronađeno u jednoj beogradskoj uličici, među smećem.

Deluje i kao da se Mitić u početku nijednog zločina nije sećao.

Moji sagovornici to nazivaju „psihotičnim epizodama" i „disocijativnom amnezijom".

„Mitićeva psihotičnost se vidi i u njegovoj podvojenoj ličnosti", smatra Jugović.

„On zločine potiskuje kao što potiskuje i traumu - gubitak sećanja na ubistva je unutrašnja samoodbrana od zlostavljanja i ponižavanja."

Silovanja i seksualnog zlostavljanja nije bilo.

„Nije silovatelj jer je duboko seksualno inhibiran zbog načina vaspitanja i odnosa sa majkom.

„Dok davi i ubija žrtve on se vidljivo znoji, kao izraz psihičkog i fizičkog napora zbog potisnute unutrašnje traume", ističe Jugović.

Pritom je uvek „i u strahu u i besu, kao da želi da svoju bol ukloni ubijajući druge, ali tako da ih što manje povredi", dodaje.

Posle operske pevačice, Mitić je zadavio i policajca Rodoljuba Jovanovića, koji se tokom jedne policijske akcije prerušio u ženu, ne bi li namamio beogradskog davitelja.

Zatim je ubio i radnicu u poslastičarnici koju je često posećivao, poznatu kao „gospođica Dobrila".

Da, to nisam naveo - Mitić, uz karanfile, voli operu i krempite, koje jede u velikim količinama.

„Kao i svako opsesivno prejedanje, to je pre svega izbegavanje suočavanja sa traumom i skretanje pažnje", smatra Milićević.

Veruje se i da je zadavio majku, ali okolnosti tog zločina za sada nisu poznate.

Moguće i da je ona stradala slučajno, da nije bio svestan toga, u šta veruje Milićević.

„Majku ubija u trenutku kada se u njemu mešaju novo progresivno i staro morbidno", dodaje Jugović.

„U momentu kada na televiziji čuje omiljenu rok pesmu, koja mu je zabranjena, on ne može da kontroliše želju da izađe iz pakla zlostavljanja."

Lom

Od ubistva majke, Mitić više nema dodir sa realnošću.

„Posle niza ubistava, izgubio je kontrolu nad porivom da iskali bes", veruje Milićević.

„To je poput začaranog kruga koji ide sve brže i brže, dodatno pogoršavajući njegovo stanje posle svakog ubistva, da bi na kraju usledio psihotički slom."

Mitić je na kraju pokušao da zadavi i poznatu radijsku novinarku Sofiju Mačkić, voditeljku emisije Rokolada, koja mu je u samoodbrani odgrizla levo uvo.

Tada je pobegao i gubi mu se svaki trag.

Prema poslednjim informacijama, na nekoliko lokacija je viđen u majčinoj odeći, našminkan i sa perikom koja podseća na njenu kosu.

„Došlo je do finalnog odlaska u psihozu, konačne idenfitikacije sa zlostavljačem", smatra Milićević.

U njemu, suštinski, i dalje postoji strah od njene kazne, iako ona više nije živa.

„Nije mogao da izbegne nasilje u kući i na kraju je, pošto nema sopstvenu ličnost, sam sebi postao majka", kaže Milićević.

„To je taj zavisnički odnos... Ne može sam, a ne može ni bez nje."

Pritom je, dodaje, majci dao osobinu koja joj je sve vreme nedostajala - da ga zaštiti.

„Zato ide okolo i govori 'vrati mom Perici uvo'.

„Pitanje je da li bi njegova majka to ikada radila."

Treba napomenuti i da mi je Jugović u razgovoru rekao da „psihotičnost nije ključan faktor najtežih oblika kriminala" i da „nikako ne treba poistovećivati, na primer, šizofreniju sa kriminalom".

„To bi bila snažna predrasuda sa velikim potencijalom za diskriminaciju osoba sa psihotičnim poremećajima", istakao je, ako je iko od vas koji ovo čitaju to pomislio.

Do nasilnog kriminala, da znate, vode „veoma kompleksni faktori" koji (...)

*

Izveštaj našeg autora tu se naprasno završava.

Baš u tom trenutku, u mračnoj sobi iza njega, začuli su se koraci.

Tihi glas je samo kratko rekao: „Ko ne voli karanfile, ne zaslužuje da živi".

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]